1800. se u Jeni pojavio novi profesor - Hegel;
oni intenzivno
sarađuju, pokreću časopis Kritičko-filozofski žurnal; početkom
1803. Šeling odlazi u Vircburg gde je profesor
filozofije do 1806.
kada je izabran za člana Bavarske akademije
nauka; od 1808. do
1823 bio je generalni sekretar Bavarske
akademije umetnosti, a
već 1809. izašao je iz štampe prvi tom
njegovih sabranih dela gde
je objavljen i spis Filozofska istraživanja o suštini
čovekove
slobode; nakon sedam godina u Švajcarskoj nastavlja
objavljivanje
sabranih dela i objavljuje spise Filozofija mitologije (1821) i
Istorija novije filozofije (1822); pokrovitelji su mu najviše ličnosti
bavarskog kraljevstva; od 1827. predsednik je
Bavarske akademije
nauka i tada nastavlja rad na Filozofiji otkrovenja. Od 1841. do
1845. profesor je filozofije na Univerzitetu u
Berlinu i predaje o
filozofiji mitologije i filozofiji otkrovenja.
Poslednjih desetak godina
radi na sređivanju svojih rukopisa; umro je,
potpuno zaboravljen
20. avgusta 1954. u Švajcarskoj (Ragac). U
Šelingovom
stvaralaštvu može se razlikovati šest perioda:
(a) fihteovski period
(1795-1796), (b) filozofija prirode
(1797-1799), (c) transcendentalni
idealizam (1800), (d) filozofija identiteta
(1801-1804), (e) teozofija i
filozofija slobode (1804-1811) i (f) pozitivna
filozofija i filozofija
religije (od 1815).
Svoja filozofska istraživanja Šeling počinje s Kantovom "stvari
po sebi" i problem rešava u Fihteovom
duhu ističući kako je istina
Kantove filozofije u fihteanstvu; to što se
ranije tražilo u
spoljašnjem svetu, u svetu objekta, treba
tražiti u sferi subjekta.
Šeling čisto Ja shvata kao Apsolut čije se
jedinstvo izražava u
sveopštem Jednom; svest, mišljenje, ličnost –
sve se to izvodi iz Ja.
Poseban značaj pridaje "intelektualnoj
intuiciji" i slobodi. U isto
vreme ističe problematičnost čitave Fihteove
filozofske pozicije i
smatra je jednako jednostranom kao i Spinozinu
(u kojoj je bio
apsolutizovan objekt); Priroda kod Fihtea, po
mišljenju Šelinga,
svođenjem na čisto ne-Ja, gubi svaku
specifičnost i time se
(utvrđivanjem krize učenja o nauci) otvara
nova perspektiva
razvoju idealizma.
Ako
priroda nije čisto ne-Ja, šta bi ona mogla biti? Problem se
može rešiti samo dopuštanjem jedinstva duha i
prirode, idealnog i
realnog: sistem prirode je i sistem našeg
duha. Model
pojašnjavanja duhovnog života primenjiv je na
prirodu. Razum
unosi u prirodu "čistu aktivnost"
koju je Fihte video kao "suštinu"
Ja; Šeling dodaje da je priroda proizvod
"nesvesnog uma" koji
deluje iznutra, postepeno se razvijajući i
sebe strukturno otkriva
kao svrhu. Ako je priroda vidljiv duh a duh
nevidljiva priroda, to
znači da postoji apsolutno jedinstvo duha u
nama i prirode van
nas; priroda van nas nije ništa drugo do
"skamenjen um u biću",
"utuljena osećanja u nebiću".
Moglo bi se reći kako u prirodi postoji opšta organizacija, ali
takva koja je nezamisliva bez produktivne
moći; takva moć
zahteva organizaciono načelo koje ne može biti
slepo već svrhovito.
Reč je o duhovnom načelu koje je iznad našeg
duha. Kako ne može
biti nekog tvorenja van Ja, duh koji deluje u
prirodi mora biti
nesvesni duh. Tu se vidi podudarnost s
Fihteom, ali istovremeno i
razlika spram njega: Fihte prirodu izvodi iz
produktivne uobrazilje
Ja, iz moći koja deluje na nerefleksivan način
i koja je lišena
svesti. Šeling zadržava to nesvesno delovanje
ali je prenosi u
objektivnu realnost pa počelo više nije Ja,
već je ono iznad njega.
Počelo je realno no ono je spoljašnje u odnosu
na svest. Filozofija
prirode je kod Šelinga krajnje realistična
iako se tu radi o
idealnom, o idealnom počelu. Kako se tu realno
nalazi zajedno s
idealnim, reč je o "realnom
idealizmu" po kome duh i priroda
proističu iz jednog te istog principa. Svoje stavove
Šeling razvija
polazeći od stanja u prirodnim naukama
njegovog vremena, po-
sebno polazeći od istraživanja u oblasti
magnetizma, elektriciteta,
hemije.
Na
tragu Lajbnica i Kanta, i još doslednije od njih, Šeling
prirodu vidi kao oduhovljenu svrhovitost;
priroda je posledica
progresivnog razvoja samoidentičnih moći
nesvesnog uma, a ono
što se pokazuje kao neživo u prirodi zapravo
je živo, mada drema,
jer tzv. mrtva priroda je nezreo razum; tek u
čoveku se javlja um i
svest i tako se u njemu budi priroda; život je
disanje univerzuma.
Svoje najviše svrhe priroda dostiže kad
postaje predmet samoj
sebi; ona je identična s inteligibilnim
počelom, sa svešću; zato je
čovek poslednji cilj prirode jer se u njemu
budi duh koji je spavao
na prethodnim stepenima svog razvoja.
U medicini je Šeling video najviši domet
prirodne nauke i nije
nimalo slučajno što je pod njegovim uticajem
bio veći broj
prirodnjaka i lekara; ali kada su se u prvom
planu našli problemi
kmetstva, ujedinjenja Nemačke, Napoleonova
osvajanja,
prirodnonaučna filozofija dospeva u drugi plan
i sve veći značaj
imaju umetnička intuicija, mitologija, vera,
otkrovenje, religija.
Najznačajnije delo ranog Šelinga je Sistem transcendentalnog
idealizma (1800), delo napisano kao odgovor na vladajuću
filozofiju
oličenu u delima Kanta i Fihtea, a s namerom
da na sistematski i
celovit način osmisli ljudsko znanje.
Filozofija je za Šelinga istorija
samosvesti i od posebne važnosti je
paralelizam koji postoji između
prirode i racionalnosti a to vodi spajanju
filozofije prirode i
transcendentalne filozofije, te nije stoga
neophodno da filozofija za-
počne sa Ja (kako je tvrdio Fihte) i od manjeg
je značaja da li
prvenstvo ima subjekt ili objekt.
Polazište
transcendentalnog idealizma je identitet subjektivnog
i objektivnog; priroda je ukupnost sveg
objektivnog u našem
znanju; ukupnost sveg subjektivnog je Ja, ili
intelekt. Odatle vode
dva puta; prvi put je put objektivnosti
(objektivnosti u znanju) i to
je put prirodne nauke koja poseduje tendenciju
prelaska od prirode
ka intelektu, put od objektivnog ka
subjektivnom; drugi put je put
od subjektivnog ka objektivnom i on se
ostvaruje u
transcendentalnoj filozofiji koja objašnjava
kako je moguće znanje
uopšte i pri tom polazi od subjektivnog
momenta kao počela.
Identitet suprotnosti (subjekta i objekta) polazište je
Šelingovog učenja. On pri tom polazi od
principa razvoja koji je
našao kod Fihtea u analizama subjekta i
njegove aktivnosti kao i
prirode; Kritikujući Fihtea kod koga se
priroda razmatra samo kao
goli materijal za subjekt, Šeling, u prvom
periodu svog stvaralaš-
tva, naglasak stavlja na sam pojam prirode;
zadatak filozofije
prirode bio bi da istumači razvoj prirode od
nižih ka njenim višim
razvijenijim oblicima. Priroda se tumači kao
pojava nesvesnog
života uma koji prelazi čitav niz stepena od
neorganske prirode do
viših oblika i završava se pojavom svesti.
Problem odnosa
nesvesnih i svesnih formi koji nalazimo već
kod Fihtea, kod
Šelinga dobija najviši značaj budući da on
nastoji da objasni
paralelizam koji postoji između različitih
nivoa razvoja prirode
(mehanički, hemijski, biološki zakoni) i
različitih nivoa ljudske
svesti.
Prenoseći na prirodu one zakone razvoja koje je Fihte otkrio pri
istraživanju subjekta, Šeling gradi
dijalektičku sliku razvoja
prirodnih oblika; prirodno telo razume se kao
razultat uzajamnog
delovanja različito usmerenih sila –
pozitivnog i negativnog
napona elektriciteta, pozitivnog i negativnog
pola magneta itd.
Osnovu za takvo shvatanje Šeling je našao već
u teoriji Kanta i
Laplasa kojom se pokušao načiniti model
sunčanog sistema
delovanjem centrifugalnih i centripetalnih
sila. Neposredni
podstrek Šelingu bila su nova otkrića u
fizici, hemiji i biologiji, a
pre svega teorija elektriciteta koja se
ubrzano razvijala sredinom
XVIII stoleća; zahvaljujući otkrićima
Galvanija tada je postalo
moguće da se objasni veza neorganske i
organske prirode.
Imajući sve to u vidu Šeling je započeo kritiku mehanicizma u
prirodnim naukama nastojeći da pokaže kako se
sva priroda može
objasniti pomoću principa svrhovitosti koji se
nalazi u osnovi
života. Sama priroda je život i svi neorganski
procesi samo su
pretpostavka razvoja organizma. U Šelingovoj
filozofiji prirode
nalazi se neoplatonistička ideja o svetskoj
duši koja prožima sve
kosmičke elemente i obezbeđuje jedinstvo i
celovitost bića prirode,
opštu povezanost prirodnih pojava. Samo, za
razliku od
neoplatonizma, Šeling razvija dinamički pogled
na prirodu.
Suština prirode posmatra se kao borba
suprotstavljenih sila čiji je
model magnet; u svakoj prirodnoj pojavi Šeling
je video borbu jed-
nakopravnih sila i ta borba je struktura sveg
živog.
Polazeći od kantovsko-fihteovske podele filozofije na praktičnu
i teorijsku, Šeling zaključuje da je nemoguća
sinteza ova dva puta;
ostaje nemoguće objasniti sintezu toga kako je
moguće da se
predstave podudaraju s predmetima i da se
predmeti podudaraju s
predstavama. Izlaz je u tome da se pretpostavi
postojanje
predestinirane harmonije između realnog i
idealnog sveta, između
delatnosti nakon nastanka sveta i delatnosti
koja je određena
slobodnim nagonom.
Idealizam se može utemeljiti u prirodnoj filozofiji stoga što
prirodna filozofija dolazi do jedinstva s
transcendentalnom
filozofijom zahvaljujući tome što idealizuje,
oduhotvoruje prirodu;
identitet subjekta i objekta manifestuje se u
estetičkoj delatnosti,
u umetnosti; tako se kao organon filozofije
pokazuje filozofija
umetnosti. Završetak filozofije nije ni naučno
saznanje, razum ili
um s njihovim kategorijama već estetička
kontemplacija koja
osvetljava probleme saznanja i prirode, Ja ili
intelekta. Tako se
Fihteov apsolutni subjekt koji kod njega nikad
ne gubi vezu s
individualnom svešću, kod Šelinga pretvara u
božansko načelo
sveta i približava Spinozinoj supstanciji, pa
je glavni zadatak Še-
lingove filozofije identiteta u tome da se
objasni kako iz prvobitnog
počela koje nije ni subjekt ni objekt nastaje
mnoštvenost
univerzuma.
Nakon objavljivanja spisa Sistem transcendentalnog idealizma
Šeling je došao do uvida da bi trebalo
promisliti osnove i strukturu
filozofije. Tako on stvara novu filozofiju,
filozofiju apsoluta i
istraživači se do danas spore da li do obrta
dolazi u spisu Nacrt
mog sistema filozofije (1801), predavanjima iz letnjeg semestra
1801, ili u dijalogu Bruno (1802). Jedno je izvesno: metafizika se
pokazuje kao fundamentalna filozofska
disciplina. Šeling smatra
da apsolut kao apsolutni identitet objedinjuje
biće i saznanje i da
time ima najviši metafizički rang; polazi se
od toga da postoji
jedna apsolutna, iskonska istina, jedan predmet i samo jedna
filozofija; poreklo ovom shvatanju treba tražiti kod Spinoze,
ali i
kod Heraklita, Platona kao i Đordana Bruna.
Nastanak mnoštva
iz jednog, što je tema već antičke filozofije,
nalazi svoje mesto i kod
Šelinga ali s tom razlikom što on, kao i
kasnije Hegel, inspiraciju
ne traži samo kod antičkih autora već i kod
Nikole Kuzanskog i
Bruna; zato će mu panteizam Bruna biti bliži
no etički idealizam
Kanta i Fihtea.
Princip podudaranja suprotnosti koji je formulisao Kuzanski
postaće temelj Šelingovog dijalektičkog metoda
kao i kasnije kod
Hegela; treba imati u vidu da će Hegel
insistirati na tome kako
njegova dijalektika ima koren kod Platona i
Aristotela, ali
isključujući Aristotelov princip
protivrečnosti kao temelja logike,
Hegel sledi Kuzanskog čija mu dela možda i
nisu bila poznata, ali
same su ideje Kuzanskog bile su u to vreme
veoma uticajne. Ostaje
činjenica da su Šeling i Hegel na različite
načine došli do rešenja
problema o nastanku mnoštva iz prvobitnog
jedinstva, do pitanja
identiteta subjektivnog i objektivnog. Šeling
je posmatrao
nastajanje kao "tvorački akt" koji
se, nesaznatljiv umom, može do-
segnuti iracionalnim putem, intelektualnom
intuicijom koja je
jedinstvo svesne i nesvesne delatnosti. Kako
intuiciju poseduje
mali broj jedinki, filozofija kao i umetnost
jeste delo genijâ
sposobnih da proniknu tamo gde ne mogu obični
smrtnici. Zato je
umetnost a ne nauka organon filozofije; tu se
Šeling nalazi na po-
ziciji nemačkih romantičara koji su često
identifikovali filozofsko i
umetničko stvaralaštvo.
Iako polazi od toga da je filozofija jedna
i da služi razvoju jedne
jedine istine – apsoluta, Šeling smatra da je
moguća tipologija
filozofskih sistema i razlikuje: spekulativni
materijalizam (jonski
filozofi prirode), intelektualizam (Platon,
Lajbnic), realizam (kao
viši stepen spekulativnog materijalizma
(Spinoza)) i idealizam
(Fihte). To su pristupi koji osvetljavaju
različite strane jednog te
istog apsoluta.
U
svojoj poznoj filozofiji Šeling ostaje veran ideji apsoluta,
apsolutnog identiteta, dajući sve više i
odlučnije tom apsolutu
religiozno značenje, uz konstataciju o
postojanju rascepa između
apsoluta i realnosti. To "otpadanje"
od apsoluta karakteristično je
za svu raniju filozofiju, činila to ona svesno
ili ne, pa se može
konstatovati kako je vekovima vladala
negativna filozofija i da se
tek sada, sa Šelingom, javlja potreba za
izgradnjom jedne
pozitivne filozofije koja se ne okreće
apstraktnim suštinama već
postojećem, realnim stvarima, događajima.
Zasluga Hegela,
smatra Šeling, jeste u tome što je osmislio
logičku prirodu svog
filozofskog sistema, ali je pri tom Hegelovo
skretanje u oblast
čistog mišljenja imalo za posledicu
proglašavanje pojma za sve, a
da van njega ničeg nema, te hegelovstvo ne
može biti ni negativna
ali ni pozitivna filozofija. Na svojim
predavanjima o pozitivnoj
filozofiji (1832/33) Šeling ističe da bi ta
nova filozofija trebalo da
ima tri dela: uvod (u kojem se izlaže sama
ideja pozitivne filozofije
i njena specifičnost u odnosu na druge
sisteme), filozofiju
mitologije i filozofiju otkrovenja.
Filozofija mitologije ima za svoj predmet osmišljavanje mitologije;
mit nije nešto što samo pripada prošlosti;
sadašnjost i budućnost će,
piše Šeling, shvatiti trajni značaj mita za
ljudski život. On nastoji da
objasni poetska i religiozna tumačenja mita.
Mitologija je istorijski
nužan momenat u razvoju svesti. U religiji joj
odgovara panteizam.
Iskonski, ljudskoj prirodi odgovara monoteizam
(no da bi se do toga
dospelo, mora se proći kroz njegovu negaciju –
politeizam (mitologi-
ja). Pozitivna filozofija u celini posvećena
je utemeljenju i tumačenju
monoteizma.
Ako
se ima u vidu da je Šeling pretrpeo znatan uticaj Franca
fon Badera34 (1765-1841), jasniji će
nam biti uticaj misticizma na
Šelinga i njegov stav (Filozofska istraživanja o suštini čovekove
slobode, 1809) da sloboda može biti objašnjena sukobom
dobra i
zla, kao težak put od grešnosti ka bogu, od
tamnog "prirodnog
nagona" ka svetlosti istorije usmerene na
božanstvo i veru u njega.
Ovde je na delu polemika Šelinga protiv
Hegelovog panlogizma i
panracionalizma koja će biti još izrazitija u
njegovim kasnijim
spisima.
U
Berlinu, koji je ranije bio bastion hegelijanizma, Šeling je
1841-1842 čitao niz predavanja pod nazivom Filozofija otkrovenja;
među slušaocima bili su političari, činovnici,
oficiri, profesori, a
među omladinom bili su: Kjerkegor,
Trendelenburg, Bakunjin,
Engels, Savinji. Publika je očekivala
senzaciju: predavanja su i
bila senzacija ali senzacija, koja nije dugo
delovala; pozna filozofija
Šelinga naišla je na teškoće u interpretaciji.
Dugo je bila u senci
ranije filozofije, pre svega zbog velikog
otpora koji su joj pružali
hegelovci, a posebno mladohegelovci, kao i
predstavnici drugih
filozofskih shvatanja. Dugo su predavanja o
filozofiji otkrovenja
bila u zabeleškama jer je sam Šeling za štampu
priredio samo prvo
predavanje. Ostala predavanja su objavljena
1843. ali tek u naše
vreme počinju da izazivaju interes kod
istraživača.
Šeling je na svojim predavanjima govorio da filozofija
otkrovenja kao kruna nauke treba da uspostavi
odnos spram
najviših predmeta stvarnosti, i pominjanje
reči stvarnost bilo je
inspirativno za mnoge slušaoce poput
Kjerkegora koji su od ovih
predavanja očekivali izbavljenje filozofije od
okova apstraktnih ra-
cionalističkih sistema. Ali i ovo je
predavanje, poput onog
Platonovog, bilo propraćeno nesporazumom:
Šelingovo predavanje
je, poput i ranih, bilo vođeno idejom da se
razjasni odnos mišljenja
i bića; njegov cilj je konstituisanje
"čiste nauke o umu" i tu je, kao i
u ranim predavanjima, ključna tačka analiza
prirode kao
"sveopšteg pojma". Razlika je u tome
što je prethodna nauka bila
negativna, kritička i nije negirala svoje
poreklo u Kantovoj
filozofiji. Šeling sve više usmerava
filozofiju na teologiju jer ona
mora početi od boga a ovo je shvatanje bilo
veoma popularno u
ruskoj filozofiji XIX i XX stoleća u kojoj su
mnogi filozofi bili
nezadovoljni Kantovom "religijom u
granicama uma" i
pretvaranjem boga u granični pojam čistog uma
i samo u postupat
praktičnog uma. Zato su neki od slušalaca
Šelingovu koncepciju
označavali kao neosholastičku.
Ovo
nije slučajno. Činjenica je da poznu Šelingovu filozofiju
prožimaju protivrečnosti: ona je trebalo da
bude "čista nauka o
umu", a završila se kao filozofija koja
je u svoje središte stavlja
pojam boga, volje i hrišćanskog otkrovenja.
Svoju "pozitivnu
filozofiju" Šeling suprotstavlja
"negativnoj", apstraktnoj filozofiji
nemačkog klasičnog idealizma i smatra je
bliskom apriorizmu, ali,
s druge strane, on odbacuje kategoričko
negiranje empirizma
(kakvo nalazimo u svim sistemima nemačkog
klasičnog idealizma).
Filozofija otkrovenja sadrži filozofiju
mitologije, mistike i religije, i
Šelingova filozofija tog poznog perioda bi se
mogla odrediti kao
filozofska hristologija. Otkrovenje je zapravo
hrišćanstvo.
Šelingov temeljni stav po kojem je intelektualna intuicija
najviša forma filozofskog poimanja doveo je u
pitanje Hegel
tvrdnjom da nastanak mnoštva iz jednog može
biti predmet
racionalnog saznanja čiji je instrument
logičko mišljenje. Istina, to
racionalno saznanja je specifično: u njegovoj
osnovi je dijalektička
a ne formalna logika i njegova pokretačka
snaga je protivrečnost.
Hegel je svesno i nedvosmisleno učinio ono što
nije pre njega Fihte:
odbacio je aristotelovski princip
neprotivrečnosti. Ovo je za
posledicu imalo ponovno promišljanje prirode
pojma kojem se
dotad pripisivala subjektivna priroda, dok je
u stvarnosti
"apsolutni pojam" shvatan kao
identitet subjekta i objekta.
Drugim
rečima: Hegel je identifikovao čisti pojam sa samom
suštinom stvari i odvojio ga od subjektivnih
datosti pojma koji se
nalaze u čovekovoj svesti. Pošto se od samog
početka pojam
pokazuje kao identitet suprotnosti, njegov
samorazvoj potčinjen je
zakonima dijalektike. Tako se kod Hegela
logika poklapa s
dijalektikom a dijalektika se tumači kao
teorija razvoja u čijoj os-
novi je borba suprotnosti. Dijalektika razvoja
"opšteg pojma" čini
opšti zakon razvoja kako prirode tako i
ljudskog mišljenja. Za
razliku od Kanta koji je oštro razgraničio
oblast prirode i oblast
slobode, Hegel ove dve sfere posmatra kao
različite stadijume
razvoja jednog istog načela:
supstancije-subjekta.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Comments
Post a Comment