Tomas Mor-O verama u utopiji

Postoje razne veroispovesti ne samo po pojedinim kraje­vima ostrva već i u svakom gradu. Jedni obožavaju Sunce, drugi Mesec, neki ovu, a neki onu planetu. Ima ih opet koji obožavaju po nekog čoveka koji se nekad istakao svojim životom ili proslavio svojim junaštvom, i to ne samo kao Bo­ga već i kao vrhovno božanstvo. Ali kudikamo najveći deo pametnog sveta odbacuje sva ova verovanja i priznaje samo jedno, nedokučivo, neobjašnjivo, večno i beskrajno božan­stvo, koje na jedan čoveku neshvatljiv način ispunjava ceo ovaj svet, i to ne svojom veličinom već svojom svemoći. Ovo božanstvo nazivaju ocem. Njemu jedinom pripisuju posta­nak, rast, razvitak, promene i kraj svih stvari i samo njemu odaju božanske počasti. Čak i oni ostali koji veruju u razne bogove sa ovima se slažu u tome jer i oni veruju da postoji jedan vrhovni Bog, koji je tvorac i upravljač sveta. Ovo bo­žanstvo Utopljani zajednički na svom jeziku zovu Mitrom60, ali se međusobno ne slažu u tome što je Mitra za jedne ovo, a za druge ono. Međutim, ma koliko pojedinci različito shva­tali ovo božanstvo, ipak su svi saglasni u tome da ono ima onu istu prirodu čijoj volji i veličanstvu i svi ostali narodi sa­glasno pripisuju vrhovnu vlast nad svim što postoji.


Utopljani, međutim, malo-pomalo napuštaju ovu ra­znovrsnost verovanja i sve više se približavaju onoj jedin­stvenoj veri koja sve ostale, kako izgleda, natkriljuje svojom razumnošću. I nema sumnje da bi sva ostala verovanja već davno iščezla da nepredviđeni slučajevi nisu usporavali nji­hovo nestajanje. Kad se, naime, neki pojedinac sprema da napusti svoju veru, pa mu se u međuvremenu dogodi kakva nesreća, onda on to u svom sujevernom strahu ne tumači kao slučajan događaj, već kao srdžbu onog božanstva koje mu se sveti za njegovu bezbožnu nameru. Ali čim su od nas sazna­li za Hristovo ime, njegovu nauku, život i čuda, kao i zadiv­ljujuću postojanost tolikih mučenika čija je dobrovoljno pro­livena krv privukla hrišćanskoj veri toliko naroda iz najuda­ljenijih krajeva, ne možeš zamisliti kako su i oni spremno prihvatili ovo učenje, bilo tajnom božjom milošću bilo što im se Hristovo učenje učinilo veoma blisko onoj jeresi koja je kod njih bila najraširenija. Ja, opet, mislim da je od veli­kog uticaja bilo i to što su oni čuli da je Hristos voleo zajed­nički život, sličan onome koji vlada kod njih, i da se takav život još uvek vodi u najčistijim hrišćanskim zajednicama.61 Ali bez obzira šta je najviše doprinelo, mnogi od njih pristu­piše našoj veri i primiše sveto krštenje. Ali od nas četvorice što ostadosmo u životu posle smrti dvojice drugova nijedan, nažalost, nije bio sveštenik, pa stoga Utopljanima, iako su primili neke svete tajne, ipak još uvek nedostaju one koje kod nas podeljuju samo sveštenici. Pa ipak, oni ove tajne sa­svim razumeju i prosto izgaraju od želje da ih prime. Šta­više, oni u svom krugu živo raspravljaju da li bi sami mogli izabrati jednog između sebe koji će vršiti obrede sveštenika, ne čekajući da im ga pošalje poglavar hrišćanske crkve. Stvarno je izgledalo da će takvom izboru i pristupiti, ali za moga boravka tamo još nisu bili nikoga izabrali.

U Utopiji čak ni oni koji sami odbacuju hrišćansko učenje ipak nikoga ne odvraćaju od ove vere niti proganja­ju one koji su se pokrstili. Jedini takav slučaj desio se baš u mome prisustvu kada je zatvoren jedan iz naše sredine. Ne­davno pokršten, taj čovek stao je da javno propoveda Hri­stovu veru sa više žara no mudrosti, iako smo mu mi save­tovali baš obratno. On se toliko zagrejao da je počeo ne sa­mo našu veru da uznosi iznad ostalih, već sve druge i da osuđuje, nazivajući ih poganskim, a njihove pristalice ne­častivim bezbožnicima koje treba kazniti večnim ognjem. Pošto je tako dugo propovedao, bi lišen slobode, sudski op­tužen i osuđen na progonstvo, ne što je vređao veru, već što je u narodu stvarao nered. Jedan od najstarijih njihovih za­kona propisuje da niko ne srne biti uznemiren zbog svog verskog ubeđenja. Utop je, naime, dobro znao da su se sta­novnici pre njegovog dolaska stalno međusobno gložili zbog verskih razmirica i uvideo je da je baš to što su poje­dine sekte bile nesložne u pogledu zajedničkog interesa i što se stoga svaka pojedinačno borila za zemlju, njemu i pružilo mogućnost da ih pokori sve. Stoga je on, neposred­no posle pobede i još pri samom osnivanju svoje države, doneo zakon da svako može ispovedati veru koju hoće, da može i druge u svoju veru prevoditi, ali se pri tome mora truditi da svoju veru propoveda blago i umereno i da razlo­zima ubeđuje, a ne da tuđe vere oštrim pogrdama unizuje. Šireći svoju veru niko ne srne da drugoga od njegove od­vraća, da tuđe versko ubeđenje vređa, niti da se služi ika­kvom primenom sile. Ko pokaže netrpeljivost u verskim ra­spravama, kažnjava se progonstvom ili ropstvom.

Utop je ovim merama težio da održi mir, jer je iz isku­stva znao kako ga stalne verske borbe i verska netrpeljivost potpuno onemogućuju. Ali ne samo to. On je takođe sma­trao da njegova zakonska odredba ide u korist ljudskog ve­rovanja uopšte pa stoga, čini se, nije smeo da olako zauzme ikakav određen stav, jer je bio nesiguran da li možda sam Bog ne zahteva raznovrsnost ljudskog obožavanja i zato na­dahnjuje jednoga ovim, drugoga onim verskim ubeđenjem. U svakom slučaju, Utop je smatrao besmislenom drskošću upotrebljavati nasilje i pretnju u cilju da i druge prisiliš da prihvate kao istinu ono isto što ti držiš da je istina. A ako, opet, postoji samo jedna istinska i prava vera, a sve ostale su lažne, onda je opet Utop dobro uradio, jer ako između pojedinih vera postoji razuman i umeren odnos, onda će prava vera jednog dana potisnuti sve ostale i izdići se iznad njih, jer će ih nadvladati snagom svoje istine. Ako se, na­protiv, vere međusobno bore oružjem i ako između njih vla­da stalan nemir, onda će u toj borbi pobediti najžilaviji, a to su istovremeno i najgori ljudi, i oni će najbolju i najsvetiju veru zagušiti svojim besmislenim sujeverjem kao što trnje i korov ugušuju useve. Iz svih ovih razloga Utop je celo pi­tanje vere ostavio otvoreno i dao je slobodu da svako veru­je u šta hoće. Jedino je zabranio učenje da duša propada za­jedno sa telom i da svetom upravlja slučaj, a ne božansko proviđenje. To je učinio zbog toga da bi osujetio da ijedan čovek do te mere upropasti svoje ljudsko dostojanstvo. To je razlog što Utopljani veruju da posle ovozemaljskog živo­ta postoje muke kao kazne za zla, a uživanje kao nagrada za dobra dela u ovom životu. Onaj ko ovo ne veruje, kod njih se uopšte ne ubraja među ljude, jer takav čovek uzvišenu prirodu svoje duše srozava na prezrenja dostojni stepen životinjskog tela. Takvog čoveka oni izbacuju i iz reda svo­jih građana pošto smatraju da bi on, samo kad bi smeo, pot­puno nipodaštavao njihov poredak i moral. Jer kako se uopšte može i sumnjati da takav čovek ne bi ili podmuklom veštinom izigrao ili silom porušio sve zakone svoje zemlje samo da bi svoje lične strasti zadovoljio, zato što je strah od zakona jedini koji on oseća i zato što se on posle ovoze­maljskog života nikakvom dobru više ne nada? Čoveku ovakvih shvatanja ne odaju nikakve znake uvažavanja, ne poveravaju nikakvo počasno zvanje niti mu uopšte dozvoljavaju ikakvu javnu službu. Prosto-naprosto smatraju ga nekorisnim i nedostojnim bićem. Pa ipak, prema ovakvom čoveku ne primenjuju nikakve kazne, jer su potpuno načisto s tim da nijedan čovek nije isključivi gospodar svojih ose­ćanja i misli. Oni ga čak ni pretnjama ne prisiljavaju da sa­krije svoje ubeđenje niti uopšte dopuštaju pretvaranje i laž, koje neverovatno mrze kao nešto što je veoma blisko pre­vari. Jedino mu zabranjuju da svoja shvatanja dalje širi, i to samo na javnim mestima. Inače, dozvoljeno mu je, čak mu se i preporučuje, da raspravlja u četiri oka sa sveštenicima kao i ozbiljnim ljudima, jer se gaji nada da će on na taj način svoju zabludu napustiti i poći putem razuma.

Ima još jedna, i to prilično brojna, sekta ljudi kojoj se uopšte ne zabranjuje učenje, budući da se smatra da njene pristalice nisu sasvim izgubili pamet i da sami po sebi nisu rđavi ljudi. Ovi ljudi, otišavši u sasvim suprotnu krajnost, veruju da i životinje imaju besmrtnu dušu, koja se, istina, ne može uporediti sa čovečjom niti je stvorena za isto blažen­stvo. Jer bezmalo svi Utopljani tako čvrsto i nepokolebljivo veruju u buduće beskrajno blaženstvo da plaču samo nad bo­lesnicima, a nikada za umrlima sem ako vide da se neko ra­stavlja od života sa strahom i protiv svoje volje. Takav slučaj smatraju najgorim znamenjem, jer pretpostavljaju da se ona duša očajno plaši smrti koja zbog svoje nečiste savesti potaj­no sluti skoru kaznu. Sem toga, oni misle da Bog nerado pri­ma one koji se na njegov poziv ne odazivaju veselo, nego se vuku preko volje i na silu. Oni, dakle, koji vide ovakvo umi­ranje užasavaju se i zato iznose mrtvaca u najvećoj tišini i bolu i, pomolivši se skrušeno Bogu da mu milostivo oprosti njegovu slabost, sahranjuju telo u zemlju. Naprotiv, onoga ko umre veselo i pun nade niko ne oplakuje, već ga ispraćaju sa pesmom i, toplo preporučujući njegovu dušu Bogu, naj­zad mu telo spaljuju, izražavajući pri tome više poštovanja no bola. Na mestu spaljivanja podižu stub na kojem su ure­zanim slovima ispisane zasluge umrlog. Kad se vrate kući, razgovaraju o njegovom životu i delima, a od svega najviše i najradije se spominje njegova spokojna smrt.

Ovakav način odavanja počasti uspomeni nekog valja­nog čoveka predstavlja, po njihovom mišljenju, živima naj­bolji podstrek da žive kako valja, a mrtvima najdraži način odavanja pošte, jer i mrtvi, po mišljenju Utopljana, prisu­stvuju razgovorima koji se o njima vode, iako ih kratkovi­de naše oči ne vide. Jer ne bi ni priličilo sreći pravednika kad oni ne bi mogli da se slobodno kreću kud im je volja, a sem toga bio bi znak nezahvalnosti s njihove strane kad bi odbacili svaku želju da posete svoje prijatelje sa kojima su bili, dok življahu na ovom svetu, povezani najprisnijim ve­zama uzajamne ljubavi. Pravednici, u stvari, prema zaklju­čivanju Utopljana, sva ova plemenita osećanja poseduju na onom svetu još u većoj meri isto onako kao što su im osta­le radosti povećane, a ne umanjene. Veruju, dakle, da se mrt­vi kreću medu živima kao posmatrači njihovih reči i dela. I stoga Utopljani, uzdajući se u pomoć ovakvih svojih za­štitnika, smelije pristupaju ostvarenju svojih zadataka, dok ih, s druge strane, verovanje u prisustvo mrtvih predaka od­vraća da potajno vrše nečasna dela.

Utopljani sasvim preziru i ismejavaju vračanje po letu ptica kao i ostala na sujeverju zasnovana gatanja, koja se inače u velikoj meri primenjuju kod drugih naroda. Ali čudesa koja se dešavaju bez ikakvog učešća prirode, poštu­ju kao delo i svedočanstvo prisutnog božanstva. Tvrde da se ona često dešavaju i u njihovoj zemlji. Ponekad, u trenuci­ma velike i teške opasnosti, zajedničkim molit­vama i tvr­dom verom oni ih izmole i dožive.

Posmatranje i divljenje prirodi smatraju Bogu prijat­nim načinom obožavanja. Pa ipak, ima ih i kod njih, i to u velikom broju, koji, poneti verom, zanemaruju nauku, ne trude se da steknu ma kakvo znanje niti se ikad predaju ugodnom odmaranju, jer veruju da će jedino napornim životom i dobrim delima prema svojim bližnjima postići za­grobnu sreću. Stoga se neki od njih posvećuju negovanju bolesnika, drugi opet opravljaju puteve, čiste kanale, po­pravljaju mostove, kopaju zemlju, pesak ili vade kamen, ra­de na seči šume i izradi drvene građe, prevoze kolima u gra­dove drvo, žetvu i ostale stvari. Rade ne samo za javne po­trebe, već i za pojedince, kojima služe pre kao robovi nego kao sluge. Jer gde god se pojavi kakav gadan, težak i prljav posao koji većina ljudi nerado vrši, oni ga od sveg srca pri­maju i veselo završavaju. Drugima pružaju priliku za doko­licu, a sami nepre­kidno rade na najtežim poslovima; pa ipak oni o tome ne vode računa niti ikada drugima prigovaraju zbog njihovog načina života niti opet svoj izdižu. Ovakvi ljudi, ukoliko se više spuste na položaj roba, utoliko veće poštovanje uživaju u celom narodu. Ova vrsta ljudi deli se, ipak, u dva reda. Jedni su neženje, koji ne samo da se uz­državaju od svakog polnog odnosa celog svog veka, već ne jedu ni meso, a neki čak ništa što potiče od životinja. Oni se odriču svih ovozemaljskih uživanja, jer ih smatraju opa­snim za buduće blaženstvo, koje željno iščekuju provodeći život u bdenju i napornom radu. Nada da će uskoro uspeti čini ih veselim i žilavim. Drugi provode život u isto tako predanom radu, ali stupaju u brak jer ne preziru zado­voljstva koja se u njemu nalaze i jer smatraju da treba žive­ti po zakonima prirode i da svojoj domovini duguju decu.

Nijedno zadovoljstvo, koje ne ide na štetu rada, oni ne od­bacuju. Biraju prvenstveno meso od četvoronožnih životin­ja, jer misle da će ih takva hrana učiniti snažnijim i otpor­nijim za svaki posao. Ovaj red Utopljani smatraju mudrijim ljudima, a onaj prvi pobožnijim. Jer Utopljani bi se smejali onim prvim kad bi oni razumom pravdali svoje odricanje od braka kao i svoje pretpostavljanje napornog života ugod­nom. Ali kako oni ispovedaju da ih jedino vera rukovodi, u Utopiji se poštuju i cene tim pre što se Utopljani neobično mnogo čuvaju da se olako ne izjašnjavaju ni o jednoj veri. Tako, dakle, žive oni koji se na njihovom jeziku nazivaju "butreski"62, što bi na našem odgovaralo "monasi".

Utopljanski sveštenici odlikuju se izvanrednom po­božnošću i stoga ih je vrlo malo. U svakom gradu ima ih tri­naest prema istom tolikom broju hramova. U vreme rata sedmorica njih odlaze sa vojskom, a na njihova mesta po­stavljaju se drugi. Ali svaki od onih koji su otišli po povrat­ku ponovo dobija svoje mesto. Prekobrojni po starešinstvu nasleđuju one koji umiru. U međuvremenu služe kao prati­oci prvosveštenika, koji je starešina nad svima. Sveštenike, kao i ostale magistrate, bira narod tajnim glasanjem da bi se izbegla pristrasnost. Izabrane rukopolaže kolegijum svešte­nika. Sveštenici činodejstvuju, neguju veru i vrše ulogu nad­zornika nad javnim moralom. Velika je sramota biti od njih pozvan ili ukoren zbog svog nevaljalog života. Ali, iako im pripada pravo da savetuju i ukore, jedino vladar i drugi magistrati imaju pravo da zatvaraju i krivično gone. Sveštenici, opet, imaju pravo da zabrane pristup svetoj službi svima onima koje smatraju da su ogrezli u zlu. A ovo je kazna od koje se ljudi gotovo najviše plaše, jer ona za isključenog predstavlja ogromnu sramotu i grize ga potajno verskim stra­hom. Štaviše, ako isključeni ubrzo ne izjavi pred sveštenici­ma svoje kajanje, onda mu i sloboda dolazi u pitanje, jer ga senat zatvara i osuđuje zbog nečasnog života.

Sveštenici vaspitavaju decu i omladinu i više se brinu da kod njih razviju moral i dobre navike no znanje. Naročito se staraju da dečacima još izmalena, dok su im duše još nežne i povodljive, usade zdrave i po održanje njihovog društva ko­risne misli. I kad ovakve zdrave misli upiju još kao deca, on­da ih one prate i kao odrasle ljude kroz ceo život. To veoma mnogo doprinosi održanju i jačanju društvenog poretka pošto se ovaj, inače, raspada jedino pod uticajem ljudskih poroka, a ti se rađaju iz izopačenog načina mišljenja.

Sveštenici uzimaju sebi za žene najodabranije devojke među stanovništvom. Inače, ni žene nisu isključene iz sve­šteničkog poziva, ali one se ređe biraju, i to samo starije udovice. Sveštenički poziv među Utopljanima poštuje se više od svih ostalih, tako da sveštenik, ako je počinio kakvo nečasno delo, ne podleže nikakvom javnom sudu. Takav se prepušta Bogu i svojoj savesti. Oni smatraju da je greh dići ruku na sveštenika, bez obzira kakvo je nedelo počinio, pošto je on na poseban način posvećen Bogu kao neka obe­ćana žrtva. Ovaj običaj oni utoliko lakše održavaju što je kod njih sveštenika veoma malo i što se oni sa najvećom pažnjom biraju. Jer ne dešava se tako lako da padne u porok čovek koji je kao najbolji među dobrima i jedino zbog svo­je lične vrednosti uzdignut do tako visokog dostojanstva. A ako se takav slučaj zbog nestalnosti ljudske prirode i desi, ne treba se ipak bojati da bi to moglo imati posledica opasnih po društvo prosto iz razloga što su sveštenici zastupljeni u malom broju i što oni, sem poštovanja, u rukama ne drže ni­kakvu vlast. Upravo zbog toga oni i imaju tako mali broj sveštenika, i to samo na potrebnim mestima, da se dostojan­stvo svešteničkog reda, koji je danas okružen tolikim pošto­vanjem, ne bi umanjilo ako bi se taj poziv proširio na mno­ge ljude. Tim pre što bi, po njihovom mišljenju, bilo veoma teško naći veći broj ljudi dostojnih da vrše sveštenički poziv, koji izuskuje moralnu vrednost iznad prosečne. Utopljanski sveštenici poštuju se i kod ostalih naroda jednako kao i na samom ostrvu. Da je tako, lako se razabire iz ovoga što sle­di, a otuda je, mislim, i poteklo. Za vreme odlučne bitke među vojskama njihovi sveštenici nalaze se postrance, neda­leko od svoje vojske i u svečanim odeždama; klečeći na zemlji i ispruživši ruke prema nebu oni mole najpre za mir među svima, pa tek onda za pobedu svoje zemlje, i to pobe­du koja ne bi bila krvava ni za jednu stranu; kad stanu njiho­vi da pobeđuju, oni trče na bojište i sprečavaju da se vrši po­kolj nad pobeđenim. Čim je neki neprijateljski vojnik samo ugledao sveštenika i neposredno ga pozvao u pomoć, njegov je život već spašen; onaj, opet, koji dodirne sveštenikovu široku odeždu taj je zaštitio i svoju imovinu od svake ratne nedaće. Time su oni kod svih okolnih naroda stekli toliko poštovanje i toliki ugled da su često svoje građane isto tako uspešno odbranili od neprijatelja, kao i neprijatelje od svo­jih građana. Ponekad se dešavalo da utopljanska vojska po­pusti i, pošto zapadne u beznadežan položaj, otpočne da beži, a neprijatelj da nasrće u pokolj i pljačku. Istupanjem sveštenika pokolj bi bio sprečen, vojske razdvojene i mir za­ključen pod pravičnim uslovima. I nikada se nije desilo da je neki narod bio toliko divlji, surov i varvarski da ličnost uto­pljanskog sveštenika nije smatrao neprikosnovenom i nepo­vredivom.63

Kao praznike slave prvi i poslednji dan svakog meseca, a isto tako i svake godine. Godinu dele na mesece, koji se završavaju menama nebeskog Meseca, dok godinu računaju prema završenoj putanji Sunca. Svi prvi dani na njihovom jeziku zovu se kinemerni, a poslednji trapemerni64, što bi se moglo prevesti sa "prvi praznici" i "završni praznici".

Njihovi hramovi zadivljuju. Ne samo da su građeni s velikom veštinom već su i jako prostrani, što je i potrebno s obzirom na njihov mali broj. U svima vlada polumrak. To nije posledica nesposobnosti neimara, već odgovara poseb­nim željama sveštenika, koji smatraju da suvišna svetlost rastrojava pažnju, dok sumrak pomaže pribiranju i verskom razmišljanju. Iako svi ne pripadaju istoj veri, ipak svi njiho­vi verski obredi u celokupnoj svojoj mnogostranoj raznoli­kosti teže raznim putevima istom cilju — obožavanju bo­žanske prirode. Zato se u ovim hramovima ne može ni čuti ni videti ništa što nije zajedničko svim verama. Ako neka verska sekta ima neke svoje posebne obrede, onda svaki njen pristalica vrši ove obrede kod svoje kuće. Javno bogo­služenje vrši se na način koji ne vređa versko shvatanje ni­jedne sekte. Stoga se u hramovima ne postavljaju ikone bo­gova, da bi tako svako bio slobodan da zamišlja Boga ona­ko kako odgovara njegovom verskom shvatanju. Boga pri­zivaju jedino zajedničkim imenom Mitra. Pod tim imenom podrazumevaju, svi bez razlike, jedino suštinu božanskog veličanstva, pa ma kakva ona po sebi bila. Sve su molitve tako sastavljene da ih svako može izgovarati bez ikakve po­vrede svog verskog ubeđenja.

U dane kad se slavi Završni praznik skupljaju se uveče pre večere u hram da bi se zahvalili Bogu što su godina ili mesec, čiji kraj slave, srećno protekli. Idućeg jutra, na dan Početnog praznika, zorom se prikupljaju u hramovima da bi molili za sreću i uspeh u narednoj godini ili mesecu čiji početak obeležavaju slavljenjem. Ali na dan Završnog pra­znika, pre no što polaze u hram, po kućama žene padaju na kolena pred svojim muževima kao i deca pred svojim rodi­teljima i ispovedaju kako svoje pogreške tako i propuste, moleći pri tome za oproštaj. I tako se razbijaju oblačci mo­guće domaće oluje još u početku i svako odlazi na službu božju čiste i spokojne duše. Prisustvovati nemirne savesti smatra se grehom. I stoga, ko god oseća da ga je zahvatila mržnja ili gnev prema nekom, ne ide u hram pre no što se izmiri i ponovo povrati u duševni mir, jer se plaši da mu se božanstvo ubrzo teško ne osveti.

Kad ulaze u hram muškarci se odvajaju na desnu, a že­ne na levu stranu. Razmeštaju se tako da iz svake porodice muška čeljad sedi ispred domaćina, a ženska ispred do­maćice. Na taj način se postiže da su mlađi pod stalnim nad­zorom onih koje i kod kuće moraju da slušaju. Paze čak i na to da mladi stoje kraj starijih da ne bi deca, ostavljena sama sebi, provodila u detinjarijama ono vreme u kojem ona tre­ba da stiču prema višim silama strahopoštovanje, koje pred­stavlja najveći i gotovo jedini podsticaj moralnosti. Pri ver­skim obredima ne prinose nikakvu krvnu žrtvu, niti uopšte veruju da se božanska milost raduje smrti i krvi životinja, pošto je božanstvo živa bića stvorilo jedino zato da žive. Pale tamjan, a isto tako i druge mirise, a veoma često i sve­će od voska. Znaju oni vrlo dobro da sve to, kao uostalom i same ljudske molitve, na božansku prirodu uopšte ne utiče, ali im se ipak dopada ovaj bezazleni način obožavanja. Sem toga, ovi prijatni mirisi, svetlost sveća kao i ostali obredi na neki neobjašnjiv način razvijaju u ljudima osećanje veće i usrdnije odanosti prema božanstvu. U hram dolazi narod u belom odelu. Odežde sveštenika su u bojama, divno rađene i lepog oblika, ali od materijala ne baš tako skupocenog. Ni­su protkane zlatom ni ukrašene dragim kamenjem, već su izrađene od raznog ptičjeg perja tako znalački i s toliko veštine i ukusa da vrednost te izrade prevazilazi i najskupo­cenije tkanine. Pored toga, Utopljani kažu da se u onom ptičjem perju, perima kao i u određenom njihovom raspore­du kojim se razmeštaju na svešteničkoj odeždi, krije neki tajni smisao. Tumačenje ovih simbola, koje stalno vrše sveštenici, opominje ljude na božja dobročinstva kao i na po­božnu zahvalnost koju mu duguju, a isto tako i na uzajam­ne obaveze koje jedan drugome duguju.

Čim se tako obučen sveštenik pojavi u svetištu odmah svi padaju na zemlju ničice u tako dubokoj tišini da sam ovaj prizor uliva neko strahopoštovanje kao da se samo bo­žanstvo pojavilo. Ostavši nekoliko trenutaka na zemlji, ver­nici ustaju na znak koji im sveštenik da. Onda poju hvale Bogu uz povremenu pratnju muzičkih instrumenata, koji mahom imaju drugačije oblike no naši. Većina njihovih in­strumenata prijatnošću svog tona prevazilazi one koje mi upotrebljavamo, dok, s druge strane, ima izvesnih koji se s našim uopšte ne bi mogli ni uporediti. Ali u jednoj stvari Utopljani nas svakako uveliko nadmašuju. Sva njihova mu­zika, kako ona koja se svira na instrumentima tako i ona ko­ju izvode ljudski glasovi, podražava i izražava prirodna ljud­ska osećanja. Zvuk je potpuno usklađen sa sadržajem65, bi­lo da taj govori recima molitve ili radosti, utehe, mira, tuge ili gneva. Melodija tako verno izražava osećanje koje slika da duše slušalaca na čudesan način uzbuđuje, u njihova sr­ca prodire i zapaljuje ih. Na kraju službe sveštenik i narod zajednički izgovaraju svečanu molitvu. Njeni su izrazi tako izabrani da svako može primeniti na sebe ono što se zajed­nički moli. U ovoj molitvi svako priznaje Boga tvorcem i upravljačem sveta i začetnikom svih dobara; zahvaljuje bo­gu na svim njegovim dobročinstvima, a naročito na tome što je njegovom milošću rođen u zemlji koja je najsrećnija, što je pripadnik one vere koja njemu izgleda najistinitija; ako se on u tome vara ili ako postoji neko drugo društvo bolje ili neka vera Bogu milija, onda ga svako, kako se da­lje u molitvi govori, moli da mu se smiluje u svojoj božan­skoj dobroti i da mu to otkrije; svako izražava spremnost da pođe za Bogom kuda god ga bude vodio; a ako je njegova zemlja najbolje uređena i njegova vera najispravnija, onda se svako moli da Bog podeli njemu istrajnost, a sve ostale na­rode da navede na isti način života i privede u istu veru, sem ako nije njegova nedokučiva volja da i dalje ostane razno­vrsnost vera; najzad, svako se moli da lako umre i da bude od Boga primljen; ne usuđuje se da traži da umre ranije ili docnije, ali svako priznaje, moleći pri tome Boga da se u svom veličanstvu ne vreda, da mu je milije Bogu poći, ma­kar i kroz tešku smrt, nego bez njega dugo ostati, pa makar provodio ovozemaljski život u najvećem blagostanju.

Izgovorivši ovu molitvu, ponovo padaju ničice na zem­lju i, ostavši tako nekoliko trenutaka, dižu se i odlaze na večeru. Ostatak dana provedu u igrama i viteškim vežbama.

Opisao sam vam što sam mogao vernije oblik one države koju ja stvarno smatram ne samo najboljom već i je­dinom koja se s pravom može nazvati istinskom državnom zajednicom. Svuda se, inače, govori o opštem dobru, a u st­vari svako misli samo na svoju privatnu korist. U ovoj zem­lji, gde nema nikakvog privatnog vlasništva, ljudi se sasvim ozbiljno staraju o interesima zajednice. I jedni i drugi ima­ju razloga što tako rade. U drugim zemljama svaki pojedi­nac zna dobro da će umreti od gladi ako se sam o sebi ne brine, pa ma kakvo blagostanje vladalo u njegovoj državi. Ima li igde zemlje gde nije tako!? Same prilike izazivaju kod svakog pojedinca misao da prvenstveno treba da se bri­ne o samom sebi, pa tek onda ο narodu odnosno ο svojim bližnjima. Onamo, naprotiv, gde sve pripada svima, niko se ne plaši da će mu nešto nedostajati, samo ako se stara da za­jedničke žitnice budu pune. Tamo ne postoji nepravedna podela dobara niti uopšte ima sirotinje i prosjaka. Svi su bo­gati, iako niko nema ničeg svoga. Zar ima, zbilja, većeg bo­gatstva od radosnog i mirnog života bez briga, kad čovek ne mora da drhti za svoj nasušni hleb, kad ne mora da se za­mara stalnim zahtevanjima i žalbama svoje supruge, kad ne mora da strahuje da će sin patiti od siromaštva, a ujedno ne mora da se muči kako će ćerki miraz spremiti, već može da provodi dane slobodan, bez briga o opstanku i blagostanju kako svome lično tako i svih svojih: žene, dece, unuka, pra­unuka, prapraunuka i tako dugog niza svojih potomaka o kakvom samo plemići mogu da sanjaju? A šta da se kaže o tome što su onamo na isti način obezbeđeni oni koji su ne­kada radili a sad su nesposobni za privređivanje kao i oni koji sada privređuju? Neka se sada neko usudi da sa ova­kvom pravičnošću upoređuje pravdu koja vlada kod drugih naroda! Neka me đavo nosi ako ja kod njih zapažam i naj­manji trag pravde i pravičnosti! Kakva je to pravda kad ne­ki plemić ili zlatar66 ili zelenaš ili najzad bilo koji od onih koji ili ništa ne rade ili rade nešto što nije od stvarne koristi po društvo, kad, dakle, takav čovek vodi divan i sjajan ži­vot, iako ništa ne radi ili radi suvišan posao, dok na drugoj strani nadničar, taljigaš, zanatlija živi u takvoj oskudici i vodi tako bedan život da položaj tegleće stoke izgleda ku­dikamo bolji, jer njen rad nije neprekidan, njena hrana nije mnogo gora, a sem toga njoj je mnogo prijatnije, i, najzad, marva ne brine o budućnosti? Ovi ljudi, međutim, rade to­liko važne poslove da bez njih ne bi mogla izdržati nijedna državna zajednica ni ciglu godinu dana. Pa ipak, sadašnjica ih iscrpljuje radom koji je za njih besplodan i nekoristan, a pomisao na bednu starost moralno ih ubija, pošto im je već sama nadnica toliko bedna da od nje ne mogu podmiriti ni potrebe radnog dana. Kako je daleko od njih mogućnost da svakog dana bar nešto odvoje na stranu za svoje stare dane! Zar nije nepravedno i nezahvalno ovo društvo koje to­liko rasipa na one što ih nazivaju plamenitima, na zlatare i ostale ljude iste vrste, na ljude što potpuno besposliče ili žive od ulagivanja ili izrađuju predmete za prazna uživanja, dok se, s druge strane, uopšte ne brine o zemljoradnicima, ugljarima, nadničarima, taljigašima i zanatlijama, o ljudi­ma bez kojih nijedno društvo ne bi moglo opstati? Dok su ovi ljudi mladi, društvo njihov rad iskorišćava, a kad ostare ili obole, ostavlja ih u krajnjoj bedi i, ne sećajući se više nji­hovih zasluga i zaboravljajući njihove tolike usluge, kao krajnji nezahvalnik prepušta ih da umru najbednijom smrću. A šta da se kaže tek o tome što bogataši svakoga dana po­malo zakidaju nadnice siromašnih radnika, i to ne samo iz sopstvene težnje za prevarom već i na osnovu državnog za­konodavstva?67 Na taj način ono rđavo nagrađivanje za za­jednicu najzaslužnijih koje je prethodno izgledalo nepra­vedno, sada se zakonskim putem još i pogoršava i proglašava pravednim. I zato ja, dok u mislima posmatram i raz­mišljam o državama koje danas u svetu postoje, svuda vi­dim, tako mi boga, samo neku zaveru bogatih, koji se, to­bož za račun i u ime državnih interesa, bore jedino za svo­je lične interese. Smišljaju i izmišljaju sva moguća sredstva kako će, najpre, bez opasnosti sačuvati sva dobra što su ih na nepošten način stekli, a zatim, kako će uz što nižu cenu unajmiti i iskoristiti rad i trud sirotinje. Čim bogataši done­su odluku da ovakve smicalice treba primeniti u interesu za­jednice, pa prema tome i u ime siromaha, one odmah posta­ju zakoni. Pa ipak ovi nevaljalci, koji su u svojoj nezajažlji­voj gramzivosti međusobno podelili sva dobra, koja bi ina­če bila dovoljna za potrebe sveg stanovništva, kako su oni ipak daleko od onog blagostanja koje uživaju Utopljani! Ta­mo je novac sasvim izbačen iz upotrebe, a time su odstra­njeni i uslovi za pojavu gramzivosti za zlatom. Koliko je nevolja time osujećeno, koliko je zločina time iskorenjeno! Kome nisu poznate prevare, krađe, pljačke, svađe, pobune, meteži, obračunavanja, ubistva, izdaje, trovanja, sve zločini koji se svakodnevno raznim kaznama više osvećuju nego suzbijaju, a koji bi nestali čim bi novac bio ukinut! Pored toga, odstranjivanjem novca nestali bi istog trenutka i stra­hovanja, strepnje, brige, zamor i nesanica. Štaviše, kad bi se novac sasvim ukinuo, odmah bi i siromaštvo iščezlo, jer ono najviše, izgleda, dolazi od oskudice u novcu. Da bi ovo bi­lo razumljivije, zamisli neplodnu jalovu godinu u kojoj na hiljade ljudi umire od gladi. Ako bi se na kraju takve godi­ne otvorile žitnice bogataša, onda bi se, ja to kao sigurno tvrdim, pronašlo toliko žita koliko bi bilo dovoljno da nije­dan od onih nesrećnika koji su od iscrpenosti i gladi pomr­li ne bi uopšte ni osetio nemilost neba i zemlje, samo da je to žito bilo razdeljeno među njih. Tako lako bi mogao biti zajemčen život svakome samo kad nam ne bi zatvarao put do opšteg blagostanja onaj blaženi novac, inače sjajan pro­nalazak, koji je trebalo da nam baš otvori vrata opšteg bla­gostanja. I sami bogataši, bez sumnje, znaju to dobro, jer im je poznato kako je bolje ne oskudevati u onom što je nužno nego imati u izobilju ono što je suvišno, kako je bolje biti oslobođen od mnogih nevolja nego biti okružen ogromnim bogatstvom. Već davno bi ceo svet, u to sam tvrdo ubeđen, usvojio zakone ove države, pa bilo da bi to ljudi radili iz uviđanja svoje koristi ili iz poslušnosti prema Hristu spasi­telju, koji je u onolikoj svojoj mudrosti svakako znao šta je najbolje i koji je u svojoj dobroti mogao savetovati samo ono što je znao kao najbolje, samo kad se ne bi opiralo jed­no čudovište, car i otac svih nevolja — nadmenost.68 Ona ne meri blagostanje po svojoj sreći, već po tuđoj nesreći. Ona ne bi htela ni boginjom postati kad ne bi više ostalo bedni­ka koje bi mogla da tlači i da im zapoveda, da prema njiho­voj bedi blešti njena sreća i da njihovu sirotinju razdražuje i raspaljuje svojim razmetanjem u bogatstvu. Ova paklena zmija puzi po grudima ljudi i kao ona neman ustuknica69 zadržava ih i sprečava da zaplove i krenu putem koji vodi u bolji život. Ona se i suviše duboko zarila u ljude da bi je oni tako lako mogli iščupati. Stoga se ja radujem što su bar Utopljani dobili takvo društveno uređenje kakvo bih ja ra­do poželeo i svim ostalim narodima. Uređenjem koje su uve­li oni su postavili ne samo najsrećniji temelj države već i ta­kav koji će, koliko je čoveku moguće da predviđa, trajati večno. Kako su kod njih, pored ostalih poroka, iskorenjene i sve klice častoljublja i strančarstva ne preti im nikakva opasnost od izbijanja građanskih razdora zbog kojih su pro­padali mnogi gradovi sa svojim divno zaštićenim bogatstvi­ma. A kako je unutrašnja sloga čvrsta i društveni poredak zdrav, njihovu državu nisu u stanju da potresu ni pokoleba­ju susedni vladari, koji su to pokušali već davno i ne jedan­put, ali su uvek bili suzbijeni.

Kad je sve ovo Rafael ispričao, pade mi na pamet mno­go stvari koje su mi se učinile besmislene u običajima i ure­đenju Utopljana, kao što su njihov način ratovanja, obredi pri bogosluženju, vera i još mnoge njihove ustanove, a na­ročito ona, koja predstavlja osnovu njihovog društvenog uređenja, zajednica života i dobara bez ikakve upotrebe nov­ca. Ta jedna jedina potpuno uništava svaku otmenost, dosto­janstvenost, sjaj i gospodstvenost koji, po opštem mišljenju, predstavljaju istinsku slavu i diku države. Ali ja sam znao da je Rafael već zamoren pričanjem, a sem toga nisam bio potpuno siguran da li on može podneti da mu neko proti­vreči, tim pre što sam se dobro sećao kako je on u sličnoj prilici nekima u brk kazao kako se oni boje da bi ispali ne­dovoljno pametni kad ne bi u mišljenju drugih bar nešto iš­čeprkali što će kritikovati. Zbog toga ja pohvalih i njihovo uređenje i njegovo pričanje i, uzevši ga za ruku, odvedoh ga na večeru, rekavši mu prethodno jedino to da ćemo imati vremena da o tom predmetu dublje razmišljamo i s njim po­drobnije pretresamo drugom prilikom. Kamo sreće da i to bude! A dotle, iako ne mogu da odobrim sve što je izložio Rafael, inače čovek neosporno veoma učen, koji istovreme­no raspolaže i ogromnim iskustvom, ja ipak bez ustručava­nja tvrdim da u utopljanskoj državi ima vrlo mnogo stvari koje ja i našim državama više želim nego što ih očekujem.

Kraj poslepodnevne besede Rafaela Hitlodeja o zako­nima i običajima ostrva Utopije, dosada veoma malom bro­ju ljudi poznate, i zapisane od slavnog i učenog muža g. To­masa Mora, londonskog građanina i vikonta.