Salvador Dali

Dali je rođen 11. maja 1904, u 8:47 po Grinidžu,kao Salvador Dominigo Felipe Hasinto Dali i Domenek, u gradu Figueresu, blizu francuske granice, u Katalonji, Španija. Dalijev stariji brat, takođe nazvan Salvador (rođ. 12. oktobra 1901.) je umro devet meseci ranije (1. avgusta 1903.) od vrste stomačnog gripa. Njegov otac, Salvador Dali i Kuzi, je bio advokat i pisar srednje klase, gajio je striktnu disciplinu u vaspitanju mladog Salvadora, ali taj pristup je donekle bio "ometen" od strane njegove supruge, Felipe Domenek Feres, koja je ohrabrivala sina ka umetnosti. Kada je imao pet godina, Dalija su roditelji odveli na grob brata i rekli su mu da je on njegova reinkarnacija, u šta je Dali ceo život verovao. O svom bratu Dali je govorio: "…Ličili smo jedan na drugoga kao dve kapi vode, ali sa različitim odrazima." (On je) "...bio, verovatno, prva verzija mene, ali začet previše u apsolutnosti."
Autoportret- Dali ga je naslikao kao tinejdžer 1921

Dali je, takođe, imao i sestru, Ana Mariju, koja je tri godine mlađa od njega. 1949. je izdala knjigu o svom bratu: "Dali, viđen od strane sestre".
Dali je pohađao školu crtanja. 1916. Dali otkriva moderno slikarstvo, tokom letnjeg odmora u Kadakvezu gde je bio sa porodicom Ramona Pišota, umetnika koji je redovno putovao u Pariz. Sledeće godine, Dalijev otac organizuje izložbu njegovih grafika ugljem u njihovoj porodičnoj kući. Svoju prvu javnu izložbu imao je u Okružnom Pozorištu u Figueresu 1919.
U februaru 1921. Dalijeva majka umire od raka dojke. Dali je imao 16 godina, vrlo je cenio i voleo svoju majku, i ovaj udarac nikada nije do kraja preboleo. Posle njene smrti, Dalijev otac je se oženio sestrom svoje pokojne žene. Dali se nije protivio ovom braku, nasuprot mišljenjima mnogih, jer je jako poštovao svoju tetku. Madrid i Pariz 1922. Dali se seli u Madrid, gde pohađa San Fernando školu lepih umetnosti. U to vreme je Dali već slovio za ekscentrika, noseći dugu kosu i zulufe, kapute, čarape i pantalone po modi koja je bila aktuelna sto godina ranije! Ali, njegove slike, na kojima je eksperimentisao sa Kubizmom, su najviše pažnje skretale na njega. U ovim najranijim kubističkim radovima Dali verovatno nije do kraja shvatio pokret pošto su jedini izvor informacija o Kubizmu tada predstavljali časopisi i par publikacija (koje je Daliju ugalvnom dostavljao Pišot), s obzirom da tada u Madridu nije bilo kubističkih slikara.
Dali i njegov nadrealistički kolega Man Rej, u Parizu, 16. juna 1934. Fotografisao Karl Vehten.



Dali je, takođe, eksperimentisao sa Dadaizmom, što je ostavilo jak utisak na njega kroz ceo život i rad. U San Fernando školi je se sprijateljio sa pesnikom Fedrikom Garsijom Lorkom (čije je homoseksualne predloge ipak odbijao) i režiserom Luisom Bunjuelom. Dali je izbačen sa akademije 1926. neposredno pred diplomski, posle izjave da niko na fakultetu nije dovoljno kompetentan da ga oceni. Njegovo majstorstvo slikanja je tada već dokazano na njegovoj realističnoj slici "Korpa Hleba" iz 1926. Iste godine je Dali prvi put posetio Pariz, gde je upoznao Pabla Pikasa, koga je vrlo poštovao; Pikaso je tada već bio čuo pozitivne stvari o Daliju od Huana Miro. Dali je uradio nekoliko dela pod jakim uticajem Pikasa i Miroa tokom sledećih par godina dok je razvijao svoj osobit stil.
Neki detalji koji će kasnije obeležiti Dalijev radi već su bili očigledni dotom dvadesetih. Dali je poštovao sve stilove umetnosti sa kojima je se susreo, te je imao dela koja variraju od akademskog klasisizma do krajnje avangarde, nekad u različitim delima, nekada čak i kombinovano u jednom delu. Njegove izložbe u Barseloni su privukle dosta pažnje, dok ga je kritika, pomešano, čas hvalila, čas davala osrednje ocene. Dali je otprilike u to vreme pustio svoje izuvijane brkove, koje će postati njegov "zaštitni znak", inspirisan španskim majstorom slikarstva Dijegom Velaskezom. Od 1929, pa kroz Drugi Svetski Rat.
Istrajnost sećanja (1931) je jedna od najpoznatijih Dalijevih slika



1929. Dali je sarađivao sa nadrealističnim režiserom Luisom Bunjuelom na njegovom čuvenom kratom filmu "Andaluzijski pas" (Un chien andalou). Uglavnom je pomagao Bunjuelu oko scenarija za film. Dali je kasnije tvrdio da je njegovo angažovanje oko filma bilo mnogo veće, ali tu tvrdnju nisu potkrepili savremenici. Takođe te godine Dali je sreo svoju muzu, inspiraciju, i buduću ženu Galu, rođenu Helena Dmitrievna Deluvina Diakonova, Ruskinju, emigrantkinju, stariju od njega jedanaest godina, koja je tada bila udata za nadrealističkog pesnika Pola Eluarda. Iste godine Dali je imao važne profesionalne izložbe, i zvanično je se pridružio nadrealističkoj grupi u Montparnas četvrti Pariza (premda je njegov rad već dve godine pod jakim uticajem nadrealizma). Nadrealisti su pozdravili ono što je Dali nazivao paranoičko-kritički metod prodiranja u podsvest zarad veće umetničke kreativnosti. 1931. Dali slika svoje najčuvenije delo, "Istrajnost sećanja" koje je ponekad nazivano i mekani satovi ili satovi koji se tope, predstavljajući nadrealistički džepne satove.
Generalno tumačenje slike je da je to Dalijev pokušaj pobijanja tvrdnje da je vreme determinističko, ovaj smisao podupiru i široki pejzaži u slici kao i mravi i muve koji uništavaju satove. Dali i Gala (koji su živeli zajedno od 1929.) su se 1934. venčali u opštini (venčali su se u katoličkoj crkvi tek 1958). Dali postaje prijatelj istoričara i naučnika Aleksandra Delofea, koji je rođen u istoj regiji kao i on.
On Dream Caused by the Flight of a Bee around a Pomegranate a Second Before Awakening (1944) Dalí said, "the noise of the bee here causes the sting of the dart that will wake Gala"


Dali je predstavljen u SAD od strane trgovca umetnostima Huliana Levija 1934., a Dalijeva izložba u Nju Jorku je bila odmah okarakterisana kao senzacija. U njegovu čast su društvene ustanove organizove "Dali Bal". Dali je se pojavio na svečanosti noseći oko vrata staklenu kutiju u kojoj je se nalazio brushalter.
1936. Dali je učestvovao na Londonskoj Međunarodnoj Nadrealistčkoj Izložbi. Na njegovo predavanje nazvano "Autentični paranoični fantomi" (Fantomes paranoiaques authentiques) stigao je obučen u ronilačko odelo za velike dubine. Stigao je noseći bilijarski štap i vodeći sa sobom par ruskih borzoj pasa , morao je konstantno da odvrće šlem da bi došao do vazduha. Rekao je: "Samo sam želeo da vam pokažem koliko sam porinuo u ljudski um". Tokom španskog građanskog rata Dali je ostao apolitičan. Njegove kolege nadrealisti, uglavnom marksisti, na kraju su ga isključili iz grupe, na šta je Dali odgovorio čuveno: "Nadrealizam - to sam ja" (Le surréalisme, c'est moi). Posle tog slučaja Andre Breton skovao je anagram "avida dollars" (u odnosu na Salvadora Dalija), koji se manje- više prevodi kao "žeđ za dolarima" (eager for dollars) i konstantno je se, govoreći o Daliju, služio tim anagramom, a centralni nadrealisti su govorili o Daliju u prošlom vremenu, kao da je već mrtav.
Nadrealistički pokret je nastavio da izdaje teške polemike na račun Dalija sve do njegove smrti, pa čak i kasnije. Kada je izbio II sv. rat, Dali i Gala su se preselili u SAD 1940. gde su živeli osam godina. Posle iseljenja Dali se vraća katolicizmu. 1942. je izdao autobiografsku knigu "Tajni život Salvadora Dalija".. Italijanski fratar Gabijel Maria Berardi, tvrdi da je izvršio čin egzorcizma nad Dalijem dok je ovaj bio u Francuskoj 1947. Sveštenik tvrdnju potkrepljuje pričom o skulpturi raspeća koje mu je Dali poklonio u znak zahvalnosti. Skulptura je otkrivena tek 2005. i dva španska eksperta sa polja nadrealizma potvrđuju da postoje osnovani razlozi za pretpostavke, na osnovu ekspertize stila, da je skulpturu napravio sam Dali.
Stariji dani u Katalonji
Dali pozorište i muzej u Figueresu


Od 1949. Dali svoje vreme provodi u voljenoj Katalonji. Činjenica da je odabrao da živi u Španiji tokom Frankovog režima navukla mu je na vrat mnoge kritike. Moglo bi da se pretpostavi da su lošije ocene Dalijevih kasnijih radova mngo više povezane sa politikom nego sa umetnošću.1959. Andre Breton organizuje izložbu pod nazivom "Omaž nadrealizmu", proslavljajući četrdesetogodišnjicu postojanja pravca, gde su se našli radovi Salvadora Dalija, Huana Mira, Enrike Tabara, i Eugenija Granela. Breton je se sledeće godine žestoko protivio uključenju Dalijeve "Sikstintske Madone" u njujoršku izložbu nadrealizma. Dali se u svojoj kasnijoj karijeri nije okovao striktno slikarstvom već je eksperimentisao sa raznim načinima izražavanja: radio je na buletizmu (vid izražavanja prosipanjem mastila na prazan list papira) i bio je među prvim umetnicima koji su uključili holografske obraze kao vid umetničkog izražavanja. Nekoliko njegovih radova uključuje optičke iluzije. Endi Vorhol priznaje Daliju ogroman uticaj nad celokupnim pop art stilom u umetnosti. Dali je se takođe zanimao prirodnim naukama i matematikom. To je prikazano na nekoliko njegovih slika, gde je slikao svoje subjekte sastavljene od rogova nosoroga, veličajući božansku geometriju (pošto rogovi nosoroga rastu prema logaritmičkoj spirali) i čednost (pošto je Dali vezivao rogove nosoroga sa Devicom Marijom). Dali je takođe bio fasciniran sa DNK i hoperkockom - četvorodimenzionalnom kockom - i razvoj hiperkocke je oslikao u svom čuvenom "Raspeću" (Corpus Hypercubus). Dalijev posleratni period je nosio pečat tehničke virtuoznosti i interesa za optičke iluzije, nauku i religiju. Inspirisan katoličanstvom i bombardovanjem Hirošime ovaj period je lično okarakterisao kao "nuklearni misticizam". U svojim radovima kao Madona od Port Ligata (prva verzija) iz 1949. i Corpus Hypercubus iz 1954, Dali pokušava da napravi sintezu hrišćanske ikonografije sa materijalnim razaranjem inspirisan nuklearnom fizikom. “Nuklearni misticizam” uključuje neka dela kao La Gare de Perpignan iz 1965, i Haluciogeni Toreador iz 1968–1970. 1960. Dali počinje da radi na svom "Dali Pozorištu i Muzeju" u svom rodnom Figueresu; i to je bio njegova glavna preokupacija tokom 1974. Takođe je nastavljao sa radom sve do polovine osamdesetih.

Raspeće (Corpus Hypercubus) (1954)


1968. Dali snima TV rekalmu za Lanvin čokolade, a 1969. dizajnira Chupa Chups logo. Takođe 1969. Dali kreira reklamnu kampanju za Evroviziju, kao i veliku metalnu skulpturu koja je stajala na bini Teatra Real u Madridu. U TV programu "Prljavi Dali - lični pogled" koja je emitovana na Channel 4, 3. juna 2007., umetnički kritičar Brajan Svel opisuje svoje "umetničke sesije" sa Dalijem, koje su uključivale ležanje bez pantalona, u fetusnoj pozi, u naručju Hrista, masturbirajući dok je se Dali pretvarao da pravi fotografije noseći njegove pantalone.
1982. kralj Huan Karlos odlijuje Dalija titulom Markiz od Pubola, za koju je se kasnije Dali odužio poklanjajući kralju crtež "Glava Evrope" koju je nacrtao jednom prilikom dok ga je kralj posećivao. Dali je već tada bio u samrtničkoj postelji, kasnije se ispostavilo da je to Dalijevo poslednje delo. Gala umire 10. juna 1982. Posle njene smrti Dali je izgubio volju za životom. Namerno je dovodio sebe do dehidracije - moguće kao pokušaj samoubistva, moguće da bi doveo sebe u stanje hibernacije, pošto je čitao o tome da su neki mikroorganizmi sposobni za takvo šta. Preselio je se iz Fugueresa u svoj dvorac u Pubolu, koji je bio kupio Gali, i u kom je ona umrla. 1984. izbio je požar u njegovoj spavaćoj sobi pod nerazjašnjenim okolnostima - moguće da je bio pokušaj samoubistva, moguće da je bio samo rezultat nepažnje posluge. U svakom slučaju, Dali je spašen i vraćen u Figureres gde je živeo (kako neki njegovi prijatelji kažu) u vrlo udobnom smeštaju u svom pozorištu-muzeju, gde je proveo poslednje dane.

Iskušenje Sv.Antonija (1946) prikazuje Dalijevog simboličnog slona, Musee d'Art Moderne u Briselu.



Postojale su primedbe da su neki čuvari terali Dalija da potpisuje prazne listove papira da bi mogli da ih prodaju posle njegove smrti, sa docrtanim sadržajem kao njegovim delom. Kao rezultat toga trgovci umetnostima su vrlo skeptični prema nekim kasnim radovima koji se pripisuju Daliju.Dali je umro od srčanog napada u Figueresu 23. januara 1989., imao je 84, godine. Sahranjen je u kripti svog Teatro Museo u Figueresu.