Oko 310. predavao je filozofiju u Mitileni,
ali je ubrzo prešao u
Lampsak da bi se 307/6. preselio u Atinu gde
je osnovao svoju
školu. Čitao je Demokrita ali nije imao
temeljno naučno
obrazovanje; njegovo učenje, budući da je bilo
u duhu vremena,
bilo je jasno i popularno kod običnog sveta;
premda je mnogo pisao
(pominje se oko 300 njegovih radova), sačuvano
je relativno malo
njegovih spisa. Epikurovo učenje o
zadovoljstvu već je u stara
vremena izazivalo nesporazume pa je i on često
prikazivan kao
poročan čovek. Ima svedočanstava da je bio
veoma skroman,
umeren.
Epikur nije posebno bio zainteresovan za dijalektiku ili logiku;
jedino je poklanjao pažnju onom delu logike
koji se bavi
kriterijumima istine; zanimao se za
dijalektiku u onoj meri koliko
je bila povezana s fizikom a fizika ga je
interesovala samo ukoliko
je bila relevantna za etiku. Epikur se
usredsredio na etiku više no
što su to činili stoici; omalovažavao je čisto
teorijska istraživanja,
govorio da je matematika beskorisna, jer nema
veze se naučnim
vođenjem života; zamerao je matematici i to
što nju ne
potkrepljuje čulno saznanje, jer u stvarnom
svetu se nigde ne
mogu naći geometrijske tačke, duži i površi;
za epikurejce je čulno
saznanje temelj čitavog saznanja a kriterijum
istine opažanje ko-
jim stižemo do onog što je jasno i očevidno;
drugi kriterijum pruža
tzv. pretpostavke poimanja; reč je o slikama
pamćenja; naime,
pošto smo već opazili neki predmet (recimo,
čoveka) njegova slika
nastaje u pamćenju čim pomenemo reč čovek. Njegove pojmovne
pretpostavke uvek su istinite, a pitanje
istinitosti ili lažnosti javlja
se tek kad počnemo da stvaramo mnjenja ili
sudove.
Postoji i treći kriterijum istinosti, to su osećanja /páthe/ i ona
su kriterijum našeg ponašanja; to znači da je
osećanje zadovoljstva
kriterijum onog što treba da izaberemo, dok
osećanje bola pokazuje
šta bi trebalo da izbegnemo; zato je Epikur
mogao reći da "merila
istine jesu opažaji, prethodna poimanja i
osećanja".
Epikurov izbor fizikalne teorije bio je određen praktičnom
svrhom, svrhom oslobađanja čoveka od straha,
od bogova i života
nakon smrti; on je smatrao da se uklanjanjem
tog straha može
obezbediti duševni mir; iako nije poricao
postojanje bogova, želeo
je da pokaže da se oni ne upliću u ljudske
poslove i da čovek ne
treba da gubi vreme u molitvama i
praznovericama; odbacujući be-
smrtnost Epikur je verovao da će čoveka
osloboditi straha od
smrti: smrt je za nas ništa: ono što se rastvara ne oseća se, a ono
bez oseta za nas je ništa; iz ničega ne nastaje ništa; ako bi to što
nestaje propalo u nebivstvujuće, onda bi se i
sve stvari uništile,
pošto ono u što se sve stvari rastvaraju –
nebivstvujuće.
Da
bi mogao da objasni poreklo sveta Epikur je morao da
dopusti sudaranje atoma; istovremeno, on je
morao da da i neko
objašnjenje ljudske slobode; prvi je
postulirao slobodu atoma, tj.
mogućnost atoma da u nekom trenutku skrene sa
svoga puta;
treba imati u vidu da je grčka reč atomos prevedena na latinski
jezik s izrazom individuum i da je
to značilo da svaki individuum
ima slobodu što su, pod uticajem K. Marksa i
njegove doktorske
disertacije O razlici između Demokritove i Epikurove filozofije
prirode, pravilno shvatili mladohegelovci: sloboda je
ugrađena u
čoveka; on je po prirodi slobodan. Epikur je,
kao i kirenjani,
zadovoljstvo video svrhom života; svako biće
teži zadovoljstvu a u
zadovoljstvu se sastoji sreća; zato je
zadovoljstvo početak i kraj
blaženog življenja. Postavlja se pitanje šta
je Epikur mislio pod
zadovoljstvom kad ga uzima za svrhu života.
Kao prvo, Epikur ne
misli na trenutno zadovoljstvo (već na
zadovoljstvo koje traje kroz
čitav vek) i kao drugo, za Epikura se
zadovoljstvo sastoji pre u
odsustvu bola nego u pozitivnim
zadovoljstvima.
Osnovni cilj filozofije Epikur vidi u iznalaženju sredstava za
postizanje ličnog blaženstva; nauka i vrlina
nemaju vrednost sami
po sebi već samo kao neophodna sredstva za
postizanje
zadovoljstva koje je prirodni cilj svakog
htenja. Zadovoljstvo ne
obuhvata samo pozitivna zadovoljstva, već i
odsustvo patnje koje je
povezano sa stanjem potpunog spokojstva kao
rezultata
zadovoljenja svih potreba; zadovoljenje
potreba pruža zadovoljstvo,
ali savršeno blaženstvo treba tražiti samo u
odsustvu potreba i
sadržano je u zdravlju tela i spokojstvu duše,
u nepomućenosti
duha (ataraxía).
Nedostatak naučnog obrazovanja ogleda se kod Epikura u
nedovoljnoj snazi njegove argumentacije; to se
pokazuje i u
njegovom odbacivanju čisto teorijskih znanja:
Epikur ne razume
značaj znanja koja ne donose neposrednu
korist, pa su mu
matematika, istorija i specijalna istraživanja
prirode strani; zato
učenje o zadovoljstvima koje naziva etikom
čini svu njegovu
filozofiju; fizika se tu javlja samo kao
dopuna etike.
Mnogo teškoća proizašlo je iz toga šta Epikur misli pod
zadovoljstvom (hedoné); šta je zadovoljstvo to
se u svakom
pojedinom slučaju određuje osećajem (páthos);
uporedo s tim treba
da postoji i ocena raznih zadovoljstava pri
čemu moraju biti uzete
u obzir i njihove posledice; do prave ocene
moguće je doći samo
razumom (phrónesis) što je i osnovna vrlina
mudraca koja se s
obzirom na pojedine ocene razvija u pojedine
vrline.
Osnovni princip epikureizma je potpuno suprotan stoicizmu;
ako je tamo istican razum usaglašen s prirodom
i ako se tamo
dolazi do zadovoljstva koje proističe iz zadovoljstva
razumnom
svrhovitošću, ovde zadovoljstvo dolazi od
zadovoljstva njim samim.
Zadovoljstvo (hédone) je, kazuju epikurejci,
svrha (télos) svega
živog; dokaz tome je što svako živo biće od
samog početka teži za-
dovoljstvu i izbegava patnju. Nikakvim
rasuđivanjem se ne može
doći do toga šta je sreća. Do toga se dolazi
neposredno.
Zadovoljstvo je početak i kraj blaženog
života. Ono je prva i
prirodna sreća.
Pored čulnih, epikurejci razlikuju i duhovna zadovoljstva. U
spisu O svrsi Epikur kaže: "Ja ne
znam šta bih sebi mogao da
predstavim kao sreću ako bih se odrekao jela i
pića, ako bih se
odrekao ljubavnih uživanja i ako ne bih sa
prijateljima slušao
muziku i gledao lepa dela umetnosti" (D.
Laert., X 6). U jednom
drugom fragmentu se kaže da počelo i koren
svake sreće jeste za-
dovoljstvo želuca, a Metrodor će reći da razum
ako sledi prirodu,
ima svoj izvor u želucu.
Ovo
je potpuno suprotno stoicima, Sokratu i Platonu. Sokrat je
za najviše zadovoljstvo smatrao opšte
zadovoljstvo zato što je
njegov princip razum a razum uvek proishodi iz
opšteg. Epikur za
princip uzima čulnost, pojedinačno; zato
opštost ne vidi sa
stanovišta razuma već sa stanovišta čiste
čulne neophodnosti. Za
Epikura najopštije je ono bez čega nema živih
bića. Može se bez
umetničkog uživanja, bez lepih polnih užitaka,
ali se ne može bez
želuca. Zato su želudačna osećanja najopštija,
neophodna i
osnovna.
Ali, Epikur se razlikuje od Aristipa koji je
tvrdio da je samo
sadašnjost naša i koga nije interesovalo kako
će se uživanje
završiti; Aristipa interesuje uživanje kao
takvo i zato može da
kaže: šta će biti - to će biti! Epikur hoće
postojano blaženstvo; zato
nije reč o bilo kakvim, već o određenim
uživanjima; Epikur
ukazuje na to što za nekim zadovoljstvima
sledi patnja, a za nekim
patnjama zadovoljstvo. Mada je svako
zadovoljstvo po svojoj
prirodi dobro, i nikakvo zadovoljstvo nije
loše (D. Laert., X, 129,
141), ima zadovoljstava koja nemaju za
rezultat unutrašnje
blaženstvo. S druge strane, iako je svaka
nesreća zlo, ima i nesreća
koje ne treba izbegavati po svaku cenu (X,
129). U drugo vreme ko-
ristimo se srećom kao nesrećom i nesrećom kao
srećom (X, 130).
Zato
u mnoštvu naslađivanja treba da nas rukovodi sveukupna
mera stvari i odvagivanje korisnog i
beskorisnog. Onaj ko uživa -
mudar je u svom uživanju. Mudrost nas priprema
za blaženi život,
da živimo kao bog među ljudima; u njoj je sve
odmereno i
promišljeno, razdeljeno i uravnoteženo.
Princip epikurejske logike, etike i estetike je čulnost i uživanje,
ali ne stihijno strukturno uređeno uživanje.
Nije tu reć o golom
čulnom uživanju. Kod starih epikurejaca nije
reč o ogoljenom
senzualizmu (kakav bismo mogli naći kod
Aristipa). Blaženstvo
koje dolazi iz uravnoteženih uživanja mora
biti opšte dostupno.
Isključuje se ono do kog se dolazi u posebnim
uslovima. Epikur is-
ključuje bogatstvo, raskoš, počasti, vlast. Sve
su to stvari do kojih
se dolazi s velikim naporom. Epikur razlikuje
tri vrste želja: (a)
prirodne i neophodne (one koje oslobađaju od
nesreće - piti vodu
kad si žedan), (b) prirodne i one koje nisu
neophodne (one želje
koje mogu biti odstranjene bez veće nesreće -
skupe posude) i (c)
želje koje nisu prirodne i nisu neophodne
(ovenčavanje i primanje
statua). Mudrac treba da kultiviše samo prvu
grupu želja.
Postojana zadovoljstva za kojima mudrac teži jesu spokoj duše i
odsustvo bola; izbavljeni od bola mi se
radujemo oslobođenju od
svakog tereta. Tako se pokazuje da princip
epikurejstva nije
uživanje po sebi već nemi spokoj i duševni mir
kada je nakon
zadovoljenja organskih potreba nastupilo
potpuno otsustvo strasti
i tereta.
Fizika za Epikura ima izuzetan značaj kad je
reč o njenoj
primeni; ona treba da utemelji njegovo učenje
o prirodi, njegov
hedonizam. Epikur nastoji da usaglašavajući
fizičko i kosmološko
učenje oslobodi od vere u čuda i vere u
fatalnost prirodnih zakona.
Ovo poslednje mnogi su tumačili kao Epikurovu
kritiku božanskog
proviđenja, no Epikur jasno kaže da bi bilo
bolje prihvatiti mitove
o bogovima nego sebe učiniti robom nužnosti
fizičara (D. Laert., X
134). Pod fizičarima Epikur
ovde misli na Demokrita.
Epikureizam je filozofija slobodnog individuuma; on hoće da
oslobodi čoveka od vlasti kako bogova tako i
prirodnih zakona; to
ne znači da ne treba da postoje bogovi ili
zakoni prirode, već da
čovekova sloboda ne bude njima sputana i
ugrožena. Za razliku od
Demokrita Epikur govori o deklinaciji atoma, o
mogućnosti
njihovog skretanja s putanje i ovo odstupanje
s puta on misli ana-
logno s našim unutrašnjim voljnim iskustvom.
Ovde
se epikurejstvo bazira isključivo na unutrašnjem
iskustvu. Ako to imamo u vidu, neće nas
iznenaditi što u Epikuru
prepoznajemo prethodnika spiritualista XIX
stoleća kakav je bio i
Men de Biran. Interesantno je da epikurejska
argumentacija
počiva na pozitivističkom zakonu da ničeg nema
bez uzroka. Stva-
rima (atomima) je svojstvena libera voluntas (slobodna volja) koja i
određuje svoje "neprimetno
odstupanje" koje se ni vremenom ni
prostorom ne može objasniti. Tim učenjem
Epikur hoće da se
izbavi od fatalizma. On opovrgava fizički
determinizam i
istovremeno ne pada pod vlast čudesnog.
Epikurejstvo tako
očovečuje svet, odnosno čini ga imanentnim
ljudskom subjektu,
omogućuje da subjekt može sameriti svet (i to
je specifičnost čitave
helenističke filozofije).
Takav imanentizam bivstvovanja omogućuje Epikuru da
razreši problem ljudskog oslobođenja. Slučaj i
sudbina nemaju
vlast nad čovekom. Epikurejac uvek može ući u
sebe, u svoj vrt i
predati se sopstvenom uživanju. Posebno nije
strašna smrt. "Nema
ničeg strašnog u životu za onog ko je intimno
shvatio da nema
ničeg strašnog u gubitku života" (D.
Laert, X 125). Za mudraca
nisu strašni ni život ni smrt (Kada mi
postojimo, nema smrti, kada
nje ima nema nas. Smrti nema ni za žive ni za
mrtve; za one koji
su živi smrt još ne postoji, a kad ona postoji
oni više ne postoje (D.
Laert., X 125; Lukrecije, III 970-977).
Ako
nas plaši smrt to je zbog čistog mnenja jer smrt je samo
razlaganje atoma i naše potpuno uništenje.
Budućnost nam ne
pripada i nemamo pravo da je prisvajamo.
Besmrtnosti nema, a da
je ima od nje ne bismo dobili nikakvog dobra.
Večnost ništa ne
doprinosi uživanju, već ga samo ostavlja
takvim kakvo ono jeste.
Ako se razumom može izmeriti zadovoljstvo to
neograničeno vreme
sadrži zadovoljstva koliko i ograničeno (X,
45). Mudrac je
besmrtan. Sva zadovoljstva za njega su jednaka
- život i jeste
najveći užitak, takav kakav jeste - s početkom
i krajem. Šta se
može poželeti ako je život konačan? Kod
Lukrecija priroda kori
čoveka zbog njegove večne žudnje za životom
(III 933-949). Manji
ili duži život - to nema nikakvog značaja.
Još
jedna ideja je rezultat njegove fizike: to je njegovo učenje o
bogovima. Svet se sastoji od atoma koji se
kreću zahvaljujući svojoj
težini kao i volji koja je u njih ugrađena;
svet večno postoji tako što
nastaje spajanjem i nestaje rastavljanjem
atoma i za to nije
potrebno nikakvo učešće bogova. Drugi argument
u korist
nedelanja bogova je - prisustvo zla u svetu.
Epikurova
argumentacija (po Laktanciju) je sledeća: Bog
ili hoće da uništi zlo
a ne može, ili može a neće, ili neće i ne
može, ili hoće i može. Ako
može a neće - on je zavidljiv, što je daleko
od boga. Ako hoće i ne
može - on je nemoćan, a to ne odgovara bogu.
Ako neće i ne može -
on je zavidljiv i nemoćan. Ako hoće i može,
što jedino i priliči bogu,
onda otkud zlo u svetu i zašto ga bog ne
uništava (frg. 374 Us; 11,
V/207). Laktancije na to odgovara da je to
stoga što se bogovi ni
oko čega ne brinu i da je Epikur došao do tog
saznanja. Na taj
način jednom za svagda je odbačen uticaj
bogova ali time nije
negirano i njihovo postojanje (odnosno
bivstvovanje).
Budući da ne obmanjuju čula, već razum,
dovoljno je da nam se
bogovi jave i u snu pa da to bude dovoljan
dokaz o njihovom
postojanju. Bogovi su realnost, makar i ne
bili takvi kakvima ih
ljudi prikazuju; oni su blaženi kao što ljudi
veruju. Bogovi su
sastavljeni od atoma, imaju telo, no ti atomi
su vatrene prirode
kakva ne postoji na zemlji; to je moguće u
prostoru među
svetovima. Njih je beskonačno mnogo, no oni su
zadubljeni samo u
sebe. Njihov lik je ljudski, jedu i piju da bi
održali svoj atomski
sastav (po Filodemu, oni govore grčki ili
slično tom jeziku), no oni
su blaženi i besmrtni; njihovo blaženstvo je
apsolutno beskorisno
kako u odnosu na njih same tako i u odnosu na
kosmos, ali i na sve
ljude.
Epikurova teorija o prirodi bogova je teorija o apsolutnoj
irelevantnosti; isto tako je i estetika
apsolutno beskorisna,
apsolutno irelevanta i apsolutno samodovoljna
(X, 78, 80).
Negiranjem delovanja bogova na svet Epikur
negira i potrebu
molitve; ako je reč o poštovanju bogova, onda
se to čini ne da bi se
od bogova nešto dobilo, već prvenstveno zbog
beskorisnog čisto
estetskog opštenja s njima kao s višim bićima.
U svakom slučaju
mudrac pred bogovima treba da savije kolena
(fr. 12, Us.).
Kažu
da je neko, ugledavši u hramu Epikura kako kleči,
uskliknuo rekavši kako nikad nije tako dobro
dotad shvatio svu
veličinu Zevsa. Epikur je poštovao bogove. I
to treba nazivati
antičkom estetikom. Mudrac ne sastavlja poeme,
već ih tvori
svojim životom (D. Laert., X 121). Sam mudrac
je najlepša umet-
nička pesma. I u toj pesmi mora biti lepa
umetnička forma.
Uzdizanje epikurejskog mudraca prema veselim
blaženim
bogovima to je oblik epikurejskog
samouživanja. Epikur dopušta
čulna uživanja u njihovoj postojanoj punoći,
monotoniji. On misli
na uživanja koja ništa spoljašnje ne narušava;
tada čovek postaje
božanski i samo božanstvo bi mu moglo
pozavideti. Kao što se u
čulnoj oblasti uživanje povećava time što nema
straha od smrti,
tako ovde u duhovnoj oblasti uživanje se
uvećava ukidanjem
svakog šarenila i nadraživanja. To znači da katastema postaje
religiozna svest, a epikurizam je ništa drugo
do antička religija u
obliku imanentnog individualizma.
Filodem, filozof-epikurejac i
pesnik, rođen je u Gadari
(Palestina) 110. pre n.e. U mladosti je učio u
Atini kod epikurejca
Zenona Sidonskog (čija je predavanja 79-78.
posećivao i Ciceron).
Zenon je bio dobar pisac i razvio je u Filodemu
ljubav prema poeziji.
Od Zenona je Filodem usvojio pogled na
epideiktičku retoriku kao
na umetnost zbog čega je kao učenik Zenona bio
napadan od rodos-
ke retoričke škole; 58. godine pre n.e.
sprijateljio se sa konzulom
Kalpurnijem Pizonom koji mu je poklonio vilu u
Herkulanumu (gde
su u XIX st. nađeni fragmenti spisa ovog
filozofa; o shvatanjima
Filodema može se govoriti ponajviše posredno
jer on kritikuje
prvenstveno stoičke filozofe Neoptolema,
Aristona sa Hiosa i Kra-
teta Pergamskog). Sigurno je da je Vergilije
neko vreme u Napulju
posećivao Filodemovu školu gde se negovala
ozbiljna filozofija i laka
poezija.
Filodem se kritički odnosi prema stoicima kod kojih se u prvom
planu nalazi razum usaglašen s prirodom.
Stoički mudrac dobija
satisfakciju od razumne svrhovitosti, a ne od
zadovoljstva izazvanog elementarnim životnim
procesima. Po
epikurejcima, videli smo, umetnost je put koji
se ostvaruje radi
životne koristi i zato se umetnost ne može
porediti s prirodom;
svako živo biće, prirodno i nezavisno od
rasuđivanja, nastoji da
izbegne nesreću. Samo priroda može prosuditi o
tome šta služi
prirodnoj svrsi (i obratno); u Poslanici
Menoikiju Epikur piše da je
"zadovoljstvo naše prvo i zajedničko s
nama rođeno dobro, ono
služi kao polazna tačka za celokupno biranje i
odbijanje. O
zadovoljstvu vodimo računa zato što nam ono
služi kao merilo u
prosuđivanju svih dobara. I baš zbog toga što
je zadovoljstvo prvo i
nama prorođeno dobro, mi ne donosimo na prečac
odluku o
eventualnom uživanju. Dosta često se dešava da
se odreknemo
naslada ako one kao posledicu donose neku
neprijatnost. Mi,
štaviše, često dajemo prednost bolovima ispred
zadovoljstva, kad
posle dugotrajnih muka dolazi toliko veće
zadovoljstvo. Prema
tome, svako zadovoljstvo je dobro jer je s
nama po prirodi srodno;
ali ne predstavlja svako zadovoljstvo ujedno i
predmet našeg
izbora, kao što je bol zlo, ali mi jednostavno
ne izbegavamo svaki
bol" (D. Laert., X, 129).
Tit Lukrecije Kar (95. pre n. e.- 51. n.e.) je treći filozof
koji
posle Demokrita i Epikura obnavlja antički
atomizam; Lukrecije
nije mnogo originalan i njegova poema na
latinskom jeziku De
rerum natura je (kažu /?/) najveći spomenik filozofije
materije
(napisan možda (?) u vreme koje se ovde
navodi); jer, ništa se ne
zna o Lukreciju kao čoveku sem da je izvršio
samoubistvo kad je
imao 44 godine (istina, to bi bilo bliže
stoičkoj no epikurejskoj
filozofiji). Postoje i razne spletke:
Tertulijan je govorio da je
Lukrecije sebe oslepeo da ne bi žene gledao
bez požude i da bi se se
mogao prepustiti nauci; isto tako, govorilo se
kako je Lukrecije
poludeo od ljubavnog napitka. Za mnoge njegov
spis i dalje ostaje
važan izvor za izučavanje epikureizma.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Comments
Post a Comment