Kad ruski seljaci zavole kubizam

Dvojica ruskih seljaka koji su preko noći stekli bogatstvo, promenili su lice moderne umetnosti. Ivan Morozov, genijalni unuk jednog kmeta, i Sergej Ščukin, stidljiv, mucav i plahovit trgovac tekstilom, bili su kolekcionari u predratnom Parizu i vlasnici najznačajnije zbirke modernih slika u svetu.

Morozov je stekao bogatstvo za vreme rusko-japanskog rata, vodeći fabriku za bojenje tkanina, a Ščukin kupujući jeftine proizvode tokom revolucije 1905. godine, kojima je podizao cene kada se situacija stabilizovala. Kada su se njih dvojica pojavili u Parizu, umotani u najskuplje krzno, pričajući besprekorni francuski, dileri su sakrivali svoje najbolje umetničke slike, ali su pronicljivi Rusi ipak nalazili način da dođu do njih.

Sa okom izvežbanim na dezenima tkanina, naročito su voleli bogat kolorit i šare i stalno su birali najveselije motive: Sezanovu „Ženu u plavom“, Van Gogov „Portret dr Reja“ i Matisovu „Harmoniju u crvenom“. Ključna Matisova dela poput „Plesa“, kao i retke slike Pikasa - veliki aktovi iz 1908. „Drijada“, „Kupačica“, „Žena sa lepezom“, koje su išle dalje od „Gospođica iz Avinjona“ ka kubizmu - stigla su u Rusiju i trebalo je da prođe čitav vek da bi ponovo otišla na Zapad. Britanska Kraljevska akademija uspela je da izložbom „Iz Rusije: Francusko i rusko majstorsko slikarstvo 1870-1925“ za trenutak omogući zapadnoj javnosti da se uživo divi ovim remek-delima.

Morozov i Ščukin su svojevremeno u Moskvi otvorili svoje galerije za javnost, ali su reakcionarni profesori zabranjivali svojim studentima da ih posećuju. Ipak, ova revolucionarna dela iz Pariza ubrzo su inspirisala mladu generaciju predvođenu Maljevičem da napravi radikalan proboj ka apstrakciji. Bio je to jedini put u istoriji da je ruska umetnost mogla da se meri sa inovativnim radovima iz Zapadne Evrope.

Kada je Matis upoznao Ščukina 1908. godine, Rus je bio na ivici očaja. Najmlađi sin mu se ubio 1905, supruga mu je preminula 1906, a brat - takođe kolekcionar - upravo je sebi prosvirao mozak iz očaja, kada su stručnjaci njegove voljene slike El Greka (greškom) proglasili falsifikatima. I baš je u Matisovom pohodu ka novoj istini kroz kolorit i formu ovaj imućni Rus video idealan način da uloži svoje bogatstvo. Odlučio je da iskuša svoje živce sa jednom mrtvom prirodom („Ako budem mogao da podnesem da je gledam, zadržaću je“), potom se zaljubio u njegove „Kupače sa kornjačom“ - jednostavnu, stilizovanu sliku trojice dečaka koji posmatraju mediteransku kornjaču - ali te slike su već bile prodate. Ščukin je naručio delo sa istim mekim tonovima plave i zelene. „Stalno mi je pred očima vaše more“, pisao je Matisu. „Mogu da osetim svežinu, veličanstvenost okeana i osećaj tuge i melanholije.“ „Ples“, sa svojim aktovima u boji opeke, koje se uvijaju ispred jednodimenzionalne pozadine od zelene zemlje i zaslepljujuće plavog neba, bila je najsmelija Ščukinova kupovina. Prvo je zvao Matisa da je otkaže, iz straha da primitivizam i nagost slike ne izazovu skandal, ali se predomislio i 1910. okačio sliku „takve plemenitosti“ iznad svog veličanstvenog stepeništa. „Ako osetiš psihološki šok kada se nađeš ispred neke slike, kupi je bez daljeg razmišljanja“, savetovao je Ščukin svoju kćerku.

Morozov i Ščukin su nameravali da svoje kolekcije ostave Rusiji, ali revolucija ih je pretekla i obe kolekcije su ubrzo nacionalizovane. Ščukinova je otvorena za javnost 1919. kao Prvi muzej modernog zapadnog slikarstva, Morozovljeva kao Drugi muzej. U to vreme Ščukin je već bio pobegao u Pariz; Morozov je nešto kasnije emigrirao u Karlsbad. Muzeji su spojeni 1928, ali su 20 godina kasnije zatvoreni. Danas su njihove kolekcije podeljene između petrogradskog „Ermitaža“ i Puškinovog muzeja u Moskvi.

Počev od tridesetih godina prošlog veka pa sve do 2004, naslednici dvojice kolekcionara su u više navrata tražili povraćaj zbirki, za sada bezuspešno. Strah od drugih najavljenih tužbi zamalo je ugrozio održavanje izložbe u Kraljevskoj akademiji jer ruska Savezna agencija za kulturu nije želela da rizikuje slanje slika u vrednosti od skoro jedne milijarde funti bez jasne garancije da će one biti vraćene u Rusiju. Sve ruske sumnje odagnao je britanski ministar kulture Džejms Pernel koji je dao garancije da će dela bezbedno biti vraćena u domovinu.

Morozov je umro u egzilu već 1921, a Ščukin je živeo u Parizu do 1936, ponosno držeći distancu od Matisa jer više nije mogao da kupuje njegova dela. On sam nikada nije tražio obeštećenje od države: „Ja sam zbirke pravio za moju zemlju i moj narod“, poručivao je iz Francuske. „Šta god da se desi na ruskom tlu, moje kolekcije moraju tamo da ostanu.“