Nikolaj Berđajev-Kraj renesanse; Samospoznaja

U XIX veku izbila je jedna od najstrašnijih revolucija, koje su zadesile čovečanstvo od kako uopšte postoji. U život čovečiji pobedonosno je ušla mašina i porušila ceo njegov organski ritam. Mašina je razrušila svu večitu strukturu čovekovog života, organski vezanu sa prirodnim životom. Mašinizacija života ruši radost Renesansa i onemogućava stvaralačko obilje života. Mašina ubija Renesans. Ona sprema novu istorijsku epohu - epohu civilizacije. Kultura, puna sveštene simbolike, umire. Ljudi Renesansa nisu znali niti su mislili da spremaju svetu pobedu mašine, da potpun raskid sa srednjim vekom mora da dovede do carstva mašine, do zamene organske strukture - mehaničkom. Organska struktura života je hijerarhijska, tj. kosmička. U kosmičkom organizmu delovi su potčinjeni celini, vezani sa centrom. U organizmu delovi dobijaju životni cilj od centra. Svaki organizam je hijerarhija. Kad se delovi otkinu od celine i prestanu da služe svom cilju, koji je u organskom centru, oni se neprimetno potčinjavaju nižoj prirodi.



[...] Od ulaska mašine u čovekov život bezbrojne su posledice. One su prodrle u duhovni život čovekov, u sve njegovo stvaranje. I nauka i umetnost zahvaćene su procesom mašinizacije, i na njima je utisnut onaj rascep organske celine, koji mašina stvara u svim sferama života. Savremena umetnost u svojim tekovinama raskida sa Renesansom jer je potpuno raskinula sa antikom. U savremenoj umetnosti, koja gleda samo u budućnost i tu budućnost divinizira, raspadaju se se čovekovo telo i njegove večne forme. U njoj se sasvim gubi i čovečiji lik.

[...] Savremenu umetnost sve više obuzima taj kraj Renesansa, gubljenje čovekovih i prirodnih formi. Umetnost osvajaju varvarska načela, varvarski tonovi, varvarski pokreti. Dinamizam te umetnosti gubi kosmički ritam.

[...] I kubizam tako velikog umetnika, kao što je Pikaso, raščlanjuje čovečije telo i razvejava umetnički lik čovekov. Futuristički živopis, u kome se vrednosti danonoćno smenjuju, ide još dalje u raskidanju čovečijeg lika. Ruše se čvrste granice svih prirodnih formi; sve prelazi u sve; čovek postaje neki neduševan predmet; isečci iz novina, parčad stakla, potpetice - guraju se u svaku prirodnu formu i ruše je.

[...] U futurizmu izgubio se čovek, izgubio saznanje o sebi. Čovek iščezava u nekoj nečovečnoj masi. U futurizmu čovek je zarobljenik nečovečnih kolektiva, stoga i nije slučajna sličnost između futurizma i krajnje forme socijalnog kolektivizma.


Samospoznaja

Nazivaju me filozofom slobode. Nekakav jerarh je za mene rekao da sam "zatočenik slobode". I ja sam, odista, najviše od svega, zavoleo slobodu. Nastao sam od slobode; ona je moj roditelj. Sloboda za mene predstavlja prvobitno postojanje. Svojevrsnost mog filozofskog tipa se prevashodno sastoji u tome što sam "u osnovu filozofije stavio slobodu, a ne postojanje". U tako radikalnoj formi, čini se, to nije uradio još nijedan filozof. U slobodi je skrivena tajna sveta. Bog je zaželeo slobodu i odatle potiče tragedija sveta. Sloboda se nalazi u početku, a i na kraju sveta. U suštini, ja sam celog svog života pisao filozofiju slobode, trudeći se da je usavršim i dopunim. U meni vlada osnovno ubeđenje da Bog prisustvuje i dela samo kroz slobodu. (...) Nemoguće je zamišljati da je sloboda statična, ona se mora zamišljati dinamičnom. Postoji dijalektika slobode i sudbina slobode u svetu. Sloboda može da pređe u svoju suprotnost. U sholastičkoj filozofiji problem slobode se uglavnom poistovećuje sa "slobodnom voljom". (...) Za mene je sloboda uvek označavala nešto sasvim drugo. Sloboda je moja nezavisnost i usmerenost moje ličnosti iznutra; sloboda predstavlja moju stvaralačku snagu, a ne izbor između ispred mene postavljenih dobra i zla, već moje sopstveno stvaranje dobra i zla. Sa slobodom je povezana i tema o čoveku i stvaralaštvu. (...) Objektivna realnost ne postoji, to je samo iluzija svesti jer postoji samo objektivacija realnosti, nastala kao proizvod određene usmerenosti duha. Objektivirani svet nije pravi realni svet, zbog toga što je to samo stanje pravog realnog sveta koje može da bude promenjeno. Objekt predstavlja delo subjekta. Samo je subjekt egzistencijalan i samo se u subjektu spoznaje realnost. To uopšte nije subjektivni idealizam, kako to neki tvrde, oslanjajući se na šablonske klasifikacije. Po Diltajevoj klasifikaciji (naturalizam, objektivni idealizam i idealizam slobode) moja misao spada u tip idealizma slobode.(...) Moja filozofija je filozofija duha. Duh za mene predstavlja slobodu, stvaralački čin, ličnost, druženje ljubavi. Potvrđujem primat slobode nad postojanjem. Postojanje je sekundarno, jer ono već samo po sebi predstavlja determinaciju, neophodnost; ono je objekat. (...)
Kada sam došao do svoje konačne filozofije, za mene je poseban značaj dobila ideja nestvorene slobode i objektivacije. Nestvorena sloboda objašnjava ne samo nastanak zla, već i nastanak stvaralačke novine, onoga što ranije još nije postojalo. Nestvorena sloboda predstavlja granični pojam, ili tačnije- ne pojam, već simbol, pošto se o nestvorenoj slobodi, zbog njene potpune iracionalnosti, ne može stvoriti racionalan pojam. Ideja Boga predstavlja najveću ljudsku ideju. Ideja čoveka je najveća Božija ideja. Čovek očekuje rađanje Boga u njemu. Bog očekuje rođenje čoveka u njemu.

DUH I REALNOST

Duh nije moguće racionalno definisati, to je očajan pokušaj razuma. Takvom definicijom duh se usmrćuje, pretvara u objekt, dok je on subjekt. O duhu se ne može načiniti pojam. Ali, moguće je uočiti znakove duha. Moguće je reći da se takvim znakovima očitiju sloboda, smisao, stvaralačka delatnost, celovitost, ljubav, vrednost, obećanje najvišem božanskom svetu i sjedinjenje sa njim. Tim nizom znakova sjedinjuju se pneuma Svetog pisma i nus grčke filozofije. Pošto je duh slobodan, duhovno pre svega treba shvatiti kao nešto što je nezavisno od prirode i društvene determinacije. (...) Duh je sloboda, a sloboda seže u predbivstvenu dubinu. (...) Duh je stvaralaštvo, duh stvara novo biće. (...) No, duh ipak ne potiče samo od Boga, već i od početne, predbivstvene slobode. (...) Duh je um, ali celovit um. Duh je jednako transcedentan i imanentan. Duh je istovremeno i iracionalan, izvanracionalan, nadracionalan.