Realizam

Najžešći protivnik Roscelina bio je njegov mlađi savremenik Viljem iz Šampoa (oko 1068-1121) koji se takođe nalazio na poziciji realizma i zauzimao visoko mesto u crkvenoj hijerarhiji; nakon studija u Parizu i Lionu, on je studirao kod Roscelina u Kampjou i uskoro počeo da zastupa teoriju potpuno suprotnu onoj koju je izlagao Roscelin; u školi pri katedrali u Parizu izlagao je ekstremni realizam koji je doveo do krajnjih granica, dalje od Anselmovog platonizma i tako dospeo čak do panteizma tvrdeći kako univerzalije postoje pre svake stvari i da postoji samo jedan čovek koji je univerzalan i večan, dok su svi individuumi u suštini identični i razlikuju se samo sporednim osobinama dok pri tom postoji samo njihova opšta suština kao jedina stvarnost. Drugim rečima: ista suštinska priroda u celosti je prisutna istovremeno u svakom pojedinačnom članu vrste o kojoj je reč, a to je imalo za posledicu da se individualni članovi neke vrste ne razlikuju međusobno supstancijalno nego samo akcidentalno. Pod pritiskom Abelarove kritike Viljem od Šampoa je promenio svoju teoriju tako što je teoriju o identitetu zamenio teorijom o indiferenciji prema kojoj se za dva člana iste vrste kaže da su ista stvar ne suštinski već indiferentno. U to vreme on se povukao u opatiju Sen-Viktor gde je predavao svoju novu teoriju i delom doprineo osnivanju mističke tradicije u opatiji.     Učenje koje je dopuštalo postojanje večno realnih rodnih pojmova nazvano je realizam i njen predstavnik bio je Anselm (1033-1109), rodom iz Aoste; nakon pripremnih studija u Burgundiji, prvo u Avranšu a potom u Beku, Anselm stupa u benediktinski red da bi u Beku prvo bio prior (1063) a potom opat (1078). Na mesto nadbiskupa Kenterberijskog postavljen je 1093. nakon što je žestoko napao Roscelina nastojeći da opravdanost dogmi izvede misaonim putem a da ipak ne bude "jeretički dijalektičar" kao Roscelin.     Savremenici su ga nazivali i drugim Avgustinom, ponajviše zato što je od ovog preuzeo niz platonističkih ideja. Anselm je bio Italijan koji je veći deo života proveo u Engleskoj. Tadašnji papa, budući i sam Italijan, postavljao je Italijane za najviše predstavnike Rimske crkve u svim drugim zemljama pa se tako desilo i sa Anselmom. On je bio savremenik pape Grigorija VII i ovaj ga je (ili njegov naslednik) poslao u Englesku da zaštiti interese Crkve. Englezi su u dva maha nastojali da ga prognaju iz Engleske ali u tome nisu uspeli; ova zemlja će se papske vlasti osloboditi tek četiri stoleća kasnije, kad Henrih VIII sebe proglasi poglavarom reformisane anglikanske crkve što će biti i jedan od motiva u sukobu sa Tomasom Morom.     Po svojim pogledima Anselm je predstavnik neoplatonovskog avgustinizma; kao i Avgustin ističe primat vere nad razumom; verujem da bih razumeo, kaže on i to znači: za to da bih verovao nije obavezno i razumevanje, ali za to da bih razumeo, neophodno je da verujem. Taj credo tumačen je kao teološki racionalizam; Anselm je smatrao da vera ne protivreči razumu te da su sve istine otkrovenja dostupne racionalnom dokazivanju, a pre svega teza o postojanju boga.     Kao i sv. Avgustin, Anselm nije sasvim razlikovao filozofiju od teologije; smatrao je da svaki racionalni hrišćanin treba da se trudi da racionalno shvati i razume ono u šta veruje; onaj ko veruje u božije postojanje i učenje o svetom trojstvu dužan je da primeni moć rasuđivanja da bi razumeo te dve istine. Ako neko, poput kasnije tomista, razlikuje filozofiju i dogmatsku teologiju, razmatranje o božijem postojanju će pripasti filozofiji, a razmatranje o svetom trojstvu – teologiji. Jer prva istina može da se demonstrura ljudskim rasuđivanjem dok druga ne može, budući da ljudski duh nije kadar da stvara istinite tvrdnje o ovoj tajni kad je jednom otkrivena. Međutim, na osnovu činjenice da se prva isti- na može dokazati kao i želje da se razume sve ono u šta verujemo, Anselm je smatrao da se i istina o svetom trojstvu može dokazati.      Svoje realističko shvatanje spora o univerzalijama Anselm objašnjava na sledeći način: kad se svevišnji duh rečju obraća samom sebi, time istovremeno izriče i sve što je stvorio; to je stoga što sve stvari (i do svog stvaranja, i posle, i kada propadaju ili trpe promene) uvek prebivaju u njemu, no ne takve kave su same po sebi već takve kakav je on sam. Na samom delu - stvari su priroda, podložna promeni, priroda stvorena snagom nepromenjivog mišljenja; ali u bogu, one su prvobitne suštine i istinsko počelo bića.      Tako, po učenju Anselma, bilo koje svojstvo može pripadati subjektu samo stoga što ono već negde postoji samo po sebi. Nikakvo biće ne može biti pravedno drugačije, već samo po sebi, pa stoga i prvo biće koje shodno tome samo po sebi svim vlada što u njemu jeste mora i samo biti pravednost koja je nezavisna od sveg drugog. Iz toga se može zaključiti da sama suština boga sadrži i stvara ono što druge stvari poseduju samo kao svojstvo.      Polazeći od vidljivih predmeta i idući ka njihovim idejama i najvišem jedinstvu, Anselm izvodi dijalektički dokaz bića boga na isti način kako je to mislio i Platon; osim toga, on formuliše i način na koji se dolazi do atributa boga a koji se sastoji u tome da se atributi određuju iz samog pojma boga, tako što bi se jedan sadržao u drugom i tako dalje - u sve višem jedinstvu. Ovo Anselm izlaže u delu Monolog ili primer kako razmišljati o temeljima svoje vere (Monologium sive exemplum meditandi de ratione fidei).      Kako se u ranom srednjem veku logička rasprava prenela s polja logičkog problema pojma na područje ontologije, što će kod realista voditi shvatanju da je pojam (opšte, ideja) prava realnost, tj. supstancijalnost, i da je kao takav uzrok svega, nije nimalo slučajno što se za Anselma vezuje i takozvani dokaz o postojanju boga zasnovan na zakonu o protivrečnosti a poznat kao ontološki dokaz.     Anselm je, naime, nastojao da pokaže kako je i sama misao o negiranju boga sama po sebi protivrečna; čak i bezumnik mora priznati da u njegovom umu postoji misao o takvom biću nad kojim se ne može zamisliti ništa više; taj predmet nad kojim je nemoguće ništa više zamisliti ne nalazi se samo u jednom umu, jer, kad bi bio samo u jednom umu onda bi on mogao biti samo u umu (in in- tellectu) a ne i u stvarnosti (in re). Tako se može zaključiti da odista postoji biće od kojeg se više ne može zamisliti ni u mislima ni u stvarnosti.     Ontološki dokaz o postojanju boga Anselm izvodi polazeći od Platonovog shvatanja boga kao najvišeg jedinstva u kome se misao objedinjuje i u kome se ona identifikuje s bićem, te se u najvišem biću spajaju mogućnost i stvarnost (esse in intellectu i esse in re). Svi se naši pojmovi završavaju pojmom najvišeg u kome iščezavaju sve razlike između mogućnosti i stvarnosti.     Iz tog aspekta, bilo bi, po mišljenju Anselma, protivrečno govoriti o najvišem pojmu koji bi izražavao samo najvišu mogućnost ali ne i stvarnost, jer bi se u tom slučaju mislilo najviše savršenstvo koje je istovremeno i nesavršeno. Protivrečnost se prevladava samo u pojmu stvarno postojećeg savršenstva, posebno ako se dopusti da je svaka stvarnost istovremeno i progres: sve to, zaključuje Anselm, vodi tome da ne treba stvarnost dokazivati igrom apstraktnih misli.     Ovo shvatanje Anselma napao je monah Gaunilo jednim malim spisom Liber pro Insipiente (Knjiga za budale) gde kaže da pojam koji imamo o nekoj stvari ne jamči i njeno vanmentalno postojanje, te da Anselm nedopustivo prelazi sa logičkog na realni nivo; to će reći da se misao razlikuje od bića, jer se može zamisliti biće a da ono pri tom i ne postoji; u protivnom, kao što tvrdi Anselm, mogli bismo reći da najlepša moguća ostrva moraju postojati zato što mo- žemo da ih zamislimo. Na ovu kritiku Anselm je odgovorio opovrgavanjem pomenute analogije: ako je pojam boga pojam najsavršenijeg bića i ako apsolutna savršenost uključuje i postojanje, taj pojam je pojam o postojećem i to nužno postojećem biću, dok pojam čak i o najlepšem ostrvu nije pojam o nečem što mora da postoji. Ta dva pojma nisu analogna čak ni na logičkom planu: ako je bog moguć, tj. ako pojam najsavršenijeg i nužnog bića ne sadrži nikakvu kontradikciju, bog mora da postoji, jer bi bilo besmisleno govoriti o samo mogućem nužnom biću (to je kontradikcija termina) dok u pojmu samo mogućih lepih ostrva takve kontradikcije nema.     Ovaj Anselmov dokaz nije pobudio neko veće interesovanje; njime se koristio Bonaventura, naglašavajući više psihološki nego logički aspekt argumentacije, dok ga je Toma odbacio. Kasnije ga je Duns Skot koristio kao uzgredno pomoćno sredstvo, tek u novije vreme ovaj je dokaz, već od početka opovrgavan, dobio istaknutu, iako raznoliku istoriju: Dekart ga je prihvatio i preradio, Lajbnic ga je branio a Kant je u Anselmovom ontološkom dokazu video rezime celokupne ontologije ne nalazeći u njemu neku unutrašnju protivrečnost koja bi ukazivala na nepostojanje boga.     Budući da je Anselmovo učenje počivalo na realnosti ideja, na identitetu mišljenja i bića, ono se i određivalo kao realizam; pri tom treba imati u vidu da se tu radi o jednom drugačijem značenju reči realizam: po sredi je takvo učenje koje za najvišu realnost priznaje ideju ili misao; u kasnijim vremenima takvo shvatanje određivaće se kao idealizam. Aselma možemo smatrati krajnjim, ekstremnim realistom a ta pozicija, videli smo, organski je vezana s njegovim ontološkim dokazom o postojanju boga.