pozivu naučnika; govorilo se kako Fihte hoće
da uz pomoć filozofije
upravlja duhom epohe; on radi veoma mnogo,
predaje pet dana
nedeljno, svakog dana po tri predavanja i pri
tom piše svoje knjige:
Osnove opšteg učenja o nauci (1794), Osnove prirodnog prava
(1796) i Sistem učenja o moralu (1798); nakon polemika o ateizmu
(1799) prinuđen je bio da dâ ostavku i da
napusti Jenu; privreme-
no se rastaje sa svojim prijateljima,
romantičarima Šlegelom,
Šlajermaherom i Tikom i odlazi u Berlin, na
kratko vreme 1805.
prelazi u Erlangen. Zalažući se za prestanak
bezuspešnih ratova i
za neophodnost preobražaja zemlje tako što će
dobiti moralne i
kulturne podsticaje Fihte objavljuje Razmišljanja o nemačkoj
naciji (1808) i pruski kralj ga 1811. poziva u Berlin gde uskoro
postaje profesor i prvi rektor berlinskog
univerziteta. Umro je 29.
januara 1814. od tifusa. Među najznačajnije
Fihteove radove iz
berlinskog perioda ubrajaju se: Zatvorena trgovačka država (1800),
Određenje čoveka (1800), Put u blaženi život (1806) Osnovne crte
savremene epohe (1806), a tu ubrajamo i bezbroj prerada Učenja o
nauci, delo za koje je Fridrih Šlegel rekao da je pored Vilhelma
Majstera i Francuske revolucije jedan od tri
najznačajnijih
putokaza XVIII stoleća.
Obično se ističe kako svoj filozofski sistem Fihte gradi na tragu
Kanta i podseća kako je Hegel pisao da je
Fihteova filozofija
dovršenje Kantove filozofije, mada Fihte nije
samo nastavljač već i
Kantov radikalni kritičar. Ne treba gubiti iz
vida da Fihte
nastavlja liniju Dekartove filozofije: on
traži pouzdan temelj u
filozofiji i za oblast istraživanja proglašava
čovekovu svest, svet
cogitoa, a ne svet stvari po sebi. Pod uticajem Dekarta
(ali i Kanta)
oblast istraživanja ograničava se na
samosvest, samorefleksiju. Za
razliku od Dekarta i Kanta koji su prihvatali
svest, tj. Ja kao
oblast prvobitne izvesnosti, ali pri tom
ostavljali i "prostor" za svet
stvari po sebi kao nešto relativno samostalno,
Fihte ne usvaja taj
filozofski dualizam i nastoji da izgradi jednu
strogo monističku
poziciju. To podrazumeva konsekventno
izvođenje ne-Ja iz Ja što u
punom obimu nisu učinili ni Dekart ni Kant.
Ne
treba gubiti iz vida da Fihte polazi od Kantovog
transcendentalizma, a to znači da on razmatra
problem znanja a
ne bivstvovanja. Glavno pitanje Kantove Kritike čistog uma "kako
su mogući sintetički sudovi a priori?",
tj. kako je moguće naučno
znanje – ostaje centralno pitanje i Fihteove
filozofije. Zato on svoju
filozofiju i naziva "učenjem o
nauci"; nauka se od nenaučnog
znanja razlikuje svojom sistematskom formom;
ali sistematičnost
jeste neophodan, no ne i dovoljan uslov
naučnog znanja budući da
se istinitost čitavog sistema zasniva na
istinitosti njegovog
polazišta. Ovo poslednje mora biti neposredno
pouzdano, očevidno;
evidentnost je glavni kriterijum istine.
Pouzdanost je temelj ljud-
skog znanja i nosilac svekolikog znanja.
Kao
što se Dekart u potrazi za pouzdanim principom obratio
našem Ja (mislim, dakle postojim), to je isto
učinio i Fihte:
najpouzdanije u našoj svesti jeste samosvest –
"Ja jesam", "Ja
jesam Ja". Akt samosvesti je jedinstvena
pojava: on je, po rečima
Fihtea, istovremeno i delatnost i proizvod
delatnosti, tj. podudara-
nje suprotnosti – subjekta i objakta, jer u
tom aktu Ja rađa samo
sebe, postavlja samo sebe. Ali, uprkos
sličnosti Fihteovog i
Dekartovog polazišta, bitna je i razlika među
njima: delatnost
kojom po Fihteu Ja stvara samo sebe jeste akt
slobode; zato stav
"Ja jesam" nije samo konstatacija
neke činjenice već poziv, zahtev
da se bude, da se spozna sopstveno ja kao neka
autonomna
realnost i tako uđe u svet slobodnih a ne samo
prirodnih bića. Taj
zahtev apeluje na volju i zato se u sudu
"Ja sam Ja" izražava
autonomija volje koju je Kant postavio u
temelj svoje etike.
Kod
Fihtea ne nalazimo jaz koji je Kant produbio između sveta
prirode kojim vlada nužnost i zakonitost, koje
izučava nauka, i
sveta slobode čiju osnovu čini svrhovitost. Na
mesto Kantovog
"mislećeg Ja" Fihte stavlja
"čisto Ja" shvaćeno kao "intuicija" koja
postavlja samu sebe, stvara samu sebe kao i
realnost i koja je
individualizovana suština Ja u slobodi; Fihte
je došao do zaključka
da Ja nije Ja kao princip svesti, već čisto
Ja, intelektualna
intuicija, počelo koje postavlja samo sebe.
Prisustvo Ja (kao
supstrata, noumena) u fenomenalnom svetu
obezbeđuje jedinstvo
čulnog i inteligibilnog. Na taj način Ja
prevladava skepticizam i
utemeljuje filozofiju kao nauku tako što daje
osnov teorijskom i
praktičnom Ja. Ovo Ja izraz je želje za
slobodom koja u ljudskoj
aktivnosti objedinjuje suprotne momente
konačnosti i
beskonačnosti i priprema romantički pojam duha
kao večni nagon
ka beskonačnom. Iako je Fihte sebe video kao
Kantovog
nastavljača, teško da bi Kant prihvatio fihteovsko
Ja kao princip iz
kojeg se izvodi čitava realnost.
1. Ja postavlja samo sebe. U aristotelovskoj filozofiji kao
temeljni princip nauke vladao je princip
neprotivrečnosti; u
potonjoj filozofiji, posebno kod Kanta,
princip identiteta. Za Fihtea
taj princip ima još dublji koren. Princip
identiteta čisto je formalni
i on govori da ako postoji A onda je A = A;
ali Ja, koje misli vezu A
i A, pored logičke veze misli i A. Na taj
način fihteovski najviši
princip ne ukazuje u potpunosti na logički
identitet (jer je identitet
pretpostavljen pa zato nije prvotni).
Prvobitni princip može biti
samo Ja. Ja nije postavljeno od nečeg drugog
već postavlja samo
sebe. Identitet Ja = Ja nije apstraktan niti
formalni, već dinamički
princip samopostavljanja, odnosno nužni uslov.
Ako je to uslov
samog sebe, onda taj uslov "stvara
sebe", te je po sredi sa-
mostvaranje.
Klasična metafizika je pretpostavljala da delovanje sledi za
bićem (Operari sequitur esse), što će
reći da nešto da bi delovalo
prethodno mora da postoji, te je tako biće
pretpostavka (uslov)
delovanja. Fihte preokreće tu maksimu u Esse sequitur operari, što
znači da je biće posledica delovanja.
Pored toga, Fihte smatra da je Ja intelektualna kontemplacija,
što je Kant smatrao nedostupnim za čoveka jer
je ona moguća
samo stvaralačkom umu. Aktivnost čistog Ja je
samokontemplacija u smislu samopostavljanja.
Koristeći izraz "Ja-
u-sebi" Fihte ističe bespretpostavni
uslov, koji nije činjenica već
akt, prvobitna aktivnost. Um je, kaže on,
apsolutan i aktivan,
njemu ništa ne prethodi i zato on ne pripada
istinskom biću jer
sam postavlja to biće; iz toga sledi da Ja i
um, koji pripadaju
empirijskom individuumu, jesu apsolutno Ja33.
2. Ja suprotstavlja sebi ne-Ja. Kako Ja ne postavlja sebe kao
nešto statično već kao dinamično počelo, kao
utemeljujuće
delovanje iz čega proističe drugo, koje nije
identično s Ja, to drugo
(ne-Ja) nije nešto što bi bilo izvan Ja, što
bi se moglo misliti van
Ja. Tako neograničeno Ja sebi suprotstavlja
neograničeno ne-Ja.
Stoga, ako je prvi momenat apsolutna sloboda,
drugi momenat je
momenat nužnosti. Taj momenat je neophodan da
bi se objasnila
teorijska aktivnost (svesti i saznanja), kao i
praktična aktivnost
(moral i sloboda svesti).
3. Uzajamno ograničavanje kroz
suprotstavljanje ograničenog
Ja i neograničenog ne-Ja. Ovaj treći momenat je momenat sinteze:
Ja i ne-Ja nastaju unutar Ja ali ne tako što
bi Ja eliminisalo ne-
Ja, već obratno. Naizmenično jedno ograničava
drugo; proizvedeno
ne-Ja ne može biti ništa drugo do
determinisano Ja. Određeno ne-
Ja povlači po nužnosti određeno Ja. Tako se Ja
raspada na deljivo
Ja i nedeljivo ne-Ja.
Ovaj
treći momenat Fihte identifikuje s Kantovom "apriornom
sintezom" i prva dva momenta su uslov
mogućnosti ovog trećeg
momenta; iz ova tri momenta Fihte dedukuje
kategorije, na
primer, kvantiteta: afirmacija, negacija,
ograničenje. Na isti način
mogu se dedukovati i druge kategorije.
Ja i
ne-Ja kao i njihovo uzajamno ograničenje objašnjavaju
kako saznajnu tako i moralnu delatnost.
Saznajna delatnost je
zasnovana na ograničavanju (determinisanju,
određivanju) Ja od
ne-Ja. Praktična delatnost je zasnovana na
ograničavanju
(determinisanju, određivanju) ne-Ja od strane
Ja. Kako se oba mo-
menta nalaze unutar beskonačnog Ja, oni su
mogući kada postoji
granica.
4. Saznajna delatnost. U iskustvu imamo posla s objektima koji
su različiti od nas i koji deluju na nas. Kako
objasniti to da subjekt
razlikuje objekt kao nešto od sebe različito,
da on oseća njegovo
delovanje? Fihte to objašnjava preuzimajući od
Kanta "moć
uobrazilje", ali je pri tom stvaralački
transformiše. Kod Kanta
produktivna uobrazilja apriorno određuje čistu
formu vremena i
daje sheme za kategorije. Kod Fihtea ona
objekte stvara nesvesno;
na taj način ona je beskonačna aktivnost Ja
koje neprestano
ograničava sebe i stvara to što je materija
našeg saznanja; zato što
je reč o nesvesnom stvaranju, proizvodi su
"drugačiji", nezavisni od
nas. Produktivna uobrazilja daje sirov
materijal koji svest
postepeno obrađuje i tako ga prisvaja čulima,
čulnim opažanjem,
razumom i suđenjem. Naspram zdravorazumske
predstave o
realnosti spoljašnjeg sveta, o tome da stvari
postoje i bez našeg
učešća, kod Fihtea je obrnuto: sve proističe
iz Ja. Tako se dospeva
do "čiste samosvesti" kao neophodnog
puta na kojem nastaje svest
koja je uvek nešto drugo od nje same, pošto
neprestano postavlja
"drugost". Čista samosvest je
granica kojoj se možemo približavati
ali je ne možemo dosegnuti. Uklanjanjem
granice ukinula bi se i
svest.
5. Tumačenje morala. Ako na teorijsko-saznajnom planu objekt
određuje subjekt, na moralno-praktičnom planu
subjekt određuje i
modifikuje objekt. U prvom slučaju ne-Ja
deluje na Ja kao objekt
saznanja. U drugom slučaju ne-Ja daje
podsticaj, što izaziva
povratno delovanje. U praktičnom delovanju
objekt ima ulogu
prepreke koju treba prevladati. Ne-Ja je bitni
momenat realizacije
slobode Ja. Biti slobodnim, znači učiniti sebe
slobodnim,
odmaknuti od sebe granice koje ne-Ja nameće
empirijskom Ja.
Zašto je ne-Ja neophodno tom Ja? Zato, da bi se Ja moglo
realizovati kao sloboda. Ta sloboda postoji
kao beskonačni
zadatak. Beskonačno Ja prevladava ne-Ja no to
je u potpunosti
moguće samo u pojmu granice, zato sloboda
ostaje beskonačni
zadatak. Apsolutnost principa ogleda se u
progresivnom prevlada-
vanju ograničenosti, u težnji ka savršenstvu.
Na taj način Fihte je
nastojao da pokaže prednost praktičnog nad
teorijskim umom: Bog
nije supstancija ili realnost po sebi, već
svetski moralni poredak,
obaveznost, tj. Ideja. Istinska religija jeste
u moralnom ponašanju.
Konačno (čovek) jeste strukturna neophodnost
Boga (apsoluta kao
Ideje koja se realizuje u beskonačnosti).
Nakon "spora oko ateizma", Fihteova filozofija berlinskog
perioda pretrpela je znatne promene i mnogi su
skloni tome da
govore o dve Fihteove filozofije. Sâm Fihte se
s tim nije slagao i
isticao je jedinstvo svog učenja. Nakon 1800.
nastoji da samo na
drugačiji način kaže ono što je već rekao
ranije (1793-9), ali to se
završilo tako što u delima koja slede nalazimo
i nešto bitno novo:
pre svega misli se na produbljivanje idealizma
u metafizičkom
smislu i na izražene mističko-religiozne
akcente koji sežu do
metafizičkog panteizma. U redakciji Učenja o nauci iz 1804. javlja
se i neoplatonistički pojam svetlosti koje se
raspada na biće i
mišljenje; Fihte razgraničava znanje i Apsolut
i ističe da je
zadatak pojmovnog znanja u tome da bude
prevladano
evidentnošću a što je moguće tek u zracima
božanske svetlosti. U
poslednjim radovima Fihtea Bog je određen kao
jedan i
nepromenljiv a znanje njegov lik ("Bog
bivstvuje van svog bića").
Božansko se odražava u svesti, u volji za
dobrim. Analogne misli
nalaze se i u ezoteričkim spisima Fihteovog
poznog perioda, u
Određenju čoveka gde se posebna uloga dodeljuje veri, jer
"samo
oko koje veruje može videti istinsku
lepotu". Uspeh Fihteovog
Učenja o nauci (1794) bio je veliki, posebno među
romantičarima
koji su među redovima umeli da pročitaju i ono
što nije bilo formu-
lisano već se samo podrazumevalo.
Brzo
se uvidelo da je ideal po kome bi suprotnosti (individualno
i apsolutno Ja) bile identične – nedostižan, a
da sva ljudska
istorija može biti samo beskonačno
približavanje tom idealu.
Identitet suprotnosti Ja i Ne-Ja, mišljenja i
bivstvovanja, samo je
predmet težnje koji nikad ne može biti
dosegnut. Upravo ta tačka,
nedostižnost identiteta protivrečnosti,
postala je predmet kritike
Fihteovih mlađih savremenika, Šelinga i
Hegela.
|
|
|
|
|
|
Comments
Post a Comment