Modiljani

"When I know your soul, I'll paint your eyes."   Modigliani

Amedeo Modiljani je rođen 12. jula 1884. godine u Livornu kao četvrto i najmlađe dete u porodici. Njegov otac Flaminio Modiljani je držao menjačnicu, ali kada je posao propao, porodica Modiljani je morala da se suoči sa teškim siromaštvom. Amedeovo rođenje ih je u tom trenutku spaslo od potpunog uništenja. Naime, prema tadašnjem zakonu, poreznici nisu mogli da zaplene krevet na kojem leži trudna žena i stvari koje se na njenom krevetu nalaze. Poreznici i zaplenjivači su ušli u kuću neposredno nakon što je Eugenija, Amedeova majka, počela da se porađa. Porodica je zaštitila svoju egzistenciju tako što je na Eugenijin krevet stavila najvredniju imovinu. Godine nestašice i siromaštva su pregurali takođe zahvaljujući Eugeniji, koja je zarađivala prevodeći poeziju i dajući časove. Ona je podučavala i samog Amedea sve do desete godine.

Bolešljiv od detinjstva

Modiljani je celog života ostao vrlo blizak s majkom. Kada je napunio jedanaest godina, prvi put se razboleo i dobio upalu pluća, a nekoliko godina potom na njegovim plućima se razvio hronični bronhitis. Sa šesnaest godina zarazio se tuberkulozom, koja ga je kasnije koštala i života. Svaki put kada bi se razboleo, majka Eugenija je brinula o njemu i na kraju je uspela da ga izvuče iz ralja bolesti. Nakon što se Modiljani drugi put oporavio od bolesti, majka ga je odvela na proputovanje južnom Italijom, gde je i zavoleo umetnost. Kada je imao 11 godina, Eugenija je u svom dnevniku napisala: „Amedeov karakter još uvek nije formiran, ponaša se kao razmaženo derište, ali mu ne nedostaje inteligencije. Moramo sačekati da prođe vreme i vidimo šta će se iščauriti. Možda umetnik?"

Inspirisan Afrikom

Modiljani je smatrao sebe slikarom čak i pre nego što je započeo studije slikarstva. Godine 1906. otišao je u Pariz gde je učio crtanje u "Academie Colarossi". U Parizu se upoznao sa delima Anrija de Tuluz-Lotreka, pod čijim uticajem jedno vreme slika, ali oko 1907. otkriva dela Pola Sezana koja su ga zadivila. Tada je upoznao i nemačkog umetnika Ludviga Majdnera koji opisuje Modiljanija kao poslednjeg pravog boema. Tokom boravka u Parizu žestoko je pio i drogirao se, a često su ga pratile i razne afere. Svog prvog mecenu Pola Aleksandra nalazi 1907. godine. Preko njega upoznaje i Brankuzija, jednog od tada najpoznatijih vajara. U tom razdoblju pa sve do Prvog svetskog rata Modiljani uglavnom izrađuje kamene skulpture inspirisane afričkom umetnošću. Nekoliko godina kasnije upoznao je Anu Ahmatovu sa kojom je bio u vezi iako je ona bila udata. Posle godinu dana Ana je ipak napustila Modiljanija i vratila se svom mužu.

Ukleti umetnik

Kada je počeo Prvi svetski rat, Modiljani je pokušao da se prijavi u vojsku, ali su ga odbili zbog lošeg zdravlja. U međuvremenu je slikao portrete prijatelja - Pabla Pikasa, Dijega Rivere, Žana Koktoa, Morisa Utrilja, Maksa Žakoba... Ljudi su ga zvali Modi, što se grubo može prevesti kao 'ukleti, prokleti', dok su ga prijatelji i porodica često oslovljavali kao Dedo. Godine 1914. prestao je da pravi skulpture zato što više nije imao kamena za klesanje. Iste godine je upoznao Beatris Hejstings, mladu englesku novinarku, s kojom se sprijateljio i koja mu je bila model sledeće dve godine. Ona mu je pozirala za čuvenu sliku Madam Pompadur. U to doba je počeo da slika ekspresionističkim stilom portretisanja. Lice i vrat su izduženi, linije su fino savijene, često se ne vide zenice, usne su sitne, sa osećajem blage ironije. Godine 1916. upoznao je Leopolda i Anu Zborovski, s kojima postaje istinski prijatelji. Modiljani ih je naslikao nekoliko puta. Tada je započeo veliku seriju izuzetno erotičnih aktova.

Sudbinsko poznanstvo
Godine 1917. upoznao je devetnaestogodišnju Žanu Ebitern. Žana, ispostaviće se ljubav njegovog života, postala je jedan od njegovih glavnih modela - naslikao ju je više od 25 puta. Decembra 1917. Modiljani je prvi put izložio svoja platna aktova u galeriji Bert Vejl. To je bila njegova jedina samostalna izložba tokom života. Izazvala je veliki skandal i policija je naredila da se platna skinu sa izložbe. U proleće su Modiljani i Žana pobegli u Nicu. Tamo je nastao najveći broj njegovih dela koja kasnije postaju najpoznatija i najskuplja. Novembra 1918. godine Žana je rodila Modiljaniju ćerku kojoj daju ime po majci – Žana. Već sledeće godine su se vratili u Pariz.

Tragičan kraj velike ljubavi

Energija zapanjujuće snage, koju je u svom delu i životu oličavao ovaj neshvaćeni i nesrećni umetnik, ugasila se jednog hladnog januarskog jutra 1920. godine. Umro je u 36. godini od tuberkuloze, nedostatka hrane, nedostatka želje da se leči i nedostatka entuzijazma. On, koga nisu razumeli tokom života, postao je legenda nakon smrti, kako to obično biva. Modiljanijeve zadnje reči u taksiju koji ga je vozio u bolnicu bile su: „Poljubio sam svoju ženu. Zakleli smo se na večnu sreću." Život je okončao u bolnici Milosrđa, dozivajući svoju majku i uzdišući: „Draga Italijo." Narednog dana, njegova žena Žana Ebitern bacila se u osmom mesecu trudnoće sa osmog sprata. Njeni roditelji nisu dozvolili da počiva kraj jednog Jevrejina, pa zato dvoje ljubavnika nisu sahranjeni zajedno. Priređena mu je veličanstvena sahrana, a oko hiljadu ljudi je pratilo povorku sve do Per Lašeza. Tek posle tri godine Ebiternovi su pristali da promene odluku i tako danas dvoje ljubavnika koji su se jedno drugom zakleli na „večnu sreću" počivaju u istoj grobnici.

Čulne i čedne žene na slikama

Neusaglašenost između neumerenog života i smirenog, uzdržanog rada izazivala je stalno interesovanje za Modiljanija i njegov život tokom čitavog 20. veka. Crtež je za Modiljanija bio dar prirode, koji je branio čitavog života. Bio je rođeni crtač, što se vidi po njegovim prvim radovima. Jedno vreme ga je zanimala skulptura, ali se zbog slabog zdravlja ipak opredelio za slikarstvo. Portretisao je Brankuzija, koji je delio njegov entuzijazam za skulpturu, Kislinga, Sutina, kao i bezbroj žena koje je voleo, a koje su njega volele još više. Posebno mesto zauzima engleska pesnikinja Beatris Hejstings i Žana Ebitern, najveća ljubav njegovog života. Senzualne, ponekad besramne (ali nikad vulgarne), čulne i čedne. Ovi dugovrati portreti, ove nage žene koje trijumfuju i koje nas danas toliko fasciniraju, tada nisu imale isti uspeh. Tokom kratkog i dramatičnog života, njegova najdublja tuga, ona koja je uništila njegovu dušu mnogo više od loših uslova života, alkohola i droge, bila je činjenica da njegov genije nije bio prepoznat.