Fridrih Niče

Niče je rođen 15. oktobra 1844. u mestu Reken; klasičnu filologiju je studirao u Bonu i Lajpcigu (1864-1869); nakon završetka univerziteta dobio je mesto profesora na Univerzitetu u Bazelu gde radi do 1879. kada zbog bolesti napušta mesto profesora i živi u Švajcarskoj, Severnoj Italiji ili na Francuskoj ri- vijeri, da bi poslednjih dvanaest godina proveo kao duševni bolesnik; umro je u Vajmaru 25. avgusta1900. U ranoj mladosti pročitao je Šopenhauerov spis Svet kao volja i predstava; to delo je na odlučujući način odredilo svu njegovu filozofiju; u Lajpcigu, u kući orijentaliste T. Brokhausa upoznao se s Rihardom Vagnerom kome je posvetio spis Rođenje tragedije; u narednih petnaest godina publikuje niz knjiga koje mu donose veliku popularnost; među njima se ističu: Nesavremena razmatranja (1873-6), Ljudski, odviše ljudski (1878-80), Vesela nauka (1882), Tako je govorio Zaratustra (1882-5), S one strane dobra i zla (1886), Genealogija morala (1887) Sumrak idola, Antihrist, Slučaj Vagner, Niče contra Vagner, Ecce homo (1888); njegovo poslednje delo Volja za moć, os- talo je nedovršeno.     Već u naslovima Ničeovih spisa naznačene su njegove osnovne teze: Antihrist, S one strane dobra i zla, Sumrak idola, Volja za moć, a zatim tu su i teze: večno vraćanje jednakog, prevrednovanje svih vrednosti, natčovek, nihilizam...     Nesporazumima koji su pratili Ničeova dela možda je i on sam najviše doprineo, pre svega time što je već svoj rani spis Rođenje tragedije najavio kao estetički, psihološki i filološki, a on je ovo poslednje bio ponajmanje, premda je Niče po svom osnovnom obrazovanju, bio klasični filolog; osporavanje koje je došlo iz pera njegovog kolege (istina iz suprotnog "filološkog tabora") Vilamovic- Melendorfa da delo vrvi od "uobražene genijalnosti i bezobrazluka, neznanja i nedostatka ljubavi za istinu", imalo je ispravne motive ali nije pogađalo Ničea (koji je delom i sam isprovocirao takvu reakciju) jer, Ničeov rad nije za svoju osnovnu temu imao problem koji bi bio estetički, psihološki ili filološki već pre svega i iznad svega - metafizički: tim spisom on je hteo da izrazi svoju filozofsku koncepciju sveta, ali tako što će filozofirati pod plaštom jedne na- vodne teorije umetnosti.     Niče se rodio u vreme koje je obeleženo sukobima oko Hegelovog filozofskog nasleđa i borbom protiv pokušaja da se filozofija i dalje izlaže kao sistem, kao celina znanja; moglo bi se čak reći da je to vreme destrukcije sistemskog načina mišljenja; time se približavaju i nalaze u istoj ravni i mislioci koji međusobno teško da bi na prvi pogled imali mnogo zajedničkog (Kjerkegor, Marks, mladohegelovci); svi oni smatraju da je vreme velikih sistema prošlo, da treba vršiti kritiku, destrukciju sistema. Premda će kroz nekoliko decenija u arhitekturi doći do stvaranja monumentalnih, monolitnih skeleta, do gradnje najsloženijih sistema, filozofima nakon Hegela se učinilo da je izlaganje filozofije izvođenjem iz jednog pojma postalo prošlost, i da, ako prvi takav pokušaj imamo tek kod Spinoze, Hegelov sistem ostaje istovremeno i poslednji monumentalni izraz takvog načina mišljenja.     Sasvim je razumljivo, čak je i u duhu vremena, to što će Niče istupiti kao rušitelj i što će rušiteljstvo izdići na nivo principa. Ne čudi ni povećani interes za dela starih Grka i presokratovaca, a što je došlo do izražaja u njegovim ranim spisima koji su na prvi pogled više pesnički no filozofski, s više zanosa no argumentacije, s više ubeđenja no utemeljenja; ali sve to samo na prvi pogled; iako on u početku estetiku vidi kao horizont u okviru kojeg će tematizovati svoju osnovnu misao, estetika neće biti i njegova poslednja reč; analizirajući tragediju - najviše antičko umetničko delo, posegnuće za antičkim viđenjem sveta i filozofirajući pojmovima teorije umetnosti nastojaće da dospe do jednog posve novog uvida u bivstvovanje.     U prvo vreme većina je u Ničeu videla književnika, tek mali broj će kasnije u njegovim delima tražiti filozofiju; pa i tada, biće to zbir različitih misli iza kojih bi trebalo da se nalazi jedno koherentno stanovište; u nizu proročki i pesnički iznetih stavova, a u doba kad se počela gubiti strogost u razumevanju filozofije i njenog zadatka, neki su počeli da nalaze duboke misli i sudove o vremenu i ljudskom usudu, o moći čoveka i svemoći umetnika.     Ničeu su se obratili nesporno veliki mislioci XX stoleća: M. Hajdeger, K. Jaspers i E. Fink; ali sva trojica su ga u daleko većoj meri koristili, no interpretirali ili ocenjivali: svoj trojici Ničeovo delo je poslužilo kao povod ili kao tlo za razvijanje sopstvenih misli. Pišući o Ničeu, Hajdeger je razvijao svoju tezu o evropskom nihilizmu, a Fink je, pozivajući se na neke Ničeove stavove, nasto- jao da što literarnije još jednom potkrepi svoju tezu o biti sveta kao igri i tako pokaže kako je moguće mišljenje s one strane metafizike.     Što se filozofije tiče, Niče je, nalazeći se već od svojih početaka u dilemi da li će biti filolog ili filozof, jednako dobro poznavao i klasičnu filologiju kao i grčku filozofiju, budući da je njegov prvi rad posvećen izvorima koje je koristio Diogen iz Laerta za pisanje svog spisa o antičkim filozofima, a među njima posebnu je pažnju posvetio presokratovcima i upravo njemu pripada trajna i ne mala zasluga za jednu novu recepciju ranih grčkih mislilaca a time i jedno novo shvatanje čitave filozofije – kako njenog pojma, tako isto i njene celokupne tradicije. Što se ovog poslednjeg tiče, mislim na istoriju filozofije, njoj se Niče obratio isto tako na jedan specifičan način, zahvatajući iz nje samo ono što je video od odlučnog značaja za rešavanje osnovnog problama koji je sebi pos- tavio, a i to u svetlu Šopenhauerove filozofije koja je presudno uticala na čitavo njegovo stvaralaštvo. Šopenhaurova ontologija kao i njegovo tumačenje muzike od presudnog je značaja za formiranje Ničeovih pogleda.     Hegelovoj koncepciji panlogizma Niče je, pod dubokim uticajem Šopenhauerovog voluntarizma, suprotstavio tezu o alogičnoj i antiracionalnoj biti sveta, te je za njega jedino svojstvo i stanje sveta zapravo haos. Time se on suprotstavio Lajbnicovom učenju o prestabiliranoj harmoniji; naspram harmonije i reda, temelj sveta u večnoj njegovoj méni viđen je kao haos i to je značajan motiv u delu ovog filozofa kome će se kasnije filozofi često vraćati.     Polazište Ničeove filozofije je Šopenhauerovo shvatanje volje kao temelja sveta s tom razlikom što volju povezuje s fenomenom života; sam pojam života kod njega nije jasno određen budući da ima metaforički karakter i da se ispoljava kroz odnos prema volji, prema volji za moć. Na tragu darvinističkog shvatanja prirode Niče nastoji da filozofski osmisli "borbu za opstanak" čiji je si- nonim zapravo "volja za moć". Sam svet je jedinstven ali ne stabilan, već u večnom nastajanju, kretanju, vraćanju samome sebi. Posledica toga je Ničeovo tumačenje saznanja, istine i nauke.     Istina je oruđe za život i ona se dokazuje korisnošću, zadovoljavanjem potreba, vlašću nad prirodom i drugim ljudima; to znači da treba odbaciti vladajući kult nauke i naučne istine. Nema nijednog filozofa kod koga filozofija ne bi postala apologija saznanja, pisao je Niče; sve njih je tiranisala logika a logika je po svojoj prirodi izraz optimizma. S naučnim progresom svet nije postao bolji, već je stvoreno mnoštvo predrasuda i zabluda koji nataloženi vremenom sad se pokazuju kao nasleđe prošlosti. Razlika između realnog sveta života i ljudskog sveta jeste posledica tiranije od strane saznanja i nauke. Svet se shvata kao nešto što je potčinjeno zakonima brojeva i ne shvata da je te zakone on sam stvorio i da oni imaju vrednost samo za njegovo praktično delovanje. Sebe čovek tumači potčinjavajući se zakonima logike i time opet greši jer se ljudska priroda ne potčinjava zakonima logike.     Niče istupa kao radikalni nihilista i traži da se prevrednuju vrednosti kulture, civilizacije, filozofije; kod njega nalazimo ideju o "evropskom nihilizmu": ništa više nije istinito, bog je mrtav, nema morala, sve je dozvoljeno. To ne znači da Niče odbacuje svaki moral i svaku vrednost, on nije moralista i apologet postojećeg; on govori o budućem koje mora nastupiti i zalaže se za "prevrednova- nje svih vrednosti". Smatra da je nihilizam realnost za sledeća dva stoleća, da evropska kultura raste u napetosti koja čovečanstvo vodi u katastrofu. Označavajući sebe "prvim nihilistom u Evropi" i "filozofom nihilizma" Niče nastoji da oslika nihilizam kao neminovnost i razlikuje "nihilizam slabih" koji je simptom sum- raka volje usmerene ka biću i "nihilizam jakih" koji je simptom oz- dravljenja, buđenje volje ka biću. Nihilizam je nužna posledica delovanja hrišćanstva, vladajućeg morala i filozofskog pojma istine. Kada se razobliče istine ostaje praznina, ponor nebića. Nihilizam je posledica razočaranja potragom za smislom života i potpunim sistemom, razočaranja gubitkom svih vrednosti, straha pred stvarnošću. Ne postoje ni apsolutne vrednosti ni racionalna, univerzalna struktura sveta koja bi uslovljavala naše razumevanje.     Svetom oduvek vlada volja koja nastoji da se vrati sebi i da sebe ponovi. Tu ideju Niče nalazi u ranogrčkoj i istočnoj tradiciji i njom se suprotstavlja linearnom modelu razvoja hrišćanstva i hegelovskoj shemi progresa i ističe ideju kružnog toka: "sve stvari se vraćaju i mi sa njima, ponovili smo se beskrajno mnogo puta kao i sve s nama". Sve se iznova vraća: svaka misao, svaki bol i svaki uzdah, tračak mesečevog zraka, nit paučine, trenutak u kojem se nalazimo. Svet ponavlja sebe samog; u nedostatku ontološkog temelja pokazuje se kako je bit sveta volja; ta volja je bit čoveka koji se sjedinjuje sa svetom i ide putem kojim drugi samo slepo tumaraju.