Nominalizam

Berenger iz Tura (1000-1088) francuski sholastičar, filozof i teolog, bio je na čelu još uvek postojeće škole u Ruru koju je dva stoleća ranije osnovao Alkuin; u svom delu O svetoj trpezi (1049) odbacuje realnost univerzalija i tvrdi da akcidencije ne mogu da egzistiraju bez supstancije koja bi ih nosila, da su realna samo čulna bića, čulne supstancije, tj. stvari i da sem njih nema ničeg realnog: “Nema ničeg realnog osim supstancije, a supstancija je svojstvo samo onog što je dostupno opažanju spoljnim čulima”.     Sledbenik Berengara i takvog shvatanja koje je polazilo od toga da samo individuum ima egzistenciju a da su univerzalije samo skupovi individuuma određeni imenima, bio je Roscelin iz Kompijea (Bretanja) (1050-1110/1123) koji je nakon studija u Soasanu i Remsu držao predavanja u raznim mestima: Kompijeu, Lošu, Bezansonu i Turu a među njegovim slušaocima bio je i Pjer Abelar; njegovi spisi nisu sačuvani (izuzev jednog pisma Abelaru) i zato je neophodno oslanjanje na svedočenja drugih autora, pre svega Anselma, Abelara i Jovana od Solsberija; po njima Roscelin je bio protivnik ekstremnog realizma tvrdeći da samo jedinke egzistiraju, ali, njegovo pozitivno učenje nije sasvim jasno. Na saboru u Soasanu 1092. njegovo učenje je bilo osuđeno; to beše pos- ledica prisustva sve većeg broja dijalektičara među teolozima, protiv čega je posebno bio ustao Petar Damijani. Naime, u to vreme pojavio se veoma veliki broj peripatetičkih dijalektičara, koji su kao i Berengar imali smisla za nepoštovanje autoriteta, laika koji su u Francusku došli iz Italije i putujući od grada do gra- da držali predavanja na kojima su jevtinom sofistikom izvrgavali ruglu načelo kontradikcije i na taj način bacali loše svetlo na samu dijalektiku (kao verbalnu obmanu i sofistiku) što je izazivalo neprijateljstvo teologa.     Prema Anselmu od Kenterberija Roscelin je smatrao da postoje samo pojedinačne stvari (res singularis), a da je opšte samo pojam, prazan zvuk (flatus vocis) i da ono ne može predstavljati predmet, te postoji samo pojedinačni predmet dok opšte kao takvo ne postoji. Stvarno postoje samo individue, dok univerzalije realno ne postoje. Pokušajte da zamislite humanost bez čoveka, ili životnost bez živih bića, i videćete da nećete uspeti, govorio je Roscelin. Go- voreći o čovečnosti, vi sebi ne možete predstaviti predmet opšteg na koji bi se odnosio vaš pojam, pa u vašem umu nema ničeg drugog sem znaka, reči, odnosno, imena. Dakle, opšti pojmovi samo su reči, glasovi, imena, prazan zvuk (nomina, flatus vocis). To učenje, samo po sebi, ne bi ni postalo predmet žestokih ras- prava da nije bilo preneto na hrišćanske dogme. U skladu sa svojom tezom Roscelin je tvrdio da ako su tri osobe u bogu samo jedna stvar a ne tri samostalne stvari, kao na primer tri duše, ali su isti po moći i volji, tada nije samo sin (Hrist) postao čovek, nego i Bog i Duh Sveti. Time se on suprotstavio dogmi da se otelotvorio samo sin (kao logos). Ako uzmemo da božje trojstvo nije jedna oso- ba nego tri, tada, prema nominalizmu, budući da ne postoji ništa osim pojedinačnog, nije moguća ideja božanstva kao nešto opšte, te stoga ne postoji jedan bog nego tri boga. Sabor u Soasanu je ovo učenje osudio kao jeres i nominalizam je anatemisan; realizam je više odgovarao crkvi i postao njeno zvanično učenje.