NAUKA I FILOZOFIJA

“U filozofiji nisu toliko važni
Odgovori koliko pitanja“

Naivno gledanje na nauku suprostavlja se svakom mišljenju koje dolazi izvan nauke. Neko može da se bavi naučnim istraživanjem a da se nikada ne zapita šta je to nauka, koja je njena struktura, po čemu se ona razlikuje od drugih oblika saznajnog i duhovnog propitivanja, na kakvim se temeljima ona gradi, šta je naučna revolucija, šta je istina i koja su merila istine u nauci, postojili napredak u naučnom saznanju, koje su mogućnosti i granice nauke u objašnjenju i razumevanju stvarnosti, šta je njen krajnji smisao…Ova pitanja uznemiruju svako naivno ili predkritičko gledanje na nauku, u prvom redu samog naučnika.

Naučnik koji ne želi ni čuti za filozofiju, a kamoli da sluša njene savete, ipak ne može bez nje: ako se pita “šta mislim pod ovim pojmom“ (ili kad god izriče sud ili donosi zaključak), onda je već na tlu filozofske discipline koja se zove logika; kad se pita za merila istine nekog iskaza, on je odmah u središtu epistemiologije kao filozofske discipline itd. Često sam isticao da naučnik ne može izbeći filozofski razgovor kad se pita o pretpostavkama svoje nauke. Medju različitim naukama mora da postoji nešto slično, jer je svaka od njih racionalna konstrukcija i rekostrukcija stvarnosti: ako dve nauke nemaju nikakav zajednički sadržaj, obeležje ili odnos, onda njihovo trpanje u istu klasu (nauka) nema logičkog i metodološkog opravdanja. Ako različite nauke u svom radu ne bi imale neka ista obeležja (logičku strukturu, merila istine, pravila dobrog rada, zadatak smisao itd), onda bi svaka teorija nauke bila nemoguća: naukao nauci bila bi uzaludan napor! Pitanje o tome kako je moguća nauka nije naučno pitanje: to je pitanje koje se tiče filozofije nauke! Ima pitanja koja naučnici i ne postavljaju svesno ili ih nisu svesni. Ako su ih svesni i ako ih postave, toga trena izlaze iz svoje nauke i ulaze u oblast metanauke (filozofija nauke). Zaista je čudno da je nauka imala za svoj predmet sve – osim same sebe, kao što je i čovek istraživao sve pre no samoga sebe: ovo potvrdjuje onaj poznati stav da su predmeti najudaljeniji od njegova iskustva privukli njegovu pažnju (zvezde na nebu pre no medjuljudski odnosi). Filozofija nauke ne razmišlja o nauci radi nauke same, nego da preko kritike nauke sazna nešto više o samoj sebi: o svojim pojmovima, svojim merilima istine, svojim mogućnostima spoznaje itd.[…]

Filozofija nauke je filozofija a ne nauka: to je filozofija koja svoju saznajnu moć i domete pokazuje na posebno izabranom predmetu – nauci. Filozofi i naučnici odavno se spore oko onoga što spade a što ne spade u oblast nauke, tako da još uvek nije povučena jasna granica izmedju ove dve duhovne pustolovine.[…]

Filozofija nauke, ukoliko dira u uhodani rad nauke, u tkz. “normalnu nauku”, može biti veoma opasna, jer izbacuje naučnika iz oprobanog, naviknutog i sigurnog sedla. “Filozofija je uvek moguća tamo gde podrhtava čvrsto zasnovana zemlja na kojoj gradimo kuću ljudske culture, gde osnova koja nosi dosadašnje tubistvovanje postaje upitna i gde užas prolaznosti protresa sve forme”. Filozofija nauke nastaje iz začudjenosti pred naukom: najdublje se začudimo kad otkrijemo da nešto što smo smatrali poznatim jeste nepoznato, da nešto što smo dršali razumljivim jeste zagonetno, da nešto što je svima jasno upitno! Moje uvodjenje u filozofiju nauke započinje vašim čudjenjem pred zagonetkom nauke. Da li je sama nauka čudna pojava, ili je naš odnos prema njoj začudan? Čudjenje izbacuje čoveka iz naviknutog i mirnog razumevanja tzv. “normalne nauke”, jer se desi da sama nauka postane problem i stavi se u pitanje: ne da bi se porekla ili odbacilla, nego da bi se razumela i opravdala s obzirom na svoje krajnje domete i vrednosti.[…]

Da napravimo završni račun ove male rasprave čiji je zadatak bio da se približi odgovorima  šta je filozofija nauke ili šta filozofija nauke nije, po čemu se filozofija nauke razlikuje od nauke, i koja su osnovna pitanja kojima se bavi filozofija nauke. Nastojao sam da pokažem kako nauka ne može da se promakne bez filozofije, jer u temelju svake nauke leže filozofska načela, bez kojih ona ne može da radi. “Filozofski duh je prisutan tamo gde su u pitanju osnove nauka ili odnos nauka jednih prema drugima, gde se utvrdjuje njihov odnos prema ideji saznanja, ili gde se metodi proveravaju s obzirom na njihovu vrednost u dostizanju znanja”(V.Diltaj). Koare takodje kaže: ”Svaka naučna metoda podrazumeva jednu metafizičku osnovu ili bar neke aksiome o prirodi stvarnosti”.[…]

I da završim ovu priču onako kako sam trebao da počnem – sa tzv. paradoksom analize. Znamo ili ne znamo šta je nauka. Ako znamo, onda nema potrebe da pitamo. Ako ne znamo, onda nema načina da saznamo. Odgovoriti na pitanje šta je nauka izgleda ili besmisleno ili nemoguće. Nadam se da nije ni jedno ni drugo.

(Djuro Šušnjić, Metodologija, 2007, 207-211, Čigoja štampa, Beograd, 2000)