Hegel

Originalnost Hegelove (Hegel) filozofije u odnosu na prethodnu tradi- ciju filozofskog mišljenja ogleda se jednim delom, a koji će činiti sa- držaj razmatranja ovog rada, u kompleksnom preplitanju istorije, po- litike i prava sa pojmovima i kategorijama koji svoje poreklo vode iz umetničkog predstavljanja sveta.1 Takav način filozofskog razumevanja i izlaganja bivstvovanja, suštine i osnove svega onog što jeste, kao i čo- vekovog mesta unutar kosmosa i nomosa (νομός), nije bio stran vlada- jućem duhu epohe koja se hranila postulatima i rezultatima Kantove (Kant) kritičke filozofije, s jedne strane, a s druge iskustvom Francu- ske revolucije, jakobinskog terora i pojave (Erscheinung) jedinog mo- dernog individualiteta koji je uspeo svojim delanjem, nalik antičkom „pravu heroja“ (PhR § 350),2 kako čitamo u Hegelovoj političkoj teoriji, da uspostavi temelje moderne države. Osećanje rađanja novog sveta i pokušaji njegovog pojmovnog određenja izvedeno je na izvoru filozof- ske misli nemačkog idealizma najpre u estetskim kategorijama. Iako je za Hegelovu filozofiju pojam uzvišenosti zadobio samo sporedno me- sto u njegovim Predavanjima iz estetike, smatram da je upravo taj po- jam inicirao početne korake za promišljanje ideje spekulativne filozofije na baštini grčkog dramskog predstavljanja tragične dinamike svojstve- ne sukobu između dva ’prava’ koja podjednako zahtevaju ’apsolutnost’ i isključivost (Ausschließung)3 svog važenja.  U prvom delu rada ću stoga naznačiti duhovne ’korake’ koji su pret- hodili i u određenoj meri uslovili Hegelov rani filozofski razvoj i koje nalazimo u babičkim naporima postrevolucionarne epohe da pronađe odgovarajući oblik filozofskog mišljenja koji bi mogao da odgovori na sveprisutne izazove rađanja nove epohe ili, pak, mogućeg nazadovanja i duhovnog tumaranja. Analiza će se odnositi na Šilerove (Schiller) spise o uzvišenosti (1793–1802), Šelingova (Schelling) Pisma o dogmatizmu i kriticizmu (1795), te na Helderlinove (Hölderlin) refleksije iz njegove još ’budne’ istorije života (1795–1803). Iako se iz uzajamne razmene izme- đu navedenih mislioca rađa bujica plodnih ideja, okvir rada će obuhva- titi samo one razvojne niti koje su uticale na Hegelovu recepciju antičke tragedije i njeno povezivanje sa izlaganjem toka istorije sveta i politič- kom teorijom Moderne. Zajedničko filozofsko stremljenje ovih autora možemo okarakterisati naporom da se estetski akt misli kao završni deo filozofskog sistema.  Iako Hegelova spekulativna filozofija i dijalektička metoda nisu primar- no nastale iz promišljanja grčke tragedije, nego iz kantovskih antino- mija i Fihteovih (Fichte) mnogobrojnih uvoda u Wissenschaftslehre, u drugom delu rada interesovaće me način na koji se Hegelov pojam dija- lektike i Apsolutnog duha u određenoj meri rađa i iz pojmovne rekon- strukcije dešavanja i delanja unutar grčke tragedije. Posebnu pažnju ću posvetiti Hegelovoj političkoj teoriji iznesenoj u osobenom posredova- nju kroz estetske kategorije tragedije i tragičnog u njegovom ranom spi- su o prirodnom pravu (1803, O vrstama naučne obrade prirodnog pra- va…) i u odeljku o običajnosti u Fenomenologiji duha (1807). U završnom, trećem delu rada argumentovaću da misao i ’žrtvena tajna’ tragičnog određuje i Hegelov pozni „berlinski“ sistem filozofije na je- dan, za istoriju recepcije Hegelove filozofije iznenađujući način, – a za samog Hegela na brutalno iskreni način. Istinitost jedne filozofske misli će se ujedno pokazati i u tome što ona stoji upravo nasuprot prvobitnoj intenciji filozofa, onog koji misli. Tajnu tragičnog pokušaću da odgo- netnem kroz Hegelov čin ubacivanja filozofije istorije u završne para- grafe Filozofije prava. Sa novo zadobijenog stanovišta istoričnosti (Ges- chichtlichkeit), izmirenje koje mladi Hegel upisuje u klasičnu tragediju sada zadobija novi oblik i predstavlja izmirenje objektivnog duha sa nje- govom konačnošću i prolaznošću. Takvo izmirenje može prema Hegelu samo filozofija da pruži, pri čemu se nasleđe tragedije u njegovom pojmu filozofije ogleda u svojevrsnoj žrtvi koju i sama filozofija mora da ’podari’. Estetski akt kao „najviši akt uma“ Dve hiljade godina je moralo da prođe da bi pitanja koja pokreće grčka tragedija, klasično iznesena u Aristotelovoj (Ἀριστοτέλης) Poetici, po- novo zadobila filozofski dignitet. Da se u tragediji i fenomenu tragičnog oko 1800. godine ponovo pronalazi nešto duboko filozofsko osvedočava nam jedna široka zainteresovanost duha tog vremena za grčko tragično pesništvo. Filozofsko razmatranje tragične misli bitno doprinosi rađa- nju spekulativnog mišljenja koje ono tragično neposredno povezuje sa političkim snažno naglašavajući da je jedino estetski akt u stanju da za- tvori filozofski sistem.4 Ime Kanta i rezultati kritičke fillozofije se i ovde pojavljuju i pokazuju neizbežnim. Kantova ’treća’ kritika i u njoj sadržani pojam uzvišenog imali su za rani razvoj nemačkog spekulativnog idealizma presudan uticaj. Šiler je taj, koji na osnovama Kantove estetike prvi ukazuje na sadašnjost i duhovnu prisutnost grčke tragedije na prelazu u XIX vek. Pojmovi koje Šiler upotrebljava opisujući tragediju i efekat koji tragični sukob vrši na publiku – uzvišeno, sloboda, um, moral, delanje – kod njega još uvek ne dobijaju političko značenje, koje toliko određuje Hel- derlinovo i Hegelovo, za dalji razvoj apsolutnog idealizma odlučujuće razmatranje i aktuelizovanje fenomena tragičnog dešavanja. Šiler već 1793. god. reaguje na Kantovo uvođenje kategorije uzvišenog u Kritici moći suđenja (1790) i pokušava da je dalje razvije u okviru svoje teorije tragedije u spisima O ljupkosti i dostojanstvu (1793, Über Anmut und Würde), O ganutosti (1793, Über das Pathetische) i O uzvišenom (1802, Über das Erhabene) (Schiller 1983: 363–422, 490–501). Sudbinu tragičnog junaka on oblikuje po matrici strahotne i nasilne prirode, onog što po Kantu odlikuje ’prirodno uzvišeno’ (das Naturerhabenen). Tragični junak čulno predstavlja i stvara uzvišenost svojim suprotsta­ vljanjem nadmoćnoj sudbini i prihvatajući borbu koja nužno traži od njega žrtvu, uzdiže se iznad sopstvenog individualiteta zahtevajući pra- vo običajnosti svoje zajednice i oslobođenje od prirodne determinisa- nosti. Šiler želi da pokaže kako duh u tragičnom pesništvu proširuje i upotpunjava svoju slobodu putem uzvišenog, koje „nastaje samo iz uma“ (Schiller 1983: 411) i ganuća (das Pathetische). Uzvišeno se može pripisati samo „karakteru nezavisnom od sudbine“ (ibid.: 414) i određe- nom sopstvenom voljom i delanjem (ibid.: 490). Kada se uzvišeno sjedi- ni sa lepim – umetnost postaje učiteljica čovečanstva, jer upravo trage- dija podučava pojedinca kako da misli sopstvenu slobodu i na toj osnovi da dela. Na taj način tragična umetnost čulno predočava moralnu neza- visnost čoveka od prirodnih zakona. Šilerova razmatranja o tragediji i tragičnom međutim i dalje ostaju unu- tar dualizma kantovske filozofije, te on u ovim spisima počinje da ra- zvija osnovnu tendenciju svoje celokupne estetičke teorije usposta­ vljanjem jedinstva, dualizmom uma i čulnosti rascepljenog čoveka. Na jednom mestu Šiler pokušava metaforom političkih formi vladavine da prikaže načine odnošenja uma i čulnosti ubacivanjem jasno politički naglašenog pojma slobode. ’Monarhija’ je vladavina uma nad čulima; u suprotnom je reč o ’ohlokratiji’ – „brutalnom despotizmu najnižih kla- sa“ (ibid.: 387). Sloboda se tu nalazi između prinude (uma) i anarhije (čula) i tek u liberalnoj vladavini, koja će posredstvom lepog ujediniti dostojanstvo uma i strast nagona, čovek može očekivati na umu i slobo- di utemeljenu zajednicu. Jedino je pojam lepog u stanju da ujedini um i čulnost. Na ovom mestu se dakle po prvi put u istoriji filozofske misli zahteva estetski akt za zaokruženje filozofskog sistema.  „…kako je grčki um mogao podnositi protivrečnosti njihove tragedi- je“? (Schelling 1977: I, 336) Ovo pitanje postavlja mladi Šeling u dese- tom pismu svog ranog spisa Filozofska pisma o dogmatizmu i kriticizmu (1795). Navedenu protivrečnost on nalazi u „sukobu ljudske slobode sa moći objektivnog sveta“ (ibid.), moći oličenoj u sudbini koja usudom kažnjava tragičnog aktera, čime je on „određen za zločinca“ (ibid.). To je međutim ujedno za Šelinga (a kako ćemo kasnije videti, i za Hegela) „priznanje ljudske slobode, čast koja pripada slobodi“ (ibid). Da tragič- ni junak dragovoljno podnosi kaznu Šeling smatra „velikom misli“ sta- rih Grka, jer se „gubitkom same slobode dokazala upravo ta sloboda“ (ibid.: 337). Istu misao nalazimo i u Helderlinovom fragmentu Značenje tragedija…: „Značenje tragedija najlakše je shvatiti pomoću paradoksa.“ (Hölderlin 1961: 274). Izvorna „slabost“ (ibid.) putem koje se pojavljuje suština tragedije predstavlja taj gubitak/dobitak slobode. Ta mogućnost data čoveku – da se bori protiv sudbine i objektivne moći koja nad njim vlada (u liku prirode, a kasnije države) – mora biti, po Šelingu, „i onda kad nestane pred svetlošću uma […] sačuvana za umetnost“ (Schelling 1977: I, 336).6 Filozofija, naime, može adekvatno da izrazi ’ćutanje’ i ’ne- most’ Apsoluta samo posredstvom estetskog opažaja, te se objektivnost Apsoluta dostiže samo putem umetničkog predstavljanja. Ponovo se estetski akt uspostavlja kao najviši akt uma, dok se sažeti programski stav tog načela – da ideja lepog sve ujedinjuje i obuhvata sve ideje – po- javljuje već sledeće godine u najpregnantnijem mogućem obliku u tzv. Najstarijem programu sistema nemačkog idealizma (1796). Ovde neću ulaziti u sadržajno bogatu problematiku tog programa ute- meljenja sistema filozofije nemačkog idealizma, nego ću samo izdvojiti u spisu tek posredno pomenuti momenat određenja istorije kao estet- ske kategorije, a što Šeling par godina kasnije razvija u svojim Predava- njima o metodi akademskih studija (1802): „…identitet nužnosti i slobo- de i njegova pojava [Erscheinung], posebno u tragediji“ (Schelling 1977: V, 310) jeste ono što povezuje istoriju i umetnost. To je istovremeno, na- stavlja Šeling, „stanovište filozofije i religije same“ (ibid). A taj identitet nužnosti i slobode je „sa stanovišta stvarnosti […] nepojmljiv i potpu- no objektivan“ (ibid) i kao takav oličen u pojmu sudbine. Šta to znači međutim, po Šelingu, da je istorija estetska kategorija pošto prikazu- je, ’posebno u tragediji’, identitet nužnosti i slobode koji je ’objektivan’ i sudbinski. Naznake mogućeg odgovora možemo pronaći u završnim odeljcima Sistema transcendentalnog idealizma (1800). U slobodnom delanju, „možda čak protiv volje onog koji dela nastaje što on sam […] ni- kada ne bi mogao ostvariti“ (Schelling 1977: III, 594). Ovaj stav je „tran- scendentalni izraz […] odnosa slobode prema nekoj skrivenoj nužnosti koja se čas naziva sudbinom, čas proviđenjem….“ (ibid.) Takvo shvatanje skrivene nužnosti u okviru slobodnog delanja je zasluga tragične umet- nosti koja pokazuje zavisnost čoveka od nužnosti koja je iznad njega. Sudbinu stoga Šeling pronalazi u činjenici da nešto sasvim drugo i razli- čito od svesne namere može nastati iz slobodnog delanja, a što ne treba da predstavlja izraz nekog „sistema fatalizma“ (ibid.: 601), nego „poja­ vljivanje Apsolutnog koje se postepeno razotkriva“ (ibid.: 603). To Apso- lutno, taj identitet nužnosti i slobode, rešava se u Sistemu transcenden- talnog idealizma estetskim opažajem, koji je jedini u stanju da predstavi iskonsko jedinstvo onoga što se u u prvom aktu (filozofske) svesti već ra- stavilo. (ibid. 625). Samo umetnost može objektivno da „dokumentuje“ (ibid. 627) ono što filozofija samo subjektivno može prikazati. Kao ce- lokupno delo ljudskog roda, dakle kao istorijski rezultat, Šeling zahteva „jednu novu mitologiju […] čije rešenje treba očekivati samo od budućih sudbina sveta i daljeg toka istorije“.  Iako Šeling u svojim predavanjima (1798–1800) objavljenim u Sistemu transcendentalnog idealizma razvija postavke Najstarijeg programa si- stema nemačkog idealizma, suštinski aspekt tog dokumenta pronalazi- mo već u Helderlinovom fragmentu Hermokrat Kefalu (1795): Ti braniš, dakle, ozbiljno ideju da bi, u nekom datom dobu, ide- al znanja mogao biti izložen u nekom datom sistemu? […] Možda! To prvenstveno zavisi od načina kako razumemo poslednju tačku. (Hölderlin 1961: 213) Tu ’poslednju tačku’ Helderlin izlaže iste godine u pismu Šileru (4.9.1795): …pokušavam da razvijem za moju sopstvenu svrhu ideju beskonačnog progresa filozofije, pokušavam da pokažem da ono što moramo da za- htevamo od svakog sistema, naime ujedinjenje subjekta i objekta u ap- solutnom Ja – ili kako se to već želi nazvati – moguće upravo estetski, u intelektualnom opažaju, dok teorijski samo putem beskonačnog pribli- žavanja […] da je besmrtnost neophodna za realizaciju sistema mišljenja kao i za sistem delanja. (Hölderlin 1954: 181) Upravo je Helderlin u susretima i razgovorima sa Hegelom u Frankfurtu (Frankfurt) i Homburgu (Homburg) između 1797. i 1799. uticao svojim fi- lozofskim stavovima na izgradnju spekulativne dijalektike koja je – kako glasi teza ovog rada – jednim bitnim delom utemeljena na ’prevladanim’ (u hegelovskom smislu ukinuto­sačuvanim) dekonstrukcijama figura grčke tragične umetnosti. Međusobni misaoni uticaj između ovih filo- zofa i prijatelja u okviru ovog rada se ne može ni približno predstaviti u glavnim crtama. Sličnosti, ne samo terminološke, već i srodnost tumače- nja vladajućih filozofskih pojmova epohe između Helderlinove i Hegelo- ve rane filozofije su ogromne i stoga ne začuđuje obimna sekundarna bi- bliografija posvećena njihovoj filozofskoj ’razmeni’. Zato ću se ograničiti na one motive koje možemo naći u Helderlinovim fragmentima koji su, tako se čini, uticali na oblikovanje Hegelove spekulativne dijalektike i na izgradnju sistema filozofije duha. Pažnju ću prevashodno posvetiti Hel- derlinovoj Osnovi za Empedokla i Napomenama uz Antigonu (1804), jer upravo Sofoklovu tragediju Antigona Hegel analizira i koristi je za izlaga- nje grčke običajnosti u Fenomenologiji duha istovremeno kada Helderlin objavljuje svoj prevod i napomene uz to delo.  „Izmirenje je usred spora i sve razdvojeno pronađe se opet.“ (Hölder- lin 1957: 160) Ovim rečima Helderlin završava svoj roman Hiperion ili pustinjak u Grčkoj, tvrdeći da se onaj, ko se sa svetom lako razdva- ja (entzweit), s njim se lakše i miri (versöhnt) (ibid.: 134). Helderlin je prvi koji pojmu izmirenja, odnosno ujedinjenja (Vereinigung), jednom od temeljnih pojmova Hegelove filozofije duha, posvećuje veliku pažnju u svojim razmišljanjima o suštini tragedije i tragičnog. Ono se za nje- ga, kao kasnije i za Hegela, nužno ostvaruje iz rađanja „vrhunskog ne- prijateljstva“ (Hölderlin 1961: 153) koje u tragediji kulminira žrtvovanim izmirenjem. Nema izmirenja bez žrtve. Ovaj stav koji zajednički dele Hegel i Helderlin je već ovde doveden u vezu sa istorijom i epohom, čiji unutrašnji sukobi daju tragediji njen sadržaj. Samo istorijsko doba – da bi razrešilo, dakle izmirilo postojeće protivrečnosti i razdvajanja – tra- ži konačni ’individualitet’ i njegovu žrtvu putem koje se ono Jedno, tj. Apsolut pojavljuje u vremenu i objektivnosti sveta. Konačnost poseb- nosti, individuum i njegovo nestajanje „u nekom idealnom činu“ (ibid.: 156) potrebni su duhu kako bi sebe uopšte mogao da se manifestuje u svetskoj istoriji. Tragični individum, međutim, nije žrtva Apsoluta, već svog vremena, koje se individualizuje u njemu i time od njega stvara „univerzalno, nepoznato“ načelo (ibid.: 159) koje tek treba da se potpu- no ostvari u istorijskom duhu novog doba.  Tragedija je dakle za Helderlina politička, i on sam je politički pesnik. „Umna forma“ koja se po njemu obrazuje u tragičnom vremenu „…je- ste politička, i to republikanska…“ (Hölderlin 1952: 272). Niko tada ne može ostati neutralan, jer svako „može biti prinuđen, nekim duhovnim nasiljem u tom dobu, da bude patriotski prisutan u nekoj beskonač- noj formi, kao što su religija, politika i moral njegove otadžbine. I ta- kve su stvarne napomene neophodne za razumevanje grčkih umetnič- kih dela, kao i svih istinskih umetničkih dela.“ (ibid.: 271). Prikazivanje onog Tragičnog koje počiva na suprotstavljenostima, sukobima i sporo- vima, borbi, žrtvi, te nemosti i ćutanju tragičnog aktera, jer je njegovo delanje (Handeln) njemu samom neprizorno nalik Hegelovim svetsko­ istorijskim individuama koje nesvesno ispunjavaju svrhe Apsolutnog duha – sve to je sadržano u navedenom stavu da se umna forma obrazu- je u tragičnom vremenu.  Helderlin nije samo pisac tragedija, već u isti mah predstavlja svojom istorijom života i istinski tragičan individualni lik. Drama njegove tra- gične borbe sa pozitivnom običajnošću poslednjih dana Nemačkog car- stva odvela je ovog ’modernog Grka’, posredstvom spoznaje nasilne di- jalektike ideala Francuske revolucije, da izmirenje sa sudbinom potraži izvan svetskih okolnosti, u unutrašnjosti svog rascepljenog života. Pra- veći cezuru i raskidajući sa prethodnim životom, potpuno nalik sop- stvenom tumačenju tragičnog ’transporta’ u grčkoj tragediji, Helder- lin žrtvuje samog sebe ostajući naredne tri decenije ’nem’ poput svakog tragičnog lika. Njegova žrtva, međutim, pada u epohu moderne trage- dije koju Valter Benjamin (Walter Benjamin), pod uticajem Hegelovog shvatanja, sasvim odgovarajuće naziva Trauerspiel. Tragični heroj u Mo- derni više ne poseduje, kako ću kasnije bliže razmotriti, funkciju zasni- vanja države (Staatsstiftendesfunktion) ili novog doba. On je potpuno zagledan u sopstvenu unutrašnjost i efekat koji takav tragičan lik izazi- va kod publike sada je samo sentimentalan. Istina i spoznaja Apsolut- nog duha više ne pripadaju umetničkom prikazivanju. To je razlog zašto ’sistem filozofije’ (Hegel) više nikada neće niti iskustveno niti pojmov- no posetiti ’tragediju’ (Helderlin). Svetsko­istorijski događaji – „krećući se od jedne zemlje do druge“ (Gesang des Deutschen, u Hölderlin 1951: 5), „od stvarnosti koja razorava samu sebe u jednu drugu zemlju samo- svesnog duha“ (Fenomenologija duha, HW 2: 323) – sadržani su tako i u biografijama duhovno­istorijskih individua.  Tragedija u običajnom Nasuprot uobičajenom i u udžbenicima za filozofiju raširenom shva- tanju, spekulativna filozofija apsolutnog idealizma uvažava razliku, drugost, stranost, suprotnost i njen razvoj do protivrečnosti; u bit- nom poštuje i daje suštinski prostor svakom mišljenju koje smera da se konkretno ostvari, dalje razvijajući i uključujući u sebe svaki vid spora i konfrotacije – na teorijskoj, kao i istorijske oblike borbe, krize, diskon- tinuiteta i propasti – na praktičnoj razini. I to čini na taj način što do- pušta da pojmljeno iskustvo konačnosti zadobije unutar mišljenja uop- šte filozofski značaj za shvatanje istine. Hegel je jedan, ako ne i najveći kritičar apstraktnog identiteta koji isključuje iskustvenu stranu konač- nosti. Njegova kritika revolucionarnog pokušaja ostvarenja ’apsolutne’ slobode u još ’nedozreloj’ stvarnosti ostaje za sva vremena primer kriti- ke apstraktnog mišljenja i njegovih političkih posledica. Upravo je pojmovno razlaganje toka i završnog akta grčke tragedije u dosluhu sa Helderlinom bio onaj korak koji je Hegelov filozofski pro- jekat utemeljenja spekulativnog jedinstva u figuri Apsoluta i njegovog istorijskog oblika kao ’svetskog duha’ – odnosno, modernog oblika dija- lektike koja suštinski uključuje unutar sebe razliku i borbu – odveo ka stavu da je jedinstvo protivrečnosti i njihovo izmirenje, koje pronalazi- mo ’plastično’ izražene u umetnosti grčke tragedije, samo prethodni i za Modernu nepodobni oblik matrice nastanka i razvoja duha i istine. Smatram nužnim da se u ovom momentu ogradim od onih interpreta- cija Hegelove filozofije koje u njoj pronalaze tragičnost ’pogleda na svet’ ili u grčkoj tragediji vide uzor prema kojem je Hegel suštinski oblikovao i zasnovao svoju filozofsku metodu dijalektike.7 Uopšte nije reč o tome, da li tragedija predstavlja za filozofiju formalnu ili sadržajnu matricu: tragedija je već filozofska samim tim što je u oblasti umetnosti najade- kvatnije uspela da predstavi istorijske manifestacije Apsolutnog duha i da pojam izmirenja (figuru vraćanje duha samom sebi) po prvi put u istoriji ljudskog duha dovede do svesnog izraza. Ako se i može tvrdi- ti da je teorija tragedija implicitna Hegelovom određenju filozofije kao nauke, onda se to može odnositi samo na Hegelovo preuzimanje pojma izmirenja sadržanog u grčkoj tragediji, ali ne i na neku vrstu bellum pe- rennis koja opstaje u razdvajanju (Entzweiung) i čije bivstvovanje ne do- pire do znanja samog sebe, tj. izmirenja. Strukturu tragičnog, koju je dosadašnje izlaganje obelodanilo, možemo okvirno sažeti u sledećim ključnim tačkama: – tragično se pojavljuje samo u sporu pojedinačnog i opšteg; – tragično je predstavljeno pojmovima žrtve, krivice, sudbine i he-   rojskog individualiteta kao instrumenta Apsolutnog duha – odnosi se na pitanje konkretnog postojanja prava, koje se – istorijski ostvaruje, te je istoričnost (Geschichtlichkeit) implicit-   na svakom tragičnom učinu (Tat); – tragično delanje (Handlung) se nalazi na drugom stupnju u ra-   zvoju pojma, pa izmirenje kao rezultat tragedije pripada višoj   sferi znanja/delanja, odnosno zasnivanju nove običajnosti. U ovom delu rada najpre želim da pokažem na koji način Hegel shvata grčku tragediju i pojam tragičnog u svojim ranim spisima, tj. u periodu do kasnog tzv. ’jenskog perioda’ i početka rada na Fenomenologiji duha. Prisutnost tragedije i njeno značenje za oblikovanje određenih pojmova Fenomenologije duha biće predmet drugog koraka u izlaganju. Kakvu ’sudbinu’, pak, doživljava značenje tragedije i tragičnog u Hegelovom ’berlinskom periodu’, u periodu kada on na osnovu enciklopedijskog si- stema filozofije iz 1817. god. konkretizuje osnovne crte i pojmove svog sistema filozofije – predstavljaće završni deo rada. Hegelove prve refleksije o tragediji nalazimo u manuskriptu koji je objavljen pod naslovom Duh hrišćanstva i njegova sudbina (1798–1800). Strukturu grčke tragedije Hegel tu prenosi na istorijski lik Isusa i njegovu sudbinu. Kroz svoju tragičnu sudbinu Isus postaje svetsko­istorijski in- dividuum koji svojim činom i žrtvom zasniva novo istorijsko doba. Hegel će kasnije, u sklopu svojih predavanja iz svetske istorije, potpuno razvi- ti koncept svetsko­istorijskog individualiteta, a koji se ovde po prvi put pojavljuje u njegovim spisima. Isus se suprotstavlja jevrejskim zakonima i time povređuje sam život koji, pak, nastupa nasuprot njemu kao sudbi- na pripremajući njegovu propast. Nisu zakoni kao takvi suprotstavljeni Isusu, već su predstavljeni kao moći života samog, ali onog koji je pao u ’pozitivnost’ stvarnosti, te ne može sam od sebe da propadne, već čeka drugu životnu silu koja bi ga srušila (W 1: 297). U ovom periodu svog fi- lozofskog razvoja Hegel još uvek ne raspolaže pojmom Apsoluta ili duha, već su pojmovi života i ljubavi oni koji predstavljaju univerzalno nače- lo u kojem se izmiruje sudbina (ibid.: 306, posebno 328, 344, 346). Zato je tragedija Isusa predstavljena kao borba između dve različite životne moći. Isusova žrtva izmiruje život sa njim samim i tako priprema obna­ vljanje samog života, ali u novom obliku koji će revolucionisati i pripre- miti nastupanje nove epohe u svetskoj istoriji. Tu se sam život izmiruje sa samim sobom i smrt ne odnosi pobedu nad životom; u suprotnom – kako Hegel to kritikuje u svojoj analizi Šilerovog Valenštajna (Wallenste- in) – to se ne bi moglo opisati kao tragično nego kao užasno (ibid.: 620). Nastupanje nove epohe u istoriji Hegel tri godine kasnije opisuje kao „izvođenje tragedije u običajnom“ (HW 1: 458) u spisu O vrstama nauč- ne obrade prirodnog prava, njegovom mestu u praktičnoj filozofiji i nje- govom odnosu prema pozitivnim pravnim naukama. To je Hegelov prvi pravno­politički objavljeni rad. Mnoga svoja shvatanja o pravu i politici, izložena u ovom radu, Hegel će zastupati i u svojim berlinskim preda- vanjima iz filozofije prava, kao i u svom prvom akademskom kursu iz fi- lozofije prava 1817. god. na Univerzitetu u Hajdelbergu (Heidelberg). To međutim ne važi i za shvatanje tragedije i njenog odnosa prema onom političkom, koje je u ovom spisu, posvećenom problemu prirodnog pra- va, izneto u začuđujuće razruđenom obliku. Hegelova filozofsko­istorijska koncepcija ’tragedije u običajnom’ je če- sto navođena u različitim kontekstima i neretko u međusobno suprot- stavljenim interpretacijama. Potrebno je shodno tome razjasniti šta tač- no Hegel predstavlja i podrazumeva tim iskazom. Ovo nije ništa drugo do izvođenje tragedije u običajnom, koju Apsolut večno igra sa samim sobom: – da sebe večno rađa u objektivnost, time se u tom svom obliku prepušta patnji i smrti i uzdiže se iz svog pepela u lepotu. Božansko u svom obliku i objektivnosti poseduje neposredno dvostruku prirodu i njegov život je apsolutno jednobivstvovanje tih pri- roda. (ibid.: 458–459) 187 Najpre treba razjasniti početak rečenice ’Ovo nije ništa drugo do…’ koji se odnosi na Hegelovo razmatranje uzroka propasti grčkog polisa. Na- ime, životna i razigrana običajnost polisa je prešla u krutu i neživot- nu formalnost rimskog prava u kojem načelo formalne jednakosti ljudi kao privatnih ličnosti zadobija apstraktno važenje. To se dešava, prema Hegelovom mišljenju, podelom na staleže, tj. stvaranjem novog stale- ža koji je suštinski određen imanjem i sposobnošću posedovanja. Svaki pojedinac se preko poseda „odnosi naspram svih drugih kao ono opšte ili kao građanin, u smislu bourgeois…“ (ibid.). To je stalež koji je određen političkim mirom, privređivanjem, solipsizmom i pravnom sigurnošću „svakog uživanja i poseda i prava“ (ibid.). Već je primećeno (Riedel 1982: 125–126) da Hegel ovim upisuje moderan lik buržuja u okvir situacije propasti grčkog sveta, čime je nastojao istorijski da opiše nastajući kon- flikt pojma ličnosti u dvostrukosti njegovog lika (citoyen – bourgeois). Tu još nije reč o razlici između građanskog društva i države, koja se ka- snije javlja kao odlučujuća za strukturu Filozofije prava. Hegelova anali- za smera samo na ukazivanje nastanka suprotnosti podelom na staleže kao sudbine i nužnosti unutar ideje običajnosti. Tim davanjem prava i priznavanjem postojanja novog staleža privatnih lica, ideja običajnosti žrtvuje jedan deo same sebe i kroz saznanje nužnosti tog dešavanja ona se izmiruje sa sobom. Takvo izmirenje se međutim odigrava samo u okviru filozofski pojmljene ’apsolutne običajnosti’: Kako se u nauci takvo učvršćivanje i izolovanje pojedinačnih principa […] sprečava jedino filozofijom, pošto deo ne poznaje sopstvenu grani- cu, već naprotiv nužno smera da se konstituiše kao celina i kao Apsolut, a filozofija idejom celine stoji iznad delova […] isto tako filozofija se […] prikazuje kao istorija običajnog totaliteta, u kome ona, postojana u svo- joj ravnoteži lebdi u vremenu između suprotstavljenih momenata, čas opominjući državno pravo na njegovu određenost laganom prevagom onog građanskog, čas praveći provale i prodore prvog u drugo […] pod- sećajući sve njih u njihovoj razdvojenosti na njihovu vremenitost i zavi- snost… (HW 1: 477–478) Analiza drugog dela navedenog citata nas bliže uvodi u Hegelovu teori- ju tragedije i njenu povezanost sa pravom, politikom i dinamikom svet- ske istorije, jer Hegel ovde zapravo koristi estetske kategorije tragedije i komedije pri prosuđivanju neke istorijske situacije i pri iskazivanju teo- rijsko­političkih stavova. Tragedija je za Hegela refleksiona forma epa i suštinski predstavlja su- kob između različitih shvatanja običajno­delatnog orijentisanja unutar grčkog polisa. Ukidanje običajnosti polisa je predstavljeno kao istorijski događaj postavljen u novi princip prava, koji zahteva svoje ’pravo’ unu- tar postojeće običajnosti polisa. Ono tragično se tu nalazi u nemoguć- nosti rešenja spora odlukom i sudom individue, čije iskustvo patnje nije ono tragično za Hegela, već je predstavljeno kao osobina ’pozitivne’ obi- čajnosti političke zajednice. Ali samo iz perspektive interpretatora, onog ’Wir’ iz Fenomenologije duha, a ne iz perspektive delatnog aktera, jedna takva situacija se može okarakterisati kao tragična. Time se Hegelova koncepcija tragičnog su- štinski razlikuje od tzv. ’metafizike tragičnog pogleda na svet’: priroda čoveka ili suština bivstvovanja nisu za Hegela tragični – kao tragično mogu se posmatrati samo sporovi i borbe unutar istorijskog sveta. Ono što Hegel u ovom spisu naziva apsolutnom običajnošću razvija se u drugom delu navedenog citata kao objektiviranje Apsoluta. Ali na jedan potpuno osobeni način, jer kretanje Apsoluta i njegova manifestacija u konačnosti ’ljudskih stvari’ (tj. u objektivnosti duha) služi Hegelu kao instrument istorijske i političke analize. U svom objektiviranju Apso- lut se prikazuje kao dvostruka priroda, dok tragično dešavanje vodi ovo razdvajanje nazad u jedinstvo i izmiruje ga. Uvek postoji razlika između apsolutne običajnosti života i pojedinačnih formi koje taj život istorijski preuzima. Uvek dakle postoji razlika između duha pojedinačnog naro- da i Apsolutnog duha koji se u njemu pojavljuje (Erscheinen). Sudbina Apsoluta je dakle u njegovom pojavljivanju u konačnom da bi se pro- našao u njemu. Stoga njegova pojava u Objektivnom duhu uzima samo lik tragičnog individualiteta ili duha naroda oblikovanog u državu, koji se, opet, pojavljuje kao individualitet svojim ulaskom u svetsku istoriju. Ono konačno izražava i ujedno ne izražava Apsolutno. Zato ono umire i nastaje. U ovom izmirenju sa svojom sudbinom duh se istinski uzdiže do slobode. Hegel će tek u Fenomenologiji duha ovo da izloži u logičkim terminima: negativnost je u samom srcu Apsoluta. U tome je takođe sa- držana kritika Šelingove filozofije zbog razdvajanja Apsoluta od nega- tivnosti: „…život boga i božansko saznanje mogu se zaista izraziti kao neka igra ljubavi sa samom sobom; ta se ideja srozava na osobinu okre- pljenja duše pa čak na ogavnost ako u njoj nedostaju ozbiljnost, bol, strpljenje i rad onog negativnog“ (HW 2: 18).  Konačna pojava i manifestacija Apsoluta u istoriji – u svetsko­istorij- skim likovima individua (Aleksandar Makedonski, Cezar, Isus, Napo- leon) ili pojedinačnih država (grčki polis, rimska republika, moderna država) – nužno se mora, u punoći svoje snage i uživanja u miru proi- zvođenja, kao poseban individualitet otvoriti negativnom i u svoju pro- past otići „odjednom i s lomom“ (HW 1: 484). „Filozofija običajnosti poučava“ (ibid.), posredstvom dijalektičke matrice, u istoriji duha već prisutne u tragediji, na koji način pojmiti tu nužnost smrti i konačnosti individualnih likova Apsolutnog duha. Filozofija uči da postoji …uvek jedno neslaganje Apsolutnog duha i njegovog lika. Ali za taj ap- solutni lik filozofija ne može pribeći bezobličnosti kosmopolitizma niti praznini prava čovečanstva i istoj praznini jedne narodne države (Völ- kerstaat) ili svetske republike (Weltrepublik), apstrakcijama i formal- nostima koje sadrže suprotnost običajnoj životnosti i po svojoj suštini su protestantske i revolucionarne prema individualitetu, već filozofi- ja mora za visoku ideju apsolutne običajnosti takođe spoznati najlepši oblik. (ibid.) 189 Upravo taj ’najlepši oblik’ žrtvovanjem jednog dela samog sebe – što je predstavljeno u Hegelovoj filozofiji ili figurom propasti običajnosti neke političke zajednice ili smrću svetsko­istorijskog individuuma – „prima svoj vlastiti život natrag očišćen od negativnog“ (ibid.). Dobar građanski poredak se mora ’pročistiti’ čitamo u početnom citatu ovog rada. Ovim rečima Hegel završava svoj prvi pravno­politički spis izla- žući život i kretanje Apsoluta po matrici grčke tragedije da bi pridobio pogodan instrument za političku analizu sopstvenog doba. Jer, to je post­revolucionarno vreme, sve stvari su u kretanju i permanentnoj promeni, „večni nemir pojma“ (ibid.: 454) žrtvuje pojavnost života, dok stalnost i mirnoća učvršćene i ukrućene životnosti običajnosti unutar moderne države još nisu na vidiku. Sa prvim izdanjem svoje Enciklope- dije filozofskih nauka (1817) i sa izlaganjem sopstvenog shvatanja mo- derne države u predavanjima iz filozofije prava koje Hegel počinje da drži iste godine – tragedija i ono tragično gube svoje značenje za isto- rijsko­političku analizu, ali Hegel i dalje nastavlja da razmatra, prevas- hodno u berlinskim predavanjima iz svetske istorije, tragičnu matricu nastanka i propasti objektivnih manifestacija Apsolutnog duha.  „Rat je duh“ Teoriju tragedije Hegel nastavlja da razmatra i u radu kojim se završava jedan dugi period njegovog filozofskog razvoja. U Fenomenologiji duha (1807) se već susrećemo sa zrelim oblicima i izgrađenim idejama Hege- lovog rada na izgradnji sistema filozofije. Mnoge ideje i kategorije koje su tu sadržane kasnije će poprimiti drugačiji lik i različito značenje, a mnoge od njih su preuzete u skoro identičnoj formi koju pronalazimo u njegovim ranijim spisima. To se odnosi i na Hegelovo shvatanje tragič- nog nasleđa filozofije koje se ovde, s jedne strane, neposredno nadove- zuje na spis o prirodnom pravu uporednim razmatranjem običajnosti i grčke tragedije, dok s druge strane vrednovanje tragedije, kao dramske forme, zadobija novo značenje time što se izlaže u poglavlju o religiji. Iako Hegel sada uvodi i neke nove momente razmatrajući značenje tra- gedije i tragičnog, biće uzeti u obzir samo stavovi u kojima se prikazuje preplitanje i posredovanje etstetskog i političkog. U odeljku „VI Duh. A. Pravi duh, običajnost“ možemo videti na delu kako Hegel izvodi dijalektiku supstancije i samosvesti po matrici tragič- nog spora da bi predstavio momenat kretanja Apsolutnog duha kao obi- čajnosti. Hegel najpre ukratko izlaže celokupno kretanje i njegov rezul- tat. On polazi od nužnosti nastupanja nasuprot sebi kao pojedinačnosti koja je sadržana u supstanciji kao takvoj. Time se supstancija razdvaja u ’božanski’ (porodica, neposredna, ’mrtva’ običajnost) i ’ljudski’ zakon (narod, država, ’vlada, rat, negativna sila’). Samosvest, pripisana u ovom kretanju Apsolutne ideje samo onom ljudskom, u posedu je dvostrukog znanja: (a) „neznanja o onome što čini“ i (b) znanja o tome, o običajno- sti svog delanja, koje je time „prevarno znanje“ (HW 2: 241). Na delu je protivrečnost znanja o običajnosti sopstvenog delanja i nesvesnosti, tj. neznanja o onome što je običajno po­sebi i za­sebe. Rezultat je isti kao i u spisu o prirodnom pravu: jedna postojeća običajnost je propala. Ljudsko pravo ima dakle „za svoju sadržinu i moć“ (ibid.: 245) samosve- snu običajnu supstanciju u liku naroda koji je sebi uspeo da podari dr- žavu i sopstveni ustav. Duh u takvoj političkoj zajednici se pokazuje kao „snaga celine“ i moć nad individuama. Snaga samoodržanja je svrha tog ljudskog zakona oličenog u državi koji se suprotstavlja i „ima istinu i potvrdu svoje moći“ suprotstavljanjem božanskom zakonu, tj. pojedin- cu i porodici: Rat je duh i forma u kojoj je suštinski momenat običajne supstancije, apsolutna sloboda običajnog samosuštavstva od svakog postojanja (Da- seyn), prisutan (vorhanden) u svojoj stvarnosti i osvedočenju. (ibid.: 259) Rat je time predstavljen kao delo (That), kao učin ili rezultat, koji reme- ti ono što se u običajnom svetu oblikuje kao poredak i pretvara ga u nje- govu suprotnost. Politički poredak, zahvaljujući ratu, stupa u negativno kretanje kojim Hegel ujedno predstavlja i kretanje samog Apsolutnog duha ili njegovim rečima: „…onu večnu nužnost strahovite sudbine koja i božanski i ljudski zakon […] gura u ponor svoje jednostavnosti, – i za nas prelazeći u apsolutno biće za-sebe (Fürsichseyn) potpuno pojedi- načne samosvesti“ (ibid.: 251). Rat ili kolizija prava predstavljena u grčkoj tragediji posmatra se kao in- strument i motor kretanja Apsolutnog duha. Remetilački pojam ’dela’ Hegel će kasnije preuzeti u Filozofiju prava u pojmu „poslednje“ suvere- ne odluke (PhR § 273) – jednom „iritabilitetu“ (PhR § 263 Z, 271 Z) dr- žavnog organizma – kojom država kao individualitet i „idealitet celine“ (PhR § 320) stupa u more svetske istorije (kako to E. Gans plastično opi- suje u predgovoru drugom izdanju Hegelove Filozofije prava). Međutim, stigli smo do dijalektičkog obrta, jer put ka daljem razvoju subjektivnosti i slobode (Apsolutnog duha) prestaje unutar ’fenome- nološke’ perspektive da se dalje pravno­politički odvija. Subjektivnost počinje da traži svoje potpuno samorazvijanje najpre u unutrašnjosti morala, a potom u sferama Apsolutnog duha (religije i apsolutnog zna- nja). Sloboda dakle ne pronalazi svoje potpuno ostvarenje u društvenim i političkim odnosima; njen potpuni i konkretni razvoj se mora tražiti u unutrašnjosti Apsolutnog duha koji se vratio k sebi samom. To je jedan ostatak negativnosti koji nam obelodanjuje strukturalnu nepotpunost objektivnog sveta i nužnost njegovog prevladavanja posredstvom filo- zofije kao najviše forme apsolutnog znanja: znanja koje mora sebe da žrtvuje jer poznaje svoje granice, granice ostvarenja slobode, tog najve- ćeg ideala Moderne. To je tragedija moderne u njenoj dubokoj pojavi. To je Hegelovo žrtvovanje filozofije. Filozofska žrtva kao najviše izmirenje Od prvog izdanja Enciklopedije filozofskih nauka Hegel dospeva do ko- načnog određenja filozofije kao one koja posredstvom nasleđa umetnič- kog prikazivanja (u tragičnom opisu sukoba i izmirenja)) i religioznog predstavljanja (u protestantskom određenju savesti) završava i upotpu- njuje prikazivanje Apsoluta kao duha u njegovoj subjektivnoj, objektiv- noj i apsolutnoj formi. Taj preobražaj se može naslutiti već na završnim stranicama Fenomenologije duha kada Hegel rekapitulira celokupno prethodno izloženo kretanje supstancije kao subjekta i kada o Apso- lutnom znanju kao rezultatu istorije duha iznosi sledeće reči: „Znanje ne poznaje samo sebe, nego i negativnost samog sebe ili svoje granice. Znati svoje granice znači umeti žrtvovati se“ (HW 2: 433). Filozofski se to prikazivanje znanja koje žrtvuje samo sebe i koje to zna odigrava unu- tar polja „pojmljen[e] istorij[e]“ (begriffene Geschichte). Tim konceptom Hegel programski najavljuje zadatak svog budućeg istraživanja. Filozof- sko znanje postaje za Hegela, kako to s pravom opaža Oto Pegeler (Otto Pöggeler), „tragično znanje“ (Pöggeler 1993: 102) koje zna da shvatanje i opravdanost svog shvatanja istine mora na kraju žrtvovati i, što je iden- tično, podariti Apsolutnom znanju i njegovom istorijskom obliku. Pravo, filozofija prava, istorija, žrtva, (pojedinačna) država (Dasein des Staates), izmirenje, promašeno međusobno priznanje država kao indi- vidua… Sve su to pojmovi Hegelovog filozofskog sistema u kojima op- staje nasleđe grčke tragedije i koji određuju i sudbinu same Hegelove filozofije. Zato ovaj rad završavam tvrdnjom da Hegel žrtvuje svoju fi- lozofiju i to zna. Prethodno je, pak, potrebno pokazati u kom smislu tragedija i tragično prestaju da važe kao instrument političke analize unutar epohe moderne države; a zatim i u kom smislu pojam tragič- nog, koji zahteva žrtvu i izmirenje, opstaje u Hegelovoj zreloj filozof- skoj misli. U skoro svim svojim do sada objavljenim predavanjima iz svetske isto- rije Hegel ne propušta da pomene Napoleonove reči upućene Geteu (Goethe), da mesto sudbine, kao sveprožimajućeg sadržaja grčke tra- gedije, preuzima u modernom dobu politika koja svojom „nadmo- ći“ (Übermacht) (Hegel 2005: 141) upravlja svrhama država i njihovom vladavinom nad pojedinačnim individuama. Takvoj politici „kao moći“ individue se u modernom dobu „moraju žrtvovati“ (Hegel 1996: 393). Politika preuzima mesto sudbine kao istorijske moći. Ako politika stu- pa na mesto sudbine prikazane u grčkim tragedijama, onda se istorijski događaji više ne mogu opisati kao tragični, jer je ono tragično suštinski određeno kroz usud kojim vlada moć koju subjektivni duh, tj. individua ne može artikulisati i adekvatno izraziti. Svetska istorija je od sada pre- puštena slučaju i samovolji monarha, savremenih oligarha i međuna- rodnih korporacija koje zauzimaju središnje mesto države kao sadržaja svetske istorije. Upravo Napoleon predstavlja za Hegela poslednju tragičnu pojavu u svetskoj istoriji. Neposredno što će napustiti Nirnberg (Nürnberg) u svojstvu gimnazijalskog rektora, Hegel doživljava pad Napoleona i po- novno uspostavljanje ravnoteže evropskog sveta država Bečkim kon- gresom 1815. godine. U pismu Nithameru (Niethammer) od 13.10.1806. Hegel opisuje Napoleona kao „svetsku dušu“ (Weltseele): „čudesno je osećanje videti takvu individuu koja […] se širi svetom i dominira nad njim“ (Hegel 1969: I, 102). Napoleon, tako smatra Hegel, nesvesno ostva- ruje, kao instument Apsoluta, (hegelovsku) filozofiju svetske istorije. Zato je i pad Napoleonove vladavine za Hegela izraz onog tragičnog na njegovom najvišem stupnju (up. pismo Nithameru od 29.04.1814., He- gel 1969: II, 28). Napoleon predstavlja za Hegela utemeljivača moderne države,8 ali i poslednju pojavu „prava heroja“ na osnivanje država: „Apso- lutno pravo ideje je da nastupa u zakonskim određenjima i objektivnim institucijama […] bilo da se oblik ovog ostvarenja ideje pojavljuje kao bo- žansko zakonodavstvo i dobročinstvo, bilo kao nasilje i nepravo; – ovo pravo jeste pravo heroja (Heroenrecht) na osnivanje država (PhR § 350). Sa nastankom moderne države svetsko­istorijske individue prestaju da predstavljaju instrument pojave Apsolutnog duha. Hegel reaguje u svojoj Filozofiji prava i razlog tome pronalazi u nastanku građanskog društva i sveta u kojem se legalnost i pravni odnosi proširuju na sve sfere društvenog života. U modernoj državi koja predstavlja „takvo dr- žavno stanje koje se već toliko razvilo da poseduje organizovanu ustav- nost, izrađene zakone, temeljno pravosuđe, uređenu administraciju,  ministarstva, državna nadleštva, policiju itd.“, takvo jedno stanje Hegel odbacuje kao tle na kojem može da se „razvije jedna prava epska radnja“ (W 15: 340). Shodno tome „ni monarsi našeg doba nisu više, kao heroji mitskih vremena, neki u sebi konkretni čelnici celine, već predstavljaju neko više ili manje apstraktno središte u okviru ustanova koje su se za sebe već izgradile i na osnovu zakona i ustava učvrstile“ (W 13: 254). In- stitucije države su dakle same u stanju da osiguraju slobodu i pravo po- jedinca. Pošto pojedinac više nije u stanju da kroz sebe izrazi svetsko­ istorijsko delanje, onda ni umetnost za Hegela ne može putem ideala da izrazi na umu i slobodi izgrađenu državu. Zato u svom poslednjem predavanju iz estetike Hegel tvrdi da „granice umetnosti ne leže u njoj samoj, nego u nama“.9 Sa ostvarenjem konkretne slobode u modernoj državi tragična matrica spekulativnog jedinstva više nije dostatna da adekvatno izloži istoriju dolaženja duha do svesti o samom sebi, istoriju samooslobođenja duha (up. završne pasuse 3. izdanja Enciklopedije, 1830). Apstraktno pravo lič- nosti zasnovano na posedu, građansko društvo i konkretno ostvarenje slobode unutar moderne države predstavljaju one pojmove Hegelove fi- lozofije koji su strukturalno onemogućili da grčka običajnost, plastično prikazana u tragedijama V veka p.n.e., uopšte posluži za rekonstrukciju moderne običajnosti koju Hegel preduzima u Filozofiji prava. Ono Tra- gično u Moderni je, s jedne strane, prešlo u sentimentalnost i ganutost nad nesrećom glavnog junaka,10 a s druge je poprimilo specifičan oblik: rat i ratni stroj – da upotrebim poznati izraz Deleza i Gatarija (Delle- uze, Guattari) – oblikuju polje tragičnog. Pojam rata se time potpuno izmenio. U drugoj polovini XX veka rat poprima određenje ’apsolutne’ tragedije, u smislu poništenja celokupne svetske istorije, – dakle, u pi- tanju nije samo promena istorijskog toka koja je karakterisala po He- gelu tragične događaje. No, pri tome treba biti obazriv: da li se onda tu uopšte i može govoriti o tragediji i tragičnom (makar u hegelovskom smislu)? Nikakvo izmirenje tada ne bi bilo moguće ili bi samo ’apso- lutno’ izmirenje adekvatno opisalo situaciju nestanka ljudske vrste ili onoga što Hegel u Fenomenologiji duha naziva ’ljudskim zakonom’ (das menschliche Gesetz). Tragični fenomen se danas dakle da shvatiti samo apstraktnim kategorijama, koje po Hegelu ne mogu da izraze ’unutra­ šnju’ istinu stvari. To je i jeste na koncu suština Hegelovog argumenta da je umetnost mrtva (tj. nesposobna da izrazi kretanje i konačnost po- jave Apsolutnog duha u Moderni). Ta ’unutrašnja’ istina stvari se jedi- no dijalektički, tj. filozofsko­istorijski dostiže, jer Apsolutni duh kao i tragedija ne poznaju ’apsolutno­apstraktne’ pojmove smaka i sveopšte propasti; promena, kretanje, nastajanje, propast i izmirenje, kao i borba (rat) su određenja njihovog pojma. Filozofija se rađa iz tragičnog mišljenja i nasleđe grčke tragedije je za Hegela konstitutivno (u smislu Aufhebung­a) za filozofsku metodu uopšte. Nastanak i potreba za filozofijom nude argument u prilog tome. Da bi se „uopšte filozofiralo“, smatra Hegel, najpre je „potreban izvestan stupanj duhovne obrazovanosti jednog naroda“ okupljenog u određenu formu političke zajednice (W 18: 70). Filozofija i ’država’ tvore jedinstvo nužno za objektivnu manifestaciju Apsolutnog duha. Time je ujedno za mišljenje dat pojam istoričnosti (Geschichtlichkeit), kako filozofije tako i ’države’ kao sadržaja svetske istorije. Nije samo Apsolutni duh taj koji žrtvuje jedan deo samog sebe svojom konačnom pojavom; pojmom žrtve Hegel obuhvata kako svetsku istoriju („Die Weltgeschichte ist di- ese göttliche Tragödie“) (Hegel 1983: § 164), tako i zaokruženi lik sva- ke filozofske misli koja u formi naučnog sistema obuhvata u mišljenju osnovno načelo svog doba.  Apsolutni duh svojom istoričnošću povezuje u Hegelovom sistemu filo- zofije pojmom žrtve tragediju, istoriju i filozofiju samu. Sistemski deo Hegelove filozofije koji nosi naslov ’Objektivni duh’ i njegov odnos pre- ma Apsolutnom duhu može nam najprikladnije približiti smisao pret- hodne tvrdnje. U sferi Objektivnog duha filozofija „počinje sa propa- danjem jednog realnog sveta“ i izvršava izmirenje ne „u stvarnosti već izmirenje u idealnom svetu“ (W 18: 71). Ona stoji u neposrednom odno- su sa ustavom i oblikom vladavine u državi u kojoj nastaje, ali ne u smi- slu da između njih postoji neki kauzalni odnos, već je njihov zajednički temelj „duh vremena“ (ibid.). Filozofija se ne može odvojiti od mnogo- strukosti sadržaja svog vremena, jer je to i njen sopstveni sadržaj, samo izražen u mišljenju. Ona je istovremeno – Hegel pravi dijalektički obrt – „unutrašnje mesto rođenja duha“, jer sama sobom predstavlja razliku „između znanja i onog što jeste“ (ibid.: 72). Na taj način ona zna da je njeno vreme već prošlo. Time filozofija žrtvuje u njoj ispoljenu istinu da bi se izmirila na kraju i sa samom sobom. To je razlog zašto Hegel in- sistira da je istinsko izmirenje jedino filozofsko izmirenje u mišljenju. Kao pojavljivanje Apsoluta, s jedne strane, filozofija je povezana sa sta- njem obrazovanosti (Bildung) svog vremena i zato je istovremeno i slu- čajna (W 2: 22). Svaka filozofija je istorijski određena i svaka predstavlja poseban individualitet sa temeljnim logičkim određenjima vremeni- tosti i konačnosti. Ona sebe mora aktom samožrtvovanja da uzdigne (Aufheben) u Apsolut i da ukine svoju individualnu istorijsko­prostor- nu vezanost. Na taj način međutim ona prestaje da bude filozofija u strogom smislu i postaje vladajuća istina jedne sada religiozne i ne više političke zajednice. Jer „nema više filozofije, nema istorije“: jedna nova religija, zasnovana na „mitologiji uma“ biće „poslednje veliko delo čo- večanstva“ (Jamme/Schneider 1984: 14). To bi bila onda bila i prva i po- slednja autentično filozofska tragična žrtva: znanje? apsolutno? – spa- šavaj se, ko može (up. Jaeschke 2004: 194). 196 Hegel žrtvuje svoj filozofski sistem, s druge strane, jer nove forme poli- tičkog života i društvenih zajednica zahtevaju i drugačije koncipiranu filozofiju; filozofska misao se fragmentizuje, proučavanju se podvrgava performativno delanje individua, teorija državnog prava i suvereniteta prelazi u analizu najtananijih mehanizama vlasti, meta­etika se odvaja od svake spoljašnje kompleksnosti ljudskog čina, dok psihologija posta- je samostalna nauka. To su sve uslovi uvođenja naučnih disciplina i teh- noloških dostignuća pod nadzor najfinijih mehanizama institucional- nog vršenja vlasti u pojedinačnim i posebnim sferama ljudskog društva. Više nije politika ona koja je preuzela značenje sudbine iz grčke trage- dije. Posredstvom svakodnevnih ljudskih radnji: odlaskom zubaru, pla- ćanjem kreditnom karticom, čekiranjem voznih karata itd., radnji koje svojom određenošću slučajem, samovoljom i privatnim interesom čine sadržaj komedije, koja je po Hegelu završni stadijum umetnosti – bio- politika postaje sudbina savremenog doba, a tragičan heroj postaje sa- vremeni prestupnik (Verbrecher), čije kažnjavanje i osuda na smrt je „žrtvena smrt u duhu jedne nadolazeće pravde kao uslova zasnivanja nove zajednice“ (Benjamin 1991: 292), koja se ne uzdiže iz postojećeg prava i njegove reforme/revolucije, već iz „oblaka krivice u tragediji“ (Benjamin 1991a: 174). Samo onaj ko je (tragično) kriv i ko svoju krivicu (pod)nosi kao čast – može preuzeti na sebe teret istorijske promene i dati žrtvu nadolazećoj pravdi.