Postmodernizam

Savremena epoha poslednjih decenija određuje se kao postmoderna; reč je o nastojanju da se osmisli stanje svojstveno kako savremenoj kulturi tako i subkulturi; ono određuje tehnologiju, politiku, nauku, filozofiju, arhitekturu, sve oblike umetnosti, svakodnevicu, stil mišljenja, komunikativne strategije. Reč je ne samo o preosmišljavanju ili prostom preokretanju (menjanjem predznaka), već i o napuštanju temeljnih vrednosti na kojima je ponikla zapadna civilizacija i kultura; pre svega misli se na odustajanje od ideje svrhovitosti, struktuiranosti, har- moničnosti, nekoordiniranosti. Centralni pojam nije ni struktura već haos, pa se jedini smisao svesti vidi u osmišljavanju haosa; svet se sastoji iz fragmenata koji stalno menjaju smisao i ne mogu se uklopiti u neku smislenu strukturu. Ističu se razvaline (Borhes, Derida), ireverzibilni pluralizam (Velš), nesupstancijalnost, antimetafizičnost, nestabilnost, raspadanje stvari, dezorganizovanost, apokaliptičnost; govori se o kraju ideologija, utopija, istorije, blagostanja, demokratije i svakog oslonca (Delez, Gatari); ne može se reći više ništa što već neko od "postmodernista" nije rekao, a svaki pokušaj kritike ili osporavanja postmodernizma i sam pripada postmodernizmu. Za razliku od klasičnih tumačenja, svet smisla u postmodernizmu dobija "problematičan status" usled semantičkog haosa koji potvrđuje "besmisao bivstvovanja" (Kristeva). Smisao se smanjuje s umnožavanjem informacija što dovodi do "katastrofe (implozije) smisla" (Bodrijar). Kategorijalni aparat postmodernizma ne teži unifikaciji već se neprestano menja budući da je u "stalnoj evoluciji".     Sam izraz postmodernizam označava kulturu i stil današnjeg filozofiranja (koje nastoji da se sadržajno-aksiološki distancira ne samo od klasične već i od neklasične tradicije i koje sebe vidi kao post-savremeno) i njega neki teoretičari zamenjuju izrazom postneklasična filozofija i u predstavnike te vrste mišljenja ubrajaju R. Barta, Ž. Bataja, M. Blanšoa, Ž. Bodrijara, Ž. Deleza, Ž. Deridu, Ž.F. Liotara, M. Fukoa. Pojam postmoderno nastao je početkom XX stoleća kao oznaka za neke avangardne tendencije koje su se radikalno suprotstavljale literarnoj tradiciji; tim izrazom Tojnbi je označao savremenu epohu nakon I svetskog rata koja se radikalno razlikovala od njoj prethodne moderne epohe; krajem sedamdesetih godina XX stoleća taj pojam se počeo primenjivati kao oznaka nekih novih tendencija u arhitekturi i umetnosti, da bi nakon Liotarovog spisa Postmoderno stanje (1979) dobio široku popularnost i proširio se na sve oblasti kulture, od umetnosti do filozofije i od politike do ekonomije. Tim izrazom se u to vreme označuje stanje savremene epohe da bi i sam ubrzo postao predmet postmodernističke filozofske refleksije. Uprkos svom ograđivanju i distanciranju kako od klasične tako i neklasične filozofije, postmodernizam u velikoj meri zavisi od neklasične filozofske tradicije (Niče), kao i strukturalizma, neomarksizma, fenomenologije, psihoanalize i Hajdegerove filozofije; budući da nisu zanemarljivi ni uticaji semiotike, strukturalne lingvistike filozofije dijaloga, teorije igara Vitgenštajna, može se reći da su u pravu oni koji postmodernizam vide kao konglomerat svih ideja na kraju XX stoleća. Iako se post- modernizmom obično označava vreme nakon 1950. godine, ima onih koji tu početnu granicu pomeraju u prošlost i govore kako se simptomi postmodernizma mogu konstatovati već tridesetih godina XX stoleća (K. Batler, I. Hasan), kao i u Kantovom tumačenju apriorizma (V. Moran), ali ima i onih koji vreme post- modernizma protežu unazad čak do Homera (U. Eko) mada u tom slučaju više nije jasno šta je uopšte postmodernizam i ima li ičeg što ne bi bilo postmoderno. U savremenoj filozofskoj literaturi česte su diskusije o filozofskim, socijalnim, kulturološkim, literarnim, umetničkim aspektima postmodernizma; razlike među postmodernistima su tolike da se mnogi odriču tog naziva ili ističu da im je nejasno njegovo značenje (Derida); ipak, već je uobičajeno da se govori o postmodernističkoj lingvistici, postmodernističkoj naratološki, genealoški, simulacionistički, komunikativni; postmodernizam ni ne nastoji na tome da se konstituiše kao jedinstvena filozofska strategija, unificirana po svojim metodama i ciljevima, sa pretenzijom na originalnost. Semantičko i kategorijalno šarenilo postmodernističke filozofije uveliko je uslovljena ne samo odbijanjem postmodernizma od same pomisli na to da se konstituiše u oblasti konceptualno-metodološke matrice savremenog filozofiranja koje bi pretendovalo na paradig- matičan status. Postmodernizam je aktuelni fenomen koji još uvek ne pripada filozofskoj tradiciji budući da se njegov sadržaj, kao i terminološki instrumentarijum, još uvek nalaze u fazi nastajanja i ne mogu biti unificirani. To je još jedan od razloga zašto postmodernizam ne može da bude jednoznačno definisan, pa pri- likom refleksivnog određenja postmodernizma obično se polazi od njegovih pojedinačnih karakteristika - "nepoverenje u metanaraciju" (Liotar), "orijentisanost na parodiju" (F. Džejmson) – ali se ne propušta da se napomene kako postmodernizam nastaje kao posledica specifične situacije u razvoju filozofskog mišljenja. U paradigmalnoj evoluciji postmodernizma izdvajaju se dve etape: prva etapa, koja se označava kao postmodernistička klasika dekonstruktivizma (Bart, Bataj, Bodrijar, Delez, Derida, Gatari, Kristeva, Liotar, Fuko), karakteriše se krajnjim radikalizmom distanciranja od presumpcija kako klasične tako i neklasične filozofije, dok druga etapa postmodernizma, koja se razvija danas, podrazumeva povratak početnim pretpostavkama i njihovo novo promišljanje; tu se najviše radi o strategijama vezanim za komunikativni obrt u razvijanju filozofske problematike i ta etapa se ponekad označava i kao post-postmodernizam, odnosno posle- postmodernizam (After-postmodernism) koji karakteriše vaskrsa- vanje subjekta i problematike Drugog.     Nastupajući kao savremena verzija postmodernističke filozofije After-postmodernism, za razliku od postmodernističke klasike dekonstruktivizma, među svoje osnovne motive ističe "krizu identifikacije" i sadržajno se razvija kao generiranje programa prevladavanja istog kroz "vaskrsavanje subjekta"; u tom smislu mogu se razlikovati dva smera: (a) programski neoklasicizam, tj. "kulturni klasicizam u postmodernističkom prostoru" (M. Gotdinger), koji pretpostavlja ublaženu kritiku referencijalne koncepcije znaka i odustajanje od eliminacije fenomena označenog kao determinišućeg semantičkog svojstva; ovo vodi "reanimaciji značenja" (D. Vard) ili "povratku izgubljenih značenja" kako u de- notativnom tako i u aksiološkom smislu te reči (Gotdinger), a to dovodi do stvaranja odgovarajućih problemskih polja u okviru postmodernističkog tipa filozofiranja (problemi denotacije i referenci, problemi vezani za uslove mogućnosti stabilne jezičke semantike, problemi razumevanja kao rekonstrukcije izvornog ob- lika teksta i dr.) (b) komunikativni smer pomera naglasak sa teks- tološke na komunikativnu realnost i problem Drugog. Savremena kultura se označava kao kultura "ekstaze komunikacije" (Bodrijar) i to je znak pomeranja ka aksiološkoj problematici tradicionalne filozofije, a što se pokazuje i kao pomeranje akcenta s Bivstovanja i vremena (Hajdeger) na Bivstvovanje i Drugi (Levinas). Ako se u klasičnom postmodernizmu Drugi interpretira kao spoljašnji (so- cijalno-kulturni) sadržaj strukture nesvesnog (što je bilo pod uticajem lakanovske psihoanalize gde se nesvesno tumačilo kao "glas Drugog"), s pojavom after-postmodernism koncept "Drugug" dobija novu komunikacionu interpretaciju tako što realnost jezika prestaje da bude dominantna za postmodernizam. Kao linija raz- graničenja klasičnog i savremenog postmodernizma može poslužiti koncepcija K.O. Apela, njegovo shvatanje jezika i jezičkih igara. Apel ne posmatra jezik u kontekstu subjekt-objekt procedura prakseološkog ili kognitivnog poretka komunikacije već u kontekstu subjekt-subjektne komunikacije koja je u principu nes- vodiva na predaju saopštenja. U tom kontekstu jezik nije meha- nizam objektivacije informacije ili eksoresivno sredstvo (što bi po- drazumevalo objektivističku ili subjektivističku njegovu obojenost), već je medijator razumevanja u kontekstu jezičkih igara. Ako je pozni Vitgenštajn pretpostavljao potrebu oslanjanja na međudelovanje subjekta i teksta, na odnos "Ja" i realnosti kao dva igrača u igri (Hintika) sa naglaskom na istinitosti kazivanja, Apel jezičku igru tumači kao subjekt-objekt odnos čiji su učesnici jedan drugome tekst (verbalni kao i neverbalni) a to ima za posledicu da se razumevanje razume kao samorazumevanje. Apelova verzija postmodernističke paradigme ublažava prvenstvo "sudbonosnog označavaoca" nad označenim, rehabilituje razumevanje kao rekonstrukciju imanentnog smisla teksta (što je bilo svojstveno klasičnoj filozofskoj hermeneutici), dozvoljava pluralizam čitanja mada pretpostavlja, u svesti Drugog, autentičnost translacije semantike govornog ponašanja subjekta; van te rekonstrukcije smisla Drugi se ne može konstituisati kao komunikativni partner i zato ulog u igri nije istina objektnog već autentičnost subjektnog.      Postmodernisti polaze od toga da je u vreme kad se formira novi stil mišljenja i nova kultura, kad se stvara jedno nelinearno tumačenje sveta, nemoguće govoriti na jeziku hiljadama godina stare dijalektike; novo iskustvo zahteva novi jezik i novu terminologiju i nije slučajno što je postmodernizam uveo niz novih ili preformulisanih starih pojmova: dekonstrukcija, prazan znak, smrt autora, trag, razlika, nomadologija, rizom, haosmos, eon, površina, simulacija, simulakrum, logocentrizam, diskurs, telo, telesnost, jezičke igre, metafizika odsutnosti, After-postmorernism, narativnost, transgresija, naracija, sumrak metanaracije, hibris, vlast... Kao što je ranija filozofija bila određena terminologijom pri- sutnom u naukama tog vremena, tako i savremena filozofija u vreme kad se govori o nelinearnim ireverzibilnim procesima u disipativnim (slabo labilnim) strukturama zahteva novu terminologiju koja ima u vidu idealne objekte opisane singularnošću, ili rizomorfnošću sredine. Možda postmodernistički koncepti pisma ili teksta u postmodernističkoj verziji izgledaju najtransparentniji jer za sobom imaju terminološki tezaurus post- sosirovske lingvistike. Jedna od posebnih oblasti istraživanja postmodernista je novo čitanje tekstova klasične tradicije. Tako kroz postmodernizam klasika ponovo postaje deo savremene fi- lozofije pa se počinje govoriti o "novom klasicizmu" u umetnosti i arhitekturi, ali i u filozofiji; pored pomenutog odnosa klasika – postmoderna, aktuelan je i odnos moderna – postmoderna i tu postoje krajnje različita tumačenja – od onih koja postmodernizam vide kao momenat moderne (Habermas) do onih koji postmoder- nizam vide kao nešto bitno različito od moderne (Liotar). Tako je postmodernizam "reinterpretacija modernizma" (A.B. Zeligman) ali i "tendencija suprotna modernizmu" (A. Hornung, G. Hofman), ili "radikalna smena kulturnih paradigmi" (Eko), etapa u evoluciji kulture, pa to znači da "svaka epoha ima svoj postmodernizam" (Eko). Kao posebno svojstvo postmodernističkih tekstova ističe se njihov meta-karakter: isti autori (Velš, Delez, Bodrijar, Gatari, Liotar, Fuko) istupaju istovremeno i kao klasici i kao teoretičari postmodernizma. Iako se postmodernizam danas nalazi u središtu filozofskog interesa, o čemu svedoči mnoštvo radova koji i danas nastaju, ne treba gubiti iz vida da ta orijentacija ima i svoju opoziciju (Habermas, A. Kalinikos), da uprkos značajnim rezul- tatima u oblasti književne kritike i analize teksta (Bart, Derida), i uprkos spremnosti da pišu o svim fenomenima savremene kulture i politike, njihov razbarušeni, lepršavi stil, kao i često ne do kraja promišljena metodologija, vodi opravdanju i onog što se ne može opravdati. Neprihvatanjem odgovornosti i zastupanjem teze da sve može proći, zalaganjem za pluralizam po svaku cenu, post- modernizam sve relativizuje a onda i sve opravdava; na taj način on postaje jedna neobavezna, pomodna stvar, prijatna zabava ponekad i učenih a dokonih ljudi koji svaki prigovor odbacuju proglašavajući neozbiljnost za premudri diskurs. Doprinos postmoderne je nesporan kad je reč o teoriji književnosti (Derida), ali teorija književnosti nije i filozofija. Među postmodernistima koji su na početku svoje karijere imali i filozofske ambicije ističe se Žan-Fransoa Liotar (1924). Njegovo stvaralaštvo je pod velikim uticajem neokantovstva, egzistencijalizma, fenomenologije, filozofije života, analitičke filozofije i filozofije vlasti (Fuko); autor je niza spisa: Fenomenologija (1954), Libidinozna ekonomija (1974), Postmoderno stanje (1979), Raskol (1983) i dr. Već u svom ranom spisu o fenomenologiji Liotar konstatuje pomeranje težišta interesa sa matematike na nauku o čoveku, od polemika protiv istoricizma ka pokušajima kompromisa sa marksizmom. Ističući kako je huserlovska deskripcija borba jezika protiv njega samog radi dostizanja prvobitnog, u toj borbi dolazi do poraza filozofa, logosa, budući da prvobitno nakon što je opisano više nije prvobitno. Liotar smatra da je klasični zahtev fenomenologa postaviti "Ja opažam" za temelj "Ja mislim", bio usmeren na utemeljenje predikativne delatnosti onog "do-predikativnog"; ali kako je realni kriterijum date procedure bila deskripcija u okviru diskursa koji prethodi diskursu, "do-predikativno" nije moglo biti konstituisano onakvim kakvo je bilo pre no što beše eksplicirano. Odnos "Ja opažam" prema svetu, jeste suština onog što Huserl određuje kao "svet života", a to znači da svet života koji je u početku do-predikativni, kao i svaki diskurs, sebe podrazumeva ali je sebi nedovoljan budući da o sebi ne može ništa reći. Ne postoje, po mišljenju Liotara, "večite, apsolutne istine"; one su moguće samo u trenutku konstituisanja, kao korekcija i prevladavanje sebe i to je dijalektički proces koji se uvek odvija u okrilju onog "živo nastajućeg" itd. Liotar nije pošao putem fenomenologije53, odlučio je da se pozabavi problemom Aušvica, totalitarizma u Evropi i vezom totalitarizma s evropskim mišljenjem. Poreklo tota- litarizma Liotar je video kao posledicu potrage za bezalternativnom istinom i to ga je vodilo problemu prirode metanaracije itd. U spisu Postmoderno stanje Liotar tendenciju formalizovanja znanja određuje kao dominantu evropske kulture. U isto vreme se zainteresovao i za jezičke igre (jednu od omiljenih tema analitičke filozofije koja je sledila poznog Vitgenštajna), pa je pokušao da sastavi spisak monstruma XX stoleća: radnik- stahanovac, rukovodilac proleterskog preduzeća, crveni maršal, atomska bomba levih (ne ona američka, humana, u Hirošimi i Nagasakiju), policajac-član sindikata, komunistički radni logor, so- cijalistički realizam54. Politička orijentacija postmodernizma je pevajuće jasna, ali dobijen novac se mora opravdati, moraju se i nove narudžbine odraditi. Liotar se osamdesetih godina upušta u novi projekt: istražuje terminologiju jezika vlasti. Savremenu situaciju Liotar interpretira kao ontološku ekstrapolaciju "jezičkih igara" koje dovode do dominacije ekonomskog diskursa. Određujući samo jedan diskurs kao vladajući, Liotar napušta ideju pluralističkog modela i produžava liniju tradicionalne metafizike. Sve ovo možda izgleda jadno, ali nije tako. U postmodernoj ima mnogo reči, mnogo izuzetno nerazumljivih izraza, mnogo obrta, mnogo toga što pleni na prvi pogled svojom "originalnošću", ali kad sve se svede i dođe vreme da se položi račun, dešava se isto što i sa tzv. "postmodernističkom" prozom: vidi se lepa lepršava prozračna čipka što lebdi u praznom prostoru i ne služi ničem.