VITGENŠTAJN O SMISLU I BESMISLENOM

Jedan od problema Tractatusa jeste odnos jezika i stvarnosti ili pitanje o korespondenciji između toga kako o svetu mislimo i govorimo i kakav svet jeste, pri čemu Vitgenštajn tvrdi da postoji jaka veza između jezika i mišljenja. 



Tražeći odgovor na temeljno filozofsko pitanje o granicama mišljenja, budući da se one mogu povući samo u jeziku, Vitgenštajn ispituje osobine idealnog jezika u kojem se o besmislenom ne može govoriti, polazeći, pri tome, od Fregeovog shvatanja smisla, koje, kako ću pokazivati, svodi na apsurd. Zatim, Vitgenštajnovu ključnu razliku između kazivanja i pokazivanja rasvetljavam dovodeći iskazivost u vezu sa Gaunilovim shvatanjem poimanja, a pokazivost sa uslovom „zamislivosti prema rečima“. Na kraju, izvodim zaključak da je besmisleno ono što ne zadovoljava ni Gaunilov ni Vitgenštajnov uslov.

Granica izrecivog


Ludvig Vitgenštajn* (Ludwig Wittgenstein) je u svojim dvadesetim godinama1 napisao delo koje je doživelo veliko filozofsko priznanje. Radi se o Logičko-filozofskoj raspravi (Logisch-Philosophische Abhandlung, 1921.) koja je poznatija pod naslovom Tractatus Logico-Philosophicus što je naslov koji je za izdanje na engleskom jeziku (izašlo 1922.) predložio Džordž Edvard Mur (George Edward Moore)2. Iako je prvi put objavljena 1921. godine, dakle kada je Vitgenštajn već ušao u tridesete godine, on je Logičko-filozofsku raspravu završio u toku leta 1918. godine, a odmah po završetku rata i puštanja iz zarobljeništva, 1919. godine pokušavao je, bez uspeha, da nađe izdavača. Pet izdavača ga je odbilo da bi Rasprava na kraju izašla u Annalen der Naturphilosophie uz napomenu čuvenog Vilhelma Ostvalda (Wilhelm Ostwald), urednika, da je rad objavljen zahvaljujući velikom poštovanju prema Bertrandu Raselu (Bertrand Russell)3. Vitgenštajn je na osnovu ovog dela stekao titulu doktora filozofije na Univerzitetu u Kembridžu a kasnije katedru na istom Univerzitetu, dok su ga u Beču dvadesetih godina prošlog veka veliki naučni i filozofski umovi izučavali od reči do reči znajući ga, verovatno, gotovo naizust.










Rasprava ili Tractatus sastoji se od sedam teza, pri čemu uz svaku, osim uz poslednju, slede razjašnjenja u vidu precizno numerisanih podteza. Pored toga što je izložena bez pratećih objašnjenja, jedino slavna zaključna teza ima normativni karakter, ona glasi: „O čemu se ne može govoriti, o tome se mora šutjeti“ (7)5. Štaviše, ova teza ne samo da je u vidu maksime, već ima i ton paradoksa, jer podrazumeva da mi ne ćutimo uvek o onome o čemu se ne može govoriti, odnosno da govorimo o onome o čemu se ne može govoriti.

Naravno, može se poigrati sa smislom Vitgenštajnovih reči kao što je to učinio Rasel u Uvodu za Tractatus rekavši kako „na kraju krajeva, g. Wittgenstein uspijeva da kaže prilično mnogo o onome što se ne može reći“6. Kažem „poigrao“ jer očigledno Vitgenštajn ovde pod „govorom“ ne podrazumeva upotrebu jezika koja spolja gledano izgleda kao pravilna. Jezik, kao posrednik između misli i stvarnosti, treba da bude u vezi sa stvarnošću, ispravnost govora zavisiće, stoga, od toga da li je i na koji način ova veza sa stvarnošću uspostavljena. U kakvoj su vezi jezik i stvarnost, jedan je od problema koji se razmatra u Tractatusu.

Mogućnost govora o nečemu, ili izrecivost, kategorija je koja se od kategorije neizrecivosti razlikuje s obzirom na smisao (Sinn). Sve što je izvan kategorije smisla jeste neizrecivo i o njemu se mora ćutati, odnosno o besmislenom (unsinnig) se ne može govoriti. Jednostavo, nasuprot „jeziku“ kojim se može govoriti i o besmislenom stoji idealan jezik u kojem se o besmislenom ne može govoriti. U Tractatusu Vitgenštajn opisuje osobine takvog jezika – pri tome je svestan da istraživanje kojim dolazi do ovih osobina podrazumeva prekoračivanje granica izrecivog. „Moji stavovi rasvetljavaju time što ih onaj tko me razumije na kraju priznaje kao besmislene kada se kroz njih, po njima, preko njih popeo napolje. (On mora tako reći odbaciti ljestve pošto se po njima popeo.)“ (6.54). Zaista, ako zamislimo crtanje granice, ono će podrazumevati mnoge probne i pomoćne linije, od kojih, na kraju, samo jedna može biti granica. Konačno, samo jedna može ostati ucrtana, ostale se, pošto su poslužile svrsi, moraju izbrisati.





Granica mišljenja

Važno je, s obzirom na to da su Vitgenštajna filozofiji privukla logička razmatranja Gotloba Fregea (Gottlob Frege) koji ga je i uputio na Rasela,7 a koji je kao i Rasel ispitivao mogućnost da se aritmetika utemelji na logici, naglasiti da Vitgenštajn u Tractatusu ne traži osobine idealnog jezika podstaknut samo logicističkom idejom o izvođenju aritmetike iz logike, on pre svega pokušava da nađe odgovor na temeljno pitanje o granicama čovekovog mišljenja. Sam Vitgenštajn kaže da će njegova knjiga zapravo povući granice izražavanju misli „jer da bismo povukli granicu mišljenju, morali bismo moći misliti obje strane ove granice (morali bismo, dakle, moći misliti ono što se misliti ne može). Granica će, dakle, moći da se povuče samo u jeziku i ono što leži s onu stranu granice bit će jednostavno besmislica (Unsinn)“8. Upravo mogućnost da se u jeziku širem od idealnog jezika govori o onome o čemu se ne može misliti osnova je da se povuče granica između onoga o čemu se u idealnom jeziku može govoriti, to jest o čemu se može misliti i onoga o čemu se u idealnom jeziku ne može govoriti. Može se reći da, uopšte uzev, onaj ko ne uviđa da je Vitgenštajn morao da govori o neizrecivom ne razume strukturu nosećeg argumenta u Vitgenštajnovom Tractatusu.





Granica smisla

Termin „smisao“ jedan je od ključnih termina u filozofiji jezika Tractatusa; u tom pogledu se Vitgenštajn nadovezuje na Fregea, jednog od malobrojnih filozofa i stvaralaca uopšte kojem se ozbiljno i dosledno divio. U Predgovoru Tractatusu on kaže „Spomenut ću samo da veličanstvenim delima Fregeovim i radovima svog prijatelja g. Bertranda Russella dugujem veliki dio poticaja za svoje misli.“9. Piter Gič (Peter T. Geach) pak navodi kako mu je Vitgenštajn nekoliko dana pred smrt rekao „Kako bih voleo da sam pisao kao Frege!“10.

Ono što je u normativnom i kategorijalnom pogledu suprotstavljeno smislu jeste besmislica. Pri tome „biti besmisleno“ nije isto što i „biti bez smisla“ (sinnlos). Iako kaže da su tautologija i kontradikcija bez smisla (cf. 4.461), Vitgenštajn insistira na tome da to ne znači da su besmislene (cf. 4.4611). Dakle, ako nešto nema smisao ne znači da je besmisleno – odnosno da je, s obzirom na normativni aspekt ovog termina, ništavno, nepotrebno. Sve u svemu, nešto može nemati smisao i ujedno biti smisleno! Opet se oseća prizvuk paradoksa, kao da sledeći Vitgenštajna stalno balansiramo na ivici smisla – a upravo to je dobar znak, jer granicu smisla i tražimo.





Jezik – značenje i smisao

Dobro su poznata sporenja u pogledu načina da se razume kako Vitgenštajn u Tractatusu upotrebljava nemački termin Bedeutung. Zapravo, ovde se javlja isti problem koji se javlja u vezi sa razumevanjem Fregeovog pojma označenog istim terminom, jer Vitgenštajn ovaj Fregeov pojam delom preuzima, a delom kritički razmatra. O problemu sa kojim se suočavaju interpretatori Fregea i Vitgenštajna svedoče još uvek aktuelne nedoumice oko prevoda ovoga termina. Prevodioci Fregeovog teksta „Über Sinn und Bedeutung“ na engleski jezik (ne zaboravimo da najveću zaslugu za to što je shvaćen značaj Fregeovog dela ima Bertrand Rasel) opredeljuju se za razna rešenja. Recimo „On Sense and Reference“11 („O smislu i referenciji“), zatim „On Sense and Nominatum“12(„O smislu i nominatumu“), ali retko „On Sense and Meaning“13 („O smislu i značenju“) [ovo je naravno u jezičkom smislu najispravniji prevod jer nemačka reč „Bedeutung“ znači „značenje“], da bi se na kraju ustalilo rešenje kojim se, takoreći, priznaje poraz: „On Sinn and Bedeutung“14 („O Sinn-u i Bedeutung-u“). Na srpski je jezik ovaj Fregeov tekst preveden kao „O smislu i nominatumu“ po uzoru na Fajglovo rešenje15. Budući da Vitgenštajn koristi Fregeov termin, isti se problem javlja i kod prevoda Logisch-Philosophische Abhandlung, a danas se izbegavanju rešenja pribegava i u ovom slučaju16. U prvom prevodu Tractatusa koji je, kao što je rečeno, bio na engleskom jeziku, a koji je sačinio Čarls K. Ogden (Charles K. Ogden) ovaj je termin preveden kao „meaning“, o čemu se poznata Vitgenštajnova učenica i bliska saradnica Elizabet Enskomb (G. E. M. Anscombe) veoma oštro izrazila, rekavši: „Vitgenštajn sledi Fregea u upotrebi reči ’Bedeutung’ i ’bedeuten’. Uopšte uzev, one u Tractatusu ne bi trebalo da budu prevedene, kao što to čini Č. K. Ogden, kao ’meaning’ i ’mean’, već kao ’reference’ i ’stand for’“17. U fusnoti uz Ogdenovo ime Enskombova napominje: „Engleske čitaoce Tractatusa treba upozoriti da je opštepoznato da je Ogdenov prevod loš“18. U kasnijem izdanju svoje knjige ona ipak ublažava ovaj neprijatan komentar, preinačujući rečenicu iz fusnote u: „Barem ukoliko koristimo ’reference’ itd. za Fregeov ’Bedeutung’ – Ogdenov prevod Tractatusa ima grešaka koje Vitgenštajn nije uočio“19. Vitgenštajn je, naime, imao prilike da pogleda prevod pre nego što je on objavljen i da iznese svoje sugestije20. Na stranu neprimerenost načina na koji se govori o prevodu Ogdena i pristrasnost sa kojom se Vitgenštajn razrešava odgovornosti za greške, insistiranje na tome da je Frege pod ’Bedeutung’ podrazumevao ’referenciju’ počiva na prilagođavanju Fregeove terminologije sopstvenom razumevanju.

Gajo Petrović se u svom prevodu Tractatusa, kojim se ovde rukovodim, opredelio da termin „Bedeutung“ prevede adekvatno kao „značenje“. U odeljku „I smisao i značenje“ izneću razloge u prilog ovakvom shvatanju ovog Fregeovog termina.


Smisao

Fregeova filozofija jezika je karakteristična po spornoj tezi da vlastita imena pored značenja, odnosno predmeta na koji se odnose, imaju i smisao. Izvanteorijski posmatrano teza da imena imaju smisao čini se jednako neintuitivnom kao i teza da vlastita imena imaju značenje, što ukazuje na činjenicu da su ova dva termina veoma bliska i da se često koriste kao uzajamno zamenjiva. Međutim, neintuitivnost teze da imena imaju značenje iščezava kada je razumemo kao teorijsku artikulaciju zdravorazumskog stanovišta da značenje reči koja predstavlja ime možemo razumeti samo ukoliko znamo za šta ta reč stoji. Ali time je iscrpljeno ono što možemo da razumemo razumevajući ime, nema prostora za pojam smisla imena kao različit teorijski pojam u odnosu na značenje imena. U tom je pogledu Fregeova teza da imena imaju i smisao neintuitivna na, reklo bi se, neotklonjiv način. Vitgenštajn, kao i mnogi drugi, nasuprot Fregeu drži da imena nemaju smisao. U čemu je onda Vitgenštajnova pozicija u odnosu na Fregeovo shvatanje smisla originalna? U radu ću pokazivati da Vitgenštajn, u osnovi, svodi na apsurd Fregeovo shvatanje smisla. Tačnije, u pododeljku „Traktarijanski paradoks identiteta“ sugerisaću da Fregeov argument koji se smatra najznačajnijim argumentom u prilog tezi da imena imaju smisao počiva na stavu koji je, prema teoriji značenja iznetoj u Tractatusu, besmislen. Radi se o čuvenoj Fregeovoj zagonetki ili o zagonetki identiteta. Analiza ove zagonetke kroz prizmu Tractatusa pružiće nam potpuniji uvid u Vitgenštajnovo shvatanje besmislenog.











I smisao i značenje

Prema Fregeu svaki designacioni izraz može da ima i smisao i značenje. Pre svega je, smatra Frege, u naučnom jeziku neophodno da izrazi imaju značenje. Otuda, s obzirom na to da se u naučnom jeziku prvenstveno koriste opšta imena, značenja opštih imena ne mogu biti objekti koji pod njih potpadaju, jer naučno ispitivanje se upravo i vrši da bi se ustanovilo da li je neki pojam prazan ili ne. Ukoliko bi i za opšta imena važilo isto što i za vlastita, naime to da su objekti njihovo značenje, onda bi po prirodi stvari, mnoga opšta imena bila bez značenja. Ona međutim nisu bez značenja, jer njihovo je značenje, tvrdi Frege, pojam.


Sada, budući da se Frege pre svega bavi prirodom jezika pogodnog za izražavanje naučnih teza i hipoteza, prirodno je pretpostaviti da se za termin „Bedeutung“ opredelio polazeći od opštih, a ne od vlastitih imena. U slučaju opštih imena je intuitivnije razumeti „Bedeutung“ kao značenje nego kao referenciju, jer pre bismo rekli, na primer, da reč „demokratija“ razumemo zato što razumemo pojam demokratija, a ne zato što znamo koja su sve društva demokratska – mi bismo ovu reč razumeli i kada takvih društava ne bi ni bilo. Međutim, ono što je intuitivno za opšte ime nije intuitivno za vlastito ime.


Što se značenja deklarativne rečenice ili stava (Satz) tiče, Frege zastupa tezu da je to istinosna vrednost. Razlog je sledeći: značenje iskaza ne bi smelo da se promeni ukoliko se u njemu neki izraz zameni istoznačnim izrazom; jedino što je nepromenljivo u tom smislu jeste istinosna vrednost iskaza, otuda je istinosna vrednost njegovo značenje. Posledica je to da nemaju sve deklarativne rečenice značenje, jer nemaju sve deklarativne rečenice istinosnu vrednost, na primer ukoliko pripadaju fikciji. Kako mi onda razumemo romane ako deklarativne rečenice u njima nemaju značenje? Fregeov je odgovor da ih mi razumemo zato što one, iako nemaju istinosnu vrednost, imaju smisao. Otuda, prema principu kompozicionalnosti kojeg se Frege drži, sledi da i imena imaju smisao budući da celina kojoj pripadaju, to jest, rečenica, ima smisao. Opet, međutim, ono što je intuitivno za rečenicu (da ima smisao) nije intuitivno za vlastito ime. Ova neravnoteža Fregeove teorije značenja počiva upravo na njenoj uniformnosti u pogledu semantičkih osobina designacionih izraza – svima se može pripisati i smisao i značenje.


Ili smisao ili značenje


U Vitgenštajnovoj filozofiji Tractatusa Fregeovi termini smisao i značenje su među ključnim terminima. Međutim, Vitgenštajn ove pojmove razvija na takav način da je njegovo shvatanje jezika pre svega, za razliku od Fregeovog, intuitivno balansirano.

Vitgenštajn zastupa tezu da samo ime može da stoji umesto predmeta21 (više reči o Vitgenštajnovoj ontologiji predmeta biće u odeljku „Istina i stvarnost“). Deklarativna rečenica ili stav pak nema značenje jer nije ime. Time se pobija i sporna teza Fregeovog shvatanja jezika u pogledu toga šta sve spada u kategoriju imena. Naime, prema Fregeu nisu samo obična imena poput „Platon“ ili „Aristotel“ vlastita imena, u njih spadaju i određujući opisi poput „Aristotelov učitelj“ ili „Platonov učenik“, ali i najneobičnije i najspornije jeste to što su vlastita imena i čitave rečenice. Tako je, na primer, rečenica „Platon je Aristotelov učitelj“ ime jednog objekta – taj objekat je, u ovom slučaju, Istina, dok je rečenica „Platon je Aristotelov učenik“ ime objekta Laž.


Rasel je 1905. godine pokazivao da izrazi kao što je „Aristotelov učitelj“ nisu imena. Kasnije su Rasel i Vitgenštajn razvijajući postavke logičkog atomizma, pravca čiji su osnivači, pokazali da ni rečenice ne mogu biti imena. Ovde će biti prikazan argument kako ga Rasel izlaže u Filozofiji logičkog atomizma budući da je jasniji od Vitgenštajnovog u Tractatusu.

Argument Rasela i Vitgenštajna počiva na shvatanju istine kao korespondencije, odnosno na poznatom Aristotelovom shvatanju istine. Rečenica „Platon je Aristotelov učitelj“ je istinita ukoliko Platon zaista jeste Aristotelov učitelj, a lažna je ako nije. Istinitost ovog iskaza zapravo zavisi od postojanja ili nepostojanja odgovarajućeg stanja stvari. Rasel i Vitgenštajn postavljaju pitanje da li je ovaj odnos između iskaza i stanja stvari koje ga čini istinitim ili lažnim odnos imenovanja? Uočimo da jedno isto stanje stvari, to jest da je Platon Aristotelov učitelj, čini istinitim iskaz „Platon je Aristotelov učitelj“ a lažnim iskaz „Platon nije Aristotelov učitelj“. Dakle jedno isto stanje stvari u jednom trenutku čini istinitom rečenicu „p“, a lažnom rečenicu „ne-p“. Ako bi ovaj odnos bio odnos imenovanog i imena, svakom bi stanju stvari odgovarala uvek po dva imena – i ime „p“ i ime „ne-p“22. Ovo je očigledno apsurdno iz čega sledi da deklarativne rečenice nisu imena stanja stvari. Ili, kako to Vitgenštajn kaže, stav nije ime stanja stvari, već je stav opis stanja stvari (cf. 4.023).

Očekivalo bi se, posebno s obzirom na pojam smisla kako ga određuje Frege u tekstu „Über Sinn und Bedeutung“ gde o smislu govori kao o načinu ukazivanja, da će Vitgenštajn pošto tvrdi da samo stav ima smisao jer prikazuje stanje stvari zastupati tezu da je smisao rečenice način prikazivanja stanja stvari. Vitgenštajn međutim kaže: „Ono što slika prikazuje, to je njen smisao“ (2.221). Budući da slika prikazuje moguće stanje stvari, sledi da je smisao stava moguće stanje stvari koje on prikazuje. Vitgenštajn koristi različite glagole kada govori o odnosu stava i stanja stvari i o odnosu imena i predmeta. On kaže: „Slika prikazuje (darstellen) jedno moguće stanje stvari u logičkom prostoru“ (2.202), a „Stav prikazuje (darstellen) postojanje ili nepostojanje stanja stvari“ (4.1). Takođe kaže „U stavu ime zastupa (vertreten) predmet“ (3.22). Ovde je potrebno obratiti pažnju na kvalifikaciju „u stavu“ – ime, naime, van stava nema značenje. Ovde Vitgenštajn takođe sledi poznati Fregeov princip iz §62 Osnova aritmetike: „Riječi nešto znače samo u kontekstu nekog stavka“23. Treba takođe skrenuti pažnju na to da pošto, prema Vitgenštajnu, stav nema značenje već samo smisao, određenje dato u (3.22) treba shvatiti kao: samo u stavu koji ima smisao ime ima značenje.

Sada se može reći da stav ne zastupa stanje stvari, tako da stav nema značenje. Na kraju, možemo zaključiti da iako Vitgenštajn sledeći Fregea govori o dvema semantičkim osobinama designacionih izraza (smisao i značenje), njegova je teorija jezika, za razliku od Fregeove, jednodimenzionalna u tom smislu što nema svaki designacioni izraz obe ove osobine, dok je Fregeova teorija u ovom pogledu dvodimenzionalna.


Bez smisla

Ako je smisao stava ono što on prikazuje, to jest moguće stanje stvari, koje ga, ako je postojeće, čini istinitim33, šta je smisao stava koji je istinit u svim mogućim stanjima stvari? Ako ga sva moguća stanja stvari čine istinitim, onda bi on morao da prikazuje sva moguća stanja stvari istovremeno, a takva je slika nemoguća. Takav stav otuda ne može imati smisao. Da li ima takvih stavova? Da, to su istine logike, tautologije ili analitičke istine, to jest nužne istine. Tautologija je na granici smisla, ona je bez smisla. Međutim, Vitgenštajn će reći da tautologije nisu besmislene. Sledi otuda da je kategorija biti bez smisla unutar kategorije smislenog. Dakle, besmisleno i smisleno su dve oblasti takve da poslednja uključuje i ono što je bez smisla. Sam Vitgenštajn poredi ovaj položaj tautologije na granici smisla sa nulom u aritmetici. Pogledajmo to u slučaju deljivosti, nešto je u oblasti deljivosti a nešto izvan nje, boje su nedeljive, a brojevi su deljivi. Brojevi spadaju u kategoriju deljivih stvari, dok je kategorijalna greška reći da su boje deljive. Zatim, u oblasti deljivog imamo proste i složene brojeve, one koji su deljivi samo sobom i jedinicom i one koji su deljivi i drugim brojevima. Smisao u kojem su prosti brojevi deljivi je manje pun nego smisao u kojem su deljivi složeni brojevi, dok je smisao u kojem su brojevi deljivi nulom i u kojem je nula uopšte deljiva krajnje apstraktan i na samoj granici smisla ali jeste u kategoriji smisla.

Ostaje pitanje da li je tautologija misliva, na koje je Vitgenštajnov odgovor da nije, jer matematički stavovi ne izražavaju nikakve misli (cf. 6.21). Tautologija ništa ne kazuje, ali pokazuje da ništa ne kazuje.