Gnostici

Termin gnósis bukvalno znači saznanje, no saznanje do kog se došlo otkrovenjem dostupnim malom broju izabranih ljudi; tehnički, taj pojam je u prvim stolećima nove ere označavao posebnu formu mističkog saznanja koje je bilo svojstveno religiozno-filozofskim tokovima poznog paganstva, kao i nekim sektama inspirisanim idejama hrišćanstva. Gnostičke teorije bile su povezane s ranim hrišćanstvom i imajući u sebi razne helenističke i istočnjačke elemente sve vreme izazivale su polemike i kritike crkvenih otaca. Načelno, moglo bi se reći da su se gnostičkim označavala društva koja su delovala u Rimu i Alek- sandriji a predmet njihovih spisa behu tumačenja o nastanku sveta, čoveka i njegovog predodređenja u mitološkoj formi. Na osnovu sačuvanih fragmenata može se zaključiti da su ti spisi imali oblik otkrovenja, da su smatrani "poslanicama nebeskih sila", Hrista (živog ili vaskrslog) ili pojedinih proroka. Iz takvih spisa nastala su potom i razna evanđelja (poput Filipovog evanđelja), a njihov autoritet počivao je na njihovoj anonimnosti i starini.     Doskora se učenja gnostika (Saturnin, Karpokrat, Vasilid, Valentin, Bardezan) bila malo poznata; njihovi spisi bili su još u najstarija vremena sistematski uništavani tako da se o stavovima gnostika moglo znati samo na osnovu odlomaka iz dela njihovih protivnika (Irinej, Ipolit, Justin, Tertulijan, Klement, Origen, Jevsevije, Avgustin). Tek 1945. u Gornjem Egiptu je nađena posuda s 53 gnostička rukopisa na koptskom jeziku koji su nam bili potpuno nepoznati i isti su publikovani tek 1972-1977.     Gnosticima je zajedničko shvatanje da je ovaj svet nesavršen i proizvod zlog bića; njegov nastanak nije rezultat večne borbe suprotstavljenih sila (kako je to učio Mani), već posledica pada iz okvira prvobitno savršenog sistema. Osnovna zagonetka za gnostike je uzrok tog "pada", a to je problem koji se javlja pred svakim monističkim sistemom. Gnostičkim sistemima je zajedničko insistiranje na nastajanju različitih bića i nivoa bivstvovanja; svaka delatnost ili misao neke više sile hipostazira se do tog stepena da i sama potom biva sposobna da stvara nova bića. Temelj gnostičkih sistema je pitagorejska metafizika.     Osnivač gnostičke škole (ukoliko se o "školi" tu uopšte može govoriti) bio je Valentin; rodio se u Egiptu a obrazovao u Aleksandriji; filozofski je bio veoma obrazovan i pisao je psalme; u Rimu je predavao od 135-160. godine n.e, a to znači da bi mogao biti savremenik Kalvena Taura, Albina i Numenija. Sačuvano nam je samo šest Valentonivih fragmenata kod Klimenta Aleksandrijskog i jedan kod Ipolita Rimskog; na osnovu njih i prikaza njegovog učenje kod Irineja skoro je nemoguće precizno rekonstruisati Valentinovo učenje; teško je odvojiti ono što pripada njemu od onog što pripada njegovim mnogobrojnim učenicima. Svaku rekonstrukciju posebno otežava i činjenica da se Valentinovo učenje ne može svesti na sistem logičkih kategorija kakav se nalazi u antičkom neoplatonizmu, ali se, isto tako, ne može svesti ni samo na paganske ili hrišćanske ideje. Ako je verovati Irineju, Valentin je zastupao monističko shvatanje sveta; smatrao je da u početku beše neizraziva, neodređena Dvojina (punina, pleroma), sastavljena od (a) pranačela, dubune, monade i (b) tišine, misli, milosti. Iz monade i tišine nastaje sledeći par: (c) jedinorodni um, otac (koji se razlikuje od pra-oca) i (d) istina. Iz uma i istine nastaju (e) logos i (f) život a iz njih, daljim deljenjem još 24 eona. Poslednji eon, trideseti, je mudrost (Sophia). Svi ti eoni su prekosmički i prethode vremenu. Naspram njih je praznina (kenoma). Moglo bi se reći da je tu reč o jednom dualističkom sistemu koji čini osnovni par pleroma - kenoma. Važno je imati u vidu postojanje granice koja odvaja prvi par (dubina – tišina) od svih 28 ostalih eona ispunjenih Hristom i Sve- tim Duhom, a koji se takođe proglašavaju eonima. Iako je obrazovanjem ovih ukupno 30 eona u pleromi uspostavljen mir, Mudrost, kao trideseti eon, postavlja sebi zadatak da ovlada i prazninom (kenoma); nizom veoma složenih postupaka mudrost stvara Demiurga koji obrazuje sedam kosmičkih sfera i sav mate- rijalni svet i time se ispunjava kenoma uprkos njenoj  bezformnosti. Sa Demiurgom negativni deo Mudrosti stvara Kosmokratora, đavola, nosioca sveg zlog u svetu. Ovo je bilo moguće budući da, po Valentinu, Mudrost ima sve ljudske ka- rakteristike. Tako iz Mudrosti nastaje svet koji mi znamo, ali on ne zna svoje poreklo, nema znanje o pleromi (koje ima Mudrost). Priroda je puna tuge, no na ne zna zašto je to tako. Iz užasa Mudrosti nastaju planine, iz njenih suza - mora, iz očajanja - demoni. Demiurg je dobro biće, ali ni on ne zna ništa o pleromi. Mudrost i Sveti Duh stvaraju Isusa (trećeg već po redu) koji donosi znanje koje je posedovala mudrost. Za tim Isusom dolaze tri vrste bića: (a) pneumatici - oni kod kojih preovladava duh (pneûma), (b) psihičari - oni kod kojih preovlađuje duša (psychè) i (c) hiletičari – oni kod kojih se čuje zov tvari (hýle). Ovi poslednji su osuđeni na smrt, dok su prvi predodređeni za spasenje; ljudi koji se nalaze u drugoj grupi mogu se spasti ukoliko slede uputstva prvih, izabranih vladajućim gnosisom.     Mora se reći da je sistem koji Valentin izlaže krajnje alegoričan ali i veoma izdiferenciran i da će znatno uticati na potonju platonističku misao; Valentin je sebe smatrao hrišćaninom, pretendovao na mesto episkopa, ali kad u tome nije uspeo udaljio se od crkve; činjenica je da kod njega ima mnogo hrišćanskih ele- menata, kao što je iskustvo apsolutne ličnosti (za šta nisu znali ljudi antike); isto tako, činjenica je da je Valentin umesto jedne ličnosti sazdao trideset eona, koji svi zajedno teško da oslikavaju prirodu božanstva; to više nije jedna već trideset ličnosti; Valentinov učenik Marko govorio je da trideset eona i nisu ništa drugo do samosvest božanstva.     Postoji još jedna bitna razlika između Valentina i prihvaćenog hrišćanskog učenja: dok hrišćanski bog stvara svet iz ničeg po svom liku, čovek, kao najviši stupanj stvaranja, čist je i bezgrešan kao i božanstvo; no kako je bivstveno drugačiji no bog, može sebe obrazovati kako hoće i zloupotrebljavajući darovanu mu slobodu on otpada od boga i tako dolazi do prvobitnog greha kao proklet- stva za čitav svet. Po Valentinu stvari stoje drugačije: kod njega ne greši čovek već samo božanstvo, i to pre stvaranja sveta; nesavršenstvo sveta izvodi se iz samog božanstva; samo božanstvo je gubitničko. Isto tako, dok je za spasenje hrišćanskom čoveku neophodna božija pomoć jer spas je moguć uz Hristovu pomoć i verom po Valentinu, spas koji čovek dobija, jeste znanje (gnosis) o pleromi; gnostik je lišen smirenja koje dolazi sa znanjem o nesavršenstvu, o zloj prirodi sveg sveta.     Ako je po svojim prvobitnim intencijama dualizam koji su zastupali gnostici i bio saglasan s etičkim pogledima hrišćana, on je bio nespojiv s osnovnom metafizičkom idejom hrišćanstva koje ne priznaje nijednu drugu svetsku silu osim živoga boga; vođeno tom monističkom tendencijom hrišćanstvo je odbacivalo dualizam koji je dolazio preko gnostika iz grčke filozofije; zato, pozivajući se na stoike pozni gnostici su se približavali monizmu koji je vladao u crkvenom pravoslavlju. Činjenica je da su se gnostici sve više udaljavali od učenja koje je zastupala oficijelna crkva te će protiv njih ustati Tatije i Tertulijan: prvi, odbacujući grčku kulturu kao delo đavola, a drugi zastupajući tezu da je istina evanđelja potvrđena protivrečnostima ljudskoga razuma. Isto tako, kao an- tignostici, nastupaju Irinej i njegov učenik Ipolit koji gnostičkoj antijevrejskoj filozofiji istorije suprotstavljaju učenje Pavla o božjem planu vaspitanja po kome je jevrejski zakon priprema za vaspitanje u duhu hrišćanstva. Ostaje činjenica da se oponenti ipak i sami oslanjaju na rezultate grčke filozofije i učene gnostike: Tertulijan na stou, Irinej i Ipolit na Filona a Tatijan na Valentina.      Imajući u vidu da većina gnostičkih izvora insistira na neizrazivosti prvog počela koje nije ni u kom slučaju bog, pošto na neki nedostižan način sve prevazilazi, dolazi se do zaključka da je prvi princip apsolutno nedokučiv i nepojmljiv i pri tom nije ni aktivno ni tvoračko načelo. Više no izvesno je da Valentin zastupa apofatičku (negativnu) teologiju koja nema mistifikatorsku funkciju već pre nastoji da dâ filozofsko obrazloženje Otkrovenja. Predstava o tome da se bog ne može dosegnuti logično za sobom povlači tezu o potrebi da znanje (gnosis) bude otkriveno, a koje je (saglasno Evanđelju po Jovanu) poznato samo "Sinu" Boga i onom koji mu ga je otkrio. Ako bi bog bio dostižan, otkrovenje ne bi bilo neophodno i dovoljna bi bila "prirodna teologija". Ova negativna teologija biće značajan elemenat Plotinove filozofije. Jedno kao neograničeno i neodređeno, koje ni od čeg ne zavisi i kojem ništa nije potrebno pa ni ono samo, i koje je izvor svega postojećeg, koje se samo ne menja i ne isijava – a o kome će govoriti kasnije Plotin – ima poreklo u neodređenoj Dvojini Valentina.