Sava Šumanović

Sava Šumanović je rođen 22. januara 1896. godine u Vinkovcima, gde je njegov otac Milutin, šumarski inženjer, bio upravnik šumarije. Oba roditelja pripadala su, uglednim, dobrostojećim šidskim, građanskim porodicama. Zbog zdravstvenih problema otac se vrlo rano penzionisao i porodica se vratila u Šid sa četvorogodišnjim Savom. Otac se posvetio vođenju velikog imanja, a majka je otvorila prvu poštu u gradu. Sava je u Šidu završio osnovnu školu. Kao desetogodišnjak nastavio je školovanje u Zemunu, gde je pohađao Realnu gimnaziju. Tada je otkrio svoje umetničke sklonosti. Upisao se na slikarski kurs kod profesora Isidora Junga. Družio se sa Slavkom Vorkapićem, koji je već pohađao Umetničko-zanatsku školu Ljube Ivanovića i po sopstvenom priznanju od njega je dobio dragocene savete o crtanju i slikanju. Za vreme školovanja u Zemunu,
Sava je veoma malo boravio u roditeljskoj kući. Raspuste je provodio u Gracu kod stričevog prijatelja učeći nemački jezik. Nakon mature vratio se kući čvrsto rešen da slikarstvo bude njegov životni poziv i da školovanje može nastaviti jedino u tom pravcu. Otac je imao sasvim druge planove za svog sina jedinca. Želeo je da on nastavi stričevim stopama i postane advokat. Majka je odigrala značajnu ulogu u rešavanju ovog problema. Podržala je sina u negovim željama i pronađeno je kompromisno rešenje. Sava se 1914. godine upisao u Zagrebu u Višu privremenu školu za umjetnost i obrt. Prvu godinu bio je u klasi profesora Otona Ivekovića, a sledeće tri u klasi Klementa Crnčića. Rad škole podrazumevao je studiranje po starim majstorima, Direru, Mikelanđelu, Rubensu i Rembrantu. Interesovanje za impresioniste je pokazao još u Zemunu, a sada ih je sam proučavao. Druži se sa kolegama, Đurom Tiljkom, Marijanom Tepšeom, Jozom Turkaljom, Srećkom Sabljakom, Milivojem Uzelcem, a naročito sa Milanom Štajnerom. Tada je započelo i dugogodišnje prijateljstvo sa Antonijom Tkalčić Koščević, koja je u istoj školi učila vajarstvo. Redovno je učestvovao na školskim izložbama. U svedočanstvu o završenom školovanju zabelažene su najbolje ocene i kvalifikacije, i u julu te 1918. godine učestvovao je na zajedničkoj završnoj izložbi svoje škole. Iznajmio je atelje u Bosanskoj ulici sa Milanom Štajnerom. Te iste godine u Urlihovom salonu priredio je prvu samostalnu izložbu zajedno sa Bogumilom Carom. Predstavio se predelima iz okoline Zagreba. Učestvovao je na više zajedničkih izložbi iste godine. Nažalost 1919. godine prerano umire Savin veliki prijatelj Milan Štajner, tada atelje preseljava u Jurkovićevu ulicu.

Sava se intenzivno družio sa Antunom Brankom Šimićem, književnikom, kritičarem i pokretačem književnih revija. Radi ilustracije za književnu reviju Juriš, koju uređuje A. B. Šimić. Pored toga radi i kao scenograf u Narodnom kazalištu. Sledeće 1920. godine u maju priređuje drugu samostalnu izložbu u Muzeju za umjetnost i obrt. Predstavio se platnima koja ukazuju na simbolizam i secesiju, tada aktuelne u hrvatskoj umetnosti. Izložba je dobila pozitivne kritike, prodat je veći broj slika. Posle toga Sava je dobio očevu podršku i na jesen se uputio u Pariz.

Bio je među prvim našim slikarima koji su za usavršavanje odabrali tadašnji centar umetničkih zbivanja u Evropi. Prvi boravak trajao je samo nekoliko meseci, ali je predstavljao dragoceno iskustvo za mladog umetnika. Pohađao je kurs istaknutog likovnog pedagoga i umetnika Andre Lota koji je pripadao struji analitičkog kubizma. Andre Lotje Savu smatrao svojim najtalentovanijim učenikom. Njegov snažni uticaj na Savu bio je prisutan tokom celog umetnikovog života. To je vreme kada su nastale najznačajnije postkubistički orjentisane slike u istoriji našeg slikarstva,Skulptor u ateljeu, Mrtva priroda sa satom, Mornar na molu, Lučki agent.

U leto 1921. godine Šumanović se vratio u Zagreb, gde je stanovao kod prijateljice Antonije Tkalčić Koščević. U oktobru, u Umjetničkom paviljonu priređuje izložbu slika koje su nastale u novom stilu preuzetom od Lota. Sava je imao potrebu da objasni slike kroz tekst kataloga, ali ni to nije pomoglo da ga konzervativna kritika i publika shvate. Sledeće četiri godine Sava Šumanović je proveo u Zagrebu, neumorno pokušavajući da izmeni te konzervativne i provincijalne stavove umetničkih krugova Zagreba. Tada su nastali izuzetni tekstovi Slikar o slikarstvu iZašto volim Pusenovo slikarstvo, koji su veoma značajni za razumevanje njegove umetnosti. Učestvuje na više zajedničkih izložbi. Neumorno je slikao. Kratko vreme radio je i kao bibliotekar Muzeja za umjetnost i obrt. Pokušao je da dobije mesto likovnog pedagoga u Umetničkoj školi u Beogradu.

Advokat Dorić otkupio je 1925. godine dvadeset Savinih slika koje se danas čuvaju u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. To mu je omogućilo ponovni odlazak u Pariz. Taj drugi boravak u Parizu protekao je obeležen ponižavajućim uslovima pod kojim je Sava Šumanović dobio vizu. Sam je o sebi govorio kako je najveći frankofil među našim umetnicima te ga je veoma pogodilo to što je dobio je samo ograničenu dozvolu boravka koju je morao produžavati svakih šest meseci. Nije mu bilo dozvoljeno da prodaje slike. Bio je obavezan da nastavi školovanje u nekom ateljeu. Tridesetogodišnjak, formirani i afirmisani slikar, materijalno obezbeđen, time je sveden na status učenika. Ponovo se upisao na kurs kod Andre Lota, vredno radio, proučavao stare majstore. Izlagao je na Jesenjem salonu u Parizu 1926. godine. Francuska vlada tada je otkupila sliku Aktkoja se danas čuva u muzeju u Monpeljeu. Ugledni francuski časopisi koji su se bavili umetnošću pišu o Savi Šumanoviću i reprodukuju njegove slike. Tada je naslikao Doručak na travi, autoportret sa četiri akta u predelu, neposredno inspirisan Maneovom istoimenom slikom, koja se danas nalazi u Spomen zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu. Te 1927. godine učestvovao je u oslikavanju kultne pariske kafane Kupola, gde je na jednom stubu naslikao četiri ženske figure. Najznačajniji događaj te godine, a po mnogima i u celokupnom stvaralaštvu Šumanovića svakako je nastanak slike Pijani brod.

Ova slika monumentalnih dimenzija, nastala je u grčevitom radu za samo sedam dana i noći. Inspirisanaje Remboovom istoimenom pesmom koju je tada prevodio Rastko Petrović i Žerikoovom slikom Splav meduze. Izložio je na Salonu nezavisnih, a ocene kritike bile su podeljene. Danas je slika Pijani brod ponos zbirke Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.

Otežani uslovi rada, loše kritike i niz drugih ličnih događaja doveli su umetnika do nervne iscrpljenosti, pa se 1928. godine na kratko vratio u Šid, na oporavak. Tada su nastale prve slike predela iz okoline Šida, "Sremske krajine", niz pejzaža na kojima beleži jedinstvenu svetlost i atmosferu zavičaja. Ovoj temi mnogo više se posvetio kada se kasnije zauvek vratio kući. U septembru 1928. godine izložio je na Novom univerzitetu u Beogradu slike koje su nastale u Parizu. Dobro je prošao i kod kritike i kod publike. Skoro sve slike je rasprodao.

Odmah u oktobru, ponovo se uputio u Pariz. To je bio njegov poslednji boravak u omiljenom gradu, koji je trajao nešto više od godinu dana. Ponovo je na Monparnasu, oprema atelje, vreme provodi u društvu vodećih francuskih umetnika. Predano slika i iz tog perioda su remek dela poput Crvenog ćilima, Ležeći ženski akt, Luksemburški park u Parizu. Verovatno se nije dovoljno oporavio, jer su se problemi koje je imao ranije sa zdravljem vratili i to u tolikoj meri da je majka došla po njega u Pariz. Zajedno su se vratili u Šid, marta 1930. godine.

Kratko vreme proveo je na klinici dr Radenka Stankovića u Beogradu. Dokumentacija bolnice uništena je prilikom bombardovanja u Drugom svetskom ratu, te nema nikakvih pouzdanih podataka o Šumanovićevoj dijagnozi i lečenju. Pasteli i akvareli voždovačkih pejzaža svedoče da sa slikanjem nije prestao ni za vreme boravka u bolnici. Ove pejzaže je nekoliko godina kasnije u Šidu uradio u ulju.

Kod kuće u Šidu, potpuno se posvetio slikanju. U početku je imao problema sa kvalitetom boja, kasnije to više ne pominje. Prvih godina slikao je aktove po skicama koje je doneo iz Pariza i pejzaže iz svoje neposredne okoline. To su ostale dominantne teme do kraja života. Kako i zašto je radio, sam je objasnio u predgovoru kataloga za izložbu 1939. godine. Otac Milutin preminuo je 1937. godine. Tada je Sava preuzeo vođenje porodičnog imanja. Prema sačuvanoj dokumentaciji iz tog perioda vidi se da je i toj obavezi pristupio krajnje ozbiljno kao i svemu drugom u životu. Tada je učio engleski jezik, uzimao časove igranja, posetio je izložbu francuskog slikarstva devetnaestog veka, koja je gostovalau Narodnom muzeju u Beogradu.

Neumorno je slikao i pripremao se za veliku izložbu koju je organizovao u septembru 1939. godine na Novom univerzitetu u Beogradu, na kojoj je izložio 410 slika. Izložba je doživela veliki uspeh.

Ohrabren uspehom, vratio se u Šid i nastavio da radi sa velikim poletom. Nije imao sreće da se mirno posveti onom što je najviše voleo i najbolje znao. Rat je došao i u mali Šid. Sava je na kratko mobilisan. Šid ulazi u sastav Nezavisne države Hrvatske. Ćirilica tada postaje zabranjeno pismo pa se Sava iz protesta ne potpisuje, već samo označava godinu nastanka slike. Na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942. godine uhapšen je i odveden sa još 120 Šiđana u Sremsku Mitrovicu, gde su ih ustaše streljale. Sahranjen je u zajedničkoj grobnici. Tako je tragično završio život jedan od najvećih srpskih slikara svih vramena. Ostalo je mnogo pripremljenog slikarskog materijala ... I slike.