Novovekovna filozofija

Kada se govori o novovekovnoj filozofiji uvek se postavlja pitanje novine kojom se odlikuje novovekovlje; mnogi su skloni da simptome novog vide na samom početku XIV stoleća, kada se javlja nova umetnost i nova muzika; ne manji broj smatra da novo doba počinje već sa pojavom religiozne reformacije i njenim zahtevom za oslobođenjem i obnovom duhovnog života; bilo bi stoga krajnje pogrešno suprotstavljati religiozni duh reformacije duhu renesanse jer ako se kao najpreči zadatak javlja razvijanje naukâ i saznanjâ, tada filozofija mora ići samo putem koji je trasirala upravo reformacija svojim zahtevom za vraćanje hrišćanstva izvorima. Nimalo slučajno, pitanje o izvorima i temeljima saznanja i celokupnog mišljenja jedno je od dominantnih pitanja čitave novovekovne filozofije, i ne treba da čudi što se nova filozofija rađa upravo s pitanjem o uslovima i izvorima čovekovog razuma, sa pitanjem o prirodi i granicama čo- vekovih saznajnih moći, a to se zbiva u prvoj trećini XVII stoleća. Sasvim je razumljivo što će se filozofija u naredna dva stoleća intenzivno razvijati upravo u zemljama koje je najviše potresla reformacija; u Francuskoj, Nizozemskoj, Engleskoj i u zemljama nemačkog govornog područja.     Nova filozofija nastojala je da stvari razume oslanjajući se na čovekove saznajne moći, a usled neograničenog ubeđenja da je tako nešto i moguće, ta filozofija ima karakter dogmatizma. Pretpostavljajući da je saznanje moguće i da je njen predmet priroda stvari, nezavisna od uslova saznanja, nova filozofija je sve pojave, kako prirodne tako i duhovne, objašnjavala polazeći od prirode pa je stoga imala karakter naturalizma. Međutim, kako saznajna sposobnost mora biti jedna a čovek poseduje dve sposobnosti - čulnost i razum, moć opažanja i moć mišljenja - odmah je nastao spor između dva moguća izvora saznanja: jedni su smatrali da se stvari mogu saznati oslanjanjem na čula, a drugi na razum; jedni su insistirali na iskustvu (empeiria), drugi na razumu (ratio) kao jedinom filozofskom sredstvu tako smo dobili dva smera istraživanja: empirizam i racionalizam. Empiristička filozofija je počela sa Frensisom Bekonom i formirana je za kratko vreme (1605-1623) da bi se potom nastavila sa Tomasom Hobsom i osnivačem senzualizma Džonom Lokom (1690), dobivši svoj konačni oblik u englesko-francuskom prosvetiteljstvu (1710-1740), pre svega sa Volterom. Racionalistička filozofija počinje sa Dekartom, nastavlja se sa Spinozom i dovršava u delu Lajbnica (1637-1714), Volfa i nemačkom prosvetiteljstvu.     Nakon dva stoleća došlo se do uvida da činjenica saznanja ne može biti dogmatski objašnjena ni sa empirističkih ni sa racionalističkih pozicija te su obe te orijentacije završile u skepticizmu Dejvida Hjuma; tako se filozofija našla u situaciji ne da pretpostavlja već da istražuje mogućnosti saznanja; pokazalo se da je priroda stvari uslovljena njihovom saznatljivošću i da je problem saznanja najpreči zadatak svake filozofije; sa Kantom, započela je kritička epoha i u znaku kriticizma razvijalase sva filozofija XIX stoleća da bi potom nastupilo vreme velike filozofije čija je kruna Hegel i u čijoj se senci ali i u sporu sa njim nalazi sva potonja filozofija. Druga polovina XIX i čitavo XX stoleće ispunjeni su filozofskim sporovima, sukobima različitih filozofskih orijentacija koje su nicale kao pečurke posle prve jesenje kiše. Filozofi su se sporili, često zaboravljajući i predmet samoga spora; ne mali broj njih govorio je da je vreme filozofije nepovratno prošlo, da ona mora biti prevladana, da se iz nje mora izaći... kuda, malo je ko znao da kaže. U poslednje vreme niz postmodernih filozofa, na transparentno lepršav način, izokrećući temeljne filozofske stavove jednostavnim menjanjem predznaka, smatra kako se sve dovelo u pitanje, kako je sve relativizovano i sahranjeno u grobnici ne-supstancijalnosti.     Godine, ipak, prolaze, napisano je napisano, prašina se sleže, i premda još uvek u nemogućnosti da se makar približimo Proklu, ne zaboravljajući njegovu životnu devizu, iznova se vraćamo Platonu: "Onaj čovek, naime, koji sa Muzama druguje na uman način, neće smatrati da harmonija, koja u sebi sadrži pokrete srodne kružnim kretanjima naše duše, treba da služi samo nerazložnoj nasladi, kao što je to u naše vreme slučaj, nego će ona za njega biti dar Muza, pomoćnik koji kružno kretanje duše, postalo u nama kao neusaglašeno, dovodi u stanje uređenosti i saglasnosti sa samim sobom. A i ritam su nam iste te Muze dale sa istom namerom: da nas, naime, čuva od nedostataka mere i oskudice u ljupkosti, svojstvenih većini ljudi" (Tim., 47ce).     Uobičajeno je da izlaganje o nastanku moderne filozofije, započne tvrdnjom kako ona nastaje sa Rene Dekartom (1596-1650) i Frensisom Bekonom (1561-1626), da se sa ovim filozofima zbiva radikalan prelom u istoriji filozofije i da ne postoji kontinuitet između srednjovekovne i novovekovne misli. Ovo je shvatanje posledica dugo prisutnog verovanja da u srednjem veku nije bilo nikakve filozofije i da grčka filozofija ima svoj nastavak tek u XVII stoleću. Tako nešto tvrditi pogrešno je, iz najmanje dva razloga: (a) pažljivijim proučavanjem srednjovekovne filozofije lako će se uočiti kako ona sve više stiče priznanje kao posebna oblast istraživanja i da diskontinuitet i nije tako veliki, posebno kad se zna da već u srednjem veku postoje naglašeni zahtevi za empirijskim istraživanjima, da srednjovekovni nominalizam u velikoj meri anticipira kasniji empirizam, da Nikola Kuzanski negoveštava neke Lajbnicove teze, a da su Dekart i Lok pod većim uticajem sholastičke filozofije no što se to ranije uočavalo; konačno (b) potpuno se zapostavlja neprekinut razvoj filozofije u Vizantiji sve do Grigorija Palame (XIV stoleće), pa ako je o nekom diskontinui- tetu reč, onda se prekid dogodio na teritoriji današnje zapadne Evrope i to već u VI stoleću.     S druge strane, negiranje svakog kontinuiteta znak je nekritičkog naglašavanja "novine" koja se sreće kod filozofa XVII stoleća, a koji su daleko više dužnici prošlosti no što to oni priznaju; srednjovekovno mišljenje je pripremilo put onom što će potom doći i uticaji sholastike na Dekarta (pored sve novine koju sadrži njegova filozofija) više su no očigledni.     Ipak, i razlike su više no očite: (a) ako se u srednjem veku pisalo na latinskom jeziku, s nastankom moderne filozofije počinje se pisati na meternjim jezicima: francuskom (Dekart, Volter, Ruso), nemačkom (Lajbnic), engleskom (Lok, Hjum)), iako na latinskom (kao i na maternjem jeziku) pišu i Dekart, Bekon, Hobs i Lajbnic, a Spinoza samo na latinskom; (b) dok su se u srednjem veku pisali komentari standardnih dela, moderni filozofi (bez obzira na kom su jeziku pisali) stvaraju originalne rasprave čija forma više nije forma komentara; (c) srednjovekovni filozofi su u većini slučajeva bili univerzitetski profesori i komentare svima poznatih tekstova pisali su jezikom učenog sveta; moderni filozofi prekantovskog perioda u većini slučajeva nisu se bavili akademskim pozivom: Dekart nikad nije uspeo da postane profesor univerziteta kao ni Spinoza (koji je u jednom trenutku dobio poziv iz Hajdelberga da tamo bude profesor), Lajbnic je bio više diplomata i svetski čovek, nesklon obavezama koje podrazu- meva profesorski poziv, Lok je zauzimao mesta u državnoj službi, Berkli je bio biskup, a isto važi i za sve francuske mislioce XVIII stoleća.13 To znači da je originalna i kreativna filozofija XVII i XVIII stoleća nastajala van univerziteta, da su je stvarali sveži i originalni umovi a ne tradicionalisti, i to je razlog što su ta nova dela poprimila formu rasprava a ne komentara.     Pogrešno bi bilo misliti kako je u srednjem veku sva filozofija bila u službi teologije a da je moderna filozofija bila oslobođena teoloških dogmi; već se Toma Akvinski zalagao za nezavisnost filozofije kao posebne oblasti istraživanja a tokom XIV stoleća niz mislilaca ističe zahtev za odvajanjem filozofije od teologije (što je prirodna posledica nominalističke kritike tradicionalne metafizi- ke); s druge strane, ne treba gubiti iz vida da je Rene Dekart pokušavao da uskladi svoje filozofske ideje sa zahtevima katoličke dogme, da je Berklijev cilj bio da ljude vodi ka spasonosnim idejama evanđelja. Nesporna je progresivna emancipacija filozofije od teologije, ali jasna je i razlika između Tome i Dekarta: Toma je pre svega bio teolog, a Dekart filozof; u srednjem veku teologija je bila najviša nauka a bilo je i teologa koji su se bavili i filozofijom; u novo doba imamo filozofe koji su i iskreni hrišćani, no ovo drugo ne utiče odlučujuće i na njihovu filozofiju. Ovde treba istaći naučni pokret renesanse i novo shvatanje nauke; činjenica je da za razliku od Bruna, koji je ipak spekulativni filozof prirode, Galilej to više nije (Kepler je negde između njih, posebno kad nastoji da objasni muziku sfera); renesansna nauka je podsticala stvaranje mehanicističke slike sveta koja će uskoro postati vladajuća i doprineti da se sva istraživanja skoncentrišu na proučavanje prirode; za ove nove mislioce (koji nisu ateisti) bog je tvorac sveta, ali svet se nakon svog nastanka dalje razvija po mehaničkim zakonima i priroda se shvata kao dinamičan sistem tela u kretanju čija se inteligibilna struktura može matematički izraziti; prirodu je moguće istraživati bez obraćanja bogu i posve je razumljivo što deizam postaje vladajuća doktrina tog vremena.     Deisti ne dovode u pitanje božiju egzistenciju već poriču njegovo uplitanje u zbivanja u svetu nakon njegovog nastanka; svet se istražuje kao i ranije, ali, dok je za Bonaventuru svet bio samo senka, udaljena objava božanskog porekla boga, sada se naglasak stavlja na istraživanje kvantitativno odredljive imanen- tne strukture sveta i na njegov dinamički proces. Teološki orijentisani metafizičar ističe finalnu uzročnost, a naučnik delatnu uzročnost koju otkriva u matematički odredljivom kretanju.     Ova promena interesovanja posledica je razvoja fizike kao i želje da se filozofija koristi za otkrivanje nove istine o svetu; Frensis Bekon naglašava značaj empirijskog i induktivnog izučavanja prirode kako bi se povećale čovekove moći nad materijalnom sredinom; insistira se na izučavanju koje treba sprovesti bez obzira na autoritete i ističu praktične posledice novih otkrića koja menjaju svet; jedna od glavnih Dekartovih primedbi upućenih sholastici nije u tome da je ova pogrešna (jer sistematiše poznate istine), već u tome što je nemoćna da otkrije nove istine. Ni Bekon, ni Dekart, koliko god bili svesni činjenice da stoje na pragu nove epohe, nisu bili svesni toga u kojoj su meri bili zarobljenici ranijih shvatanja.     Zato, još jednom treba ukazati na mit o bezpretpostavnosti nauke XVII stoleća; mora se znati da Galilej samo objašnjava i dokazuje ono što je od ranije bilo poznato; već je Leonardo znao i za kretanje po inerciji i za zakon promene rastojanja pri slobodnom padu. Ako je reč o nekom radikalnom prekidu sa tradi- cijom onda taj prelom treba tražiti u XIII stoleću kada zapravo i nastaje nova nauka kao posledica promišljanja alternativnih rešenja učenjima koja su bila zabranjena po nalogu pariskog episkopa Etjena Tampea14 1270. i 1277. godine. U to vreme, dotad deduktivni stavovi počinju da se tumače kao hipotetički (secun- dum imaginationem) a kosmološke teorije postaju tek moguća objašnjenja, čime i sam pojam teorije dobija današnje značenje. Upravo u XIII stoleću počinju da se osporavaju filozofske pretenzije razuma na apsolutnu istinu i čovek počinje da se okreće onom što ga okružuje, onom stvorenom; upravo tada se javlja ekspetriment kao nova metoda.     Razvoj renesansne nauke uticao je na filozofiju i time što nije postojala jasna razlika između fizike i filozofije: fizika je važila za eksperimentalnu filozofiju; astronomija, fizika i hemija i dalje behu delovi filozofije i njihov uspešan razvoj podstakao je kod filozofa ideju o potrebi izgradnje nove nauke o čoveku. Psihološka istraživanja dugujemo filozofima: Dekart je pisao o strastima duše i izložio teoriju kojom objašnjava interakciju duha i tela; Spinoza je pisao o ljudskom saznanju, o strastima i o usklađivanju očigledne svesti o slobodi s determinizmom koji je zahtevao njegov sistem; svi vodeći engleski empiristi bave se problemom saznanja i nastoje da odgovore na pitanje: kako nastaju naše ideje? Lajbnic piše o nesvesnom dva stoleća pre Frojda; njemu dugujemo i ideju o pragu svesti. Hjum govori o potrebi razvoja nauke o čoveku na empirijskoj osnovi i govori kako je prirodna filozofija ustanovljena na eksperimentalnom ili empirijskom temelju.     Baveći se kretanjem tela Galilej je svoja istraživanja ograničio na probleme fizike i astronomije i nije slučajno što je mehanicizam bio najrasprostranjenije shvatanje sveta da bi svoj najviši izraz našao u vulgarnom materijalizmu francuskih prosvetitelja XVIII stoleća, koji će poput Lametrija nastojati da do kraja izvedu konsekvence Dekartovog učenja u kome su videli svog neposrednog preteču; ali dok je Dekart u određenom trenutku napustio mehanicističko shvatanje sveta, Lametri ga je nastavio pokušavajući da pokaže kako čovekovi psihički procesi nisu ništa manje no fizički, i da mogu da se objasne na osnovu me- hanicističke i materijalističke hipoteze.     Za modernu filozofiju prirode je karakteristično da se zakoni prirode ne tumače kao posledica večnog božanskog zakona, kako je to slučaj kod Tome Akvinskog; na mesto teologije sad stupaju prirodne nauke; poverenje u njih podstaknuto je uspešnim razvojem fizike koja se u tom času još nije toliko osamostalila da bi mogla istisnuti filozofiju i pretvoriti je u svoju pomoćnicu.     Uobičajena je podela prekantovske moderne filozofije na dve glavne struje od kojih jedna obuhvata racionalističke sisteme na kontinentu (od Dekarta preko Spinoze do Lajbnica i njegovog učenika Volfa), a druga britanski empirizam zaključno sa Hjumom.     Racionalizam je pravac u teoriji saznanja koji smatra da je objektivnu stvarnost moguće spoznati samo mišljenjem, tj. da je spoznaja data samo u našem umu, razumu, intelektu. Filozof racionalista je, dakle, onaj koji se oslanja na upotrebu vlastitog uma i koji ne pribegava mističkim konstrukcijama i intuicijama. Racionalisti prihvataju ideju o urođenim, apriornim istinama: smatraju da su izvesne istine virtuelno urođene u tom smisle da iskustvo samo pruža priliku u kojoj duh vlastitom svetlošću opaža njihovu istinitost. Drugim rečima: postoje istine koje su nezavisne od čulnog opažanja i iskustva i koje ne potiču iz iskustva, tj. ne predstavljaju induktivna uopštavanja iz iskustva pa im ne treba empirijski dokaz jer su proizvod "čistog mišljenja"; te istine su spoznaje a priori, urođeni oblici uma. Prema Lajbnicu, mada takve istine nisu eksplicitno poznate od prvog trenutka svesti, one su u nekakvom neodređenom smislu prethodno formirane u strukturi duha, a to znači da su virtuelno a ne aktuelno uređene.     To još uvek nije razlog da se čulno iskustvo odbacuje kao jedan od mogućih izvora saznanja; Dekart određuje pojam iskustva, bavi se eksperimentom, i često se poziva na iskustvo; Lajbnic se isto tako bavi prirodno-naučnim istraživanjem i tako se nalazi i na poziciji empirizma; sve to pokazuje kako se empirizam i racionalizam ne mogu apsolutno odvojiti i jedan drugom suprotstaviti pošto su međusobno uslovljeni; stavljanjem racionalnog momenta u prvi plan ističe se logička, spoznajna primarnost i vrednost našeg uma u spoznajnom aktu. Svojim stavom o podudarnosti stvari i intelekta racionalistička pozicija implicitno nosi u sebi pretpostavku o zakonitoj konstituiranosti stvarnosti, kao i pretpostavku o mogućnosti njene spoznaje, a što će za posledicu imati shvatanje da je sveukupna stvarnost racionalna i umna.     Verovanje u samoočevidna načela nije novina XVII i XVIII stoleća; srednjovekovni metafizičari su takođe govorili o samoočevidnim načelima ali Toma nije video razlog da ih smatra urođenim; ono što je zajedničko Dekartu, Spinozi i Lajbnicu jeste uverenje da se iz takvih načela može dedukovati sistem istina koji sadrži punu informaciju o svetu; njihov ideal je deduktivni sistem istinâ analogan matematičkom sistemu, no takav sistem koji je sposoban da uveća naše informacije o stvarnosti. Spinoza u svojoj Etici nastoji da izloži istinu o stvarnosti i čoveku na jedan kvazimatematički način polazeći od aksioma i definicija, i sistematskim dokazivanjem dolazi do skupa zaključaka čija je istinitost apsolutno izvesna. Lajbnic je zamislio ideju jednog univerzalnog simboličkog jezika i univerzalne logičke metode, računa pomoću kojeg bismo mogli ne samo da sistematizujemo celokupno postojeće znanje već i da dedukujemo još nepoznate istine.     Ako je za fundamentalna načela rečeno da su virtuelno urođena, celokupni sistem deduktibilnih istina može se smatrati samoodvijanjem uma. Na racionalističke filozofe je delovao matematički način mišljenja i matematika je za njih bila model jasnoće, izvesnosti i dedukcije po utvrđenom redu. Subjektivni, lični činioci su eliminisani. Galilej je pisao da je "bog napisao filozofiju u knjizi kosmosa, koju mi ne možemo da čitamo sve dok ne shvatimo njen jezik, a to je jezik matematike". To znači da je struktura prirode matematičkog karaktera i da postoji podudarnost između prirode i matematike; zato su filozofi smatrali da se matematička metoda može primeniti na prirodu.     Danas se racionalističkim filozofima XVII stoleća zamera da nisu razumeli razliku između matematičkih iskaza i iskaza o egzistenciji, a što nije tačno: Dekart je hteo da svoj sistem zasnuje na iskazima o postojanju a ne na tautologijama; filozofi tog doba nisu težili asimilovanju filozofije u matematiku; okretanje ka matematici kao modelu umovanja u velikoj meri je posledica oživljavanja skepticizma kao jednog od smerova pozne renesansne misli. Tu se pre svega misli na Mišela Montenja (1533-1592) koji je obnovio antičke argumente u prilog skepticizmu: relativnost i nepouzdanost čulnog iskustva, zavisnost duha od čulnog iskustva, njegova nesposobnost za postizanje apsolutne istine, nesposobnost da se reše zadaci koji proističu iz konflikta zahteva čula i uma. Čoveku nedostaje moć da konstruiše izvestan metafizički sistem i nesuglasice metafizičara svedoče o tome. Zato je apsurdno, po mišljenju skeptičara, naglašavanje moći ljudskoga duha, kao što su to hteli humanisti; mi treba da priznamo naše neznanje i slabost naših duhovnih sposobnosti, tvrdio je Montenj. Obnova skepticizma kakav nalazimo kod njega kao i fideizma koji srećemo kod Pjera Šarona (1541-1603), uticala je na Dekarta da postavi filozofiju na novu osnovu; u nastojanju da odgovori na izazov skepticizma, on se okrenuo matematici kao modelu izvesnog i jasnog umovanja, a sa željom da metafizici, pre svih drugim oblas- ti filozofije, obezbedi sličnu jasnost i izvesnost.