|
iskustva; zadatak je kritike da pojam o svetu
očisti od različitih
mitoloških ili filozofskih fantazija i da
dospe do univerzalne konc-
epcije sveta koja će biti važeća za sve.
Kritika nije usmerena na
datosti spoljašnjeg sveta već na jezičko
ponašanje ljudi. Kritika tako
nastupa kao metafilozofija u okviru koje kritičar
podvrgava analizi
stavove koje je neko formulisao.
Prirodna koncepcija sveta polazi od tri stava: (a) postoje
individue, (b) postoje elementi okolne sredine
i (c) postoji mnoštvo
odnosa između individua i elemenata okolne
sredine kao i među
elementima okolne sredine. Sredina određuje
čovekovo iskustvo
preko nervnog sistema, a nervni sistem zavisi
od delovanja sredine
kao i od hrane koju koristi. Iskustvo je
neprekidan lanac životnih
reakcija organizma na sredinu i svi oblici
iskustva su autentični.
Individua i sredina su jedno drugom
suprotstavljeni, ali obe
realnosti pripadaju istom iskustvu. Stav
"ja vidim drvo" označava
da su "ja" i "drvo"
sadržaji jedne i iste datosti. Ono što se opisuje
(kritikuje) jeste interakcija, uzajamno
delovanje sredine i nervnog
sistema individue. To je biološki događaj,
sastavljen iz elemenata
(zeleno, slatko, gorko, tvrdo...) i
karakteristika (prijatno,
neprijatno, lepo...). Postoje samo elementi i
karakteristike i zato
Avenarius briše razliku između psihičkog i fizičkog.
Postoje
različiti oblici biološke zavisnosti individue
od sredine, ali nema
realnog dualizma iskustva, kao što nema
ozbiljne razlike između
mišljenja, materije i duha. Nema osnova
tvrdnji Kanta da je Ja
određeno kategorijalnim strukturama. Činjenica
da naš centralni
nervni sistem omogućuje da imamo kompleks
predstava, znači
samo da smo dobro adaptirani na sredinu. Otuda
sledi princip
"ekonomije mišljenja". Mišljenje se
pokazuje kao proizvod progre-
sivnog privikavanja na sredinu, kao maksimalni
rezultat
minimalno uloženih napora. Filozofija je
kritika čistog iskustva čiji
je zadatak čišćenje prirodne sredine od
efemernih proizvoda umne
delatnosti (materijalističkih ili
spiritualističkih pogleda na svet).
Avenarijusa su savremenici oštro kritikovali: Vunt ga je
napadao zbog materijalizma, Lenjin zvog
idealizma, Huserl zbog
psihologizma; činjenica je da neke njegove
analize nagoveštavaju
kibernetičku teoriju modeliranja, opštu
teoriju sistema i nastoje da
daju objašnjenje biološke funkcije filozofskih
ideja.
|
Slično kao i Avenarijus, shvatanje da je
saznanje proces
progresivne adaptacije na sredinu, zastupao je
Ernst Mah; nakon
završetka studija u Beču, gde je bio docent od
1861. do 1864. Mah
je prešao u Grac gde je u prvo vreme predavao
matematiku a od
1867. fiziku; neko vreme bio je rektor
Univerziteta u Pragu a od
1895. predavao je na Bečkom univerzitetu.
Njegova fizička istraži-
vanja posvećena su teorijskoj mehanici,
akustici i optici i u svakoj
od tih oblasti postigao je značajne rezultate;
pojam "Mah" se i
danas koristi kao mera brzine u aerodinamici,
a u primeni su i
danas pojmovi "Mahov konus" i
"ugao Maha"; napustivši predstave
o apsolutnom prostoru, vremenu i kretanju,
svojstvene njutnovskoj
mehanici, Mah je predložio da se kretanje meri
isključivo u odnosu
na druga tela. Taj postulat nazvan je
"Mahov princip relativnosti"
i znatno je uticao na formiranje Ajnštajnove
teorije. Pored
teorijske i eksperimentalne mehanike Mah se
bavio problemima
fiziologije sluha i viđenja i izučavao je
fiziologiju vestibularnog
aparata; sve to bilo je posledica njegovih
interesa iz oblasti fi-
lozofije, istraživanja u oblasti teorije
saznanja, zasnovanim na
dostignućima psihologije i fiziologije čulnih
organa. Mah je autor
mnoštva radova: Mehanika (1883), Princip učenja o toploti (1896),
Naučno-popularna predavanja (1896), Analiza osećanja i odnos
fizičkog i psihičkog (1900), Saznanje i zablude (1905).
Stavljajući naglasak na biološke funkcije nauke, Mah smatra
da osnovu naučnog znanja ne čine činjenice već
osećanja; naučno
istraživanje samo produžava i usavršava
životni proces koji uz
pomoć čulnih organa i ponašanja omogućuje
adaptaciju na životnu
sredinu. Nauka uvek nastaje kao proces
adaptacije ideja na
određenu sferu iskustva. Rezultati tog
procesa, elementi mišljenja,
izražavaju tu sferu u njenoj celovitosti.
Rezultati mogu biti
različiti, zavisno od oblasti iskustva. Čovek
je deo prirode i nema
protivrečja između instinkta i razuma; um
usavršava ono što se
već nalazi u prirodnim impulsima; jezik,
svest, razum samo su
rezultati evolucije i moćni instrumenti
budućeg razvoja. Nauka
takođe ima dugu istoriju i poznavanje istorije
nauke omogućuje is-
traživaču da oceni značaj njenih dostignuća u
znatno većoj meri no
ako se on samo oslanja na sopstveno životno
iskustvo i tekuće
rezultate u nauci. Mah kritikuje pokušaje da
se mehanički zakoni
|
prošire na druge oblasti i podseća u
predgovoru za svoju Mehaniku
da ni Njutn nije težio nekoj univerzalnoj
praktičnoj primeni
mehaničkih zakona; znajući sve slabosti
mehanike Mah nije
prihvatao teoriju relativnosti kao ni ideju o
postojanju atoma.
Posebno treba istaći Mahove epistemološke ideje; na kritike
Lenjina koje mu je ovaj uputio u svom
mladalačkom spisu
Materijalizam i empiriokriticizam (1908), odgovorio je da samo
izlaže opšteprihvaćene stavove; za njegovu
poziciju, kao i
Avenarijusovu, može se reći da je
antimetafizička, da se nastavlja
na Konta, Spensera i Mila (zbog čega njihovo
učenje nazivaju i
drugi pozitivizam), ali u odnosu na njih, unosi u pozitivizam i
bitne korekcije. Dok pozitivisti jednostavno
odbacuju svaku
metafiziku i i na njeno mesto stavljaju
rezultate konkretnih,
"pozitivnih" nauka, najviše fizike,
Mah i Avenarijus nastoje da ra-
dikalno oslobode nauku od svih
"metafizičkih bolesti" i u tome se
oslanjaju na tada još mladu nauku –
psihologiju koja je kod njih od
nauke o duhu postala nauka o svetu.
Odstranjujući metafiziku oni
su na njeno mesto stavili teoriju saznanja pa
je Mah stoga svoju
poziciju određivao kao "saznajnoteorijski
idealizam". Slično je
mislio i Avenarijus: metafiziku, koja se do te
mere ukorenila u
ljudsku svest i tradiciju da je počela da
sputava razvoj nauke,
potrebno je odstraniti gnoseološkom kritikom;
otud i dolazi izraz
empiriokriticizam kojim se označava filozofija kritičkog
iskustva –
kritika iskustva "zaraženog"
metafizikom.
Tako
nešto može se postići izbegavanjem apriornih
pretpostavki, polazeći od toga da teorija saznanja
treba da bude
adekvatan opis saznatljive stvarnosti, tj.
procesa naučnog
mišljenja. Empiriokriticizam je u sebi ipak
imao dve apriorne
pretpostavke: (a) shvatanje da saznajni proces
počinje s opažajima,
a to znači da sav saznajni proces može biti redukovan
na čulno
iskustvo i (b) da nema prelaza (skokova),
kvalitativnih promena u
saznajnom procesu, a što sledi iz zakona o
ekonomiji mišljenja koji
su zastupali od ranije pozitivisti. Ovo je
imalo za posledicu
nepostojanje principijelne razlike između čulnog
i racionalnog
nivoa.
Po
shvatanju empiriokriticista biologija, kao pozitivna nauka o
životu, zauzimala je značajno mesto s
pretenzijom da postane
|
univerzalna nauka, slično ranije filozofiji.
Biologiju u to vreme
nisu strogo distancirali od psihologije,
fiziologije i anatomije. Tako,
na mesto fizičke i mehaničke slike sveta
počela se formirati
biologistička slika sveta; vasiona više nije
shvatana kao
mehanizam nego kao organizam; na mesto ranijeg
analitičkog
pristupa koji je polazio od izučavanja
elemenata, sada dolazi u prvi
plan princip svrhovitosti.
Ontologija empiriokriticizma ima kartezijanske impulse kao i
sva tadašnja filozofija; specifičnost
empiriokriticističke pozicije je
biopsihologizam: na mesto Dekartove dijade res
cogitans – res
extensa, ovde se javlja trijada čiji je treći
elemenat ono "nešto
treće" – psihičkom i fizičkom se dodaje
to treće – živi organizam.
Svest i materija su "granične
vrednosti" celine koja je zapravo –
živi organizam. Mah odbacuje Ja kao nekakvo
zaostalo ostrvce
bivstvovanja, a svet više nije spoljašnji svet
budući da su izbrisane
granice između res cogitans i res extensa koji su svedeni na
fragmente.
Empiriokriticisti su bili daleko radikalniji i dosledniji u
sprovođenju svog antimetafizičkog programa
nego psiholozi koji su
filozofsko učenje o duhu nastojali da zamene
rezultatima
istraživanja psihičkih procesa; po Mahu,
fizičko telo dato u
iskustvu jeste ono što se konstituiše iz
opažaja, i ono je zapravo
kompleks oseta. Pravo bivstvovanje je
neutralno, ono je "tok
oseta"; ti oseti su neutralni elementi
sveta i kao takvi nisu ni
idealni ni materijalni već, kao što smo rekli,
"nešto treće".
Sami
po sebi opažaji ne sadrže u sebi ništa subjektivno jer
postoje pre rascepa na subjektivno i
objektivno; materijalisti
subjektivne opažaje izvode iz objektivnih
procesa, idealisti osnovu
objektivnih opažaja vide u subjektivnim
procesima. Tako nešto
moguće je ako subjektivno i objektivno imaju
isti izvor. Ontološka
počela nisu ni subjektivna ni objektivna. U
početku jedinstveni
svet raspada se na svet svesti i realni svet,
da bi se kasnije razvio
život. Ono što je tu važno jeste momenat
sećanja. Zahvaljujući
procesualnosti svesti, sećanju kao sposobnosti
da se aktualizuje
prošlo (čime se sećanje vidi kao kumulativan
proces, iskustvo,
odnosno, intelekt), da se prošlo osavremeni,
čovek ne živi diskretno
u nizu nekih sada koji jedno drugo
smenjuju, već živi neprekidno,
|
retencionalno, tj. živi u jedinstvu s vremenom. Zato, po
Mahu,
vremenost nije čoveku data od strane prirode,
već je tvorevina
organizma. Samo čovek može elemente svog
života da "nalepljuje"
jedan na drugi, a ne priroda. Slepljivanjem
tih elemenata nastaju
kompleksi a potom mi s njima postupamo kao sa
supstancijalnim
stvarima; u samoj prirodi nema nikakvih
"kompleksa" kao što
nema ni stabilnosti. Nešto se može
stabilizovati samo ako za to
postoji određen podstrek, kao kad se
kristališu molekuli soli.
Najjednostavniji način stabilizovanja
kompleksa elemenata jeste
njegovo imenovanje; ime je "akustički
znak" kompleksa koji se
onda čuva o sećanju. Znak je neizmenljiv i oko
njega tad se formi-
raju drugi znaci; zato ime nije etiketa
predmeta već njegova
armatura; ono je funkcionalno i označava
individuu na koju se
odnosi. Nije važno što je njegovo poreklo
slučajno, što se ono može
menjati; ako se očuva ime neke stvari sačuvano
je njeno jezgro.
Ako je na početku i bila reč, za dalji razvoj
stvari bio je neophodan
pojam, mada im je suština ista.
Ograničavanje i stabilizacija, koji se realizuju imenom i
pojmom, jeste formiranje kompleksa elemenata;
pojam asimiliše
opažaje a elemente sintetiše svest. Pojam je
sinteza. Kako je sam
početak sveta bezsubjektan, bezobjektan,
nepojmljiv i zato o njemu
ne može biti sećanja. Analiza sećanja dovodi
do granice iza koje
iščezava i samo Ja pošto Ja nije neka od sveta
izolovana monada,
već deo sveta u njegovom toku iz kojeg je
proistekla i u kojem se
potom razlaže.
Kao
naslednik kartezijanske metodološke tradicije
empiriokriticizam je često određivan i kao
teorijsko-saznajni
idealizam koji je bio pod dubokim uticajem
rezultata prirodnih
nauka i antimetafizički nastrojen; sa pojavom
neklasične fizike
njegov je uticaj opao, ali mu se istorija
produžavala kroz uticaj
Avenarijusa na Edmunda Huserla. Kao i
empiriokriticisti i
fenomenolozi će tražiti "čisto
počelo" filozofske refleksije i pri tom
se uz pomoć specijalno za to izgrađene metode
(fenomenološke
redukcije) oslobađati od raznih predrasuda na
kojima su postojali
dotadašnji filozofski sistemi. Za razliku od
svojih prethodnika veru
u ezgistenciju sveta fenomenolozi će tumačiti
kao veliku
|
predrasudu naučnog mišljenja. Tako će na mesto
neutralnog
|
monizma stupiti transcendentalan
idealizam.
|
|
|
|
|
Comments
Post a Comment