Apologeti

Hrišćansko učenje počinje da se učvršćuje s radovima apostolskih otaca; ovaj naziv počeo se koristiti u XVII stoleću i obično se odnosi na pet autora iz prve polovine II stoleća: na Varnavu, Klimenta Rimskog, Ignjatija Antiohijskog, Polikarpa iz Smirne i Herma. Apostolski oci su ili smatrani učenicima apostola ili učenicima njihovih učenika i po svom duhu oni se još uvek nalaze u granicama apostolskog učenja. Iako u njihovim delima hrišćansku doktrinu nalazimo u njenom evanđeoskom obliku, tu su formirane osnovne teme hrišćanske filozofije: (a) bog i njegovo bivstvo, (b) Hrist kao Logos i posrednik između boga i sveta, (c) čovek i njegov odnos prema bogu, (d) svet i njegova struktura, (e) istorija i njen cilj. Apostolski oci čine vezu između epohe otkrovenja i epohe tradicije i oni kao svoj zadatak vide kulturno samoodređenje hrišćanstva.      Treba imati u vidu da u II stoleću hrišćani, još uvek malobrojni, žive u društvu čija se kultura i tradicija bitno razlikuju od njihovog pogleda na svet. Pagani vide u hrišćanstvu neprijatelja i ono je tada bilo prinuđeno da se počne braniti od kritika pagana; tako je apologetika postala poseban teorijski žanr. Apologetima su nazivani mnogi veliki učitelji crkve sve do IV stoleća; među prvima bili su grčki apologeti Kodrat, Aristid, Justin, Tatijan, Atenagora, Teofil, Meliton, a među latinskima prvi je bio Minucije Feliks; u apologete s obzirom na mnoge odnose, ubrajaju se i Irinej Lionski, njegov učenik Ipolit Rimski, čak i Tertulijan. Ali, dok su apostolski oci bili vezani za ideje i predstave Novog zaveta i dok im dela ne izgledaju dovoljno teorijska, kod apologeta se doktrinarni, opštefilozofski momenat javlja svesno i razgovetno.      Dela apologeta se po prvi put obraćaju nehrišćanskom auditorijumu; njihov zadatak je da pokažu kako (a) paganska verovanja nemaju prednost u odnosu na hrišćansku veru, (b) kako se helenska filozofija uplela u protivrečja i da je nesposobna da dâ jednu, za sve važeću istinu, (c) da su najbolji helenski umovi bliski hrišćanstvu i da je (d) samo hrušćanstvo jedinstva, istinita i svima prihvatljiva filozofija.  Najznačajniji apologeti behu kod Grka Justin i Atenagora, a kod Rimljana Minucije Feliks a potom Laktancije. Justin je rođen u Siriji, u paganskoj porodici i primio hrišćanstvo 132. godije; svoju prvu Apologiju uputio je Hadrijanu a drugu Marku Aureliju; njegov pogled na svet je eklektičan i pod velikim uticajem stoika i Filona. Za razliku od kinika i stoika, čiji je poziv na filozofiranje podrazumevao individualni napor, za Justina kao Hrišćanskog mislioca, budući da je poslednja reč sadržana u Pismu nije najvažnije traženje istine, već njeno tumačenje, proširivanje i zaštita (apologija), a ovo poslednje njemu se činilo najvažnijim. Justin paganskoj filozofiji ne odriče pravo da se naziva mudrošću, ali je smatra mudrošću nižeg reda u odnosu na onu hrišćansku. Zato on smatra da paganska filozofija nije univerzalna (kao hrišćanska) već je svojina malobrojne elite; nadalje, o istini i smislu života paganska filozofija govori u teško dostupnoj formi dok o tome hrišćanska mudrost govori jednostavnim, svima ra- zumljivim jezikom; paganska filozofija je podeljena na škole koje o mnogim stvarima govore različito, a istina je jedna pa se stoga prava mudrost mora oslanjati na jedan izvor istine - Sveto pismo; naspram paganske mudrosti koja je ljudska tvorevina, hrišćanska mudrost je božanska tvorevina pa je zato hrišćanska mudrost starija od paganske a jevrejski proroci svoje učenje izložili su mno- go pre pojave grčke filozofije. U ovim Justinovim stavovima nalazimo sve osnovne elemente argumentacije koje ćemo sretati kod kasnijim apologeta, a to su argumenti univerzalnosti, jednostavnosti, jedinstva, autoritativnosti i starosti. Sve ideje grčkih filozofa, koje su se slagale s hrišćanskim idejama, Justin je pripisivao hrišćanskim misliocima, pa je govorio da "sve što je bilo ko rekao dobro, pripada nama, hrišćanima". Tako se već kod Justina hrišćanstvo smešta u centar svetske istorije sve što se ranije dogodilo samo je "priprema" za potonju pojavu hrišćanstva, te su Mojsije i Platon samo oruđa proviđenja. Premda se Justin ne poziva na Jovanovo evanđelje (koje još ne poznaje), prvi počinje da poistovećuje logos sa Hristom, pa "svi oni koji su živeli saglasno sa logosom, jesu hrišćani, makar ih smatrali i bezbožnicima, kao Sokrata ili Heraklita". Logos je, kao i kod Filona, posrednik između čoveka i boga. Budući savršeno transcendentan bog svoju vezu sa svetom ostvaruje pomoću logosa koji jeste i njegov sin. Večno postojeći u bogu, kao njegova unutrašnja reč, tj. kao aktuelna misao, logos dobija samostalno postojanje kad se ta reč izgovori. Rađajuči reč-logos, bog ništa ne gubi od svoje biti, jer reč se ne umanjuje kad je izgovaramo, pa je rađanje logosa od strane boga slično predavanju svetlosti od jedne buktinje drugoj.     Za povezivanje hrišćanstva i helenske filozofije bila je potrebna ideja koja bi ih ujedinila i ova je nađena u ideji Logosa koja je mnogo govorila obrazovanom paganinu; kada su apologeti odlučili da Logos poistovete sa Hristom, oni su zapravo načinili odlučan korak ka spajanju grčke filozofije i apologetskog nasleđa i ovom poslednjem približili umne Grke. Tako sa Justinom počinje asimi- lacija paganske filozofske kulture od strane hrišćanskih mislilaca. Ali, dok Justin smatra da se grčka filozofija nalazi u harmoničnom skladu s hrišćanskim učenjem, već njegov učenik Tatijan, poreklom iz Mesopotamije, rođen oko 120. godine n. e, ponavljajući u većini slučajeva stavove svog učitelja, napada helensku filozofiju kao nemoralnu i suprotstavlja joj "mudrost varvara" koja je viša od helenske s obzirom na jedinstvo, jednostavnost i univerzalnost koje poseduje; istovremeno, on nije mogao odbaciti i samu reč filozofija već je upotrebljava kao oznaku istinskog hrišćanskog učenja, te od njegovog vremena reč filozofija kao i helenska pozajmica teologija čine nezaobilazne pojmove kojima se izlaže Hristova mudrost, uz dodatno razlikovanje "naše", "hrišćanske", "istinite", "najviše", "božanske", "nebeske", "duhovne", i "unutrašnje" filozofije od helenske "spoljašnje" i "svetovne" mudrosti (Žunjić, 1995, 20)     Deceniju nakon mučeničke smrti Justina (165) Atenagora je, nastojeći da izloži novo hrišćansko učenje i da hrišćane obrani od optužbi za ateizam i ignorisanje državne religije kao i za kovanje zavera, u spisu Legatio pro christianis (Zauzimanje za hrišćane) upućenom Marku Aureliju, nastojao da opovrgne napade za tobožnji ateizam hrišćana i isticao monoteističke elemente u grškoj filozofiji (pozivajući se na Platona, Aristotela, Sofokla, Euripida i stoike). Podudarnost učenja grčkih filozofa i hrišćanskih mislilaca Atenagora ne "dokazuje" tvrdnjama o pozajmicama od strane Grka, već polazi od "prirodnog" saznanja boga, od toga da postojanje jednog boga može biti dokazano na osnovu posmatranja samoga sveta koji svojom svrhovitošću i lepotom ukazuje na umetnika koji ga je stvorio (Leg., 16. 22). Oslanjajući se na stoike Atenagora ističe topološki dokaz o jednom bogu: bog je po samom svom pojmu bezgranično i sveobuhvatno biće, i prema tome mora biti jedan; bog obuhvata sve prostranstvo i drugi bogovi nemaju gde da budu. Atenagora je među prvima koji nastoje da veru dopune razumom pa ga neki smatraju i rodonačelnikom spekulativne hrišćanske teologije.     Pokušaj sjedinjavanja filozofije i hrišćanstva počinje sa Klimentom Aleksandrijskim (150-216) i Origenom (185-254) i oni su zaslužni za formiranje religiozne samosvesti hrišćanske crkve. Činjenica je da aleksandrinci nisu najpravilnije shvatali bit grčke filozofije i isto tako, činjenica je da su pri tumačenju porekla filozofije uzimali samo ono što im je išlo u prilog, te se taj hrišćanski pragmatizam već od samog početka koristio činjenicama u zavisnosti od toga kako je to odgovaralo prvim hrišćanskim teoretičarima; to je razlog što su se za svoje ciljeve naizmenično služili čas apologetskim čas gnostičkim stavovima. Tako je, po rečima Klimenta, filozofija bila poklon od boga i služila je Grcima da bi se vaspitali i pripremili za hrišćanstvo, kao što je to kod Jevreja bio njihov verski zakon. Kliment je pisao da su grčki filozofi svoje misli krali iz jevrejskih religioznih knjiga, ali su to prikrivali i sebe prikazivali originalnima.     Tit Flavije Kliment (kasnije poznat kao Kliment Aleksandrijski) rodio se u paganskoj porodici (možda u Atini) i dobio izuzetno dobro obrazovanje; hrišćanin je postao u zrelo doba; posle dugih putovanja u potrazi za istinom po Italiji, Siriji i Palestini, Kliment je došao u Aleksandriju oko 200. godine i postao prvi čovek Aleksandrijske bogoslovske škole; o njegovom prethodniku, Pantenu, koji nije za sobom ostavio spisa, ne zna se mnogo. Nekoliko godina nakon progona od strane Septimija Severa Kliment se preselio u Kapadokiju gde je proživeo i poslednje godine života.     Kliment je u istoriju patristike ušao i kao tvorac prvog univerzalnog sistema hrišćanske pedagogije koja je istovremno bila i njegov teorijski sistem; on je možda prvi univerzalno obrazovani hrišćanski mislilac, znalac filozofije, mitologije i literature (razume se, i hrišćanske) i geografije. Klimentov cilj je bio da hrišćansko učenje pretvori u uređen sistem znanja; osnovna Klimentova dela čine trilogiju: prvi deo je Protreptik (Nagovor Helena) i on se izučava na pripremnom nivou; zadatak mu je da ljude odvrati od sujeverja i približi veri; drugi deo Pedagog služi lečenju strasti i vaspitanju duše. Treći, najvažniji deo Klimentovog učenja je Stromate i tu se izlaže summa hrišćanske mudrosti, istinsko znanje (gnósis).     Razvijajući poziciju apologeta Kliment dolazi do zaključka o harmoniji vere i razuma; istovremeno, vera je pripremni stepen na putu usavršavanju i vodi ka gnosisu; u tom smislu je znanje nemoguće bez vere. Pomoću alegorijskog metoda razum dozvoljava da se otkrije i razjasni sadržaj vere; filozofija je neophodna za prelaz od vere ka istinskom znanju. Ostale nauke služe filozofiji kao što filozofija služi teologiji. Gnosis podrazumeva saznanje boga (teologiju) i najviše moralno savršenstvo. Saznanje boga je nemoguće i može se znati samo ono što bog nije. Ovde apofatička teologija dobija svoj klasičan oblik. Bog je iznad sveg postojećeg, iznad jedinstva; beskonačan je, nevidljiv i nema imena. On je u Sinu-Logosu, koji je Moć i Mudrost Oca, postoji oduvek, nestvoren. Logos – energija oca – posrednik je između njega i sveta, zakon je i razum sveg što postoji. Logos je posle Oca, a Sveti duh je na trećem mestu u božanskoj trijadi.     Najviši stepen saznanja boga treba da bude praćen moralnim savršenstvom; gnosis je intelektualno-moralno stanje u kome se znanje o bogu spaja s asketskom besprekornošću i hermeneutičkim umećem. Na najvišem stepenu gnostika platonistički ideal kontemplacije sliva se sa hrišćanskim idealom ljubavi prema bogu i bližnjem. Etički pogledi Klimenta odaju uticaj stoičkog ideala bestrašća, pošto je bog, kao najviše moralno savršenstvo, oslobođen strasti.     Nakon Klimenta na čelo Aleksandrijske škole došao je Origen, jedna od najneobičnijih, ekstravagantnih figura patristike, kako u ljudskom tako i u intelektualnom smislu. Origen se rodio u hrišćanskoj porodici i od detinstva je pohađao časove u Aleksandrijskoj bogoslovskoj školi gde je slušao Pantena i Klimen- ta; godine 203. izabran je za Klimentovog naslednika; vodio je asketski način života; sa 25 godina verovatno je slušao Amonija Sakasa kod koga je nekoliko godina kasnije učio i Plotin; tako se u Origeni spajaju dve kulturne tradicije: helenska i hrišćanska; on je bio jedan od najtalentovanijih tumača jevrejske i grčke Biblije, veoma popularan propovednik. borac protiv pagana, ali u velikoj meri zavisan od stoičkog platonizma. Godine 232/233. prešao je u Palestinu, gde je osnovao sopstvenu školu i tu, u vreme progona hrišćana, poginuo. Pisao je više no svi njegovi prethodnici i s njim je moguće porediti samo Avgustina; to je posledica i načina rada: Origen je diktirao mnogobrojnim stenografima a zatim je sve to umnožavano od strane kaligrafa; kada je reč o širini interesa Ori- gen ne zaostaje za Klimentom, a sam prevazilazi većinu otaca crkve. Svojim komentarima Svetog pisma prevazilazi sve do tada napisane spise o tome.     Dok je kod Klimenta vidna zavisnost od Filona i premda je njegova filozofija neoriginalna, njegova je zasluga, a potom posebno i Origena što je platonizam prožet njihovim eklektičkim duhom definitivno ušao u hrišćansku dogmatiku. Origen je vladajući sistematski um ne samo rane već i celokupne patristike i stvorio je prvi sistem filozofske teologije zasnovane na najvišim dostignućima grčke filozofije, a posebno neoplatonizma. Mnogo je toga u njegovoj teoriji izazivalo sumnje već u III i IV stoleću a na Petom Vaseljenskom saboru u Konstantinopolju (553) njegovo je učenje proglašeno nekanonskim, bez obzira na njegovu mučeničku smrt. Zato Origena ne smatraju pravim ocem crkve, a većina njegovih spisa je izgubljena.     U hrišćanstvu Origen je video vrhunac grčke filozofije i njegov uzor (kao i svoj patristici) bio je Platon; tu treba tražiti objašnjenje za izraziti Origenov interes za metode dokazivanja u matematici, logici i simbolici brojeva; alegorijski metod je za njega glavno sredstvo egzegeze. Svoje osnovne stavove izložio je u spisu O počelima (spis je došao do nas samo u latinskom prevodu); u prvom delu govori se o bogu kao večnom izvoru svega postojećeg, u drugom, o svetu i njegovom stvaranju, u trećoj, o čoveku i njegovom određenju, a u četvrtoj o otkrovenju i načinima kako do njega dospeti. Tako izložena "počela" postaju obrazac za sva potonja izlaganja hrišćanskog učenja i time se otvara epoha uni- verzalnih dogmatskih sistema.     U prvom delu pomenutog spisa Origen ističe kako se verske istine dele na one suštinske (u koje spadaju najvažnije dogme, svedočanstva o simbolima vere) i one manje suštinske (o kojima u svetim spisima ne piše mnogo ili ne piše ništa); u prvom slučaju nedopustiva je sloboda, dok se, kad je reč o pojedinačnim pitanjima koja se, pre svega tiču tvarnoga sveta, teolog može pozivati na sopstveni razum (ali da ostane u saglasju sa svetim spisima). Na taj način Origen je formulisao i metod spekulativne teologije kojeg se uvek ni on sam ne pridržava. Sama metoda je trostepena i moguće je razlikovati tri stepena smisla: bukvalni, duševni (etički) i duhovni (apstraktno-teološki).     Nastojeći da veru (pístis) prevede u znanje (gnósis) Origen je hteo da postavi temelje hrišćanske teologije kao naučnog sistema; pojavu hriščanstva je tumačio kao završetak filozofije koja je u nekim svojim delovima prihvatljiva i za hrišćane. Kruna Origenovog učenja jeste u tumačenju pojma boga kao čistoga duha u njegovoj nepromenljivosti i jedinstvu, a koji se izdiže nad svim stvorenim kao večni tvorac svih stvari i koji, u svoj svojoj potpunosti ne može biti saznat ni od čega tvarnog. Origenov Bog je nadbivstvena, nesaznatljiva "monada" koja prevazilazi sve što se o njoj može reći; bitno svojstva boga jeste apsolutna uzročnost njegove volje: on večno stvara i njegova tvoračka delatnost je večna kao i on sam te se on može spoznati samo na osnovu njegovih tvorevina. Posledica njegove sopstvene nepromenljivosti je da se njegovo stvaralaštvo ne može prostirati neposredno na promenljive pojedine stvari, već samo na večno otkrovenje njegovog sopstvenog bića na njegov lik, logos. Taj logos je kao lice, samostalna hipostaza; ako je i niži od Boga-Oca, on je ipak nekakav bog (téos), neki drugi bog (deúteros téos) i Sveti duh se odnosi prema njemu kao i on prema Ocu. S obzirom na odnos prema svetu logos je ideja ideje, pralik (saglasno s kojim božanska volja sve stvara); "ideja ideja" i sve stvari su odraz Logosa no ne i Boga-Oca. Na taj način Logos je posrednik između Boga i sveta, i u njemu se prvobitna monada razvija u mnoštvenost. Prva hiopstaza postoji sups- tancijalno a druge dve akcidentalno; to ima za posledicu da se Sin i Duh ne rađaju iz bivstva Oca. Delovanje Oca prostire se na sve postojeće, Sina na sve umno, Svetoga Duha na sve sveto. Tako kod Origena nailazimo na poricanje jednosuštastvenosti tri hipostaze i problem triniteta Origen rešava u duhu nekanonskog subordinacionalizma.     Kao što se u neoplatonskom sistemu Um večno rađa iz Jednog, tako se kod Origena druga hipostaza rađa iz prve; akt stvaranja sveta on takođe misli van vremena (premda je nemoguće zamisliti Boga tako da nije svemogući i da nije tvorac). Bez obzira na to što je građenje večno i što je sastavljeno iz duhova predodređenih da učestvuju u božanskom blaženstvu kako bi na kraju postali bo- žanska bića, Origen ističe kako tvarni svet postoji u vremenu i nije jedino mogući; svetovi se naizmenično smenjuju; tako se Origen vraća staroj koncepciji o beskonačno mnogo svetova; ali, u tom slučaju duše mogu da pređu iz jednog sveta u drugi i Origen obnavlja pitagorejsko-platonističko učenje o seobi duše. Duša čini sredinu između tvari i duha; ona ima mogućnost da se približi bogu i tada postaje um, čisti duh, ali može se naći i van svake materije i biti čisto nebiće. Na taj način duhovi imaju slobodu izbora koja je data i svim umnim bićima, a ta sloboda je i jedini uzrok zla u svetu. Zlo je otpadanje od punoće bivstvovanja u nebivstvovanje i stoga svaki duh, budući da poseduje slobodu, više ili manje otpada od božanske suštine i za njegovo očišćenje bog stvara materiju pa se tako duhovi materijalizuju i postoje silazni stepeni: anđeli, nebeska svetla, ljudi, mračni demoni.     Spajanje s materijom je kazna za dušu (time Origen anticipira jedan od osnovnih stavova neoplatoničara), ali pošto su dobro i zlo prisutni u tvari samo akcidentalno, i u čulnom svetu ne može biti supstancijalnog dobra i zla, nijedno razumno biće (ukljućujući i đavola) nije osuđeno na zlo i u principu može se uzdići do dobra. Umna/razumna bića, kao što smo rekli, obrazuju svetsku hijerar- hiju i mesto svakog bića u njoj zavisi od njegovog moralnog savršenstva. Tako Origen u čisto platonskom duhu etici daje ontološki temelj.     Ono, što se javlja kod Origena, tipično hrišćansko a strano helenističkom intelektualizmu jeste isticanje u prvi plan volje s njenim metafizičkim značenjem; volja boga pokazuje se kao večna manifestacija njegove suštine, dok volja duhova jeste slobodna ali ima vremenski karakter; jedna spram druge nalaze se kao ousía i génesis kod Platona, kao bivstvo i bivanje; naspram nepromenljive božanske volje sloboda volje pojedinih duhova sadrži u sebi pojam razlikovanja, promenljivosti, pojedinačnog postojanja i kao takva sadrži sebi osnovu greha i materijalnosti. Na taj način Origen ima mogućnost da apsolutnu uzročnost boga (koji pored sebe ne podnosi nikakvu nezavisnu materiju) poveže s činjenicom zla, čulnosti i nesavršenstva i da izmiri etičku transcendenciju s fizičkom imanencijom, tj. da shvati boga kao tvorca, ali ne i kao vinovnika zla. Tako su vera u božansku svemoć i svest o sopstvenoj grešnosti dva protivrečna elementa hrišćanske metafizike i Origen ih nastoji izmiriti pomoću pojma slobode.     Večno stvaranje podrazumeva i sukcesivno nastajanje beskonačnog broja eona, sistema sveta u kojima se pad i iskupljenje ponavljaju u liku novih duhova; ovaj stav Origen dalje ne razvija i usredsređuje se na sada postojeći svet duhova. Duhovi koji su pali iz materije, a u koju su prognani radi očišćenja, streme obratno, k božanskom načelu; mada bi to trebalo da dosegnu i svojom slobodom, zahvaljujući božanstvenosti koja je prisutna u njima i koja se ne gubi ni pri najdubljem padu, ipak ne uspevaju u tome bez pomoći milosti (koja već vekovima dejstvuje - time se, na tragu apologeta, priznaje propodeutička vrednost paganske filozofije, tj. platonske i aristotelovske etike) koja se u potpunosti nalazi tek u Hristu. Svojom bezgrešnom dušom predvečni logos sjedinjuje se u bogočovečno jedinstvo: svojim stradanjem on je za svet verujućih iskupljenje koje se konkretizuje u vremenu, a izabranima svojom suštinom daje istinsko prosvetlenje. S njegovom pomoći konačni duh dostiže različite stepene iskupljenja: veru, religiozno razumevanje čulnog sveta, shvatanje logosa i na kraju, blaženstvo poniranja u božansko. Posredstvom sveopšteg delovanja slobode i milosti svi duhovi treba da budu oslobođeni, telesnost odbačena i sve stvari treba da se vrate bogu (apokatástasis). Iz ovih osnovnih hrišćanskih teza koje nalazimo kod Origena vidno je kako je hrišćanstvo ovladalo idejama antičke filozofije i pomoću religioznih principa preradilo ih u jednu novu celinu; promene do kojih tu dolazi manifestuju se u sferi eshatologije i hristologije; u ovoj poslednjoj Origen više pažnje posvećuje kosmologiji no onom spasiteljskom momentu logosa, mada ih pri tom nije uspeo u potpunosti saglasiti. Sporovi koji će se voditi na tlu njegovog učenja tokom III i IV stoleća imaju čisto teološke motive i ne menjaju njegove temeljne pretpostavke.     Zahvaljujuči visokom filozofskom nivou, dubini i originalnosti, Origenovo učenje je višestruko odredilo razvoj patristike; pre svega ovde se misli na niz njegovih učenika kao i na veliko uvažavanje koje je Origen imao kod crkvenih otaca iz Kapadokije koji su načinili i antologiju najvažnijih njegovih tekstova. To nikako ne znači da je postojala opšta saglasnost s Origenovim stavovima; naprotiv, protiv Origena pisao je učenik Pavla Samosatskog Lukijan (umro 312.), koji je osnovao Antiohijsku teološku školu i bio učitelj Arijana, osuđenog na Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji (325).     Treba imati u vidu da su već pomenuti kritičari hrišćanskog učenja (Cels, Porfirije) nastojali da dokažu kako tu nije reč o nekim novim učenjima već o stavovima preuzetim od raznih ranijih autora; tako Cels ističe kako je u učenju o bogu pogrešno shvaćen Platon, učenje o 7 neba preuzeto je od Persijanaca, ve- rovanje o duši koja se uzdiže preuzeto je iz kulta Mitre; učenje o stvaranju sveta preuzeto je od Jevreja i puno je protivrečnosti, učenje o uskrsnuću počiva na nerazumevanju učenja o seljenju duša, a mišljenje o praštanju drugima je nespretna imitacija Platonovog Kritona.     Prvi teoretski predstavnici hrišćanske crkve morali su na to da reaguju: smatrali su da je filozofija izvor svih zabluda i da je treba odbaciti; jednom hrišćaninu bilo je važnije verovanje nego razmišljanje koje ga može odvesti s pravog puta vere. Najznačajnija karakteristika Tertulijanovog pogleda na svet je da tu imamo antifilozofsko i antilogičko stanovište, otvorenost za protivrečja, paradoksalnost (koja ima za zadatak da otkrije dubine vere). Ako je za Klimenta Aleksandrijskog ceo svet bio Atina, Tertulijan pita imaju li išta zajedničko Jerusalim i Atina; paganska filozofija je majka jeresi, ona se ne može usaglasiti sa hrišćanstvom, filozofi su patrijarsi jeretika, a boga može spoznati samo duša koja je po prirodi hrišćanska; bog je iznad svih zakona koje bi hteo da mu nametne filozofski um.  Tako je spokojnu promišljenost Minucija Feliksa (oko 200) u oceni antičke kulture smenio beskompromisni kriticizam pomešan s emocionalnim odbijanjem izražen u negativnom stavu kakav nalazimo kod Tertulijana; dok je Minucije Feliks (200) u dijalogu Oktavije (po formi bliskom Ciceronovim dijalozima) izlagao hrišćanstvo u duhu etičkog racionalizma, braneći čistotu i duhov- nost hrišćanskog morala, on je isticao političku lojalnost hrišćana, njihovu spremnost na mučeništvo u ime vere; branio je ranohrišćanski ideal siromaštva i žestoko napadao amoralizam paganskog sveta, a u odbranu hrišćanske dogme o vaskrsenju, ističući kako je daleko teže nešto iz ničeg stvoriti, no vaskrsnuti ono što je već bilo, i tu se Minucije poziva na ponovljivost i cikličnost prirodnih pojava.     Među latinskim autorima tog perioda bio je Kartaginjanin Kvint Septimije Florent Tertulijan (oko 160-posle 220) i on ima za latinsku patristiku isti značaj koji i Origen za grčku. Zapad je u Tertulijanu dobio sveg teoretičara pre no Istok (u Origenu). Tertulijan je dobio dobro obrazovanje, verovatno i pravničko; po nekim svedočanstvima bio je sveštenik, ali se potom pridružio sekti religioznih fanatika - montanista. Naspram aleksandrinaca Tertulijan je predstavnik radikalnog antignostičkog smera unutar patristike, posebno time što akcenat stavlja na čisto religiozni momenat. Tertulijana možemo smatrati tvorcem latinske teološke leksike. Činjenica je da svoje učenje ne izlaže kao koherentan sis- tem; kod njega se međaju teologija, kosmologija, psihologija i etika a sve to praćeno je velikim uticajem stoičkog učenja.     Tertulijan je, kao niko pre njega, pronikao u samu bit religioznosti i dospeo do poslednjih temelja lične vere; pod njegovim uticajem naći će se kako Avgustin, tako i potonji mislioci: Paskal, Kjerkegor, Lev Šestov i u tom smislu je Tertulijanov uticaj dublji no Origenov; ovo je pre svega bilo moguće i time što je Ter- tulijan paradoksalnost razvio kao posebno metodsko stanovište; da bi se istinski javio, Bog to može učiniti samo na nerazuman i paradoksalan način: "Sin božji je raspet; mi se ne stidimo iako je to stidno. I umro je sin božji; to je potpuno pouzdano, mada je besmisleno. I posle sahrane je vaskrsnuo; to je nesumnjivo, jer je nemoguće (De car., 5). Teolozi koji su istupali u odbranu vere u srednjem veku, a protiv intelektualnih pretenzija tzv. racionalne teologije, pripisali su Tertulijanu maksimu Credo quia absurdum est (verujem jer je apsurdno); taj credo veoma dobro izražava njegovo mišljenje i mišljenje onih koji su bili razočarani antičkim intelektualizmom. U vreme kad se razum, koji su grčki filozofi i rimski retoričari podigli do neba, a koji je stvorio veličanstveni svet antičke kulture, pokazao nesposobnim da izađe na kraj i sa jednim od realnih socijalnih problema, i kad je intelektualizam sve više vodio u skepticizam i pesimizam, u apstraktno umovanje i misticizam - pojavila se vera. Verovanje je apsurd za razum, i baš je taj apsurd rezultat koji proizlazi iz sadržaja verovanja. Za vernika to nije dokaz neodrživosti njegovih uverenja, nego, naprotiv, potvrda da je to viša istina koju razum ne može shvatiti. To je bio pokušaj da se vera prikaže kao prava istina, da se pomoću nje može dobiti ono što razumom ostaje nedokučivo te je posve prirodno da filozofija ne može biti iznad teologije. Nesreća pagana bila je u tome što su oni uvek tražili a nisu nikad nalazili, što su samo kucali na vrata istine, ali ih nisu otvorili; traženje je ili odsustvo vere ili njen gubitak; onaj koji je već našao ono u šta veruje nema potrebe za daljim istraživanjem. Tertulijan stoga kaže: "Mi nemamo potrebe za radoznalošću posle Hrista, nemamo potrebe za istraživanjem posle Evanđelja (...) U pogledu pravila vere ne znati ništa znači - znati sve". Ako se mudrost ovog sveta pokazala kao bezumlje, prirodno je bilo očekivati da se bezumlje proglasi za mudrost i to je razlog što, po Tertulijanu, treba verovati upravo u ono što je sa stanovišta antičke mudrosti protivrazumno, i možda samo tome i treba verovati (credo quia ineptum).      Treba imati u vidu da se Tertulijan odriče antičkog razuma, tj. elitarnog intelektualizma a ne razuma uopšte, jer on zdrav razum i dalje visoko ceni; istina se sačuvala samo u duši neangažovanog prostog sveta, a kultura je bolest; oslobađajući se od nje čovečanstvo se vraća u svoje normalno, prirodno stanje - stanje zdravih nagona i trezvene razumnosti. Isto tako, Tertulijanova kritika filozofije nije usmerena toliko protiv antičke filozofije po sebi koliko protiv njene upotrebe od strane gnostika koji su sa stanovišta antičke filozofije kritikovali hrišćansko učenje; on se manje pita o istinitosti antičkih mislilaca a mnogo više o njihovoj istorijskoj ulozi koja je izrazito negativna jer su filozofi postali "pa- trijarsi jeretika" (De an., 3). Ako o Aristotelovoj filozofiji govori da je previše razvučena i dosadna, glavna zamerka Stagiraninovoj filozofiji bila bi u tome što je ona naoružala jeretike dijalektičkom veštinom koja pretenduje na sve, ali realno ne rešava ništa. Krajnji cilj svoje kritike antičkih filozofskih učenja Tertulijan nije video u njihovom opovrgavanju, već u ograđivanju od njih. Među- tim, to ograđivanje je podrazumevalo i razjašnjenje sopstvenih stavova pa je apologet bio prinuđen da ih izloži i to, opet, sredstvima same filozofije koju je odbacivao. Razvijajući koncepciju čiste vere Tertulijan je tvrdio da filozofija ne može intervenisati u sferi religije, premda se ne isključuju filozofska sredstva za opravdanje vere; to znači da filozofija treba da se odrekne istraživačke i zadrži samo objašnjavalačku funkciju. Međutim, on odbacuje i alegorijska tumačenja i zadržava samo ona bukvalna, jer prva mogu odvesti u jeres. Izlazeći, kao i Minucije, iz latinske retorske škole, Tertulijan, za razliku od svog prethodnika, nije prihvatao ni ciceronovski odnos prema filozofiji, ni njegovu visoku ocenu prosvećenog razuma; ali dobro usvojivši retorsku i literarnu tehniku, zauzima negativan stav spram antičke filozofije (premda su mu najbliži kinici i stoici, čak i Seneku zove "naš Seneka"), i taj stav daleko je dublji no kod njego- vih prethodnika (Tatije, Teofil). Tertulijan ne samo da osuđuje grčke filozofske škole i helenske moralne vrednosti, već ustaje protiv savremene kulture koja je iskvarila i izopačila čoveka i prigušila njegove prirodne pozitivne sklonosti, nadgradivši nad njima čitav svet neistinitih, veštačkih vrednosti. Izlaz Tertulijan vidi u kiničkom pojednostavljivanju i povratku na prirodno stanje a to je moguće samo pomoću hrišćanske vere i asketizma     Tako Tertulijan, spaja fantastični materijalizam i senzualizam sa strogim, nemilosrdnim hrišćanstvom i s njegovom antinomno postavljenom čulnošću i moralnošću; protivrečja što ih imamo kod Tertulijana nalazimo i stotinak godina kasnije kod afričkog retora Arnobija (260-327) (Adversus gentes, 300 god.), mada ne s tako izrazitom tertulijanovskom paradoksalnošću. Kao glavnu zabludu antičkog sveta Arnobije ističe optimistički racionalizam - neosnovanu veru u neograničene mogućnosti ljudskoga razuma; kako se taj racionalizam najreljefnije nalazi kod Platona i platoničara, protiv njih je i usmerena Arnobijeva kritika i on njima suprotstavlja senzualizam i empirizam (koji ga još uvek vezuju za kiničare i stoike).     Ali ako je Arnobije bio među poslednjim apologetima progonjenog hrišćanstva krajem trećeg i početkom IV stoleća, afrički retor i pisac, učitelj retorike u Nikomediji gde je Dioklecijan preneo prestonicu carstva, Laktancije, jedan od najvećih ideologa Konstantinovog carstva, prvi je latinski pisac "trijumfalnog hrišćanstva" i u svom delu De divinis institutionibis (O božanskom uređenju) u sedam knjiga (posvećenom Konstantinu Velikom) sistematski izlaže hrišćansko učenje o moralu čiji se pojedini momenti nalaze već kod grčkih filozofa; no da bi se svi mogli sabrati i razumeti, za to je, po mišljenju ovog retora, bilo neophodno božansko proviđenje.     Laktancije je kao svoj osnovni zadatak postavio opravdanje hrišćanstva u očima rimske inteligencije još uvek vezane za antičke vrednosti; zbog svoje strasti prema retorici i bogatstva jezika kasnije je dobio nadimak hrišćanskog Cicerona. Laktancije je odista cenio Cicerona i smatrao ga ne samo savršenim retorom već i savršenim filozofom. Kako su Laktancijevi autoriteti Minu- cije, Tertulijan, Kiprijan, čisto je latinski apologet; po njegovom mišljenju nikom od apologeta pre njega nije uspelo kao njemu da hrišćanskom učenju da dražest i jasnoću, pa je tek on hrišćansku religiju sjedinio sa antičkom obrazovanošću dokazujući kako se "nikakva religija ne može podražavati bez mudrosti i nikakva mudrost ne može da se postigne bez religije" (De div., I 1-2). Dok je antička filozofija tražila mudrost van religije, a paganska religija (lišena filozofskih elemenata) bila samo mnoštvo predrasuda i sujeverja, filozofija je uvek ostajala težnja ka mudrosti, ali ne i mudrost koja je znanje krajnje istine o božanskim i ljudskim stvarima. Stoga, po mišljenju Laktancija, čvrst osnov može da bu- de samo otkrovenje, tj. istina koju je čoveku otkrio sam bog. U skladu s tim, vera u otkrovenje daje znanje istine koja je sadržana u njemu, i zato je ono samo mudrost. Prema tome, zaključuje Laktancije, u mudrosti je sadržana vera, a u veri - mudrost" (De div., IV 3). Tako se Laktancijev krajnji zaključak poklapa sa Ter- tulijanovom koncepcijom "čiste vere": filozofija mora da ustupi mesto religiji, iako je Laktancije bio jedini među latinskim apologetima koji je gajio simpatije za gnostičko i hermetičko učenje.