Tomas Mor-O zanimanjima

Zemljoradnja je zanimanje kojim se bave svi bez razli­ke, i muškarci i žene, i od toga niko nije oslobođen. U po­ljoprivredne poslove upućuju se svi još u detinjstvu, i to de­lom učeći teoriju u školi, a delom i na školskim izletima ka­da izvode decu u okolinu grada.
Tada deca ne posmatraju samo poljske radove, već se u njima i praktično vežbaju, koristeći to kao priliku za jačanje tela. Sem poljoprivrede, koja je, kao što rekoh, zajednička svima, svaki pojedinac uči još po jedan poseban zanat. Jedni se upućuju u poslove oko prerade vune i lana, drugi postaju zidari, kovači ili dr­vodelje. Neki drugi zanati, o kojima bi vredelo da se govo­ri, tamo ne postoje. Svaka, naime, porodica izrađuje za se­be odeću koja se pravi na isti način na celom ostrvu i za sva­ki uzrast i doba. Jedino se razlikuju polovi kao i neženje i devojke od oženjenih i udatih. Ovo odelo nije bez eleganci­je i dozvoljava slobodu kretanja. Isto tako, dobro štiti kako od zime tako i od vrućine. Ali od onih raznih zanata svako uči po jedan, ne samo muškarci no i žene, koje, kao slabije, uče i rade lakše poslove. One
uglavnom rade na poslovima oko vune i lana, dok su ostali, teži zanati, ostavljeni muš­karcima. Svako obično prihvata zanat svog oca, jer tome naginje većina ljudi po svojoj prirodi. Ali ako nekog pri­vlači neki drugi zanat, onda usvajanjem prelazi u neku dru­gu porodicu, a otac i država brinu se da to bude neki pošten i čestit domaćin. Štaviše, ako je neko izučio jedan zanat, pa hoće da nauči još jedan, to mu se omogućava na isti način. Kad je oba izučio, obavlja onaj koji hoće, sem u slučaju kad je gradu jedan od tih zanata potrebniji.


Glavna, gotovo jedina dužnost sifogranata jeste da se brinu i da paze da niko ne sedi bez posla, već da svako sa­vesno vrši svoj zanat, ne zamarajući se ipak kao stoka koja tegli od ranog jutra do mrkle noći. To je veći teret od rop­stva. Pa ipak, baš takav život provode oni koji rade gotovo svuda izvan Utopije. Kod njih se dan, računajući i noć, de­li na dvadeset i četiri časa, od kojih je za rad određeno sa­mo šest, i to: tri časa pre podne, pa se onda ide na ručak; po­sle ručka provedu dva časa u popodnevnom odmoru, pa on­da ponovo odlaze na tročasovni rad, posle kojeg dolazi večera. Kako oni sate računaju od podneva, izlazi da odla­ze na spavanje u osam uveče. U spavanju provode osam časova. Svakome je prepušteno da slobodne časove van po­sla, sna i jela provodi po svojoj volji, ali ne u uživanjima i lenčarenju, nego u bavljenju nekim prijatnim poslom van svog zanimanja. Svoje slobodno vreme većina posvećuje knjizi. Običaj je da se u jutarnjim časovima drže javna pre­davanja, koja obavezno posećuju samo oni koji su poimen­ce izabrani za nauku. Pa ipak, ogromno mnoštvo ljudi svih zanimanja, kako muškaraca tako i žena, odlazi na razna pre­davanja, svako prema svom interesovanju. Ali niko ne spre­čava ni one koji više vole da svoje slobodno vreme prove­du u svom zanatu, jer ima ih mnogo koji nemaju intereso­vanja ni za jednu nauku. Naprotiv, ovakvi se čak i pohvalju­ju, jer time koriste zajednici. Posle večere, po jedan čas pro­vode u zabavi, leti u vrtu, zimi u onim zajedničkim dvora­nama u kojima obeduju. Tu svira muzika ili se ljudi odma­raju u razgovoru. Kocku i njoj slične i štetne igre oni i ne poznaju, ali imaju dve igre koje su slične našoj igri na tabli sa kamenčićima.15 Prva je borba brojeva, gde jedan broj od­nosi pobedu nad drugim, dok se u drugoj igri vodi borba između poroka i vrlina16. U ovoj igri jasno se pokazuje raz­dor koji vlada među porocima kao i njihova složnost u bor­bi protiv vrlina, zatim kako se pojedini poroci suprotstavlja­ju pojedinim vrlinama, kako oni ratuju sa vrlinama na otvo­renom polju, kao i njihova ratna lukavstva kad napadaju s boka, pa onda način kojim se vrline brane od napada poro­ka kao i sredstva kojima one izigraju manevre poroka i, naj­zad, način kojim bilo koji tabor odnosi pobedu.

Sada je došao trenutak da se jedno pitanje podrobnije objasni da bi se izbegla svaka zabuna. Možda ćete pomisli­ti da samo šest časova dnevnog rada mora nužno izazvati oskudicu. Međutim, daleko od toga! Šestočasovni rad ne samo da zadovoljava sve životne potrebe kao i zahteve udobnosti nego omogućava čak i više od toga. Ovo će vam postati jasno ako uzmete u obzir onaj golemi deo stanov­ništva koji kod drugih naroda provodi život u neradu. Na prvom mestu, u te spadaju gotovo sve žene, a to znači po­lovina stanovništva, a onde gde žene rade, muževi umesto njih gotovo uvek rču. Dodajte ovome onu dokonu gomilu sveštenika kao i takozvanih bogomoljaca17. Uračunajte i sve bogataše, a naročito vlasnike velikih imanja, koje obično nazivaju plemićima i vlastelom. Ovome pribrojte i njihovu poslugu, celu onu gadnu mešavinu vetrogonja koji nose la­ke štitove. Najzad, ovamo ubrojte one snažne i zdrave pro­sjake koji se prave bolesni da bi sakrili svoju lenost. Posle svega toga jasno ćete videti da je broj onih koji svojim ra­dom zadovoljavaju sve potrebe ljudi daleko manji no što ste zamišljali.

Pogledajte kako je mali broj zaposlen na doista potreb­nom poslu i od ovih malobrojnih koji rade. Prirodno, gde se sve meri novcem, tamo je nužno da se upražnjavaju i mno­gi nekorisni i sasvim izlišni zanati, koji jedino služe raskoši i sladostrasti. A ako bi se ovaj broj zanatlija koji danas rade raspodelio samo na onoliko zanata koliko ih je potrebno za zadovoljavanje prirodnih potreba, onda bi u onom izobilju proizvoda koje bi nužno došlo cene tih proizvoda bile su­više niske da obezbede zanatliji životni opstanak. Ali kad bi se svi oni koji se danas bave beskorisnim zanatima kao i sva ona gomila što dangubi u neradu i dosadi, a iz koje svaki pojedinac potroši proizvoda koje drugi stvaraju svojim ra­dom dvostruko više no sam njihov proizvođač, kad bi se svi oni uključili u neki zajednički koristan posao, onda bi sva­ki pojedinac, kao što se lako uviđa, trebalo samo malo da radi da bi se proizvelo sve što je nužno za opstanak i udob­nost, pa čak i zadovoljstva, mislim, naravno, na prava i pri­rodna zadovoljstva.

Tačnost ovoga dokazuje sama stvarnost koja vlada u Utopiji. Tamo u svakom gradu i njegovoj okolini postoji od celokupnog broja muškaraca i žena, sposobnih za rad, jedva pet stotina lica koja su oslobođena rada. Među ovima su si­fogranti, ali oni, i pored toga što su ih zakoni oslobodili ra­da, ipak dobrovoljno rade, da bi svojim primerom dali pod­streka drugima. Istu povlasticu uživaju i oni koje narod, da bi se mogli posvetiti naukama, za stalno oslobađa rada, i to na predlog sveštenika, a putem tajnog glasanja sifogranata. Ako neko od ovih izneveri očekivane nade, vraća se ponovo na rad. 1 obratno, nije retko videti da neki fizički radnik sve one svoje slobodne časove tako korisno upotrebi za nauku i svojim trudom čini takav napredak da ga oslobađaju njego­vog zanata i unapređuju u red naučnika. Iz ovog reda obra­zovanih biraju se poslanici na strani, sveštenici, tranibori pa čak i sam vladar, koga oni svojim starim jezikom nazivaju barzan18, a novijim adem19. Kako sav preostali svet uvek ra­di, i to samo na korisnim zanatima, lako je proračunati kako se kod njih sa malo radnih časova može mnogo proizvesti.

Pored ovoga što sam pomenuo Utopljani imaju još jed­nu prednost koja im omogućava da veći deo nužnih radova svršavaju s manje truda nego drugi narodi. Pre svega, iz­gradnja ili opravka zgrada zahteva svuda napor velikog broja ljudi, i to stoga što bezbrižni naslednik pušta da se ma­lo-pomalo pretvara u ruševine sve ono stoje otac sagradio. I tako se dešava da onu istu zgradu, koju je prvi naslednik mogao da održava u dobrom stanju sa malo troška, drugi naslednik mora iz temelja da prepravlja uz ogroman trošak. Često čak neka kuća, koju je jedan sagradio uz ogromne troškove, dopadne drugom koji se, kao čovek prefinjenog duha, uopšte i ne udostojava da se o njoj brine. Zbog tog ne­mara kuća mu se ubrzo upropasti, pa on onda sebi gradi na drugom mestu drugu uz iste troškove. Kod Utopljana, me­đutim, postoje sve usklađeno i država uređena kako treba, veoma retko se dešava da se traži novo mesto za izgradnju kuće. Ne samo da svaki nastali kvar brzo popravljaju, nego predupređuju i one koji mogu da nastupe. I tako kod njih sa veoma malo truda zgrade veoma dugo traju, i stoga gra­đevinski radnici retko imaju posla. Jedino ponekad dobija­ju naređenja da kod kuće izrade drvenu građu, istešu kame­nje i sve to pripreme da bi u slučaju potrebe opravka mogla biti izvršena što brže.

Sada čuj kako oni malo rada troše i na odelo. Pre sve­ga, dok su na poslu, obučeni su u priprosta kožna odela, ko­ja im traju do sedam godina. Kad izlaze u društvo, prebacu­ju ogrtač koji im pokriva ono grublje odelo. Boja ovih ogr­tača je na celom ostrvu ista, i to prirodna boja vune. Stoga se kod njih upotrebljava manje vunenog sukna no igde na svetu, a i ono, koje imaju, jevtinije je. Ali oko lanenih tka­nina manje je truda i stoga ih više i upotrebljavaju. Kod la­nenih tkanina polažu jedino na belinu, a kod vunenih na či­stoću, dok na finoću tkiva uopšte ne obraćaju pažnju. Zato se kod njih svako zadovoljava samo jednim odelom, koje mu obično traje dve godine, dok se u ostalim zemljama po­jedinac zadovoljava jedva s četiri ili pet vunenih i raznoboj­nih toga, i sa isto toliko svilenih tunika, a malo otmenijem nije dovoljno ni deset. Utopljanin nema ni razloga da traži više odela, jer kad bi ih i dobio, ne bi se bolje zaštitio od hladnoće niti bi zbog toga i za dlaku izgledao u društvu ot­meniji. Kako u ovoj zemlji vlada blagostanje u svemu, po­što svi upražnjavaju samo korisne zanate i na njih troše re­lativno malo vremena i truda, to ponekad izvode ogromnu masu naroda na popravku drumova, ako je potrebno, a ve­oma često objavljuju i smanjenje radnih časova, jer često ne postoji potreba ni za takvim javnim radovima kao što je op­ravka drumova. Magistrati ne prisiljavaju građane na pre­kovremeni rad protiv njihove volje, jer ustav ove države ima pred sobom samo jedan cilj: da omogući svim građani­ma, koliko god to dozvoljavaju potrebe zajednice, da što vi­še vremena koje se troši na zadovoljavanje materijalnih po­treba troše na uzdizanje i negu duha. Utopljani smatraju da se baš u tome i sastoji životna sreća.