Artur Šopenhauer

Šopenhauer je rođen u Dancingu 22. februara 1788. godine. Filozofiju je studirao u Getingenu kod Šulcea gde se upoznao s filozofijom Kanta i Platona. U Berlin je prešao 1811. da sluša predavanja Fihtea koja su ga ubrzo razočarala; nakon dve godine odbranio je disertaciju u Jeni O četvorostrukom stavu dovoljnog razloga; u salonu svoje majke, u Vajmaru, upoznao je Getea i ori- jentalistu F. Majera. Pod uticajem ovog poslednjeg zainteresovao se za Upanišade i otud kod njega uticaj istočnjačke religije; svoj glavni spis Svet kao volja i predstava završio je 1818. a objavio naredne godine. Od 1820. bio je docent na Univerzitetu u Berlinu; ubrzo je došao u sukob s Hegelom; čak je i predavanja zakazivao u isto vreme kad i Hegel, ali mu na predavanja niko nije dolazio; na- javljivao ih je do 1831. kada prelazi iz Berlina u Frankfurt gde živi do kraja života kao rentijer. Pedesetih godina je počeo da stiče popularnost; bio je čudak, pomalo ekscentričan, ekstravagantan; umro je 21. septembra 1860. godine. Uskoro su se na njega počeli pozivati mnogi mislioci i u njegovoj filozofiji nalaziti uporište svi oni koji su se suprotstavljali tradicionalnoj racionalnoj filozofiji.     Kantovu Kritiku čistog uma smatrao je najznačajnijim delom čitave istorije filozofije, a sebe čovekom jedne ideje koju je izložio već u naslovu svog glavnog dela: Svet kao volja i predstava; svet je moja predstava, piše on; to je istina za svako živo biće, ali samo čovek može da je uzdigne na nivo refleksivne svesti; i ako to čini u njemu se stvara religiozni pogled na stvari; tada mu biva jasno i nesumnjivo da on ne zna ni Sunce ni zemlju, a zna samo oko koje vidi Sunce, ruku koja dodiruje zemlju; okolni svet postoji samo kao predstava, samo u odnosu na drugog koji predstavlja i kakav je sam čovek... Najevidentnija istina je da sve postojeće što se saznaje, sav svet, jeste samo objekt u odnosu na subjekt, odraz, predstava. Sve što postoji obeleženo je na taj način i ono postoji sa- mo za subjekt; svet je predstava.     Premda još od Dekarta pa do Berklija postoji ideja o tome kako se svet javlja samo u obliku naše predstave, Šopenhauer je prvi koji tu tezu stavlja u središte filozofije. On tvrdi kako teza o svetu kao predstavi i njegovim datostima kroz moje doživljaje, (a koja se na veoma složen način dokazuje u evropskoj filozofiji), u istočnoj misli, posebno u Vedama, jeste jednostavna, početna pozicija.     Ali dok u tumačenju sveta kao predstave sledi Kanta, isticanjem primata volje nad razumom on se od ovog mislioca udaljava; razum klasične filozofije proglašava za fikciju, a čitavu filozofiju racionalizma označava kao izmišljotinu profesora filozofije; razumu Šopenhauer suprotstavlja volju; ona je apsolutno slobodno htenje koje nema ni uzrok ni osnovu. Volja prožima svu vasionu, ona je počelo i apsolut, ali i ontološki, gnoseološki i etički princip, pa stoga svet i može biti "volja i predstava". Ta mitologija volje nastaviće se potom u filozofiji Ničea.     Po Šopenhaueru voljom je prožeta i priroda i kultura i to otvara prostor za jednu metafiziku prirode; on kaže: "kada vidim planinu, i ja sâm nisam ništa drugo do ta planina, to nebo i ti zraci: objekt se pojavljuje u njegovom čistom obliku, u njegovoj lepoti". Sam život nalik je klatnu koje se kreće između patnje i praznovanja; život je patnja i nema racionalizma i progresa u istoriji, o čemu je govorio Hegel, to je izmišljotina i svaki optimizam je neosnovan. Istorija je sudbina, slepi slučaj, a progres iluzija; najveći čovekov zločin je to što se rodio.     Ali, kad čovek shvati da je svet predstava i po svojoj prirodi slepa nezadrživa volja koja je večno nezadovoljna, razdirana protivrečnim silama, on je tad spreman da se oslobodi tog kauzalnog lanca i za to ima samo dva izlaza: umetnost i askezu. U estetskom iskustvu mi se od želja oslobađamo uz pomoć zaborava; poniremo u predmet i zaboravljamo sebe i svoju patnju. Umetnost izražava objektivnu suštinu stvari i pomaže da se oslobodimo volje. Umetnosti se, kao i filozofija, trude da reše problem egzistencije, jer se u svakom duhu (kad se posveti čisto objektivnom posmatranju sveta) budi izvesna težnja da shvati istinsku suštinu stvari, života, egzistencije. Čisti subjekt saznanja (oslobođen volje), intelekt kao takav interesuje suština života i egzistencija - odgovor na pitanje: šta je život?     Na to pitanje odgovara svako pravo, uspelo umetničko delo, jedino, upozorava Šopenhauer, sve umetnosti govore naivnim, detinjim jezikom intuicije, a ne ozbiljnim i apstraktnim jezikom refleksije: njihov odgovor je zato prolazna slika a ne postojano i opšte znanje. Nije stoga nimalo slučajno da su upravo gnoseološka i egzistencijalna pitanja najveći izazov za svaku umetnost, a naj- dublje odgovore, po rečima Šopenhauera, daje upravo muzika; ona izražava najintimniju stranu svakog života i egzistencije i to jezikom koji je razumljiv svima neposredno, no koji se ne da prevesti na jezik uma. Sve umetnosti pružaju onom ko pita intuitivnu sliku i kazuju: "Gledaj ovamo, ovo je život".     Ipak, taj odgovor je delimičan i samo privremeno zadovoljava jer umetnosti daju primer umesto pravila - one ne daju sveukupnost budući da ona može biti dokučena samo u opštosti pojma. Zadatak je filozofije da za pojam, za refleksiju uopšte, pruži trajan i zauvek zadovoljavajući odgovor i u tome se ogleda srod- nost umetnosti i filozofije. Svako umetničko delo teži da nam prikaže život i stvari onakvima kakvi su oni uistinu, ali kakve ne mogu biti neposredno shvaćene od svakog čoveka (kroz maglu objektivnih i subjektivnih slučajnosti, a tu maglu rasteruje umetnost).     Svrha svih umetnosti, po mišljenju Šopenhauera, jedna je i ista - prikaz ideja; bitna razlika među umetnostima je u tome na kom se stupnju objektivizacije volje nalazi ideja koju treba prikazati (a što determiniše i građu prikaza, pa se stoga i međusobno najudaljenije umetnosti mogu prikazivati pomoću poređenja), a to znači da je zajednički cilj svih umetnosti razvijanje i razjašnjenje ideje koja se iskazuje u objektu svake umetnosti, tj. volje koja se objektiviše na svim stupnjevima. Ideja, koja se javlja kao objekt umetnosti i čije prikazivanje (pošto je ideju prethodno saznao) umetnik sebi uzima za cilj, jeste, dakle, ideja u Platonovom smislu, i nije po mišljenju Šopenhauera, ništa drugo (ni pojedinačna stvar, objekt našeg svakodnevnog poimanja, a ni pojam, objekt razumnog mišljenja i nauke).      Ukazujući na ono što je zajedniško ideji i pojmu (to što i ideja i pojam predstavljaju kao jedinice mnoštvo realnih stvari), Šopenhauer ističe i bitnu razliku: dok je pojam apstraktan, diskurzivan, neodređen u svojoj vlastitoj sferi, a određen samo što se tiče granice, dostižan je i shvatljiv za svakoga ko ima razuma, saopštiv je rečima bez daljeg posredovanja i svojom definicijom je sasvim iscrpljen, dotle ideja, koja se može definisati kao predstavnik pojma, jeste skroz naskroz konkretna i mada predstavlja čitavu gomilu stvari potpuno je određena; nju ne može spoznati individua kao individua, već onaj ko se uzdigao iznad svakog htenja i svake indivindualnosti do čistog subjekta saznanja.     Čist pojam se može potpuno odrediti, pa je on nešto što je iscrpljivo, nešto jasno mišljeno, i celi se sadržaj pojma može izraziti rečima. Izraziti pojam umetničkim sredstvima, to je potpuno zaobilazan put i to je potpuno beskorisno; umetničko delo čija je koncepcija proistekla samo iz jasnih pojmova nije umetničko delo; utisak nekog umetničkog dela sasvim nas zadovoljava samo onda kad on ostavlja za sobom nešto što mi, ma koliko o njemu mislili, nikad ne možemo svesti na jasnoću jednog pojma. Šopenhauer stoga podvlači da pojam nikad ne sme biti izvor nekog umetničkog dela, a saopštavanje pojma ne sme biti cilj umetničkog dela; u poeziji srećemo pojmove ali oni su tu građa, ono što je neposredno dato i pesnik stoga pojam sme napustiti da bi evocirao nešto sasvim drugačije, intuitivno, gde će mu cilj biti ostvaren.     Pesnici, smatra Šopenhauer, ne mogu da spasu svet. Ljudi žive u realnom svetu i sloboda volje o kojoj su toliko govorili filozofi, samo je iluzija; svetom vlada fatalistički determinizam i čovek ne može da se oslobodi svojih želja i nagona kao izvora beskonačne patnje; mogući izlaz ne mora biti samo u umetnosti već i u askezi i pravednom životu, obuzdavanju volje i sapatnji s drugim ljudima.