Mikelandjelo Merizi Da Karavadjo

Mikelandjelo Merizi (docnije nazvan Karavadjo) rodjen je 1571. u mestu Karavadjo u blizini Bergama.
Umro je pod nerazjasnjenim okolnostima 1610.

Iako je postao jedan od najvecih slikara ikad, nije imao umetnicko obrazovanje - bio je sin lokalnog graditelja, i poceo je kao gradjevinski radnik, pripremao je malter za slikare fresaka.
Prvi kontakt sa slikarstvom je imao 1584. kod Simona Petercana, malo poznatog ucenika cuvenog Ticijana. Kod njega se zadrzao do 1588.
Sa 21 godinom, 1592. je otisao u Rim.
Tamo je dosao u kontakt sa u ono doba poznatim slikarom i trgovcem umetnickim predmetima Djuzepe Cezare d'Arpinom.
Rad kod d"Arpina mu je omogucio da udje u umetnicke krugove tadasnjeg Rima.
Tako je upoznao svog prvog mecenu i patrona, kardinala Franceska Maria Del Monte.
Kardinal je bio diplomata, intelektualac i poznavalac umetnosti, zastitnik mnogih (pa i Galileja).


Karavadju je kardinal omogucio samostalni rad, a i prvu veliku narudzbinu - slikanje kapele Kontareli, u crkvi San Luigi dei Francesci.
Kada je posle kapele oslikao mural na plafonu u kardinalovoj vila Ludovisi (poznatoj i kao Casino dell Aurora), sa Jupiterom, Neptunom i Plutonom, Karavadjo je postao poznato ime u celom Rimu, i bio preplavljen narudzbinama za velike slikarske poslove.

Medjutim, Karavadjo je bio i nemiran i pustolovan duh, sasvim u skladu sa vremenom u kome je ziveo.
Njemu nije bilo dovoljno sto je zahvaljujuci svom radu i talentu bio priman u najbogatije i najsjanije Rimske salone, pa je noci provodio u polumraku Rimskih krcmi, u drustvu propalica, kockara, bludnica i olosa.
Danju cenjeni slikar, zbog svog nocnog zivota je bio u stalnim problemima sa zakonom.
Od 1600. godine (a te godine je npr. spaljen Djordano Bruno), Karavadjo je bio poznat policiji, i optuzivan za razna zlodela i kriminal.

Tvrdi se da je bio i drumski razbojnik, i da je imao citavu druzinu sa kojom je nocu presretao okasnele putnike u Rimskim predgradjima i pljackao ih.
To je trajalo do 1606. godine, kada je bio ukljucen u ubistvo, zbog cega ga je sam papa prognao iz Rima.

Spas je potrazio na imanju princa Maria Kolone, a potom u Napulju.
I kod princa i u Napulju je slikao (to je verovatno bila cena za pruzenu zastitu), i neke od tih slika su sacuvane do danas.

Posle Napulja je stigao do Malte, gde su ga primili tada mocni vitezovi sv. Jovana ("Malteski vitezovi").
Tamo je naslikao i vise portreta njihovog vodje, Grand Mastera Alof de Vignacorta.
Zahvaljujuci slikanju, proglasen je i za viteza reda sv. Jovana, ali je ubrzo potom, zbog sukoba sa jednim od vodja u tom redu, bio zatvoren u tamnicu.

Uspelo mu je da pobegne iz tamnice na Malti, i spas je potrazio na Siciliji.
I tamo je slikao, u Sirakuzi i Mesini.
Posto mu Sicilija nije bila dovoljno bezbedna, bezeci od mocnih Maltezana, opet se nasao u Napulju.

Tamo je primio vest da mu je papa oprostio, i da moze da se vrati u Rim.
Uputio se brodom i doziveo brodolom.
Umro je od groznice, par dana docnije.
Okolnosti smrti su nejasne - zapisano je da je umro od malarije, a to je pobudjivalo sumnje.

Uz mnoge druge optuzbe, za njega je receno i da je bio biseksualan. Karavadjovo slikarstvo je kao i njegov zivot - prepuno komtrasta.
Od poznanstva sa kardinalom Del Monte, slikao je iskljucivo religiozne ili mitoloske teme.
Medjutim, za razliku od tadasnjih obicaja, slikao ih je bez ulepsavanja, bez andjela i kerubina - slikao je krv, rane, bol i patnju, i ta sa izuzetnim realizmom.
Na njegovim slikama su bili likovi iz naroda, beskucnici, pijanci, kockari, bludnice - oni likovi koje je gledao u svojim nocni pohodima kroz Rimske krcme.
Nije ulepsavao svet na svojim slikama, slikao je onako kako ga je video i doziveo, kakav je bio u njegovo doba.

Vredi podsetiti - u njegovo doba, inkvizicija je bila u punoj snazi.
Filozof i teolog Djordano Bruno je zbog svojih "jeretickih" ideja spaljen na lomaci u Campo dei Fiori 1600.-te godine.

Sem izuzetnog naturalizma, doneo je i nesto sasvim novo - tamu i svetlo.
Sve njegove slike deluju kao scenska postava za pozoriste - dogadjaju se u mraku, a snazni snop svetla obasjava glavnu scenu, ono sto je bitno na toj slici.
Ovim je pojacavao dramatiku svoje teme, i bio je prvi koji se na taj nacin sluzio svetlom.
Zato je njegov nacin slikanja do danas ostao upamcen kao Chiaro - scuro ili svetlo - tamno.

Smatra se da spada u dvojicu - trojicu najznacajnijih i najuticajnijih slikara do danas.