Heraklit

Teza o apsolutnoj promenljivosti svih stvari od davnina se smatrala heraklitovskom i ako stavu da se sve menja, Platon dodaje kako se sve kreće i ništa ne biva, time je formulisan suprotan stav od onog kojim se odbacuje promenljivost bivstvovanja. Time se Heraklit razlikuje od jonskih fizičara i ne treba ga ubrajati u "jonske filozofe prirode". U svetu koji je dostupan saznanju Heraklit ne nalazi ništa što bi bilo nepromenljivo i odustaje od potrage za tako nečim. Osnovnu misao da se sve menja tako što stvari prelaze jedne u druge, Heraklit je izrazio na mnogo načina, pre svega tako što je iz raznih oblasti  stvarnosti uzimao primere o tome kako stvari prelaze u svoje suprotnosti; bit sveta je u promeni i ona se ni iz čega ne može izvesti; nema neke postojeće stvari, jer svaka stvar nastaje i nestaje u večnoj svetskoj igri. Na taj način, za Heraklita počelo ni- je neka stvar koja se ne menja a sama po sebi se nalazi u pokretu (kao kod Milećana), već je počelo to samo kretanje čiji su proizvod sve stvari.     Treba reći da ni Heraklit nema razvijenu apstraktnu filozofsku ideju i ova misao se kod njega ne javlja u apstraktnoj jasnosti već kao čulna slika. Možda ovde treba još jednom istaći kako su svi fragmenti presokratovaca još u XIX stoleću imali više filološki značaj no filozofski. Ako se ima u vidu shvatanje koje srećemo u najoštrijem vidu kod Hegela, da istina prebiva u pojmu, jasno je da će mišljenje koristiti pojmove a ne slike; ovo što nalazimo kod Heraklita i većine presokratovaca jeste mišljenje u slikama. Biće potrebno još čitavo stoleće da, počev od F. Ničea, preko M. Hajdegera pa do E. Finka, filozofija dospe do samosvesti kako se ne mora misliti samo u pojmovima već i u slikama, a takvi su u znatnoj meri egzistencijali (Hajdeger) ili temeljni fenomeni (Fink); nimalo slučajno i Hajdegeru i Finku ostajemo trajno zahvalni na tome što su omogućili jedno novo čitanje presokratovaca, čiji tekstovi nisu više samo predmet interesa klasičnih filologa već temelj iz kog izrasta čitava filozofija.     Milećani su govorili o tome kako je svako kretanje i svaka promena pod uticajem toplote; to je uticalo na Heraklita da kretanje sveta vidi kao vatru; tako je za njega vatra počelo (arché), no ne neka vatra kao konkretna stvar (vatra u peći, ili plamen zapaljenog drveta), već vatra kao nešto što uvek ostaje identično sebi, kao proces, u kome uvek nastaju i iznova nestaju stvari; vatra je svet u njegovoj nenastaloj i nedovršenoj promenljivosti.     Sve ovo već je za stare mislioce predstavljalo veliku teškoću i zato su Heraklita još u stara vremena nazivali mračnim.Inače Heraklit (540-480), sin Herakontov, bio je kraljevskog porekla i kažu da se prestola odrekao u korist svog brata; u Efesu je vladala demokratija koju Heraklit nije cenio; bio je ponosan i ohol, govoreći da "mnogoznalaštvo ne uči mudrosti jer bi naučilo Hesioda i Pitagoru, Ksenofana i Hekateja".  Kada su ga molili da napiše zakone, nije za to mario rekavši da je grad već u vlasti loše uprave pa se radije sa decom igrao kocke u Artemidinom hramu. Kad su Efežani stali oko njega posmatrajući igru on je navodno rekao: "Šta se čudite, nevaljalci? Nije li bolje da radim to nego da uzmem učešća s vama u državnim poslovima?" Heraklit je za sebe govorio da nije imao učitelja, da sam istražuje i da je sve naučio od sebe sama. Dok je bio mlad govorio je da ništa ne zna, a kao odrastao govorio je da zna sve.     Heraklitu se pripisuje spis O prirodi koji je navodno imao tri dela: O kosmosu, Politika i Teologija i koji je on, po predanju ostavio u Artemidinom hramu potrudivši se da ga nejasno napiše kako bi mu mogli pristupiti samo sposobni ljudi i kako ne bi bio lako preziran od prostog naroda (Diels, 22 A 1). Dok je Teofrast smatrao da je Heraklitov spis teško razumljiv zbog njegovog me- lanholičnog karaktera, Sokrat je navodno rekao Euripidu: "Ono što sam razumeo izvrsno je; a mislim da je tako i ono što nisam razumeo: samo je za to potreban delski ronilac kako bi se došlo da njegovog dna". U svakom slučaju, spis koji je do nas došao u fragmentima izazivao je nedoumice već u antičko vreme. Danas ne znamo ni oblik u kome ga je Heraklit pisao; da li ga je pisao u afo- rizmima, ili su sačuvani fragmenti samo delići teksta koji su kod savremenika izazivali najviše sporova. U ovom drugom slučaju, ako je tačno da su do nas došla samo ona mesta koja nisu bila predmet opšteg slaganja (a tako je izgledala i sa većinom fragmenata presokratovaca), istorija filozofije presokratovaca bila je u najvećoj meri istorija "pogrešnih" mesta, istorija onog što je vodilo u sumnju, a van našeg domašaja ostaje sve ono u čemu je postojala opšta saglasnost.     Konačno, možda je ta Heraklitova tajanstvenost posledica neke čudne mešavine apstraktnog i konkretnog, neposrednog i simboličkog; možda to nije neka namerna tajanstvenost već se javlja kao posledica njegovog slikovnog mišljenja koje mi uporno pretačemo u pojmove. Heraklit nije bio u mogućnosti da misli koja stremi apstrakciji nađe uvek i adekvatnu formu; zato kod njega nalazimo i svečani sveštenički ton kao i onaj retorički, s mnogo slika koje su izraz veličanstvene fantazije.  Ako se pođe od toga da vatra/kretanje jeste počelo svih stvari, moglo bi se pomisliti da je Heraklit samo na mesto jednog počela (voda, vazduh, apeiron) stavio drugo, no nije tako; kod Heraklita počelo (arché) ima drugi smisao no kog Jonjana, jer vatra je s jedne strane identična sa kosmosom, a s druge s božanstvom, premda kod njega možemo naći i izrazite elemente hilozoističkog pan- teizma.     Mada Heraklit kao krajnji uzrok svih stvari, kao počelo, ističe vatru u čijoj osnovi se ne nalazi neko neprolazno biće, on ipak u njoj vidi i nešto što ostaje bivajuće u svakoj promeni, te ona i može biti predmet naučnog istraživanja upravo stoga što nema ničeg postojanog osim promene, kao što se i večno kretanje odvija u određenim oblicima koji se uvek ponavljaju. Iz toga sledi metafizič- ki zadatak: naći trajni poredak promena, ritam kretanja, zakon promene. Tu se, u još nerazvijenom obliku javlja pojam zakon prirode u liku mitolološkog heimarmene (sudbina, kob) kao što su sve određene sudbine, ili u obliku svevladajuće díke (pravda, sud) koja kažnjava za svako odstupanje/prekoračenje.  isti" (B 60). Pri tom treba imati u vidu da ovde izrazi "gore - dole" imaju prostorni, ali isto tako i vrednosni smisao. Ako je verovati onom što kaže Diogen iz Laerta, da je Heraklitov spis imao tri dela od kojih je srednji o "politici", onda već kod ovog mislioca imamo pokušaj da se ne samo usput misli smisao čovekovog postojanja (kao što to beše slučaj kod Milećana), već da se čovek postavi u središte istraživanja. U čoveku se, po mišljenju Heraklita, ponavlja suprotnost između čiste vatre i nižih stvari u koje se ona pretvara; kao životni princip duša je vatra; ona je zarobljenik tela koje je sastavljeno od vode i zemlje i koje je duši ne tako drag predmet. Tu je izgleda Heraklit prihvatio učenje o putovanju duše, čime je blizak Pitagori i nekim misterijama. Uopšteno gledano, ako je na religioznom planu Heraklit bio blizak Pitagori, bio je daleko od narodnih verovanja približavajući se monoteizmu koji je imao etički karakter.     Besmrtnost duše i njeno savršenstvo Heraklit je tumačio time što ona svoju hranu dobija od svetske vatre, od sveopšteg uma, od logosa koji joj je svojstven (B 115); to se zbiva i fizički - disanjem, čije zaustavljanje prekida svaku delatnost, a i psihički - radom čula koja usisavaju večnu vatru pomoću unutrašnje (to je razlog što duševna delatnost slabi za vreme sna, premda "i oni koji spavaju radnici su i saradnici onog što se zbiva u kosmosu" (B 75)). Što je duša "vatrenija" i suvlja, tim je bolja i umnija ("Suva duša je najumnija i najbolja" (B 118)) i time više učestvuje u svetskom umu. Ali, kako je svetski um istovremeno svetski zakon, umnost čoveka je u zakonitosti, u svesnom potčinjavanju čoveka tom zakonu. Zato Heraklit vidi etički i politički život čoveka u vladavini zakona i zato je on protiv anarhije masa (koju donosi demokratija); potčinjavanje svetskom zakonu je potčinjavanje poretku; na taj način duša dolazi do jasnosti i sreće. U tome Heraklit vidi teorijski zadatak čoveka koji se ne može dostići ako je čovek vođen samo čulima a ne umom: "Oči i uši su loši svedoci ljudima ako imaju varvarske duše"