pouke svojim učenicima, da to svetlo nije
energija ili moć (dinamis)
božija koja bi isticala iz samog božijeg bića
i koja bi bila neodvojiva
od njegove suštine/bivstva (ousia). Varlaam je
to dokazivao time
što je, po crkvenom učenju, postojanje božije
nedostupno i da ga
čovek ne može dostići čulima a ako bi se
pokazalo da je Faranska
svetlost ne bivsto već energija, to bi značilo
da je bog deljiv, i da
bogova ima mnogo, pa bi se u najbljem slučaju
završilo u dvobožju.
Čitav problem se ovde svodi na to: kako različito misliti kao
istinski jedno. Uz to, Varlaam je isticao
zahtev za bavljenje
naukom i mišljenjem, jer ako je bog istina, za
istinu je neophodan
razum. Varlaam je polazio od toga da pojam energija podrazumeva
ideju zavisnosti od nekog uzroka i ako su
božije energije netvarne
one se mogu poistovećivati sa Sinom i Duhom
("Sin i Duh su
prirodni i bivstvene moći (dinameis) Boga i
Oca" – pisao je
Akindin); na taj način varlaamisti su se
vraćali donikejskoj
teologiji koja je Oca smatrala nedostupnim
elementom Boga,
naspram Sina i Duha – kao oruđa otkrovenja.
Ovde
treba još jednom pojasniti ono što je već ranije a u vezi s
orosom Nikejskog sabora bilo rečeno, tj.
istaći da je donikejska
patristika bila prožeta neoplatonističkim
duhom. Neoplatoničari,
Plotin, Jamblih, Porfirije, smatratili su da
postoji posebno počelo
koje usaglašava sve stvari dajući svetu
srazmer i harmoniju. Bez
tog načela, koje su oni određivali kao Jedno
ne može u svetu biti ni
lepote, ni života, ni ma čega; to Jedno je
Bog. Neoplatoničari nisu
to Jedno samo obogotvorili već su ga smatrali
prvim u odnosu na
sve drugo. Ono ne može biti nešto posebno (jer
u tom slučaju ne
obuhvata sve), ne može imati ni kvalitet ili
kvantitet već je iznad
svakog bivstvovanja i svakog suštastva; ono je
savršeno,
apsolutno, dobro, jedinstveno i nesaznatljivo.
Jedno se nalazi u
večnom mirovanju, no istovremeno ono stvara
svet, ali ga stvara
tako što ostaje jedinstveno, ništa ne gubeći i
i ni u šta se ne
pretvarajući. Kao što svetlo ne može da ne
svetli tako i Jedno ne
može a da ne stvara; stvaranje je njegovo
svojstvo. Prepunjujući se,
Jedno stvara druge hipostaze sveta i taj
proces, videli smo, Plotin je
označavao izrazom emanacija. Iz Jednog nastaje Svetski um (svet
ideja, pralikova stvari), iz ovog Svetska duša
(posrednik između
telesnog i netelesnog sveta).
O svemu tome je već bilo reči kad smo govorili
o Plotinu. Ali šta
je ovde važno? Važna je ideja hijerarhizacije
sveta.
Neoplatonistički kosmos je hijerarhizovan i
subordiniran (Jedno –
Um – Duša – telesni svet). Analogno tome, u
donikejskoj patristici
druga hipostaza (Sin božiji) bila je
subordinirana Bogu-Ocu.
Pritom se Bog-Otac posmatrao kao apsolut o
kojem se može
govoriti samo ono što on nije: Bog je neizmeran, nedelatan,
netelesan, nemnoštven i da bi postojao nije mu
ništa potrebno. Bog
je monada, nešto apsolutno prvo i jedinstveno
– henada,
neponovljiva jednost i savršena nedeljiva
jednostavnost. Do takvog
boga moguće je doći samo nadrazumskom
intuicijom što nije
moguće svakom. Taj donikejski bog je
transcendentan i do njega se
može dospeti samo putem apofatičke teologije.
Postavlja se pitanje: kako izgraditi hrišćansku crkvu kao
posrednika između Boga i čoveka i dati joj
monopol na duhovno
rukovođenje i odlučivanje o spasenju?
Neoplatonistička
subordinacija ne dozvoljava teologu da nastupa
u ime Boga i u tom
slučaju crkva nema pravo na sankcije10 a teolog-hrišćanin je is-
ključen iz reda stvaranja. Prihvatanje nikejskog orosa je
označavalo prelaz s principa
subordinacije na princip koordinacije.
Hipostaze Boga-Oca i Boga-Sina proglašene su
za jednako izvorne
supstancije i nesvodive jedna na drugu; Sin ne
emanira iz Oca već
su i Sin i Otac Bog u istom stepenu. Tako je
Atanasije, videli smo,
glasanjem, odneo pobedu nad "jereticima"
(Arijem, Klimentom i
Origenom). Za tako nešto u Bibliji osnova nije
bilo i zato je bilo
neophodno da se dekretom tri hipostaze sliju u
jedno troliko
suštastvo. Sama ideja božanskog trojstva
zahtevala je logičko-
filozofsku argumentaciju koja se mogla naći
samo u grčkoj
mudrosti i ona je realizovana u delu
kapadokijskih Otaca i Boetija
(traktat Troica je jedan Bog, a ne tri boga).
Ne treba gubiti iz vida
da su kapadokijski Oci mislili da Sin i
Duh takođe poseduju nesaopštivo bivstvo oca.
Zato će Grigorije
Palama dozvoliti da se Sin i Duh nazovu
energijama Oca, no samo
hipostasnim energijama, koje čine postojanje
boga ad extra i
pripadaju trima božanskim hipostazama.
Gore
pomenuti Varlaamov racionalizam biće još jasniji ako se
ima u vidu da je on po svom osnovnom
obrazovanju bio
matematičar (prvi je predložio da se u
matematici slovima
obeležavaju veličine), a svojim učenjem da se
razumom može
dosegnuti struktura stvari stekao je mnogo
učenika i sledbenika,
mada i mnogo žestokih protivnika koje je
predvodio tesalonički
arhiepiskop Grigorije Palama.
Isihasti su se borili s teološkim racionalizmom kakav je
zastupao Varlaam; Svetlo Faransko11, koje su videli učenici
Hristovi i podvižnici, tvrdili su oni, nije ni
samo suština/bivstvo
(ousia) boga (jer energija je saopštiva
čoveku, a bivstvo božije ne),
ni tvarna supstanca (jer bi se u protivnom
tvar obožila kroz sebe
samu), već je večna energija bivstva božijeg, koja se razlikuje od
bivstva, ali je od njega neodeljiva. Energija ne uvodi, po mišljenju
palamita, u božanstvo nikakvo razdvajanje ili
cepanje, jer bivstvo
ostaje samo po sebi nosioc energija. Prelazeći
na stvari i
osvešćujući ih energija ne postaje tvar, već
ostaje neodeljiva od
boga, tj. sam bog. Ime bog treba pripisivati ne samo bivstvu boga,
već i njegovim energijama (odnosno svojstvima,
kao što su Dobro,
Premudrost, Veličina/Proviđenje). Svaka
energija i sve energije su
sam bog, mada sam bog nije njegova energija,
ni posebna, ni sve
zajedno.
Tako
su isihasti dobili čitav niz antinomija među kojima je, pre
svega, antinomija bivstva i energije, a zatim
antinomija energije
božije i tvari. Bivstvo je nerazdeljivo,
nesaznatljivo, neraščlanjivo;
energije su deljive, raščlanjive, saopštive. Bivstvo kao takvo je ne-
energijsko, ne pojavljuje se i ne saopštava
se, a bivstvo kao dato
u
svojim energijama jeste energijno,
pojavljujuće, saopštljivo. Biv-
stvo božije je sam bog; energija bivstva je
neodeljiva od bivstva, a
iz tog sledi da je energija božija sam bog.
Ali, s druge strane, Bog
sam u sebi je odvojen od svojih energija
/manifestacija/ što opet
znači da bog nije njegova energija. Isto tako
osvećivanje i
preobražavanje tvari (molitveno uzdizanje,
teurgijsko delovanje)
moguće je samo stoga što postoji netvarna
energija božija koja
oformljuje i osmišljava tvarnu prirodu (jer u
protivnom slučaju
tvar se ne bi mogla uspinjati već bi ostajala
za sebe i po sebi);
osvećivanje (ozarivanje) i uzdizanje moguće je
samo stoga što tvar,
na svoj rizik, svojim snagama nastoji da se
približi bogu (jer božija
energija, saopštena čoveku, postaje svojstvo
samog čoveka). Čovek
je tvar a iz toga sledi da on po svojoj biti
nije bog i ne može postati
bog. Ali, čoveku je saopštiva božija energija
koja je sam bog. Iz
toga sledi da čovek jeste bog po pričešću i
pomoću milosti, ali ne po
suštini; čovek može i treba da postane bog,
tj. može se energijno
poistovetiti s njim po smislu, a da se od boga
razlikuje s obzirom
na bivstvo, supstanciju, biće.
Ova
razlika je krajnje interesantna. Postavlja se pitanje na
kojim su to pozicijama Varlaam i Palama?
Varlaam, kako se čini,
došao je u Vizantiju kao aristotelovac, ali
anatemisan je zbog
zastupanja platonističkih ideja i
helenskih mitova. Treba imati u
vidu da je Varlaam izučavajući aristotelizam
na Zapadu u la-
tinskom prevodu, upoznao aristotelizam u
neoplatonističkoj obradi
a videli smo da bi se i neoplatonizam mogao
zapravo tumačiti kao
nekakav spoj platonizma i aristotelizma. Ali,
ima tu još nečeg.
Čini
se da je anatema za platonizam imala opravdanje i svoj
poseban smisao, ako se ima u vidu da je
platonizam uvek jedna
intuicija tela, da on ne zna idealni svet u
njegovoj čistoj idealnosti;
platonizam zna samo za identitet idealnog i
realnog čiji je rezultat
ideja i stvar. Ali, to samo znači da je
platonizam monizam čulnog i
nadčulnog. Monističko shvatanje sveta je,
istakli smo već, ka-
rakteristika i Aristotelove i uopšte,
celokupne antičke filozofije. I
jedno i drugo su samostalne kategorije a među
njima je
dijalektika. Kad je reč o odnosu boga i sveta,
oni su u platonizmu
potpuno razdvojeni, ali u supstancijalnom
smislu oni su jedno i
jedinstveno biće, oboženi kosmos, tvarno
božanstvo. Bog je u
platonizmu uvek apsolutno imanentan svetu i
biću. Uspinjanje uz
pomoć molitve uvek se zbiva unutar granica
jednog i istog bića.
Zato u paganskim religijama nema razlike
između tajne o obreda.
Tajna je uvek ova ili ona transsupstancija,
misaoni preobražaj, a
toga u paganstvu nema jer tu su sve
supstancije već spašene i
moguće je zapravo samo usavršavanje.
Platonizam svakog čoveka
vidi kao bogočoveka, jer je za njega svaki
obred već tajna. U
hrišćanstvu se jedini, neponovljivi bog samo
jednom i neponovljivo
otelotvorio u čoveka supstancijalno a svi
ostali ljudi otelotvoruju u
sebi boga samo energijno, samo u imenu,
idealno. U platonizmu su
svi ljudi supstancijalno, hipostazirana
otelotvorenja božanstva i tu
nema nikakve suštinske/bivstvene razlike
između čoveka i boga. U
platonizmu bog ne može biti ličnost, on je
broj, tj. bog je ono što je
pre svega - jedno, a kako brojeva ima mnogo i
bogova ima isto
toliko. Zato bogovi platonizma nisu ličnosti,
no mistički
mitologizovani brojevi i ideje; konačno, u
platonizmu se neće naći
ništa o telesnim osećanjima i duševnom stanju
čoveka koji se u
molitvi uzdiže k bogu. Nigde nema fiziološkog
korelata ekstaze i
molitve.
Dok je hrišćanstvo detaljno razradilo
najsloženiju fiziologiju
molitve, platonizam, na hiljade stranica o
ekstazi, ne govori o tome
ništa. Kod otaca pravoslavnog Istoka tačno su
određeni stadijumi
molitve: ona počinje govorom, jezikom, spušta
se u grlo i grudi,
povezuje se s disanjem (tako je svako disanje
vapaj/jauk), konačno,
dospeva u srce, gde se u goreći plamen molitve
prikuplja kako um
tako i sva priroda čovekova, u tačku stapanja
s bogom. Isihasti
boga "shvataju" disanjem i srcem;
oni "svode um" u grudi i srce; tu
mističku fiziologiju su isihasti razradili
detaljno.
Nasuprot tome, koncepcija po kojoj se biće shvata samo kao
telo, ne može ništa reći o unutrašnjem životu;
platonizam nije
fiziološki već je telesan, dok je mističko
pravoslavlje srčano (u
bukvalnom značenju reči), odnosno, ličnostno.
Zato u platonizmu
nema pokajanja, jer nema ni spasenja, pošto su
svi u svakom slu-
čaju spaseni; ako neko i nije potpuno spasen,
i treba da prođe neki
zagrobni period vremena da bi se oslobodio
okova, tu je na delu
zakon Adrastije i tu ništa ne može pomoći. Iz
svega rečenog može
se zaključiti da platonistička mistika ne
pravi razliku između
čoveka i bogočoveka, između obreda i tajne,
isihastičkog disanja i
srca i tela, između unutrašnjeg umnog i
duhovnog života kao re-
zultata duge borbe i normalnog prirodnog
stanja duševnih i
duhovnih moći.
Ostajanje na tlu platonizma (ili aristotelovskog platonizma
|
kakav je u XIII i XIV
stoleću bio na Zapadu, ne bi po mišljenju
palamita bila samo jeres već prelazak u jednu
posve novu religiju;
a Varlaam i Akindin su nastojali upravo
suprotno pravoslavlju:
sintezi pravoslavlja i
platonizma/aristotelizma. Ali, pravoslavlje
uči o transcendentnosti boga i njegovoj nesvodljivosti
na tvarno
biće dok platonizam ne razlikuje biće boga i
biće tvari. Tako se kod
Varlaama i desilo da je bog ostao sam po sebi,
apsolutno
nesaznatljiv dok su se energije, budući
saznatljive i deljive, morale
odvojiti od boga i smatrati tvarnim. Time je
doduše sačuvana
transcendentnost boga, tj. njegova netvarnost
i platonsko nerazli-
kovanje tvarnog i ne-tvarnog u mističkom
iskustvu. Zato su
varlaamovci kritikovali isihaste, njihov
misticizam, njihovo strogo
razlikovanje čoveka i bogočoveka, obreda i
tajne, s njenom
mističkom tehnikom samoispitivanja...
Dakle, drugim rečima, razlika je u sledećem: (a) za Palamu i
njegove sledbenike neizrecivo božansko bivstvo
javlja se kao
apsolutno samostalno biće koje se manifestuje u
svetlosnim
energijama (reč, dobro, imena); Bog je
beskrajni bezdan koji se
simbolički manifestuje u svojim energijama i
imenima; (b) za Va-
rlaama i njegove sledbenike, tj. za renesansni
Zapad, principijelno
je samostalno bivstvo božije, a faktički je samostalna samo tvar i
manifestacija, energija, a ime božije više
nije sam bog već tvar, i
bog, ostajući nepojavan, pretvara se u
apstraktni pojam pa tu više
i nemamo nikavog boga već bezbožnu tvar.
Volter je potom i mogao
da kaže: "kad ne bi bilo boga trebalo bi
ga izmisliti", a Bakunjin:
"ako bi bog postojao, trebalo bi ga
uništiti".
Varlaamovci su zapravo prvi ljudi nove epohe, prvi ljudi
renesanse. Sasvim je razumljivo to što je
Varlaam zaslužan za
rasprostranjivanje grčkog jezika i grčke
književnosti u Italiji, što je
prevodio grčke autore na latinski a latinske
na grčki jezik i što je
baš on bio učitelj Petrarke i Bokača sa kojima
počinje pokret hu-
manizma u XIV stoleću. Dakle, upravo renesansa, a potom i protestantizam (svako na
svoj način) nastoje da spoje hrišćanstvo i paganstvo;
ali, to ima za
posledicu da renesansa pada u dualizam i
agnosticizam u kome se
našao i Varlaam12, u naturalizam i
racionalizam u kojima će se
naći njegovi učenici; anatemišući Varlaama i
Akindina
pravoslavna crkva je 1351. na Saboru u
Konstantinopolju
anatemisala i nadolazeću renesansu, koja će
odrediti dalje
postojanje sveg zapadnog sveta, jer odricanjem
od principa
renesanse, čovek prestaje biti zapadnjakom.
|
|
|
|
|
|
Comments
Post a Comment