Kjerkegor-Ili-ili

Tako čak najmanja individua ima dvostruku egzistenciju. Svaki pojedinac ima svoju istoriju, i ona nije samo proizvod njegove vlastite slobodne delatnosti. Njegova unutrašnja delatnost, naprotiv, pripada njemu samom i pripadaće mu večno; njemu je ne mogu oduzeti ni istorija, ni istorija sveta, one će ga pratiti ili na njegovu radost ili na njegovu žalost. U tom unutrašnjem svetu vlada jedno bezuslovno "Ili-ili", ali s njim filozofija nema nikakvog posla. (...) Prema tome: ono što se pojavljuje u mom "ili-ili" jeste etika. Zato još nije reč da se bira nešto i još nije reč o stvarnosti koju biranje kao takvo poseduje. To je ipak presudna stvar i trudim se da te za nju probuidim. Do ove tačke čovek može drugome pomoći; ali, kada do nje dođe, uticaj koji čovek može vršiti na drugoga postaje nešto sekundarno. 


Još od detinjstva bio sam pod vlašću ogromne sete, čija dubina nalazi jedini pravi izraz u tome što mi je podarila ogromnu spretnost da se skrivam iza prividne veselosti i životne radosti. Jedina mi je radost bila, koliko se mogu prisetiti, da niko nije mogao da otkrije koliko sam bio nesrećan (...) Ono što mi u najdubljem osnovu nedostaje jeste da budem načisto šta treba da radim, a ne šta treba da znam, izuzev saznanja koje prethodni svakom delanju. O čemu se radi jeste da razumem svoje naznačenje, da vidim šta hoće Bog da ja upravo činim. Valja naći istinu, moju istinu za koju ću živeti i umreti. (...) Pre svakog drugog saznanja moramo samog sebe upoznati. Tek kad je čovek samog sebe prisno razumeo i video samo svoj hod na svom putu, tek onda njegov život stiče mir i značaj, tek se onda on oslobađa onog dosadnog, kobnog saputnika (...) Ja hoću da skrenem pažnju ljudima na njihovu vlastitu ruševinu. Zadatak je moj da izvršim reviziju odredbe pojma "hrišćanin". Bez rizika nema vere. Vera i jeste protivnost između beskrajne strasti i osećajnosti i objektivne neizvesnosti. Mogu li shvatiti Boga objektivno, onda ne verujem. Ali baš što to ne mogu, moram verovati. A ako hoću da se održim u veri, moram stalno motriti da čvrsto držim objektivnu neizvesnost i opet da verujem (...)
Logički sistem može postojati, ali nema niti će biti sistema postojanja, egzistencije. Sistema egzistencije nema. Takav sistem, naprosto, ne postoji. Nipošto! Sama egzistencija je sistem- za Boga, ali ne i za egzistentni duh. Sistem i dovršenost odgovaraju jedno drugom, dok je egzistencija upravo nešto suprotno. Apstraktno posmatrajući, sistem i egzistencija ne mogu se ujedno misliti. Da bi sistematska misao mogla misliti na egzistenciju, ona je mora zamisliti kao poništenu- dakle, ne kao egzistenciju. Pre nego što se sistem zaključi, egzistencija mora biti sklonjeno u večnome, ne sme da ostane nikakav egzistentni ostatak, pa čak ni takva ništica kao što je postojeći gospodin profesor koji sistem piše. Bog ne misli, on stvara. Bog ne egzistira, on je večit. Čovek misli i egzistira, a egzistencija podvaja mišljenje i biće, drži ih međusobno spolja u sukcesiji.(...)
Avram je verovao i sumnjao. Verovao je u besmisleno. Da je Avram sumnjao- tad bi on učinio nešto, nešto veliko i divno. Jer, šta bi Avram mogao nešto veliko i divno da učini! On bi izašao, na brdo Moriju, nasekao drva za vatru, zapalio lomaču, uzeo nož i zavapio Bogu: "Ne ismej ovu žrtvu! To nije najbolje što imam, znam ja to dobro. Jer šta je starac jedan prema detetu obećanja? Pa, ipak je najbolje što bi mogao dati. Ne daj nikada da Isak sazna da bi se nepomućeno mogao radovati svojoj mladosti". Onda bi nož u svoje rođene grudi zario (...) Da je Avram posumnjao kad je bio na brdu Moriju, da se obazreo na sve strane sveta, da je, pre no što je izvadio nož, slučajno ugledao ovna, da mu je Bog dozvolio da njega prinese na žrtvu umesto Isaka- onda bi se on vratio kući, sve bi išlo po starom, on bi imao Saru, zadržao bi Isaka. Pa opet, sve bi bilo izmenjeno! Jer bi njegov povratak bio bekstvo, njegovo spasenje slučaj, njegova nagrada posramljenje, njegova budućnost-možda propast. Jer onda ne bi bilo ni svedoka vere, ni svedoka Božje blagodati, već svedok toga kako je teško ići na Moriju. Čak ni onda Avram ne bi bio zaboravljen, a ni brdo Morija. O brdu se ne bi govorilo kao o Araratu na kojem se kovčeg zaustavio, već bi se pominjalo kao užas, pošto je tu Avram posumnjao. Ako vera ne može volju za ubistvom svoga sina da učini svetim činom, onda neka se sudi o Avramu kao o svakom drugom čoveku. Ako neko nema hrabrosti da do kraja domisli svoju misao, da, naime, kaže da je Avram ubica, onda je bolje da stekne ovu hrabrost nego da gubi vreme u nezasluženim pohvalama. (...) Kako je, dakle, Avram egzistirao? On je verovao. Ovo je paradoks, koji on ne može nikome da objasni. Jer, paradoks je u tome što se on, Avram, kao pojedinac postavlja u apsolutni odnos prema apsolutnome. Ima li on pravo na to? Njegovo je pravo opet paradoksalno. Jer, ako je u pravu, onda ne time što je on opšte, već što je pojedinac.