Siger od Brabanta

Kako averoesti nisu bili spremni da poreknu crkvene dogme, bili su prinuđeni da svoja filozofska učenja usaglase sa njima; trebalo je formulisati neku teoriju o odnosu razuma i vere koja bi im omogućila da tvrde (zajedno sa Aristotelom) da postoji samo jedna racionalna duša u svim ljudima i da, istovremeno, zajedno s crkvom, zastupaju stanovište da svaki čovek ima svoju sopstvenu racionalnu dušu. Da bi postigli pomirenje, averoesti su tvrdili kako jedna te ista stvar može u filozofiji ili prema umu da bude istinita, a da uprkos tome, njena suprotnost, bude istinita u teologiji, odnosno u veri. To upravo tvrdi Siger od Brabanta: neopovrgljivi su izvesni stavovi Aristotela i Averoesa, iako su suprotni stavovi istiniti u veri. Tako je moguće racionalno dokazati da postoji samo jedna duša u svim ljudima, mada vera pouzdano pokazuje kako postoji jedna razumna duša u svakom ljudskom telu. Sa logičkog stanovišta, to shvatanje bi trebalo da odbaci ili teologiju ili filozofiju, veru ili razum; ali averoesti su smatrali da u ovom prirodnom poretku, sa kojim filozof ima posla, razumna duša je jedna u svim ljudima, ali da bog na čudesan način umnožava tu dušu. Teolozi nisu bili spremni da prihvate da bog posreduje na čudesan način ono što je racionalno nemoguće; isto tako, oni nisu imali mnogo razumevanja za alternativni način samoodbrane averoesta, naime, za tvrdnju da oni samo prenose Aristotelovo učenje.     Siger od Brabanta, predavač na Fakultetu umetnosti u Parizu, beše 1270. osuđen zbog svojih averestičkih učenja, ali je uspeo da se odbrani i da pri tom i izmeni svoje stanovište. U kojoj je meri izmenio svoje stanovište, u kojoj je meri na njega uticao Toma, sve to ostaje otvoreno pitanje; činjenica je da je 1277. bio pozvan da se javi pred inkvizitorom Simonom de Valom; da li je u to vreme bio monopsihist ili ne, odnosno da li je zastupao tezu o jedinstvenosti ili umnoženosti razuma, ostaje otvoreno pitanje; zna se da je od inkvizicije pobegao u Rim, smatrajući da je nepravedno optužen za heterodoksiju, ali nije pobegao i od ruke svog poludelog sekretara koji ga je ubio u Orvijetu 1282.      Siger od Brabanta nije značajan samo zbog polemike oko Averoesa, već i zbog toga što kod njega nalazimo jedno konzistentno stanovište (namerno ne želim da kažem sistem jer o sistemu se može govoriti tek kod Spinoze ili Hegela, čak i kod Tome bilo bi pogrešno govoriti o sistemu i nije slučajno što Toma svoj “sistem” ispravno određuje terminom summa); međutim, njegovo stanovište razlikuje se od Aristotelove filozofije, budući da on sledi Averoesa; jer, dok Aristotel shvata boga kao prvog pokretača u smislu krajnjeg finalnog uzroka, Siger, sledeći Averoesa, smatra boga prvim stvaralačkim uzrokom. Međutim, bog deluje posredno, preko intermedijalnih uzroka, koji predstavljaju sukcesivno emanirane umove i u tom smislu Siger sledi Avicenu a ne Averoesa, pa se njegova filozofija i ne može nazvati radikalnim averoizmom, kao što se ne može nazvati ni radikalnim aristotelizmom (u istorijskom smislu).