Filozofija prava

Pretenzije crkve na nasleđe svetske rimske imperije manifestovale su se u njenoj težnji da i na društvenom planu bude politička sila koja će se boriti protiv narastajućeg individualizma i sve veće samosvesti ljudi, protiv ojačalih nacionalnih država i sve izrazitije borbe za nacionalno jedinstvo; najvažniju ulogu u to vreme počeće da igra nova filozofija prava boreći se protiv crkve a za pravo države. Ta borba će svoj najveći zamah dobiti u Italiji, u Firenci, politički najnemirnijem gradu druge polovine XV stoleća, a njen najveći teoretičar Nikolo Makijaveli (1469-1527) na najviše mesto uzdignuće ideju nacionalne države.     Ideal Makijavelijev bio je političko jačanje i nacionalno jedinstvo Italije. Predmet Makijavelijevih posmatranja bila je Firenca u kojoj je on (1498-1512) vršio dužnost sekretara Saveta desetorice; tu stečena iskustva dopunjavao je velikom lektirom, čitanjem istorije Rima. Uvidevši besplodnost političkih borbi malih nezavisnih italijanskih gradova, dolazi do saznanja da ti sitni razdori vođeni devizom divide et impera čine tajnu politiku papske države. Makijaveli nastoji da otkrije mehanizme nastajanja i pada države, uspešne i štetne politike, osvajanja i gubitka vlasti. On nije bio istoričar kojeg bi interesovalo registrovanje događaja, nego je daleko više bio političar koji je tok događaja želeo da shvati kako bi otuda mogao dobiti korisno znanje o aktuelnom delovanju. Tako je spis Vladalac rezultat razmišljanja o zbivanjima u tekućoj politici, dok je svoja razmatranja o prošlosti izneo u svom velikom radu o rimskom istoričaru Liviju i njegovoj istoriji Rima.     Poznavanje ljudske prirode bilo je za Makijavelija jedan od glavnih osnova uspešne politike; dok je ceo srednji vek tretirao čoveka u kategorijama dužnosti, Makijaveli je nastojao da pokaže ljude onakvima kakvi oni jesu, a ne onakvima kakvi bi trebalo da budu. Lomeći srednjovekovne otpore i zabrane Leonardo je težio da upozna strukturu i mehanizam delovanja čovekovog tela; lomeći moralizatorsku tradiciju Makijaveli je želeo da upozna osnove i mehanizam društvenog delovanja ljudi.     Čitav sistem političkog poretka u srednjem veku zasnovan je na potčinjavanju države crkvi; to potčinjavanje treba da bude prekinuto ako država hoće da bude ono što je bila u stara vremena. Koliko god je antička država Makijavelijev ideal, toliko on ne napušta misao o nacionalnoj državi koja je samoj sebi dovoljna ako svoj temelj ima u naciji.     Odbacujući u teoriji države i prava pojam večitog prava i prava prirode, Makijaveli je u teoriji morala odbacio tezu o metafizičkom poreklu morala, kao i tezu o njegovom urođenom karakteru. Moral je, po mišljenju Makijavelija, postao rezultat odluka koje su ljudi preduzeli radi uzajamnog garantovanja mira i blagostanja, rezultat zakona i vlasti koji tim zakonima obezbeđuju poslušnost.     Tako je iz metafizičkih i religijskih perspektiva čovek prebačen u društvene perspektive; Makijaveli je cenio uspeh, pobedu. "Pravi" čovek je za njega onaj koji raspolaže razumskom energijom, onaj koji ume da vodi pobedničku borbu, da dobije u borbi sa zlim, ali slabim ljudima. Sudbina okreće glavu od slabih i nerazumnih, od onih koji neće da deluju na svoju korist ili se uporno drže iste taktike i onda kad su se prilike izmenile.     Takva slika "pravog čoveka" suprotstavlja se tradiciji koja je crpla svoje sokove iz hrišćanskih predstava. Nije zato nikakvo čudo što je Makijaveli napao neposredno hrišćanstvo baš zbog toga što ono u hijerarhiji ljudskih vrednosti stavlja na najviše mesto pokornost i kontemplaciju. To upravo vaspitava slabe ljude. Zbog toga, smatra Makijaveli, svet biva zanemaren, predat na milost i nemilost slabih ljudi. Ovaj akcenat kritike hrišćanstva zbog privilegovanja slabih ljudi (akcenat koji je tako izrazito nagovestio Ničea) ne služi Makijaveliju za odbranu ideala jakih egoista. On je pre smatrao (kako je to jasno rekao u svojoj napomeni o vladavini Cezara Bordžije) da jaki ljudi daju garanciju za sređivanje društvenog života ljudi radi opšteg dobra.     Možemo reći da je Makijaveli prvi koji je razvio teoriju i program političkog realizma; u njegovom delu može se naći ključ za celokupni pogled na svet manirističkog perioda koji se tako očajnički bori s tom idejom. Ali, Makijaveli nije izmislio "makijavelizam", tj. odvajanje političke prakse od hrišćanskih ideala - svaki sitni renesansni vladar bio je već izgrađen makijavelista.     Makijaveli je samo prvi formulisao doktrinu političkog racionalizma, a istovremeno je bio i prvi trezveni zastupnik primene svesnog, sistematskog realizma na praktične uslove. Makijaveli je samo bio predstavnik i zastupnik svoga doba. Da je njegovo učenje bilo samo izraz neke osobenjačke ćudi i da su po sredi bili samo politički metodi sitnih italijanskih tirana, Makijaveli ne bi uzbudio savest svake moralne osobe kao što se u stvari dogodilo, niti bi njegovi spisi delovali strašnije od priča koje su se širile o ponašanju pojedinih tirana.     U međuvremenu istorija je pokazale ubedljivije primere realizma (od vođe bande i trovača koga Makijaveli navodi kao prototip). Šta je drugo bio Karlo V, pokrovitelj katoličke crkve, koji je ugrozio život svetoga oca i naredio da se razori Rim, prestonica hrišćanstva, ako ne bezobzirni realist? A Luter, osnivač moderne narodne religije, koji je narod izdao velikašima, a od religije unut- rašnjih osećanja načinio veru najpraktičnijeg društvenog sloja, sloja koji je najpotpunije bio obuzet svetovnim interesima? A Ignacije Lojola, koji je bio spreman da po drugi put raspne Hrista ako bi njegovo učenje ugrozilo položaj crkve? Zar nije celokupna kapitalistička privreda samo ilustracija Makijavelijevih teorija?     Celo stoleće je bilo uplašeno, zastrašeno i duboko uznemireno svojim susretom sa prvim majstorom razotkrivanja, pretečom Marksa, Ničea i Frojda. Treba li se setiti engleske drame elizabetinskog i jakobinskog perioda, u kojoj je Makijaveli postao šablonska dramska figura, srž sve prevare i licemerja, i u kojoj se lična imenica Makijaveli počela pretvarati u zajedničku imenicu "makijaveli", pa da se shvati do koje je mere on obuzeo ljudsku maštu.     Od kako postoje oni koji vladaju i oni kojima se vlada, postojale su i dve vrste morala, jedna za moćne a druga za one bez moći. Makijaveli je bio prvi koji je ljude učinio svesnim tog moralnog dualizma i prvi koji je pokušao da opravda prihvatanje različitih normi ponašanja (u državnim poslovima i u poslovima privatnog života), te da hrišćanska moralna načela vernosti i istinoljubivosti nisu bezuslovno obavezni za državu i vladara.     Makijavelizam je svojim učenjem o "dvojnom moralu" u istoriji zapadnog čoveka imao samo jednu analogiju, a to je bilo učenje o "dvojnoj istini" koje je srednjovekovnu kulturu pocepalo nadvoje i otvorilo vrata veku nominalizma i naturalizma. U moralnom svetu sad se pojavio rascep sličan onom u intelektualnom. Za upoznavanje Makijavelijevih ideja nije bilo neophodno izučavanje njegovih spisa (koje je malo ljudi čitalo); do njegovih ideja moglo se doći sasvim zaobilaznim putevima, te je Makijaveli našao sledbenike u svim društvenim slojevima. Tridentski sabor postaće vrhunska škola političkog realizma. On s trezvenom poslovnošću usvaja mere koje su izgledale najprikladnije za prilagođavanje crk- venih institucija i verskih načela uslovima i zahtevima modernog života.     Traktat o vladaocu Nikola Makijavelija napisan je na prelomu 1513-14. (u rukopisu sve do 1532) a Utopija Tomasa Mora (1478- 1535) 1515 (štampana 1516). Oba dela oslanjaju se na istu pretpostavku: polazna tačka u društvenim razmišljanjima mora biti analiza društvene stvarnosti, a ne analiza dela velikih fi- lozofskih autoriteta. Oba autora htela su da daju komentar stvarnosti a ne komentar uz Aristotela, obojica odbacuju autoritete sholastičke filozofije politike i društva, ali i autoritete antičke filozofije (posebno Aristotela). Obojica nastoje da društveni život shvate nezavisno od svih metafizičkih pretpostavki.     Pomenuto delo Tomasa Mora, nastalo pod uticajem Platonove Države, još jednom potvrđuje vezu renesanse i antičke literature; Mor polazi od toga da je osnovni izvor bede i nemaštine nejednakost u bogatstvu i obrazovanju te bi idealno društvo moglo biti ono u kojem postoji pravedna raspodela. Utopija je opis neke idealne države na ostrvu Utopija. To delo je kritika tadašnjih društvenih i ekonomskih uslova života spojena sa idealizacijom jednostavnog moralnog života koji je nespojiv s koristoljubivim duhom njegovog vremena. Mor kritikuje uništavanje starog zemljoradničkog sistema i pohlepu za novcem koju prati centralizacija bogatstva u rukama malog broja ljudi.     Kao ideal Mor ističe zemljoradničko društvo u kome je porodica osnovna zajednica; privatna svojina je ukinuta, a novac se više ne koristi kao sredstvo za razmenu; sredstva za život su obezbeđena za sve, radno vreme je svedeno na šest časova dnevno da bi građani imali slobodnog vremena za svoje kulturne potrebe. Da bi to ipak bilo moguće, Mor zadržava postojanje klase robova koju sa- činjavaju delom osuđenici a delom ratni zarobljenici. Dok se Makijaveli svojom vizijom čoveka oslanjao na perspektive političkog uspeha, Mor je video pre svega društveni položaj ljudi. Niko tako oštro kao on nije sagledao i kritikovao društvene nepravde (koje su se zaklanjale iza svih mogućih autoriteta, tradi- cija, hijerarhija, opštih dobara, itd).     Država nastaje na tlu zemnih interesa i ne zavisi ni od kakvih crkvenih vlasti; svakom građaninu ostavlja se sloboda verskih ubeđenja i dopušta uvođenje Najvišeg bića (što će kasnije razvijati engleski deizam). Mor od države zahteva da bude verski i religiozno neutralna, a pravni položaj građana je nezavisan od njihovih verskih ubeđenja. Nije stoga nimalo slučajno što je ovaj Morov spis podsticao versku tolerantnost.     Mor je, uvidom u društvene prilike svoga vremena, došao do saznanja da čovek nije prestupnik, nego da to postaje u određenim prisilnim okolnostima. To znači da čovek u svojoj pravoj suštini nije onakav kakav je stvarno u životu; stvarni društveni čovek u uslovima koji postoje nije pravi čovek; pravi čovek i društveni čovek mogu postati jedno isto samo u uređenju kakvo vlada na ostrvu Utopija.     Empirijsko ispitivanje čoveka vodilo je zaključku (i to prihvata Makijaveli) da je čovek društveno biće. Mor usvaja ovaj zaključak samo u ograničenom shvatanju. Čoveka formira društvena situacija, ali to, po mišljenju Mora, ne znači da bi postojeće životne uslove trebalo usvajati kao pravedne i neprikosnovene. Ako su društveni uslovi koji stvaraju ljude neljudski, onda ne samo da ih treba kritikovati, nego ih moramo i menjati. Tu se Mor poziva na Hristovu nauku. Dok je Makijavelijeva filozofija dopuštala da bude interpretirana konjukturno i oportunistički i dok je mogla da služi kao osnov politike koja bi silom podržala postojeće uređenje, Morova filozofija je pre podsticala na dramatičnu interpretaciju, koja revolucioniše. Ali, dok bi Mor bio spreman da u sukobu s pos- tojećim društveno-političkim odnosima pre prihvati smrt nego da promeni stav, Makijaveli bi možda na to gledao kao na primer neispravne upornosti razumnih ljudi i možda je mislio o takvim ljudima baš kao što je i Mor, pišući da "i kad bi promenio prirodu prema vremenu i prilikama, ne bi promenio sudbinu" (Vladalac).     Neke od pomenutih ideja razviće u Francuskoj Žan Boden (1530-1597) koji u spisu Šest knjiga o republici (1575) odbacuje zasnivanje prava na crkveno-dogmatskim temeljima i zalaže se za religioznu neutralnost političke vlasti. On polazi od empirijskih znanja i filozofskih stavova, protivnik je svake utopije i smatra da se pravna nauka mora zasnivati na istoriji i etnografiji.