Srednjovekovna filozofija

U vreme dok u Vizantiji oživljavaju i cvetaju razna filozofska i teološka učenja, jer je kod Vizantinaca duh antike ostao neprestano prisutan (kroz klasično obrazovanje viših slojeva i kroz živi grčki jezik nižih slojeva društva), zapadna Rimska Imperija, nakon pokoravanja od strane varvara, od VI do IX stoleća preživljava duboku duhovnu krizu; u to vreme nastalo je u Evropi franačko kraljevstvo čije je uzdizanje povezano s usponom i jačanjem karolinške dinastije čiji je kralj Karlo Martel spasao Evropu od Arapa (nakon što su oni već bili osvojili Španiju) pobedivši ih 732. kod Poatjea, da bi ih u borbama vođenim nared- nih nekoliko godina odbacio iza Pirineja; najveći predstavnik te dinastije bio je Karlo Veliki koji je i sam učestvovao u preko pedesetak pohoda stvorivši veliki evropsku državu na tlu ranije Rimske imperije. Za vreme boravka u Rimu krajem 800. godine krunisan je za cara kao “rimski imperator”. Tako je nastala “Sveta Rimska imperija” koja je formalno postojala do 1806. kada ju je ukinuo Napoleon koji je dve godine ranije na isti način bio krunisan kao i Karlo Veliki od strane rimskog pape koji je za tu priliku bio specijalno doveden u Pariz. Sveta Rimska imperija Karla Velikog bila je u njegovo vreme shvaćena kao vaskrsavanje ranije Rimske imperije, ali njene teritorije su bile manje i ona nije obuhvatala sve zemlje oko Sredozemlja, već je zauzimala teritorije današnje Francuske (bez Bretanje), Belgije, Holandije, Luksemburga, Švajcarske, Austrije, Zapadne Nemačke i Severne i Srednje Italije. Period vladavine Karla Velikog (do 814) nazivaju i periodom "karolinške renesanse" u zapadnoevropskoj kulturi. Za svoje vreme sam Karlo bio je, kažu neki, donekle i obrazovan: znao je grčki i latinski jezik, iz Vizantije je dobio na poklon nekoliko Aristotelovih dela iz logike. Na svom dvoru okupljao je učene ljude, imao je i svog dvorskog istoričara koji je podražavajući Svetonija sastavio njegovu biografiju.     Ali, velika država u kojoj se govorilo mnoštvo jezika zahtevala je za upravljanje pismene ljude i Karlo je bio prinuđen da otvara nove škole a centri pismenosti bili su manastiri i crkve gde su se osim teologije ljudi upoznavali i sa sedam slobodnih veština. Kada je započelo obrazovanje po manastirima u zapadnim delovima nekadašnje Rimske Imperije, uvidelo se da za ovladavanje dija- lektikom i ostalim slobodnim umećima nedostaju elementarni spisi; početkom VIII stoleća postojala su na latinskom jeziku samo dva teksta iz Aristotelovog Organona: Kategorije (De categoriis) i O timačenju (De interpretatione) kao i Uvod u kategorije /Isagoge/ od Porfirija, sa mnoštvom neoplatonskih komentara kao i komentarima Boetija koji je iste i preveo sa grčkog. Pokušaj da se antičko obrazovanje ujedini preduzeo je već u V stoleću Marcilijan Kapela a što su potom usavršili Boetije i Kasiodor; međutim, Karlo Veliki je hteo da učini i nešto više: sem obnove Rimske Imperije on je hteo da obnovi i antičku filozofiju, pa je za to odabrao platonovsku Akademiju po uzoru na koju je pri njegovom dvoru formirano i nekakvo učeno društvo koje je dobilo naziv Akademija. Od tog vremena akademijama su se i počele nazivati razna visoka učena društva koja nisu imala nužno neku vezu s Platonovom filozofijom. Kad je reč o Karlovim “akademicima” oni često nisu bili ni dovoljno pismeni, ali, po njegovom naređenju, tu su se oni okupljali prepisivajući latinske, čak i grčke rukopise; tako se negovao interes za antičku literaturu, premda je osnovni sadržaj ove “karolinške renesanse” bio hrišćanski pogled na svet.     Glavna ličnost Akademije Karla Velikog bio je Alkuin ili Albin Flak (730-804), anglosaksonac koji je veći deo života proveo u Engleskoj gde je i stekao obrazovanje (od 766. bio je episkop od Jorka, a od 780 opat Ferijera i Sen Lua) da bi na Karlov dvor došao 782. godine. Alkuin se s Karlom Velikim sreo ranije: jednom na putu u Rim, po drugi put godinu dana pre dolaska na Karlov dvor, u Parmi. Alkuin nije po svojim shvatanjima bio originalan, što se može reći i za većinu srednjovekovnih mislilaca; njegova pedagoška dela se oslanjaju na prethodne autore i on se u njima poziva na Cicerona, Kasiodora, Boetija i Isidora iz Sevilje.     Svojim pogledima približavao se Avgustinu, a kroz njega hristianizovanom i mitologizovanom neoplatonizmu. Alkuinova dela su: De animae ratione, De dialectica, Dialogus de rhetorica et virtutibus; njegova Dijalektika označava početak sholastike u zapadnoj Evropi. Za Alkuina dijalektika nije više samo jedna od slobodnih veština, logika, ili način mišljenja, već način sistemati- zovanja religiozne vere. Alkuin se nije kod Karla zadržao do kraja života već je 796. otišao u opatiju Sen-Martin u Turu na Loari gde je osnovao manastirsku školu i nastavio svoj učiteljski posao; biblioteku u Turu obogatio je prepisima rukopisa koje je bio doneo iz Jorka. Posebnu pažnju je posvećivao usavršavanju metoda za prepisivanje rukopisa.     Alkuinov naslednik bio je u Akademiji njegov učenik Fredegiz koji se trudio da bude originalan. On je dokazivao realnost ničega tako što je pošao od same reči, tvrdeći da svaka reč nešto označava pa i reč ništa označava nešto a što znači da ništa nije ništa već nešto realno. To je ipak bila samo sholastička igra rečima. Daleko je više ostao poznat Raban Maur (780-856), takođe učenik Alkui- na, koji se proslavio sporom sa nekim Gotšalkom (oko 805- oko 865) oko problema predodređenosti. Raban Maur je rođen u Majncu a umro u Vinklu na Rajni; pripadnik benediktinskog reda, bio je opat u Fuldi, a potom nadbiskup u rodnom gradu (847). Glavna dela su mu De universo, De anima, De clericorum institutione. Gotšalkovoj tezi o apsolutnoj fatalističkoj predodređenosti čovekove duše za spasenje u raju ili za stradanje u paklu, Raban Maur je suprotstavio jedno kompromisnije shvatanje koje je dopuštalo slobodu volje; time je počelo udaljavanje od Avgustina i njegovog učenja o predodređenosti, i stvoren je prostor za posredovanje crkve u čovekovom spasenju.     U XVII knjizi spisa De universo (potpuni naziv je: De rerum naturis et verborum proprietatis et de mystica rerum significatione) Raban Maur ističe da "nijedna nauka ne može da bude potpuna bez muzike, da ništa ne postoji bez muzike. Tvrdi se – piše Maur – da je i sam svet sačinjen po nekoj harmoniji zvukova i da se i samo nebo okreće po melodiji harmonije. Muzika pokreće osećanja, podstiče čula u raznim pravcima, kao što u boju zvuk trube raspaljuje borce: i koliko je zvuk snažniji toliko je duh hrabriji za borbu. I veslače pesma bodri. Muzika snaži duh da može da podnosi sve napore i umor od bilo kog posla blaži pesma; muzika smiruje uzbuđene duše..."     Ni u svom delu De rerum naturis, a koje je enciklopedija nastala kompilacijom dela Isodora Seviljskog, Raban Maur ne pokazuje veću originalnost; u velikoj meri zavisi od ranijih pisaca (Isidor, Avgustin) a kad je reč o egzegezi, opredeljuje se za mističke i alegorijske interpretacije.      U vreme kad se završava formiranje sholastike, najveći sholastičar bio je u IX stoleću Johan Skot Eriugena koji je na poziv Karla Ćelavog (umro 877); unuk Karla Velikog, kome je pri raspadu carstva pripala Francuska, i koji je dvor u Pariz preselio iz Ahena) iz Irske na Palatinsku (Dvorsku) akademiju (843) gde je neko vreme boravio i predavao sve dok na sinodima u Valensienu i Langru (855) nije bio optužen za jeres te bio prinuđen da se vrati u Oksford (na poziv Alfreda Velikog čije je carevanje počelo u Engleskoj 870). Ni u Engleskoj Eriugena nije imao sreće: i tamo je bio podvrgnut istrazi i potom udaljen iz Oksforda i bio opat u Malberiju. Priča se da su ga ubili tamošnji sveštenici oštrim noževima za pisma.      Eriugena je bio pozvan u Pariz s posebnim razlogom: da prevede spise Dionisija Areopagite sa grčkog na latinski jezik koji je, iako "mrtav" jezik postao u to doba "međunarodni" jezik. Pored tih spisa on je preveo i njihov komentar od Maksima Isposnika kao i spis Grigorija Niskog O čovekovom stvaranju. Eriugena je bio veoma učen i za razliku od Alkuina i Rabana Maura koji nisu znali nijednu grčku reč, savršeno je vladao grčkim jezikom a najverovatnije i arapskim; on je u hrišćanstvo uveo neoplatonizam ali s primesama neoplatonističkog misticizma koji je došao pod imenom Pseudo-Dionizija. Eriugena je i sam napisao komentare za sve te prevode, pisao je i komentare dela Avgustina i Boetija, koji je, videli smo to, i sam bio prevodilac sa grčkog jezika, pisao je i stihove na grčkom jeziku.      Eriugena je napisao protiv Gotšalka spis De praedestinatione (O predodređenosti) koji nije bio baš u okvirima crkvene ortodoksije te je bio i dva puta osuđivan 855. i 859. godine; sopstvene poglede je izložio u delu De divisione naturae u kome sadržaj Sv. pisma istražuje i objašnjava u duhu platonizma i mis- ticizma; i ovo delo je dvaput osuđivano, ali mnogo kasnije (1210. i 1215). Godine 1685. ova knjiga Eriugene je svečano uneta u papsko-katolički Spisak zabranjenih knjiga.      Eriugenin pogled na svet je zapravo treći pokušaj (posle Avgustina i Pseudo-Dionisija) da se iskoriste platonizam i neoplatonizam za stvaranje temelja hrišćanskog religioznog pogleda na svet; poistovećivanjem boga i prirode, tvorca i tvorevine, Eriugena se, ipak, mnogo udaljio od hrišćanskog kreacionizma i približio panteizmu.     Po njegovom učenju, kao i Pseudo-Dionisija i neoplatoničara, bog je biće koje se može misliti u njegovom apsolutnom jedinstvu, nedeljivo, bez negativnih svojstava; naspram boga svet je deljivo i ograničeno biće; stvaranje je razvijanje i raščlanjivanje onog što u sebi sadrži božansko jedinstvo; zato i naslov Eriugenine knjige glasi: O deljenju prirode. Sve što je stvorio bog i što se odvojilo od boga vraća se njemu po nužnosti i svemu što je iz njega proisteklo predodređeno je da se u njega vrati. Hrišćansko stvaranje je kod Eriugene vanvremeni proces spuštanja od višeg ka nižem, od apsolutnog bića ka relativnom nebiću, ontološko kretanje od apstraktnog ka konkretnom, kretanje od jedinog boga ka prostorno-vremenskom mnoštvu kao što je priroda. Taj proces je i reverzibilan: sve što se, dakle, odvojilo od boga, vraća se njemu, pa je bog i početak i kraj.     Posledica takvog shvatanja je postojanje sveopšte predodređenosti, tj. predodređenosti za spasenje. Svi pali anđeli i svi pali ljudi vratiće se bogu. Kazne u budućem životu čisto su duhovne i one su samo posledica naših postupaka a utvrđene su božanskim zakonom. Ovo su zapravo misli koje su uz pomoć Av- gustina i Pseudo-Dionisija uvele platonizam u sholastičku filozofiju. Učenjem da je bog postao čovek i svet, da se čovek može uzdići do boga pošto je on deo božje celine (koja je razvojem postala raznovrsnost i mnoštvo a na kraju će opet postati jedinstvo), tj. shvatanjem da je sve u bogu i da je bog sve (panenteizam), Eriug- ena je, pozivajući se na određena rešenja mističkih filozofa, postavio i problem humanizma, zagovarajući sretan završetak života za sve ljude, a što crkva nikad nije prihvatila već je početkom XIII stoleća njegov spis osudila na spaljivanje. Istovremeno, u okvirima teologije Eriugena je bio vrlo smeo i origi- nalan. Smisao njegovog filozofiranja je misaono istraživanje dogmi koje su date putem vere; smatrao je da pravi autoritet nije ništa drugo nego istina pronađena razumom; um i vera imaju isti objekt od kojeg polaze; dok vera ostaje u granicama dogmatizma, um racionalnim obrazlaganjem nastoji da dokaže ono što vidi. U to vreme pojavio se problem po kome su se Platon i Aristotel bitno razlikovali - problem ideja. Porfirije je to, kao što smo već napomenuli, formulisao pitanjem: da li rodovi (ono opšte) postoje nezavisno od stvari ili postoje samo u predmetima; drugim rečima: postoji li "čovečnost" (humanitas) kao nešto samostalno, nezavisno od pojedinih ljudi ili ona postoji samo u pojedinim osobama i samo ukoliko ove postoje.     Prvo shvatanje je zastupao Platon a drugo Aristotel; sam Porfirije nije dao svoj odgovor već se od toga ogradio. Ovom velikom pitanju o poreklu ideja bilo je suđeno da bude izvor spora u vekovima koji su sledili. U početku spor je rešen u korist Platona: opšti pojmovi (universalia) odgovaraju suštinama odvoje- nim od našeg mišljenja i od prirode i imaju svoju realizaciju u božanskoj suštini, tj. u božanskom mišljenju. Istinska "čovečnost" ne nalazi se u pojedinim ljudima već u bogu koji tvori stvari svojim mišljenjem; tako bog u svojoj večnosti poseduje i sveopšte (univerzalno) što se razvija i propada u vremenu.     Možemo reći da je sa Eriugenom završeno formiranje zapadnoevropske sholastike; u XI stoleću hrišćanska Evropa polazi u pohode za oslobađanje svete zemlje: Palestine i groba Hristovog. Koliko su to bili “oslobodilački” pohodi, toliko su bili pljačkaški i osvajački, te su u znatnoj meri tih osam krstaških pohoda, koliko ih je i bilo u sledeća dva stoleća, toliko oslabili Istočno rimsko car- stvo (Vizantiju), da su u velikoj meri pripomogli njenom padu. Već je tu došla do svog izraza germano-romanska nasilnička priroda koja je bitno svojstvo zapadne Evrope i njenih naroda. Za vreme prvog krstaškog pohoda oslobođena je istočna obala Sredozemlja (Fenikija, Sirija, Palestina) zajedno sa Jerusalimom i bilo je stvoreno Jerusalimsko kraljevstvo. Posledica tih ratova beše i upo- znavanje Evrope sa islamskom kulturom, tj. sa muslimanskom filozofijom a kroz nju došlo je i do upoznavanja sa u Evropi dotad nepoznatom filozofijom Grka i Rimljana, budući da se arapska filozofija oslanjala na Platona, Aristotela, Plotina i niz drugih antičkih filozofa i naučnika. Pomenute teritorije nisu dugo ostale u posedu evropskih vitezova iako su oni do temelja razorili Bliski is- tok, a u četvrtom krstaškom pohodu i Vizantiju.  U XI stoleću jača papska vlast, posebno nakon sukoba Grigorija VII i Henrija IV koji je morao ići na poklonjenje papi u Kanosu i tražiti oproštaj; početkom XII stoleća nastaju i polumonaški redovi kao što su templari i hospitalci, a uporedo s tim javljaju se i prvi univerziteti u Bolonji i Oksfordu, pa zatim i Parizu. U to vreme ne postoje jezičke barijere; svi se u Evropi služe latinskim jezikom i svako ozbiljnije učenje stoga je počinjalo učenjem latinskog jezika.     Upravo tada, kad je sama Evropa rascepkana, ali kad je u njoj jedna crkvena vlast, dolazi do sporova između mističara i sholastičara a unutar sholastike između nominalista i realista; mističari su pokušavali da spoznaju boga kao nešto što je neposredno prisutno u duši svakog čoveka; smatrali su da posred- ništvo crkve nije neophodno; u svom radikalnom obliku misticizam je bio veoma opasan pa je mistika često bila izraz pogleda na svet opozicionih društvenih slojeva - buntovnog seljaštva i gradskog stanovništva pa je bila sve veća opasnost i za sam zemljovlasnički, feudalni sistem. Što se tiče sporova među sholastičarima, oni su se sukobljavali oko mnogih pitanja, najčešće oko mnoštva pseudopro- blema, u smislu: može li svemogući bog stvoriti tako težak kamen koji ne može podići (ako ne može podići kamen koji je stvorio nije svemoćan, a ako ne može stvoriti kamen koji ne može podići, nije svemoćan); međutim, bio je tu i jedan važniji problem - pitanje koje je formulisao još Porfirije u svom predgovoru za Aristotelove Kategorije a koji je, kao što je rečeno, preveo na latinski Boetije te je taj spis bio poznat već u ranom srednjem veku. Porfirije je, naime, postavio pitanje kako postoji opšte. U okvirima antičke filozofije to pitanje možda i ne bi izazvalo toliko pažnje i sporova, ali u srednjem veku teološka aktuelnost tog pitanja bila je povezana s hrišćanskom dogmom o trojstvu po kojoj je bog jedan i trojak. Pitanje je sad glasilo u kakvom su odnosu tri lica, tri hipo- staze boga i sam bog? Odgovori na ovo pitanje vodili su u dve jeresi: jedni su smatrali da je bog jedan, a drugi, da je trojak; ortodoksna pozicija bila bi ona treća: bog je istovremeno jedan i trojak, jedinstvo i mnoštvo. Ali, ako sad jedinstvo boga shvatimo kao nešto opšte a njegova tri lica kao odvojena, pojedinačna, tada nastaje teorijski, filozofski problem trojstva: kako se međusobno odnose opšte i posebno i kako postoji opšte – da li je ono u nečem pojedinačnom, posebnom, ili je samostalno, van njega; konačno, možda ono postoji samo u svesti, u pojmu, samo u reči.     Sve te varijante bile su razmatrane već u antičko doba; kod Platona je opšte, kao ideja, postojalo pre stvari, pre pojedinačnog; kod Aristotela je opšte kao forma postojalo u pojedinačnom, u stvarima, a kod kiničara i kirenjana opšte je postojalo samo u svesti. Dakle, činjenica je da učenje o pojmu kao pravoj stvarnosti po prvi put nalazimo kod Platona koji je zastupao shvatanje kako ideja kao jedinstvo određene vrste mnoštva postoji realno i pri tom je uzrok same stvarnosti; to shvatanje je kasnije preuzeo Avgustin, ali sa sasvim drugom namerom: on oblast ideja nije više video kao samostalno područje, već je ideje, pod uticajem neoplatoničara, preneo u božiji um i tumačio ih kao misli boga. Upravo tim putem je nastavio srednjovekovni realizam i u onom opštem video božju uzročnost svega što postoji; na taj način logički problem pojma u realističkoj interpretaciji dobija ontološko-teološku interpretaciju.     Očigledno je da su sholastičari XI i XII stoleća ponavljali ranije formulisane varijante odnosa opšteg, posebnog i pojedinačnog: tako je, među sholastičarima bilo onih koji su smatrali da opšte postoji realno (universalia sunt realia) i oni su nazvani realistima a delili su se u dve grupe: dok su jedni mislili da opšte postoji samo u stvarima (in rebus), drugi su smatrali da ono postoji pre stvari (ante res); prvi su tako, ne znajući, sledili Aristotela a drugi Platona; prvi su bili umereni a drugi ekstremni realisti.     Naspram realista behu nominalisti; oni su smatrali da opšte postoji posle stvari (post res), u čovekovoj svesti; krajnji nominalisti tvrdiše da je nosioc opšteg reč, ime (nomen) dok su umereni nominalisti kao nosioca opšeg videli ne samo reč, nego i pojam (conceptus) pa su nazvani konceptualistima. U XI-XII sto- leću najpoznatiji nominalisti bili su Berenger i Roscelin dok su realisti bili Viljem iz Šampoa i Anselm; srednje rešenje među njima, konceptualističko, kritikujući i jedne i druge, zauzimao je Pjer Abelar.