ANTIČKI SVIJET U DOBA HRISTOVOG ROĐENJA
O Hristovom rođenju govore evanđelist Matej i evanđelist Luka, ali kao dva različita čoveka – jedan je hrišćanin iz jevrejstva, a drugi iz paganstva – i za različitu čitalačku publiku i sa različitom namerom – prvi za Jevreje da im predstavi Isusa kao očekivanog Mesiju iz starozavetnih proročkih knjiga, a drugi za pagane da im prikaže Spasitelja čovečanstva. Krenućemo od drugog pristupa, odnosno najpre ćemo osvetliti širi, svetski okvir Hristovog rođenja i života, pa se preko jevrejske dijaspore približiti njihovom jevrejsko-palestinskom jezgru.
U vreme rođenja Isusa Hrista dobar deo sveta bio je pod vlašću velike i moćne Rimske države koja se prostirala od Severnog mora do južnih granica Egipta i od Atlanskog okeana do reke Eufrata. Od vremena Oktavijana Avgusta, nakon dugih građanskih ratova, Rimska država (zvaničnog imena „Rimski senat i narod“) postala je od republike monarhija. Presudan pripremni moment za to bio je diktatura Julija Cezara koja je naglo prekinuta njegovim ubistvom 44. godine pre Hrista u trenutku kada je on već nameravao da ozvaniči svoju autokratiju. Umesto vraćanja na staro uređenje koje su htele Cezarove ubice, njegovi osvetnici, posinak Oktavijan i Marko Antonije, podelili su državu na dva dela. Ali oni nisu mogli trajno da vladaju u saglasju. U ratku koji su poveli jedan protiv drugog, pobedio je Oktavijan i od pomorske bitke kod Akcija 31. godine pre Hrista, on je bio jedini gospodar prostrane države. Vešto koristeći zadovoljstvo naroda i aristokratije što je konačno došlo do mira nakon decenija ratnih razaranja, Oktavijan je teatralno, vraćajući svoje zapovedništvo nad vojskom (imperium i zvanje imperator) i sva druga vanredna ovlašćenja koja je dotle imao (27. godine pre Hrista), još teatralnije sva dobio natrag od Senata kao njihovog predstavnika. Tako je nastao novi oblik vladavine. Senat je zvanično i dalje ostao najviša vlast, ali je Oktavijan bio na njegovom čelu kao princeps („prvak“), time i na čelu države. Kasnije je, opet po volji Senata, aristokrstije i naroda, dobio i nova zvanja (pontifex maximus, pater patriae), a sam je sebi dao titulu Augustus („Uzvišeni“), dotle pridavanu samo bogovima. Tu titulu će redovno stavljati uz svoje ime, kao i Caesar (koju je još ranije uzeo u spomen na svoga poočima kada ga je proglasio bogom); po njoj će prvenstveno ostati upamćen u istoriji. Otuda, kao „Cezara Avgusta“ tituliše Oktavijana evanđelist Luka, jedini od novozavetnih pisaca koji je imao istoriografske pretenzije, kada na početku druge glave svoga Evanđelja datira Hrstovo rođenje:
U ono vreme dogodi se da izađe zapovest Cezara Avgusta da se izvrši popis naroda u celoj zemlji. To je bio prvi popis za Kvirinijeve uprave Sirijom. Svi su išli da se popišu, i to svako u svoj grad. Tako i Josif iz Glileje, iz grada Nazareta, pošto je bio iz Davidovog doma i roda, ode da se poppišegore u Judeju, u grad Davidov zvani Vitlejem, zajedno sa Marijom, ženom verenom za njega, koja beše trudna. No desilo se da dok su bili tu njoj nstupi vreme porođaja. I ona rodi sina svoga prvenca... (Prevod kako ovog, tako i svih ostalih navoda, pripadaju autoru teksta).
Za vreme duge Avgustove vladavine (umro 14. godine po Hristu) izvršena su tri popisa stanovništva: 28. godine pre Hrista, 7-6. godine pre Hrista i 7-8. godine posle Hrista. Pomenuti rimski funkcioner, punim imenom Publije Sulpicije Kvirinije, bio je na dužnosti u Siriji dva puta, najpre između 10. i 6. godine pre Hrista kao vojni komandant sa Avgustovim nalogom da uguši jednu pobunu i 6. godine posle Hrista kada je poslat kao carski legat, dakle da upravlja tom provincijom. I jednom i drugom prilikom to se poklapalo sa popisom stanovništva. Kako je Luka naglasio da se Hristos rodio za vreme prvog, ranijeg popisa, iz toga je proizilazilo da je Hristos rođen za vreme popisa 7-6. godine pre naše ere, mada evanđelista nije naveo tadašnje Kvirinijevo zvanje, nego ono kasnije, za vreme popisa koji je izvršen 7-8. godine naše ere. (To je dugo bilo kamen spoticanja pri određivanju godine Hristovog rođenja jer se za prvi Kvirinijev boravak u Siriji saznalo skorije iz jednog natpisa nađenog u Siriji; nesuglastice oko godine Hristovog rođenja su podsticane i računanjem vremena po erama koje koristimo, koje je uveo monah Dionisije Mlađi u šestom veku, ali ne sasvim tačno, pa se samo uslovno kaže pre i posle Hrista.)
Avgust je vodio mudru i umerenu politiku koja je nailazila na sveopšte odobravanje. Svuda u castvu su podizani novi gradovi, hramovi, pozorišta, vodovodi, izgrađivani putevi. Vojna policija je obezbeđivala puteve od tada uobičajene opasnosti od razbojnika, a vodene puteve je od gusara štitila careva flota. Usled toga, procvetali su privreda i trgovina. Pravo rimskog građanina prošireno je izvan Italije na zaslužne građane po provincijama. Svaki građanin je mogao slobodno da putuje, stanovništvu čitavog carstva pružan je osećaj lične bezbednosti i imovinske sigurnosti. Da bi učvrstio svoj uticaj i ugled, Avgust je često priklanjao uho mnogim optužbama koje su do njega dopirale iz raznih delova svoje Imperije, pa je i intervenisao da bi se podjarmljenim narodima pokazao kao dobar i kažnjavao krivce i smenjivao bezobzirne namesnike i vazalne vladare. Iznad svega, posle dugotrajnih ratnih strahota, konačno je svuda nastao mir i Avgust koji ga je ne samo proklamovao nego mu, da učini što veći utisak na mase, podigao veličanstveni oltar u Rimu (Ara Pacis), svuda je slavljen kao vladar mira, a u istočnim provincijama, u kojima je obožavanje vladara bilo deo tradicije, on je slavljen i kao bog spasitelj.
U nekim starim kalendarsko-liturgijskim tekstovima Rimske crkve, naglašava se da su u vreme Hristovog rođenja vrata boga Jana na rimskom Forumu bila zatvorena. To je, naime, kod Rimljana bio znak mira; za vreme ratova ta vrata su bila otvorena, a to je pre Hristovog rođenja trajalo više decenija gotovo bez prekida. Ovo simbolično povezivanje sveopšteg mira koji je doneo Avgust i mira koji dolazi sa Hristovim rođenjem ima svoje ishodište u poznatim rečima pesme kojom su anđeli pozdravili novorođenog Spasitelja u Evanđelju po Luki (2, 14): „Slava na visini Bogu, a mir na zemlji među ljudima dobre volje!“ Ova parola nije promakla velikim starohrišćanskim misliocima. Da se Avgustov zemaljski mir (pax Augusta, pax Romana) i Hristov nebeski mir (pax Christ, pax Christiana) nisu slučajno poklopili, štaviše da mir koji je Hristovim rođenjem sišao s neba daje savremenom Avgustovom zemaljskom miru pravo značenje i punoću, mišljenje je mnogih hrišćanskih pisaca, pre svih ranih Otaca Crkve. Savremenici i sami podanici Rimske države, oni su u razmatranju istorijskih okvira Hristovog rođenja došli do još jednog važnog zaključka: Božanske predodređenosti Rimske imperije za mesto i vreme Hristovog rođenja. Tako jedan od teologa koji je najviše uticao na razvoj hrišćanske misli, Origen, piše (Protiv Kelsa 2, 30):
Bog je, želeći da pripremi narode da prime Njegovu nauku, predodredio da budu pod vlašću jednog cara, rimskog, inače bi zbog mnogobrojnosti vladara i međusobne razdvojenosti naroda bilo teže da Isusovi apostoli izvrše ono što im je Isus zapovedio kada je rekao „Idite i naučite sve narode“ (Matej 28, 49). Poznato je da je Isus rođen za vladavine Avgusta koji je, da tako kažem, udružio mnoge države u jednu. Postojanje mnogih država bilo bi smetnja da se Isusovo učenje raširi po celome svetu ne samo iz napred rečenih razloga, već i zato što bi stalno bilo neophodno ratovati radi odbrane otadžbine... Kako bi, dakle, ovo mirovno učenje, koje ne dopušta ni uzvraćanje neprijateljima, moglo da zavlada da u vreme Isusovog dolaska prilike u vaseljeni nisu za stalno postale spokojne?
Na isti način razmišljao je Meliton Sardski još u drugom veku, a sa hristijanizacijom Rimskog carstva u četvrtom veku to će postati jednoglasno gledište patristike, i na Istoku (Jevsevije Kesarijski, Grigorije Nazijanski, Jovan Zlatousti) i na Zapadu (Prudencije, Jeronim, Avgustin, Orozije). Ono će u Vizantiji, nalednici Avgustove imperije, ući i u liturgijsko pesništvo i na taj način biti svečano proklamovano u zvanični stav Crkve; naime, jedna himna koja je sastavni deo božićne službe pesnikinje Kasije, kao i jedna carigradskog patrijarha Germana, imaju za temu upravo taj Bogom predviđeni istorijski aspekt Hristovog rođenja
Da su Avgustova svetska imperija i opšti mir Bogom dane pretpostavke za Hristovo rođenje prvi je, zapravo, izneo, u uopštenoj formulaciji, apostol Pavle kada je u Poslanici Galađanima napisao (4, 4): „Kada je došla punoća vremena posla Bog Svoga Sina... “ Kada se dobro prouče istorijski okviri Hristovog rođenja i ovozemaljskog života smisao ovih reči jeste ispunjenje potrebnih religijskih, šire društvenih i kulturnih, pa i političkih uslova za pojavu i objavu Božje Reči svim ljudima i za stvaranje univerzalne religije. Te reči je i napisao apostol koji je kao punopravni građanin Rimske imperije najviše od svih hrišćanskih blagovesnika prve generacije uradio na širenju evanđeljske poruke dokle god je moga da stigne putevima kojima su prethodno prokrstarile rimske legije i tako, krećući se u obrnutom smeru od njihovog kretanja, umesto blagodati civilizacije doneo blagodat spasenja u Antihiju, Efes, Solun, Atinu, Korint, Rim i na samu granicu Zapada, u Španiju.
Doduše, ova odlučujuća činjenica za razvoj hrišćanstva ne bi bila moguća da joj nisu prethodila tri veka ekspanzije grčke civilizacije tokom helenističkog perioda, dugo zanemarivanog od pručavalaca antike koji su odbijali da bace pogled mimo klasičnog doba stare Helade. Veliki istoričar koji će postati otkrivač perioda grčke svetske ekspanzije i prvi koji je napisao njenu istoriju, J. G. Drojzen, bio je motivisan na to i sa razloga svog hrišćanskog ubeđenja, jer je uočio da bez poklasične evolucije helenske kulture uspon hrišćljanske svetske religije ne bi bio moguć. Nije samo stvaranje svetskog carstva, koje je objedinilo skoro sve narode starog sveta u jednu državu i pružilo im mir i prosperitet, bilo plodno tle na koje je došao Božanski Sejač (ispitaj Matej 13, 8), nego i ono što mu je prethodilo i pogodovalo, univerzalno prihvaćena helenistička kultura i jezik prenošenja te kulture, grčki, koji su poznavali mahom svi stanovnici Rimskog carstva. Rimsko svetsko carstvo je bilo naslednik svetskog carstva Aleksandra Velikog. Rimljani su najsnažnije razvijali kulturnu simbiozu klasične Grčke i Orjenta u nauci nazvanu helenizam kojoj je temelj postavio Aleksandar, a prihvatili su i razvijali Sirijci, Egipćani pa i Jevreji. Hristove reči evanđelisti nisu slučajno zabeležili na grčkom jeziku. To je u Hristovo i njihovo vreme već tri veka bio međunarodni jezik trgovine, diplomatije i svakodnevne komunikacije i jezik obrazovanih ljudi koji su čitali klasičnu grčku literaturu, obaveznu lektiru svakog ondašnjeg kulturnog čoveka. Nije ni čudo da je najobrazovaniji apostol, Pavle, po svedočenju Dela apostolskih (17, 28), propovedajući evanđeljske istine na atinskom Aeropagu, na kome su pre njega besedili toliki filozofi, citirao paganske grčke pesnike i mislioce Arata i Kleanta – tolika je bila snaga kulturne inercije vremena. Veliki helenista U. Fon Vilamovic je rekao da je apostol Pavle dovršio misiju Aleksandra Velikog – misleći da već objedinjen, politički i kulturno, svet još jedino nije bio objedinjen religijski, a to će učiniti upravo hrišćanstvo.
Religijska pregrada koja je delila Hrista i Njegovo učenje od države čiji je podanik bio – jer svi ljudi su tada, osim Jevreja, bili neznabošci-idolopoklonici – nije ostala nepremostiva jer su se na planu religije, kao i na planu politike i kulture, stekli potrebni uslovi za Hristovo rođenje. Ustvari, paganski grčko-rimski svet je i sam išao u susret Spasitelju. Prvobitna antropomorfna božanstva i obogotvoreni heroji, dobri ili i zli bogovi koji pokazuju svoju volju ljudima po vanrednim prirodnim pojavama i druga osnovna obeležja politeističke religije su u poodmaklo antičko doba bila široko smatrana za sasvim preživela i mnogi se više nisu zadovoljavali nizom mitova od kojih je bila istkana mnogobožačka religija. I dok običan narod svoja shvatanja u religiji menja tako što sve više svodi tradicionalne bogove koji su personifikacije prirodnih sila na jedno vrhovno božanstvo koje je personifikacija Sunca, izvora života, usled čega nastaju takozvani solarni kultovi, obrazovaniji krugovi antičkog društva počinju da traže naknadu za veru u filosofiji. Javlja se nekoliko smerova u toj filosofskoj religioznosti. Jedni pristaju uz Sokrata i Platona koji su učili da pored materijalnog postoji i duhovni svet i da je čovekova duša besmrtna, štaviše da joj se nakon rastanka sa telom sudi za život koji je provela u telu, te da je stoga čoveku dužnost da teži vrlini koja se shvata kao dobro, istina i pravda. Puno pristalica stiče stoicizam. To je mešavina fatalizma, panteizma i materijalizma: neminovna sudbina upravlja svime i pred njom treba sagnuti glavu, Bog sve prožima i obuhvata, duša je deo tog sveprisutnog božanstva, a najveća vrednost za čoveka je vrlina koja se pokazuje u preziranju spoljašnjih dobara i suzbijanju zlih sklonosti i afekata. Mnogu su, međutim, skeptici i odbacuju smisao traganja za istinom o Bogu zadovoljavajući se ili samo bavljenjem etičkim pitanjima ili, kao sledbenici filosofa Epikura, koji odbacujući uticaj božanstva na svet nakon smrti traži smisao života i sreću u uživanjima, a umerenost propovedaju samo da bi mogli duže da uživaju.
Živi izraz svoje slabosti nalazila je neznabožačka religija u javnom i privatnom životu. Dok je osnov svakog društva, porodični život, u staro vreme u Rimu bio svetinja, već nakon Drugog punskog rata počelo je naveliko razvođenje brakova da bi u Avgustovo doba „ljudi menjali žene kao odelo“. Velika većina ljudi živela je u ropstvu. Robovi nisu ni smatrani ljudima već oruđima koja govore (kako se izrazio precizni Aristotel) i predmetom trgovine. Humana osećanja su ubijana u narodu gladijatorskim borbama na smrt ljudi među sobom i sa životinjama. Dok su imućniji živeli samo za užitak, deviza proleterijata je postala „hleba i igara“. Po Carstvu se postepeno šire i različiti orjentalni kultovi koji nude večno spasenje kroz misterije, odnosno mistično sjedinjenje s božanstvom (kao što su egipatski Izida i Oziris, frigijski Kibela i Atisa i persijski Mitra), ali oni su često amoralnog karaktera i samo još više potkopavaju već narušene moralne vrednosti.
Nemoć paganskih religija kao i propast morala budi kod plemenitijih duhova težnju za izbavljenjem. Već je Platon bio shvatio da valja čekati Boga i Bogom nadahnutog čoveka koji će naučiti ljude kako im valja živeti. On je na neki način predvideo i da će ta božanska misija biti skopčana sa žrtvom kad je rekao da će pravičan čovek biti bičevan, mučen, bačen u tamnicu i posle svih muka još i razapet (Država 362). A samo tridesetak godina pred Hristovo rođenje rimski nacionalni pesnik Vergilije (70-19. godina pre Hrista) u svojoj Četvrtoj eklogi (Četvrtoj bukolskoj pesmi) politički optimizam karakterističan za pesništvo Avgustovog doba pomera u kozmički optimizam – nagoveštava rođenje božanskog deteta kojim će doći do povrataka takozvanog zlatnog doba za čovečanstvo:
Dođe što knjige iz Kume prorekoše – poslednje vreme –
Vekovi počinju iznova veliko nizanje svoje;
Upravo vraća se Devica, vraća se Saturna carstvo,
I sa nebeskih visina silazi naraštaj novi... (4-7)
Prema astrološkim proračunima stoičkih filosofa, a u skladu sa orfičko-pitagorejskom mistikom, trebalo je da baš u to vreme otpočne nova „velika godina“ ili „veliki niz stoleća“, odnosno nakon mnogo vekova (hiljadu ili deset hiljada godina) završen je još jedan tok nebeskih tela i konstalacija na nebu je ista kao nekad davno kada je vladar Italije bio Saturn. Kada dođe do ispunjenja ovoga vremena sve se iznova rađa. To je vreme, dakle, istovremeno i kraj i početak. Karakteristično je da se ovo shvatanje, isto kao i kod apostola Pavla (u gore navedenim rečima iz Galatima 4, 4), izražava rečju „punoća“ (grčki πληρςωμα) kada govori o određenom protoku vremena koje se ovde naziva vek (αιων). A Vergilijevo novo pokoljenje sa neba je, po mišljenju jednog od ispitivača, E. Nordena, opet u vezi sa rečima apostola Pavla (Prva Korinćanima 15, 47): „Prvi je čovek od zemlje, zemljanin, a drugi čovek je Gospod sa neba. Kakav je zemljani takvi su i zemljani, kakav je nebeski takvi su i nebeski.“
U Vergilijevim rečima ima mnogo nejasnosti i nije sigurno koji su sve uticaji u njima prisutni, a oni koji su preoznatljivi nemaju među sobom dodirnih tačaka (Homerova i Hesiodova mitska domišljanja i pitagorejske i stoičke filosofsko-matematičke konstrukcije) ili se čak međusobno isključuju. (Osim toga, mnogo se, još u vreme samog pesnika, spekulisalo sa njihovom konkretnom političkom pozadinom.) Naročito je upadljivo da su neke slike u Četvrtoj eklogi skoro identične sa slikama u mesijanskim mestima u Starom zavetu, pre svega u Knjizi proroka Isaije:
Dečko će imati život boga...
Svetom što mir je dobio vladaće očevom silom. (15, 17)
(Ispitaj Isaija 9, 6 i dalje: „Dete nam se rodi... Ime mu je... gospodar mira, otac budućeg veka... Velika je vlast njegova i u miru njegovom nema kraja.“)
Goveda lavova velikih više se plašiti neće...
Nestaće zmija... (22; 24)
(Ispitaj Isaija 11, 6 i dalje: „Lav i bik zajedno će boraviti... Nejako detence uvlačiće ruku u rupu zmijinu... “)
... nestaće varavog otrovnog bilja...
Rumeni visiće grozdovi s grana divljeg žbunja,
Tvrdi će hrast u obilju medom kapati rosnim (24; 29-30)
(Ispitaj Isaija 55, 13: „Umesto trnja rašće čempres, a umesto kopriva mirta.“)
Mnogi umni hrišćani, uključujući i velike apologete (Laktancije) i teologe (Avgustin), videli su u Vergilijevoj Četvrtoj eklogi pagansko proroštvo Hristovom dolasku. Tom shvatanju pogodovalo je i što je ona snažno uticala na cara Konstantina da donese svoju epohalnu odluku kojom je dao slobodu hrišćanima u Rimskom carstvu. Po njegovom nalogu ova pesma je prevedena na grčki jezik kako bi svi nehrišćanski stanovnici Imperije mogli da upoznaju ovo pagansko proročanstvo o hrišćanskom Mesiji. (Vergiliju pak ovakvo tumačenje njegove Četvrte ekloge u krugovima zapadnoevropskih intelekualaca srednjeg veka dalo je jedinstveno mesto među antičkim autorima, što je najviši intelekualni i umetnički izraz našlo u Danteovoj Božanskoj komediji.)
Premda je stara filosofija sadržala mnoge zablude, u njoj je bilo i mnogo istina kojima se utirao put hrišćanskoj nauci, naročito Platonov monoteizam i humana i kozmopolitska etika pristalica stoicizma Seneke, Epikteta i drugih. Stočari su imali i neke maglovite predstave o božanskom Logosu preko koga je stvoren svet. Stoga je početkom trećeg veka učeni starohrišćanski mislilac Kliment Aleksandrijski, i sam obraćenik sa filosofije na hrišćanstvo, moga s pravom reći da je filosofija bila Helenima (to jest paganima) putovođa ka Hristu (Šarenice 1, 29, 1) kao što je to, po rečima apostola Pavla (Galatima 3, 24), bio i Jevrejima Zakon, da je ona neka vrsta Starog zaveta za pagane. A po mišljenju jednog od najoriginalnijih modernih promišljalaca istorije (i hrišćanina po ubeđenju) A. Tajnobija, helenistička filosofska religioznost je svetu u kome se Hristos rodio i kome se obratio učinila shvatljivim i prihvatljivim i „jedinu novinu od stvaranja sveta“, ovaploćenog Boga, Bogočoveka.
Osim „viših“ umovanja religiozno nastrojene filosofske elite i u narodnim slojevima grčko-rimskog sveta je bilo široko rašireno mišljenje da će očekivani spas od propasti, povratak sreće i pravde, doći sa Istoka – po onoj staroj latinskoj krilatici „ex Oriente lux“ – štaviše iz jevrejske zemlje. Izraz i potpora tih ideja bila su takozvana sibilska proročanstva. Sibile su bile paganske proročice od kojih je u Rimu bila naročito cenjena sibila iz Kume u južnoj Italiji čije je proricanje spomenuto u navedenim Vergilijevim stihovima. Po celom antičkom svetu kružili su tekstovi proročanstava koji su pripisivani nakoj od sibila, a u njima je bilo i mnogo mesijanskih najava po idejama i tonu sličnih Vergilijevoj Četvrtoj eklogi. Sibilska proročanstva su plod prožimanja jevrejstva i grčko-rimskog paganstva usled istorijskih okolnosti, koje su, uz već spomenute, predodredile ispunjenje Hristove misije na zemlji. Mada su i sami više puta padali u ideopoklonstvo, Jevreji su neznabožačkim narodima svedočili veru u jednoga Boga i podržavali im očekivanje budućeg Spasitelja. Tome je pogodovalo što su se Jevreji bili raširili po čitavom prostoru Mediterana. Još pre Aleksandra Velikog i epohalnih promena koje je on uneo na prostor Bliskog istoka, a naročito posle toga, Jevreju su, radi lakšeg života, napuštali Palestinu i stvarali svoje zajednice na širokim prostorima od egipatske Aleksandrije, gde ih je bilo milion (tako da je istoričar T. Momzen rekao da je Aleksandrija bila podjedanko jevrejski i grčki grad), preko Sirije, Kipra, Male Azije, Grčke, Makedonije, a kasnije i Rima i Italije, Kartagine, i sve do Galije i Španije. Gde god bi došli oni su podizali sinagoge u kojima su se satajali na molitvu i čitanje Svetog pisma. Tako se i neznabošcima davala prilika da upoznaju veru u jednoga pravog Boga i proroštva o Mesiji, pa je bilo onih koji su prihvatali jevrejsku religiju (takozvani prozeliti – „došljaci“). U tome je od velikog značaja bio prevod Starog zaveta na grčki, takozvana Septuaginta, nastao u Aleksandriji, centru helenističke učenosti, u trećem veku pre Hrista kada su tamošnji mnogobrojni Jevreji bili već zaboravili svoj maternji jezik služeći se grčkim. Štaviše, kada su prvi grčki filosofi došli u dodir sa jevrejskom religijom, upravo u Aleksandriji, u trećem veku pre Hrista (kao Hakatej iz Abdere, Megasten i Teofrastov učenik Klearh iz Sola) njihova zajednička konstatacija je bila da su Jevreji „filosofski narod“. Uostalo, teško da bi i Septuaginta ikada nastala da među aleksandrijskim učenjacima nije bilo očekivanja da će u ljubomorno čuvanim jevrejskim svetim knjigama naći ono što su inače, ne bez respekta, nazivali „varvarska filozofija“.
Osim toga, u dijaspori su i sami Jevreji uspevali da premoste religijski jaz između sebe i pagana ne samo prihvatajući mnoge paganske spoljašnje kulturne navike, nego i neka helenistička filosofska shvatanja i vezivali ih za biblijske istine, ali ostajući dosledni svojoj veri. Ta intelektualna simbioza se može uočiti i u jednoj od najmlađih knjiga Starog zaveta, takođe nastaloj u aleksandrijskoj jevrejskoj zajednici, takozvanoj Mudrosti Solomonovoj. Dok autor ovog teksta samo mestimično pozajmljuje pojmove i izraze iz helenističke misli koju očigledno vrlo dobro poznaje, najveći jevrejski intelektualac iz dijaspore, Filon iz Aleksandrije, Hristov stariji savremenik, uspeo je da sistematski izrazi biblijsku teologiju na način i sredstvima grčke filosofije. On je bio vrlo pobožan Jevrejin koji je iznad svega stavljao Bogom nadahnuto jevrejsko duhovno nasleđe, ali je bio i učenik već pomenutih uticajnih grčkih škola mišljenja (platonizma i stoicizma). One su mu samo pomagale da starozavetnu teologiju dovede sasvim na prag Novog zaveta, naročito u njegovoj viziji uloge božanskog Logosa. A kao građanin jednog velikog kulturnog centra kakav je bila Aleksandrija, Filon je bio zainteresovan i za teatar, sport i druge helenističke javne igre.
I sama Palestina je bila izložena svim ovim helenističkim uticajima, mada je tu otpor bio veliki, naročito u slučajevima kada su strani gospodari hteli da na silu odvoje Jevreje od njihove otačke religije i tradicije. Oni su radi toga više puta davali i velike žrtve kao što je to bilo za vreme velikog ustanka braće Makabejaca (Makaveja) protiv prisilne helenizacije od strane sirijskih gospodara u drugom veku pre Hrista. U poslednjem stoleću pre Hrista jedan deo jevrejskog naroda se nastanio na severu, u Galileji, gde su usled neprestanog kontakta s trgovačkim karavanima poprimili više kozmopolitski mentalitet pa postali i manje strogi u držanju jevrejskih verskih propisa i popustljiviji prema strancima mnogobošcima. Svoje detinjstvo i mladost Isus Hristos je proveo upravo tu, u Galileji, u Nazaretu. Zato su Ga, kako svedoče više puta evanđelja, Jevreji iz Judeje i zvali Galilejac. Primećeno je da je reč „licemer“, koju je Hristos često koristio, zabeležena u evanđeljima na grčkom υποκριτης, metafora iz grčke pozorišne terminologije. Isus je govorio aramejski, ali s pravom se može pretpostaviti da se u svojoj rodnoj Galileji, u kojoj se pored aramejskog i jevrejskog, kao i svuda na helenizovanom Istoku, upotrebljavao grčki, i On služio njime. Tome u prilog govore i Hristovi razgovori zabeleženi u evanđeljima koji su morali biti vođeni na grčkom: sa rimskim kapetanom (Matej 8, 5-13), sa Sirofeničankom (Marko 7, 26), sa Pilatom Jovan 18, 33 i dalje). Odakle Hristu jedna grčka pozorišna metafora postaje jasno ako se ima u vidu da se samo „sat hoda“ od Nazareta nalazio veliki helenistički grad Seforis, sa bazilikom, termama, velikim pozorištem. Iako evanđelja ne spominju nikakvu Hristovu delatnost u ovom gradu možemo slobodno pretpostaviti da su On i Njegova porodica imali priliku da više puta posete to mesto. Jofif Obručnik je u tom značajnom centru mogao naći posla sa svojim drvodeljskim zanatom jer su upravo u to vreme u ovom gradu izvođeni obimni građevinski radovi. U svakom slučaju, ta urbanija glilejska sredina stavlja Hristovu ličnost u kozmopolitski helenistički kontekst, ujedno nam dajući mogućnost da u ovom pregledu istorijskih prilika u vrme Hristovog rođenja povežemo primarno jevrejsko-palestinski itorijski kontekst sa širim svetskim.
Od oko pedeset pet miliona stanovnika Rimskog carstva u vreme Hristovog rođenja, Jevreja je bilo oko četiri do pet miliona. „Čisti“ Jevreji su nastanjivali Judeju, južni deo Palestine, sa središtem verskog života, Jerusalimom i velikim Hramom u njemu koji je prvobitno podigao Solomon, a srušili ga Vavilonci, pa je posle iznova sazidan. Između Judeje i Galileje u kojoj su Jevreji bili izmešani sa neznabošcima prostire se Samarija, raskolnička zemlja u kojoj je živeo narod koga mahom sačinjavaju koloni doseljeni iz udaljenih pokrajina Rimske države i koje Jevreji, iako su prihvatili njihovu veru i dosledno se držali starozavetnih propisa, nisu priznavali za svoje. Samarjani su zato sebi podigli drugo svetilište na brdu Gerzimu. Hristos je naprotiv uzeo Samarjanina za primer milosrđa, a na pitanje žene Samarjanke gde se treba moliti Bogu, u Jerusalimu ili na Gerzimu, odgovorio da će se ubuduće svi moliti Bogu u duhu i istini (Jovan 4, 24).
U vreme Hristovog rođenja Rimljani vladaju palestinskim oblastima već četrdeset godina. Rimskoj politici, sprovođenoj u svim provincijama Carstva, odgovaralo je da vrhovna vlast bude u rukama Rimljana, a u ostalom da se ne menja postojeće političko i pravno stanje. Otuda je u Palestini jevrejska država ostala pod vlašću Iroda. Njega spominje Evanđelje po Mateju kada govori o vremenu Hristovog rođenja koga, kako smo već naglasili, smešta u jevrejsko-palestinski istorijski okvir: (2, 1): „Kada se Isus rodio u Vitlejemu, u Judeji, u vreme kralja Iroda...“ Pošto zatim opiše kako je Hristova zemaljska porodica morala da beži u Egipat zbog naredbe da sva deca od dve godine naniže budu pobijena, koju je kralj Irod izdao kada je saznao da se rodio Hristos jer je mislio da će zbog toga izgubiti vlast, Matej ukazuje na povratak Isusa, Marije i Josifa iz Egipta nakon skore Irodove smrti. Zaista, Irod je umro 4. godine pre naše ere, dakle neke dve do tri godine posle Hristovog rođenja.
Trojica vladara po imenu Irod spominju se u Novom zavetu. Ovaj opaki vladar koji se spominje kao judejski kralj za vreme Hristovog rođenja preciznije se naziva Irod Veliki. On se postepeno učvrstio na vlasti i proširio svoju državu. Počeo je kao jedan od dvojice sinova-naslednika svoga oca Antipatera koji se u borbi protiv otimača zakonite vlasti dinastije Hazmoneja (koji su do tada vladali Palestinom više od veka) priklonio Rimljanima i dobio od Julija Cezara upravu nad svojom jevrejskom zemljom, a svojim sinovima podelio vlast, pri čemu je Irod dobio upravu nad Galilejom. Vešto koristeći greške svojih konkurenata i priklanjajući se uvek pobedničkoj strani u toku rimskih građanskih ratova (Cazaru, Antoniju i najzad Avgustu) Irod se učvrstio kao jedini vladar nad čitavom Palestinom. Bio je pritvorica i bezobziran, ali i smeo kada treba donositi brza rešenja i odlučno delati. Protivnike svoje vladavine i svakoga ko bi mu se suprostavio Irod je uklanjao, ne osvrćući se na prijateljstvo i rodbinske veze. Tako je uklonio svoga zeta, suprugu, njene sinove iz prethodnog braka, najzad sopstvenog prvorođenog sina i naslednika. Zabeleženo je da je Avgust (koji inače nije mnogo voleo Jevreje) jednom u šali rekao da bi pre pristao da kod Iroda bude svinja nego sin – jer Irod, kao Jevrejin, ne jede, pa prema tome i ne ubija svinje, ali ubija sinove. Sa ovom slikom Iroda sasvim se slaže evanđeljski podatak o njegovom naređenju da se pobiju vitlejemska deca (Matej 2, 6). Prema paganskom stanovništvu svoje države Irod se postavio kao prijatelj i u gradovima koje su oni nastanjivali negovao je građevinsku delatnost. Na mestu razrušenog grada Samarije sagradio je novi grad koji je u čast Avgusta nazvao Sevastija (Grčka reč Σεωαστις odgovara latinskoj Augustus), a na moru je podigao veliki lučki grad koji je, opet u čast carevu, nazvao Kesarija. Još je podigao u Jerusalimu visoku kulu nazvanu Antonija iz koje je mogao da nadzire zbivanja u gradu, na zapadnoj obali Mrtvog mora neosvojivu tvrđavu Masada, a u Jerihonu zamak za svoju zimsku rezidenciju. Jevreji su bili zaprepašćeni što judejski kralj pokazuje naklonost prema neznabošcima. Međutim, on se starao da pridobije podjednako i Jevreje pokazujući se kao pravi Jevrejin. Tako je proširio i ukrasio jerusalimski Hram. Pomagao je i Jevreje u dijaspori. Ali ipak je ostao omraženi tuđin kod većine stanovništva.
Na smrti Irod Veliki je testamentom ostavio carstvo trojici sinova: Arhelaju, Irodu Antipi i Filipu. Ovo rešenje je moglo da postane punovažno tek kada ga potvrdi Rim. Avgust je uglavnom postupio po Irodovoj želji, iako su mu Jrusalimljani poslali delegaciju sa molbom da umesto Irodovaca vaspostavi upravu Sinedriona, skupštine jevrejskih svešteničkih i narodnih prvaka. Irod Antipa i Filip su dobili titule tetrarha (to jest malih knezova) i upravu nad severnim oblastima, Galilejom, Perejom i Transjordanijom, a Ahelaj je imenovan etnarhom (a ne kraljem kao što je želeo Irod) i dobio vlast nad glavnim i većim delom zemlje (Judeja sa Jerusalimom, Samarija i Idumeja). Za narod te titule prirodno nisu ništa značile pa u evanđeljima nalazimo za svu trojicu naziv kralj (odnosno car u starijim prevodima). Ahelaj je postao ozloglašen po surovoj vladavini. To spominje i evanđelista Matej kada govoreći o povratku svete porodice iz egipatskog izbeglišta nakon Irodove smrti objašnjava zašto se Josif odlučio za nastanjivanje u Galileji (2, 22): „ali kada ču da u Judeji vlada Arhelaj na mestu svoga oca Iroda poboja se da ide onamo... “ Upravo zbog tiranskog načina vladanja, a na ponovnu molbu Avgustu narodnog izaslanstva, Arhalaj je ubrzo uklonjen sa vlasti 6. godine posle Hrista, a njegova teritorija je stavljena pod upravu rimskog carskog namesnika. Otuda su u Hristovo vreme Galilejom u kojoj je živeo i ostalim severnim oblastima vladali jevrejski knezovi, a Judejom i Samarijom rimski guverner čija je rezdencija bila u Kesariji. Postavljanjem svoga administrativno-vojnog upravitelja Rimljani nisu doveli u pitanje tradicionalne funkcije sveštenstva i Sinedriona. Takva složena politička slika Palestine Hristovog vremena se vidi iz duge formulacije kojom evanđelista Luka datira vreme početka propovedi Hristovog Preteče Jovana (3, 1).
Još složenije od političkog bilo je duhovno stanje u Palestini u vreme Hristovog rođenja. Religiozno stanje Jevreja u to vreme karakteriše izdeljenost na različite frakcije koje su živele u žestokom neprijateljstvu: fariseje, sadukeje i esene. Prve dve se često spominju u Novom zavetu. Fariseji („odvojeni“) isprva su bili zdušni pobornici strogog držanja zakonskih propisa, ali se kasnije gube samo u spoljašnjosti i sitnicama. Pored Svetog pisma izvor vere im je i otačko predanje. Protivnici su grčke obrazovanosti i rimske vlasti. Budući da je život mnogih fariseja bio tek na oko dobar, Hristos će ih često prekorevati i nazivati ih licemerima, okrečenim grobovima i slično jer nisu znali za čistotu srca, već samo za spoljašnju, ritualnu čistoću, a umesto nastojanja za potpunim i neodvojivim predavanjem Bogu, samozadovoljno su isticali da daju Bogu desetak od svega. S druge strane, farisejima je bilo nedopustivo kršenje pobožnosti to što se Isus (koji je u mnogim stvarima bio blizak njima) druži sa carinicima i grešnicima, ljudima koje su oni, koji su se smatrali pravednima, prezirali. Sadukeji (ime im je po rodonačelniku vrhovnih sveštenika Sadoku) su bili liberalni mislioci koji su živeli samo da bi uživali. Za razliku od fariseja koji su bili srednja klasa i bilo ih je puno, sadukeje je činila viša klasa i bilo ih je malo. Ma kako različiti i u stalnom rivalstvu, fariseji i sadukeji su se jednom prilikom potpuno složili – po pitanju Isusa iz Nazareta koga su kao svog opasnog kritičara lažno optužili rimskim vlastima kao politički sumnjivog i izdejstvovali da ga one kazne smrću na krstu. Sadukeji su priznavali samo prvih pet knjiga Starog zaveta, a za ostale knjige i predanja nisu marili. Tako su odbacivali verovanje u anđele i demone, u besmrtnost duše, u vaskrsenje mrtvih i u večni sud, shvatanja koja su se kasnije pojavila u jevrejstvu. Jevreji su kao i pagani imali „praeparatio evangelica“. Prvobitne starozavetne predstave o večnom blaženstvu sve više su odvajane od sveopšteg vaskrsenja mrtvih i povezivane sa sve jasnijim uverenjem da je duša besmrtna i da večni život nastupa sa smrću svakog pojedinca i sudom nakon nje koji Bog vrši za svakog ponaosob.
Rezultat tog razvoja predstavljaju nauka i život esena. Njihovo ime možda znači „pobožni“. Oni su živeli u samoći da bi mogli bez ikakve smetnje sprovoditi svoje verske nazore. Po učenju su bili blizu farisejima, ali su odbacivali njihovo tumačenje Zakona i Božije otkrivenje su shvatali mistički. Bili su nastanjeni u predelu oko mrtvog mora i provodili su život poput monaha, a u svoje redove su primali samo proverene ljude. Dobra su im bila zajednička, a nisu se ženili. Bavili su se različitim zanatima, obrađivanjem zemlje, lečenjem i odgajanjem tuđe dece. Na jevrejska bogosluženja nisu išli. U Hristovo vreme bilo ih je oko četiri hiljade. Mada se ne pominju u Novom zavetu, njihova shvatanja su srodna sa hrišćanskim, zapravo predstavljaju svojvrsnu pripremu za Hristovu nauku. Ona su postala poznatija nakon otkrića njihovih tekstova u pećinama kraj Mrtvog mora sredinom dvadesetog veka (poznati Kumranski rukopisi). Ali hrišćanstvo nije ostalo na obalama Mrtvog mora kao ova njemu bliska judejska religijska zajednica, nije ostalo samo jedna jevrejska sekta izolovana u svom ekskluzivizmu. Sledeći reči svoga Božanskog Osnivača hrišćanstvo se okrenulo svetu, a to znači helenističkoj civilizaciji i njenom jeziku i knjizi. A okrenuvši se ka univerzalnoj svetskoj civilizaciji postalo je univerzalna svetska religija.
Većina Jevreja nije prihvatila Hristovo Evanđelje, nije u njemu videla ispunjenje onoga što je kod Mojsija i Proroka bilo nagovešteno, jer je opšta religijska klima u jevrejstvu na razmeđu dve ere bila takva da je većina Jevreja samo gledala na slovo Zakona i na spoljašnje vršenje njegovih odredbi, a nije se osvrtala na njegovu misao-vodilju. Jevreji su, istina je, željno iščekivali Mesiju, ali nisu u njemu očekivali svoj duševni i moralni preporod nego samo spas od svoje zemaljske bede, niti su mogli da se izdignu iz svog usko nacionalnog poimanja Spasiteljeve misije i uvide potrebu ujedinjenja svih ljudi ne u jednom narodu već u jednoj veri. Proglašavanjem Novog saveza jevrejstvo je svoje mesto trebalo da preda Crkvi. Dalji opstanak Jevreja kao bogoizabranog naroda je bio u kontradikciji sa hrićanskom blagovešću. I kako je Hristos najavio jevrejskim prvacima pred svoju osudu i muku (Matej 24, 1 i dalje; Marko 13,1; Luka 21, 5 i dalje) i kako su oni prilikom Hristovog raspeća i dobrovoljno prihvatili prizivajući Hristovu krv na sebe i na svoju decu (Matej 27, 259 došlo je do propasti jevrejske države i Svetog grada u Judejskom ratu 66-70. godine, a zatim i do potpunog rasula jevrejskog naroda nakon novog, neuspelog ustanka početkom Hadrijanove vladavine. Sa razaranjem Svetog grada i Hrama i bukvalno je prestao Stari savez. Kako je tek nekoliko meseci pre razaranja jerusalimskog Hrama u Rimu izgoreo hram Jupitera Kapitolskog, vrhovnog božanstva rimske neznabožačke države, propala su najveća svetilišta dvaju tadašnjih religijskih sistema – jevrejskog i paganskog. Kao da je u tome bila neka posebna simbolika, jer se upravo tada, iz pepela tih paganskih i jevrejskih ruševina, poput ptice Feniksa, izdigla Hristova Crkva.
Za vreme duge Avgustove vladavine (umro 14. godine po Hristu) izvršena su tri popisa stanovništva: 28. godine pre Hrista, 7-6. godine pre Hrista i 7-8. godine posle Hrista. Pomenuti rimski funkcioner, punim imenom Publije Sulpicije Kvirinije, bio je na dužnosti u Siriji dva puta, najpre između 10. i 6. godine pre Hrista kao vojni komandant sa Avgustovim nalogom da uguši jednu pobunu i 6. godine posle Hrista kada je poslat kao carski legat, dakle da upravlja tom provincijom. I jednom i drugom prilikom to se poklapalo sa popisom stanovništva. Kako je Luka naglasio da se Hristos rodio za vreme prvog, ranijeg popisa, iz toga je proizilazilo da je Hristos rođen za vreme popisa 7-6. godine pre naše ere, mada evanđelista nije naveo tadašnje Kvirinijevo zvanje, nego ono kasnije, za vreme popisa koji je izvršen 7-8. godine naše ere. (To je dugo bilo kamen spoticanja pri određivanju godine Hristovog rođenja jer se za prvi Kvirinijev boravak u Siriji saznalo skorije iz jednog natpisa nađenog u Siriji; nesuglastice oko godine Hristovog rođenja su podsticane i računanjem vremena po erama koje koristimo, koje je uveo monah Dionisije Mlađi u šestom veku, ali ne sasvim tačno, pa se samo uslovno kaže pre i posle Hrista.)
Avgust je vodio mudru i umerenu politiku koja je nailazila na sveopšte odobravanje. Svuda u castvu su podizani novi gradovi, hramovi, pozorišta, vodovodi, izgrađivani putevi. Vojna policija je obezbeđivala puteve od tada uobičajene opasnosti od razbojnika, a vodene puteve je od gusara štitila careva flota. Usled toga, procvetali su privreda i trgovina. Pravo rimskog građanina prošireno je izvan Italije na zaslužne građane po provincijama. Svaki građanin je mogao slobodno da putuje, stanovništvu čitavog carstva pružan je osećaj lične bezbednosti i imovinske sigurnosti. Da bi učvrstio svoj uticaj i ugled, Avgust je često priklanjao uho mnogim optužbama koje su do njega dopirale iz raznih delova svoje Imperije, pa je i intervenisao da bi se podjarmljenim narodima pokazao kao dobar i kažnjavao krivce i smenjivao bezobzirne namesnike i vazalne vladare. Iznad svega, posle dugotrajnih ratnih strahota, konačno je svuda nastao mir i Avgust koji ga je ne samo proklamovao nego mu, da učini što veći utisak na mase, podigao veličanstveni oltar u Rimu (Ara Pacis), svuda je slavljen kao vladar mira, a u istočnim provincijama, u kojima je obožavanje vladara bilo deo tradicije, on je slavljen i kao bog spasitelj.
U nekim starim kalendarsko-liturgijskim tekstovima Rimske crkve, naglašava se da su u vreme Hristovog rođenja vrata boga Jana na rimskom Forumu bila zatvorena. To je, naime, kod Rimljana bio znak mira; za vreme ratova ta vrata su bila otvorena, a to je pre Hristovog rođenja trajalo više decenija gotovo bez prekida. Ovo simbolično povezivanje sveopšteg mira koji je doneo Avgust i mira koji dolazi sa Hristovim rođenjem ima svoje ishodište u poznatim rečima pesme kojom su anđeli pozdravili novorođenog Spasitelja u Evanđelju po Luki (2, 14): „Slava na visini Bogu, a mir na zemlji među ljudima dobre volje!“ Ova parola nije promakla velikim starohrišćanskim misliocima. Da se Avgustov zemaljski mir (pax Augusta, pax Romana) i Hristov nebeski mir (pax Christ, pax Christiana) nisu slučajno poklopili, štaviše da mir koji je Hristovim rođenjem sišao s neba daje savremenom Avgustovom zemaljskom miru pravo značenje i punoću, mišljenje je mnogih hrišćanskih pisaca, pre svih ranih Otaca Crkve. Savremenici i sami podanici Rimske države, oni su u razmatranju istorijskih okvira Hristovog rođenja došli do još jednog važnog zaključka: Božanske predodređenosti Rimske imperije za mesto i vreme Hristovog rođenja. Tako jedan od teologa koji je najviše uticao na razvoj hrišćanske misli, Origen, piše (Protiv Kelsa 2, 30):
Bog je, želeći da pripremi narode da prime Njegovu nauku, predodredio da budu pod vlašću jednog cara, rimskog, inače bi zbog mnogobrojnosti vladara i međusobne razdvojenosti naroda bilo teže da Isusovi apostoli izvrše ono što im je Isus zapovedio kada je rekao „Idite i naučite sve narode“ (Matej 28, 49). Poznato je da je Isus rođen za vladavine Avgusta koji je, da tako kažem, udružio mnoge države u jednu. Postojanje mnogih država bilo bi smetnja da se Isusovo učenje raširi po celome svetu ne samo iz napred rečenih razloga, već i zato što bi stalno bilo neophodno ratovati radi odbrane otadžbine... Kako bi, dakle, ovo mirovno učenje, koje ne dopušta ni uzvraćanje neprijateljima, moglo da zavlada da u vreme Isusovog dolaska prilike u vaseljeni nisu za stalno postale spokojne?
Na isti način razmišljao je Meliton Sardski još u drugom veku, a sa hristijanizacijom Rimskog carstva u četvrtom veku to će postati jednoglasno gledište patristike, i na Istoku (Jevsevije Kesarijski, Grigorije Nazijanski, Jovan Zlatousti) i na Zapadu (Prudencije, Jeronim, Avgustin, Orozije). Ono će u Vizantiji, nalednici Avgustove imperije, ući i u liturgijsko pesništvo i na taj način biti svečano proklamovano u zvanični stav Crkve; naime, jedna himna koja je sastavni deo božićne službe pesnikinje Kasije, kao i jedna carigradskog patrijarha Germana, imaju za temu upravo taj Bogom predviđeni istorijski aspekt Hristovog rođenja
Da su Avgustova svetska imperija i opšti mir Bogom dane pretpostavke za Hristovo rođenje prvi je, zapravo, izneo, u uopštenoj formulaciji, apostol Pavle kada je u Poslanici Galađanima napisao (4, 4): „Kada je došla punoća vremena posla Bog Svoga Sina... “ Kada se dobro prouče istorijski okviri Hristovog rođenja i ovozemaljskog života smisao ovih reči jeste ispunjenje potrebnih religijskih, šire društvenih i kulturnih, pa i političkih uslova za pojavu i objavu Božje Reči svim ljudima i za stvaranje univerzalne religije. Te reči je i napisao apostol koji je kao punopravni građanin Rimske imperije najviše od svih hrišćanskih blagovesnika prve generacije uradio na širenju evanđeljske poruke dokle god je moga da stigne putevima kojima su prethodno prokrstarile rimske legije i tako, krećući se u obrnutom smeru od njihovog kretanja, umesto blagodati civilizacije doneo blagodat spasenja u Antihiju, Efes, Solun, Atinu, Korint, Rim i na samu granicu Zapada, u Španiju.
Doduše, ova odlučujuća činjenica za razvoj hrišćanstva ne bi bila moguća da joj nisu prethodila tri veka ekspanzije grčke civilizacije tokom helenističkog perioda, dugo zanemarivanog od pručavalaca antike koji su odbijali da bace pogled mimo klasičnog doba stare Helade. Veliki istoričar koji će postati otkrivač perioda grčke svetske ekspanzije i prvi koji je napisao njenu istoriju, J. G. Drojzen, bio je motivisan na to i sa razloga svog hrišćanskog ubeđenja, jer je uočio da bez poklasične evolucije helenske kulture uspon hrišćljanske svetske religije ne bi bio moguć. Nije samo stvaranje svetskog carstva, koje je objedinilo skoro sve narode starog sveta u jednu državu i pružilo im mir i prosperitet, bilo plodno tle na koje je došao Božanski Sejač (ispitaj Matej 13, 8), nego i ono što mu je prethodilo i pogodovalo, univerzalno prihvaćena helenistička kultura i jezik prenošenja te kulture, grčki, koji su poznavali mahom svi stanovnici Rimskog carstva. Rimsko svetsko carstvo je bilo naslednik svetskog carstva Aleksandra Velikog. Rimljani su najsnažnije razvijali kulturnu simbiozu klasične Grčke i Orjenta u nauci nazvanu helenizam kojoj je temelj postavio Aleksandar, a prihvatili su i razvijali Sirijci, Egipćani pa i Jevreji. Hristove reči evanđelisti nisu slučajno zabeležili na grčkom jeziku. To je u Hristovo i njihovo vreme već tri veka bio međunarodni jezik trgovine, diplomatije i svakodnevne komunikacije i jezik obrazovanih ljudi koji su čitali klasičnu grčku literaturu, obaveznu lektiru svakog ondašnjeg kulturnog čoveka. Nije ni čudo da je najobrazovaniji apostol, Pavle, po svedočenju Dela apostolskih (17, 28), propovedajući evanđeljske istine na atinskom Aeropagu, na kome su pre njega besedili toliki filozofi, citirao paganske grčke pesnike i mislioce Arata i Kleanta – tolika je bila snaga kulturne inercije vremena. Veliki helenista U. Fon Vilamovic je rekao da je apostol Pavle dovršio misiju Aleksandra Velikog – misleći da već objedinjen, politički i kulturno, svet još jedino nije bio objedinjen religijski, a to će učiniti upravo hrišćanstvo.
Religijska pregrada koja je delila Hrista i Njegovo učenje od države čiji je podanik bio – jer svi ljudi su tada, osim Jevreja, bili neznabošci-idolopoklonici – nije ostala nepremostiva jer su se na planu religije, kao i na planu politike i kulture, stekli potrebni uslovi za Hristovo rođenje. Ustvari, paganski grčko-rimski svet je i sam išao u susret Spasitelju. Prvobitna antropomorfna božanstva i obogotvoreni heroji, dobri ili i zli bogovi koji pokazuju svoju volju ljudima po vanrednim prirodnim pojavama i druga osnovna obeležja politeističke religije su u poodmaklo antičko doba bila široko smatrana za sasvim preživela i mnogi se više nisu zadovoljavali nizom mitova od kojih je bila istkana mnogobožačka religija. I dok običan narod svoja shvatanja u religiji menja tako što sve više svodi tradicionalne bogove koji su personifikacije prirodnih sila na jedno vrhovno božanstvo koje je personifikacija Sunca, izvora života, usled čega nastaju takozvani solarni kultovi, obrazovaniji krugovi antičkog društva počinju da traže naknadu za veru u filosofiji. Javlja se nekoliko smerova u toj filosofskoj religioznosti. Jedni pristaju uz Sokrata i Platona koji su učili da pored materijalnog postoji i duhovni svet i da je čovekova duša besmrtna, štaviše da joj se nakon rastanka sa telom sudi za život koji je provela u telu, te da je stoga čoveku dužnost da teži vrlini koja se shvata kao dobro, istina i pravda. Puno pristalica stiče stoicizam. To je mešavina fatalizma, panteizma i materijalizma: neminovna sudbina upravlja svime i pred njom treba sagnuti glavu, Bog sve prožima i obuhvata, duša je deo tog sveprisutnog božanstva, a najveća vrednost za čoveka je vrlina koja se pokazuje u preziranju spoljašnjih dobara i suzbijanju zlih sklonosti i afekata. Mnogu su, međutim, skeptici i odbacuju smisao traganja za istinom o Bogu zadovoljavajući se ili samo bavljenjem etičkim pitanjima ili, kao sledbenici filosofa Epikura, koji odbacujući uticaj božanstva na svet nakon smrti traži smisao života i sreću u uživanjima, a umerenost propovedaju samo da bi mogli duže da uživaju.
Živi izraz svoje slabosti nalazila je neznabožačka religija u javnom i privatnom životu. Dok je osnov svakog društva, porodični život, u staro vreme u Rimu bio svetinja, već nakon Drugog punskog rata počelo je naveliko razvođenje brakova da bi u Avgustovo doba „ljudi menjali žene kao odelo“. Velika većina ljudi živela je u ropstvu. Robovi nisu ni smatrani ljudima već oruđima koja govore (kako se izrazio precizni Aristotel) i predmetom trgovine. Humana osećanja su ubijana u narodu gladijatorskim borbama na smrt ljudi među sobom i sa životinjama. Dok su imućniji živeli samo za užitak, deviza proleterijata je postala „hleba i igara“. Po Carstvu se postepeno šire i različiti orjentalni kultovi koji nude večno spasenje kroz misterije, odnosno mistično sjedinjenje s božanstvom (kao što su egipatski Izida i Oziris, frigijski Kibela i Atisa i persijski Mitra), ali oni su često amoralnog karaktera i samo još više potkopavaju već narušene moralne vrednosti.
Nemoć paganskih religija kao i propast morala budi kod plemenitijih duhova težnju za izbavljenjem. Već je Platon bio shvatio da valja čekati Boga i Bogom nadahnutog čoveka koji će naučiti ljude kako im valja živeti. On je na neki način predvideo i da će ta božanska misija biti skopčana sa žrtvom kad je rekao da će pravičan čovek biti bičevan, mučen, bačen u tamnicu i posle svih muka još i razapet (Država 362). A samo tridesetak godina pred Hristovo rođenje rimski nacionalni pesnik Vergilije (70-19. godina pre Hrista) u svojoj Četvrtoj eklogi (Četvrtoj bukolskoj pesmi) politički optimizam karakterističan za pesništvo Avgustovog doba pomera u kozmički optimizam – nagoveštava rođenje božanskog deteta kojim će doći do povrataka takozvanog zlatnog doba za čovečanstvo:
Dođe što knjige iz Kume prorekoše – poslednje vreme –
Vekovi počinju iznova veliko nizanje svoje;
Upravo vraća se Devica, vraća se Saturna carstvo,
I sa nebeskih visina silazi naraštaj novi... (4-7)
Prema astrološkim proračunima stoičkih filosofa, a u skladu sa orfičko-pitagorejskom mistikom, trebalo je da baš u to vreme otpočne nova „velika godina“ ili „veliki niz stoleća“, odnosno nakon mnogo vekova (hiljadu ili deset hiljada godina) završen je još jedan tok nebeskih tela i konstalacija na nebu je ista kao nekad davno kada je vladar Italije bio Saturn. Kada dođe do ispunjenja ovoga vremena sve se iznova rađa. To je vreme, dakle, istovremeno i kraj i početak. Karakteristično je da se ovo shvatanje, isto kao i kod apostola Pavla (u gore navedenim rečima iz Galatima 4, 4), izražava rečju „punoća“ (grčki πληρςωμα) kada govori o određenom protoku vremena koje se ovde naziva vek (αιων). A Vergilijevo novo pokoljenje sa neba je, po mišljenju jednog od ispitivača, E. Nordena, opet u vezi sa rečima apostola Pavla (Prva Korinćanima 15, 47): „Prvi je čovek od zemlje, zemljanin, a drugi čovek je Gospod sa neba. Kakav je zemljani takvi su i zemljani, kakav je nebeski takvi su i nebeski.“
U Vergilijevim rečima ima mnogo nejasnosti i nije sigurno koji su sve uticaji u njima prisutni, a oni koji su preoznatljivi nemaju među sobom dodirnih tačaka (Homerova i Hesiodova mitska domišljanja i pitagorejske i stoičke filosofsko-matematičke konstrukcije) ili se čak međusobno isključuju. (Osim toga, mnogo se, još u vreme samog pesnika, spekulisalo sa njihovom konkretnom političkom pozadinom.) Naročito je upadljivo da su neke slike u Četvrtoj eklogi skoro identične sa slikama u mesijanskim mestima u Starom zavetu, pre svega u Knjizi proroka Isaije:
Dečko će imati život boga...
Svetom što mir je dobio vladaće očevom silom. (15, 17)
(Ispitaj Isaija 9, 6 i dalje: „Dete nam se rodi... Ime mu je... gospodar mira, otac budućeg veka... Velika je vlast njegova i u miru njegovom nema kraja.“)
Goveda lavova velikih više se plašiti neće...
Nestaće zmija... (22; 24)
(Ispitaj Isaija 11, 6 i dalje: „Lav i bik zajedno će boraviti... Nejako detence uvlačiće ruku u rupu zmijinu... “)
... nestaće varavog otrovnog bilja...
Rumeni visiće grozdovi s grana divljeg žbunja,
Tvrdi će hrast u obilju medom kapati rosnim (24; 29-30)
(Ispitaj Isaija 55, 13: „Umesto trnja rašće čempres, a umesto kopriva mirta.“)
Mnogi umni hrišćani, uključujući i velike apologete (Laktancije) i teologe (Avgustin), videli su u Vergilijevoj Četvrtoj eklogi pagansko proroštvo Hristovom dolasku. Tom shvatanju pogodovalo je i što je ona snažno uticala na cara Konstantina da donese svoju epohalnu odluku kojom je dao slobodu hrišćanima u Rimskom carstvu. Po njegovom nalogu ova pesma je prevedena na grčki jezik kako bi svi nehrišćanski stanovnici Imperije mogli da upoznaju ovo pagansko proročanstvo o hrišćanskom Mesiji. (Vergiliju pak ovakvo tumačenje njegove Četvrte ekloge u krugovima zapadnoevropskih intelekualaca srednjeg veka dalo je jedinstveno mesto među antičkim autorima, što je najviši intelekualni i umetnički izraz našlo u Danteovoj Božanskoj komediji.)
Premda je stara filosofija sadržala mnoge zablude, u njoj je bilo i mnogo istina kojima se utirao put hrišćanskoj nauci, naročito Platonov monoteizam i humana i kozmopolitska etika pristalica stoicizma Seneke, Epikteta i drugih. Stočari su imali i neke maglovite predstave o božanskom Logosu preko koga je stvoren svet. Stoga je početkom trećeg veka učeni starohrišćanski mislilac Kliment Aleksandrijski, i sam obraćenik sa filosofije na hrišćanstvo, moga s pravom reći da je filosofija bila Helenima (to jest paganima) putovođa ka Hristu (Šarenice 1, 29, 1) kao što je to, po rečima apostola Pavla (Galatima 3, 24), bio i Jevrejima Zakon, da je ona neka vrsta Starog zaveta za pagane. A po mišljenju jednog od najoriginalnijih modernih promišljalaca istorije (i hrišćanina po ubeđenju) A. Tajnobija, helenistička filosofska religioznost je svetu u kome se Hristos rodio i kome se obratio učinila shvatljivim i prihvatljivim i „jedinu novinu od stvaranja sveta“, ovaploćenog Boga, Bogočoveka.
Osim „viših“ umovanja religiozno nastrojene filosofske elite i u narodnim slojevima grčko-rimskog sveta je bilo široko rašireno mišljenje da će očekivani spas od propasti, povratak sreće i pravde, doći sa Istoka – po onoj staroj latinskoj krilatici „ex Oriente lux“ – štaviše iz jevrejske zemlje. Izraz i potpora tih ideja bila su takozvana sibilska proročanstva. Sibile su bile paganske proročice od kojih je u Rimu bila naročito cenjena sibila iz Kume u južnoj Italiji čije je proricanje spomenuto u navedenim Vergilijevim stihovima. Po celom antičkom svetu kružili su tekstovi proročanstava koji su pripisivani nakoj od sibila, a u njima je bilo i mnogo mesijanskih najava po idejama i tonu sličnih Vergilijevoj Četvrtoj eklogi. Sibilska proročanstva su plod prožimanja jevrejstva i grčko-rimskog paganstva usled istorijskih okolnosti, koje su, uz već spomenute, predodredile ispunjenje Hristove misije na zemlji. Mada su i sami više puta padali u ideopoklonstvo, Jevreji su neznabožačkim narodima svedočili veru u jednoga Boga i podržavali im očekivanje budućeg Spasitelja. Tome je pogodovalo što su se Jevreji bili raširili po čitavom prostoru Mediterana. Još pre Aleksandra Velikog i epohalnih promena koje je on uneo na prostor Bliskog istoka, a naročito posle toga, Jevreju su, radi lakšeg života, napuštali Palestinu i stvarali svoje zajednice na širokim prostorima od egipatske Aleksandrije, gde ih je bilo milion (tako da je istoričar T. Momzen rekao da je Aleksandrija bila podjedanko jevrejski i grčki grad), preko Sirije, Kipra, Male Azije, Grčke, Makedonije, a kasnije i Rima i Italije, Kartagine, i sve do Galije i Španije. Gde god bi došli oni su podizali sinagoge u kojima su se satajali na molitvu i čitanje Svetog pisma. Tako se i neznabošcima davala prilika da upoznaju veru u jednoga pravog Boga i proroštva o Mesiji, pa je bilo onih koji su prihvatali jevrejsku religiju (takozvani prozeliti – „došljaci“). U tome je od velikog značaja bio prevod Starog zaveta na grčki, takozvana Septuaginta, nastao u Aleksandriji, centru helenističke učenosti, u trećem veku pre Hrista kada su tamošnji mnogobrojni Jevreji bili već zaboravili svoj maternji jezik služeći se grčkim. Štaviše, kada su prvi grčki filosofi došli u dodir sa jevrejskom religijom, upravo u Aleksandriji, u trećem veku pre Hrista (kao Hakatej iz Abdere, Megasten i Teofrastov učenik Klearh iz Sola) njihova zajednička konstatacija je bila da su Jevreji „filosofski narod“. Uostalo, teško da bi i Septuaginta ikada nastala da među aleksandrijskim učenjacima nije bilo očekivanja da će u ljubomorno čuvanim jevrejskim svetim knjigama naći ono što su inače, ne bez respekta, nazivali „varvarska filozofija“.
Osim toga, u dijaspori su i sami Jevreji uspevali da premoste religijski jaz između sebe i pagana ne samo prihvatajući mnoge paganske spoljašnje kulturne navike, nego i neka helenistička filosofska shvatanja i vezivali ih za biblijske istine, ali ostajući dosledni svojoj veri. Ta intelektualna simbioza se može uočiti i u jednoj od najmlađih knjiga Starog zaveta, takođe nastaloj u aleksandrijskoj jevrejskoj zajednici, takozvanoj Mudrosti Solomonovoj. Dok autor ovog teksta samo mestimično pozajmljuje pojmove i izraze iz helenističke misli koju očigledno vrlo dobro poznaje, najveći jevrejski intelektualac iz dijaspore, Filon iz Aleksandrije, Hristov stariji savremenik, uspeo je da sistematski izrazi biblijsku teologiju na način i sredstvima grčke filosofije. On je bio vrlo pobožan Jevrejin koji je iznad svega stavljao Bogom nadahnuto jevrejsko duhovno nasleđe, ali je bio i učenik već pomenutih uticajnih grčkih škola mišljenja (platonizma i stoicizma). One su mu samo pomagale da starozavetnu teologiju dovede sasvim na prag Novog zaveta, naročito u njegovoj viziji uloge božanskog Logosa. A kao građanin jednog velikog kulturnog centra kakav je bila Aleksandrija, Filon je bio zainteresovan i za teatar, sport i druge helenističke javne igre.
I sama Palestina je bila izložena svim ovim helenističkim uticajima, mada je tu otpor bio veliki, naročito u slučajevima kada su strani gospodari hteli da na silu odvoje Jevreje od njihove otačke religije i tradicije. Oni su radi toga više puta davali i velike žrtve kao što je to bilo za vreme velikog ustanka braće Makabejaca (Makaveja) protiv prisilne helenizacije od strane sirijskih gospodara u drugom veku pre Hrista. U poslednjem stoleću pre Hrista jedan deo jevrejskog naroda se nastanio na severu, u Galileji, gde su usled neprestanog kontakta s trgovačkim karavanima poprimili više kozmopolitski mentalitet pa postali i manje strogi u držanju jevrejskih verskih propisa i popustljiviji prema strancima mnogobošcima. Svoje detinjstvo i mladost Isus Hristos je proveo upravo tu, u Galileji, u Nazaretu. Zato su Ga, kako svedoče više puta evanđelja, Jevreji iz Judeje i zvali Galilejac. Primećeno je da je reč „licemer“, koju je Hristos često koristio, zabeležena u evanđeljima na grčkom υποκριτης, metafora iz grčke pozorišne terminologije. Isus je govorio aramejski, ali s pravom se može pretpostaviti da se u svojoj rodnoj Galileji, u kojoj se pored aramejskog i jevrejskog, kao i svuda na helenizovanom Istoku, upotrebljavao grčki, i On služio njime. Tome u prilog govore i Hristovi razgovori zabeleženi u evanđeljima koji su morali biti vođeni na grčkom: sa rimskim kapetanom (Matej 8, 5-13), sa Sirofeničankom (Marko 7, 26), sa Pilatom Jovan 18, 33 i dalje). Odakle Hristu jedna grčka pozorišna metafora postaje jasno ako se ima u vidu da se samo „sat hoda“ od Nazareta nalazio veliki helenistički grad Seforis, sa bazilikom, termama, velikim pozorištem. Iako evanđelja ne spominju nikakvu Hristovu delatnost u ovom gradu možemo slobodno pretpostaviti da su On i Njegova porodica imali priliku da više puta posete to mesto. Jofif Obručnik je u tom značajnom centru mogao naći posla sa svojim drvodeljskim zanatom jer su upravo u to vreme u ovom gradu izvođeni obimni građevinski radovi. U svakom slučaju, ta urbanija glilejska sredina stavlja Hristovu ličnost u kozmopolitski helenistički kontekst, ujedno nam dajući mogućnost da u ovom pregledu istorijskih prilika u vrme Hristovog rođenja povežemo primarno jevrejsko-palestinski itorijski kontekst sa širim svetskim.
Od oko pedeset pet miliona stanovnika Rimskog carstva u vreme Hristovog rođenja, Jevreja je bilo oko četiri do pet miliona. „Čisti“ Jevreji su nastanjivali Judeju, južni deo Palestine, sa središtem verskog života, Jerusalimom i velikim Hramom u njemu koji je prvobitno podigao Solomon, a srušili ga Vavilonci, pa je posle iznova sazidan. Između Judeje i Galileje u kojoj su Jevreji bili izmešani sa neznabošcima prostire se Samarija, raskolnička zemlja u kojoj je živeo narod koga mahom sačinjavaju koloni doseljeni iz udaljenih pokrajina Rimske države i koje Jevreji, iako su prihvatili njihovu veru i dosledno se držali starozavetnih propisa, nisu priznavali za svoje. Samarjani su zato sebi podigli drugo svetilište na brdu Gerzimu. Hristos je naprotiv uzeo Samarjanina za primer milosrđa, a na pitanje žene Samarjanke gde se treba moliti Bogu, u Jerusalimu ili na Gerzimu, odgovorio da će se ubuduće svi moliti Bogu u duhu i istini (Jovan 4, 24).
U vreme Hristovog rođenja Rimljani vladaju palestinskim oblastima već četrdeset godina. Rimskoj politici, sprovođenoj u svim provincijama Carstva, odgovaralo je da vrhovna vlast bude u rukama Rimljana, a u ostalom da se ne menja postojeće političko i pravno stanje. Otuda je u Palestini jevrejska država ostala pod vlašću Iroda. Njega spominje Evanđelje po Mateju kada govori o vremenu Hristovog rođenja koga, kako smo već naglasili, smešta u jevrejsko-palestinski istorijski okvir: (2, 1): „Kada se Isus rodio u Vitlejemu, u Judeji, u vreme kralja Iroda...“ Pošto zatim opiše kako je Hristova zemaljska porodica morala da beži u Egipat zbog naredbe da sva deca od dve godine naniže budu pobijena, koju je kralj Irod izdao kada je saznao da se rodio Hristos jer je mislio da će zbog toga izgubiti vlast, Matej ukazuje na povratak Isusa, Marije i Josifa iz Egipta nakon skore Irodove smrti. Zaista, Irod je umro 4. godine pre naše ere, dakle neke dve do tri godine posle Hristovog rođenja.
Trojica vladara po imenu Irod spominju se u Novom zavetu. Ovaj opaki vladar koji se spominje kao judejski kralj za vreme Hristovog rođenja preciznije se naziva Irod Veliki. On se postepeno učvrstio na vlasti i proširio svoju državu. Počeo je kao jedan od dvojice sinova-naslednika svoga oca Antipatera koji se u borbi protiv otimača zakonite vlasti dinastije Hazmoneja (koji su do tada vladali Palestinom više od veka) priklonio Rimljanima i dobio od Julija Cezara upravu nad svojom jevrejskom zemljom, a svojim sinovima podelio vlast, pri čemu je Irod dobio upravu nad Galilejom. Vešto koristeći greške svojih konkurenata i priklanjajući se uvek pobedničkoj strani u toku rimskih građanskih ratova (Cazaru, Antoniju i najzad Avgustu) Irod se učvrstio kao jedini vladar nad čitavom Palestinom. Bio je pritvorica i bezobziran, ali i smeo kada treba donositi brza rešenja i odlučno delati. Protivnike svoje vladavine i svakoga ko bi mu se suprostavio Irod je uklanjao, ne osvrćući se na prijateljstvo i rodbinske veze. Tako je uklonio svoga zeta, suprugu, njene sinove iz prethodnog braka, najzad sopstvenog prvorođenog sina i naslednika. Zabeleženo je da je Avgust (koji inače nije mnogo voleo Jevreje) jednom u šali rekao da bi pre pristao da kod Iroda bude svinja nego sin – jer Irod, kao Jevrejin, ne jede, pa prema tome i ne ubija svinje, ali ubija sinove. Sa ovom slikom Iroda sasvim se slaže evanđeljski podatak o njegovom naređenju da se pobiju vitlejemska deca (Matej 2, 6). Prema paganskom stanovništvu svoje države Irod se postavio kao prijatelj i u gradovima koje su oni nastanjivali negovao je građevinsku delatnost. Na mestu razrušenog grada Samarije sagradio je novi grad koji je u čast Avgusta nazvao Sevastija (Grčka reč Σεωαστις odgovara latinskoj Augustus), a na moru je podigao veliki lučki grad koji je, opet u čast carevu, nazvao Kesarija. Još je podigao u Jerusalimu visoku kulu nazvanu Antonija iz koje je mogao da nadzire zbivanja u gradu, na zapadnoj obali Mrtvog mora neosvojivu tvrđavu Masada, a u Jerihonu zamak za svoju zimsku rezidenciju. Jevreji su bili zaprepašćeni što judejski kralj pokazuje naklonost prema neznabošcima. Međutim, on se starao da pridobije podjednako i Jevreje pokazujući se kao pravi Jevrejin. Tako je proširio i ukrasio jerusalimski Hram. Pomagao je i Jevreje u dijaspori. Ali ipak je ostao omraženi tuđin kod većine stanovništva.
Na smrti Irod Veliki je testamentom ostavio carstvo trojici sinova: Arhelaju, Irodu Antipi i Filipu. Ovo rešenje je moglo da postane punovažno tek kada ga potvrdi Rim. Avgust je uglavnom postupio po Irodovoj želji, iako su mu Jrusalimljani poslali delegaciju sa molbom da umesto Irodovaca vaspostavi upravu Sinedriona, skupštine jevrejskih svešteničkih i narodnih prvaka. Irod Antipa i Filip su dobili titule tetrarha (to jest malih knezova) i upravu nad severnim oblastima, Galilejom, Perejom i Transjordanijom, a Ahelaj je imenovan etnarhom (a ne kraljem kao što je želeo Irod) i dobio vlast nad glavnim i većim delom zemlje (Judeja sa Jerusalimom, Samarija i Idumeja). Za narod te titule prirodno nisu ništa značile pa u evanđeljima nalazimo za svu trojicu naziv kralj (odnosno car u starijim prevodima). Ahelaj je postao ozloglašen po surovoj vladavini. To spominje i evanđelista Matej kada govoreći o povratku svete porodice iz egipatskog izbeglišta nakon Irodove smrti objašnjava zašto se Josif odlučio za nastanjivanje u Galileji (2, 22): „ali kada ču da u Judeji vlada Arhelaj na mestu svoga oca Iroda poboja se da ide onamo... “ Upravo zbog tiranskog načina vladanja, a na ponovnu molbu Avgustu narodnog izaslanstva, Arhalaj je ubrzo uklonjen sa vlasti 6. godine posle Hrista, a njegova teritorija je stavljena pod upravu rimskog carskog namesnika. Otuda su u Hristovo vreme Galilejom u kojoj je živeo i ostalim severnim oblastima vladali jevrejski knezovi, a Judejom i Samarijom rimski guverner čija je rezdencija bila u Kesariji. Postavljanjem svoga administrativno-vojnog upravitelja Rimljani nisu doveli u pitanje tradicionalne funkcije sveštenstva i Sinedriona. Takva složena politička slika Palestine Hristovog vremena se vidi iz duge formulacije kojom evanđelista Luka datira vreme početka propovedi Hristovog Preteče Jovana (3, 1).
Još složenije od političkog bilo je duhovno stanje u Palestini u vreme Hristovog rođenja. Religiozno stanje Jevreja u to vreme karakteriše izdeljenost na različite frakcije koje su živele u žestokom neprijateljstvu: fariseje, sadukeje i esene. Prve dve se često spominju u Novom zavetu. Fariseji („odvojeni“) isprva su bili zdušni pobornici strogog držanja zakonskih propisa, ali se kasnije gube samo u spoljašnjosti i sitnicama. Pored Svetog pisma izvor vere im je i otačko predanje. Protivnici su grčke obrazovanosti i rimske vlasti. Budući da je život mnogih fariseja bio tek na oko dobar, Hristos će ih često prekorevati i nazivati ih licemerima, okrečenim grobovima i slično jer nisu znali za čistotu srca, već samo za spoljašnju, ritualnu čistoću, a umesto nastojanja za potpunim i neodvojivim predavanjem Bogu, samozadovoljno su isticali da daju Bogu desetak od svega. S druge strane, farisejima je bilo nedopustivo kršenje pobožnosti to što se Isus (koji je u mnogim stvarima bio blizak njima) druži sa carinicima i grešnicima, ljudima koje su oni, koji su se smatrali pravednima, prezirali. Sadukeji (ime im je po rodonačelniku vrhovnih sveštenika Sadoku) su bili liberalni mislioci koji su živeli samo da bi uživali. Za razliku od fariseja koji su bili srednja klasa i bilo ih je puno, sadukeje je činila viša klasa i bilo ih je malo. Ma kako različiti i u stalnom rivalstvu, fariseji i sadukeji su se jednom prilikom potpuno složili – po pitanju Isusa iz Nazareta koga su kao svog opasnog kritičara lažno optužili rimskim vlastima kao politički sumnjivog i izdejstvovali da ga one kazne smrću na krstu. Sadukeji su priznavali samo prvih pet knjiga Starog zaveta, a za ostale knjige i predanja nisu marili. Tako su odbacivali verovanje u anđele i demone, u besmrtnost duše, u vaskrsenje mrtvih i u večni sud, shvatanja koja su se kasnije pojavila u jevrejstvu. Jevreji su kao i pagani imali „praeparatio evangelica“. Prvobitne starozavetne predstave o večnom blaženstvu sve više su odvajane od sveopšteg vaskrsenja mrtvih i povezivane sa sve jasnijim uverenjem da je duša besmrtna i da večni život nastupa sa smrću svakog pojedinca i sudom nakon nje koji Bog vrši za svakog ponaosob.
Rezultat tog razvoja predstavljaju nauka i život esena. Njihovo ime možda znači „pobožni“. Oni su živeli u samoći da bi mogli bez ikakve smetnje sprovoditi svoje verske nazore. Po učenju su bili blizu farisejima, ali su odbacivali njihovo tumačenje Zakona i Božije otkrivenje su shvatali mistički. Bili su nastanjeni u predelu oko mrtvog mora i provodili su život poput monaha, a u svoje redove su primali samo proverene ljude. Dobra su im bila zajednička, a nisu se ženili. Bavili su se različitim zanatima, obrađivanjem zemlje, lečenjem i odgajanjem tuđe dece. Na jevrejska bogosluženja nisu išli. U Hristovo vreme bilo ih je oko četiri hiljade. Mada se ne pominju u Novom zavetu, njihova shvatanja su srodna sa hrišćanskim, zapravo predstavljaju svojvrsnu pripremu za Hristovu nauku. Ona su postala poznatija nakon otkrića njihovih tekstova u pećinama kraj Mrtvog mora sredinom dvadesetog veka (poznati Kumranski rukopisi). Ali hrišćanstvo nije ostalo na obalama Mrtvog mora kao ova njemu bliska judejska religijska zajednica, nije ostalo samo jedna jevrejska sekta izolovana u svom ekskluzivizmu. Sledeći reči svoga Božanskog Osnivača hrišćanstvo se okrenulo svetu, a to znači helenističkoj civilizaciji i njenom jeziku i knjizi. A okrenuvši se ka univerzalnoj svetskoj civilizaciji postalo je univerzalna svetska religija.
Većina Jevreja nije prihvatila Hristovo Evanđelje, nije u njemu videla ispunjenje onoga što je kod Mojsija i Proroka bilo nagovešteno, jer je opšta religijska klima u jevrejstvu na razmeđu dve ere bila takva da je većina Jevreja samo gledala na slovo Zakona i na spoljašnje vršenje njegovih odredbi, a nije se osvrtala na njegovu misao-vodilju. Jevreji su, istina je, željno iščekivali Mesiju, ali nisu u njemu očekivali svoj duševni i moralni preporod nego samo spas od svoje zemaljske bede, niti su mogli da se izdignu iz svog usko nacionalnog poimanja Spasiteljeve misije i uvide potrebu ujedinjenja svih ljudi ne u jednom narodu već u jednoj veri. Proglašavanjem Novog saveza jevrejstvo je svoje mesto trebalo da preda Crkvi. Dalji opstanak Jevreja kao bogoizabranog naroda je bio u kontradikciji sa hrićanskom blagovešću. I kako je Hristos najavio jevrejskim prvacima pred svoju osudu i muku (Matej 24, 1 i dalje; Marko 13,1; Luka 21, 5 i dalje) i kako su oni prilikom Hristovog raspeća i dobrovoljno prihvatili prizivajući Hristovu krv na sebe i na svoju decu (Matej 27, 259 došlo je do propasti jevrejske države i Svetog grada u Judejskom ratu 66-70. godine, a zatim i do potpunog rasula jevrejskog naroda nakon novog, neuspelog ustanka početkom Hadrijanove vladavine. Sa razaranjem Svetog grada i Hrama i bukvalno je prestao Stari savez. Kako je tek nekoliko meseci pre razaranja jerusalimskog Hrama u Rimu izgoreo hram Jupitera Kapitolskog, vrhovnog božanstva rimske neznabožačke države, propala su najveća svetilišta dvaju tadašnjih religijskih sistema – jevrejskog i paganskog. Kao da je u tome bila neka posebna simbolika, jer se upravo tada, iz pepela tih paganskih i jevrejskih ruševina, poput ptice Feniksa, izdigla Hristova Crkva.
Comments
Post a Comment