|
tom je napustio manastir, pa neko vreme
predavao u Parizu gde
ga je slušao Jovan od Solsberija; godine 1141.
bio je optužen za
jeres, a nakon žalbe papi Inokentiju II ponovo
je osuđen i
zabranjena su mu predavanja. Umro je naredne
godine a dvadeset
godina kasnije sahranjena je pored njega i
Eloiza, što beše njena
poslednja želja.
Abelar je imao borbenu prirodu; u polemikama beše
nemilosrdan s protivnicima; nije imao mnogo
poštovanja za svoje
učitelje i teško je s drugima nalazio
zajednički jezik. Bio je
istaknuti dijalektičar, nadmoćan nad svojim
sabesednicima,
veoma popularan ali i opasan za one koji su
imali malo
razumevanja za dijalektiku i njenu primenu na
teologiju. Iz
udaljenih krajeva Evrope dolazili su ljudi da
slušaju njegove
rasprave. Učenika je imao više no učitelja
iako je govorio samo na
latinskom jeziku.
Abelar je autor niza filozofsko-teoloških spisa među kojima su:
Uvod u teologiju, Hrišćanska teologija,
Da i ne, Dijalektika, kao i
autobiografski spis Istorija mojih nesreća, prepiska s Eloizom i
pesme, na osnovu čega se može videti da je reč
o jednom
univerzalnom duhu i velikom piscu svog
vremena; svi Abelarovi
spisi mogli bi da se podele u tri grupe (logika,
teologija, etika);
izraz teologija koristi da bi označio
sintezu hrišćanskih učenja; do
tog vremena, uključujući i Avgustina, tim se
pojmom označavala
paganska ili filozofska refleksija o
božanskom.
Činjenica je da su Abelara pratile kroz život razne nesreće ali
prvenstveno stoga što se suprotstavljao
autoritetu Crkve.
Naspram Anselmove teze verujem da bih razumeo, on ističe stav
razumem, da bih verovao; među tim dvema formulama postoji
principijelna razlika: može se verovati samo u
ono što je saznato
intelektom, odnosno, veruje se u ono što je
shvaćeno razumom.
Vera je u funkciji znanja a nije znanje u
funkciji vere. Drugim
rečima: logika (tj. dijalektika) je autonomna
pa to znači da je
racionalna i filozofija, premda, kraj
filozofskog puta jeste bog.
Razum nije sluga teologije, razvija se
samostalno, premda na kraju
krajeva služi zapravo tome da bi se bolje
shvatile istine vere.
Božansko otkrovenje, a u tome se slažu i
Abelar i Anselm, daje
razumu sadržajnost. Za razliku od svojih
savremenika Abelar je
|
smatrao da razum ne može da dâ do kraja
ispravne definicije, ali
da su, s druge strane, svi sudovi filozofa,
teologa i Crkvenih otaca
u svojoj biti mnjenja koja imaju manje ili
više autoriteta i da sve to
vodi beskonačnim konfliktima s crkvenim
autoritetima, te je
neophodno da se u egzegetičkim sporovima ljudi
udubljuju u
probleme a ne da ih blokiraju.
Podsticaj naučnom istraživanju koje vodi istini daje sumnja;
ona je početna tačka i ne treba je
apsolutizovati; tu se radi o putu,
o metodskoj sumnji, o postojanoj kritičkoj
kontroli, proveri teksta,
svejedno da li je reč o delu nekog filozofa
ili nekog od Crkvenih
otaca; osnovno pitanje koje tu postavlja
Abelar bilo bi u tome kako
prevladati sumnje i izaći iz protivrečja da bi
se dospelo do istine?
Kao prvo, neophodno je analizirati tekst,
razjasniti smisao termina
u svim njihovim istorijsko-lingvističkim
nijansama. Shvatanje
teksta, piše Abelar u pomenutom spisu Da i ne, može biti otežano
nepravilnom upotrebom termina kao i njihovom
promenljivošću i
višeznačnošću; zadatak analize je da tome
odredi uzrok i da utvrdi
zašto se autor odlučio upravo za dati tekst.
Kao drugo, treba tačno
utvrditi autentičnost teksta i to tako što će
se utvrditi šta stvarno
pripada autoru a šta je možda dopisano ili
naknadno u tekst
uneto. Kao treće, treba uporediti sumnjive
tekstove s nesumnjivim
originalima u okvirima celokupnog opusa autora
koji se istražuje;
tu je važno da se izneti stavovi ne mešaju sa
stavovima samog
autora kao i da se ne interpretira kao nešto
definitivno ono što au-
tor izlaže kao problem ili hipotezu.
Zadržavajući kritički ugao gledanja moramo razumeti granice
našeg uma u nekom teškom diskursu kako bi se
moglo ostaviti
mesta i autoritetima tradicije koji su
neprikosnoveni. U spisu Da i
ne Abelar analizira protivrečne stavove crkvenih autoriteta i
Otaca crkve čime je zapravo doveo u pitanje
njihov autoritet;
logičkom analizom njihovih stavova on nastoji
da apsolutno
protivrečne stavove prevede u relativno
protivrečne; tim metodom
će se stoleće kasnije koristiti Toma Akvinski.
Abelar je smatrao da prvo treba razumom istražiti sadržaj
nekog religijskog stava a tek potom odlučivati
da li u njega treba
verovati ili ne. Cilj saznanja je dostizanje
istine i zato se poseban
značaj mora dati dijalektici kao umeću kojim
se istina razlučuje od
|
laži. Međutim, taj racionalizam Abelara i
dalje je sholastičko-
teološki, budući da je u središtu njegovog interesovanja
dokazivanje crkvenih dogmi, dakle ono u šta je
i tako, već po
definiciji, trebalo verovati. Abelar je
smatrao da se svi stavovi
hrišćanske vere mogu racionalno dokazati pa se
prihvatio
razumnog tumačenja nadrazumske dogme o
trojstvu i to je bio za-
pravo cij njegove Dijalektike.
Dijalektika, bolje bi
bilo reći logika, treba da se razlikuje od
sofistike kao jedne degenerisane forme
diskursa, koja pretenduje
da objasni sve postojeće pa svojim tumaranjima
diskredituje
dijalektiku; dijalektika, kako je shvata
Abelar, nezamenjivi je
instrument u raspravi; pomaže razlučivanju
istinitog od lažnog i u
formalno-logičkom smislu utvrđuje osnovna
pravila naučnog
diskursa. Zadatak dijalektike je analiza
jezičkih termina,
iznalaženje njihovih značenja i funkcija
shodno stvarima koje
označavaju kao i način njihovog uvođenja u
strukturu diskursa.
Na taj način dijalektika se pokazuje kao scientia sermocinalis, kao
filozofija jezika koja utvrđuje odnose reči i
stvari (vox et res) i
najpreči zadatak dijalektike je kontrola
semantičke veze termina i
realnosti, tj. termina i objekata koje
označavaju. Sasvim je
razumljivo što će probni kamen za takvo
ispitivanje biti problem
univerzalija.
Da
bi se pravilno rešio pomenuti odnos reči i stvari neophodno
je zadržati ravnotežu između pogrešnih
pozicija kakve nalazimo u
ekstremnom realizmu kao i u ekstremnom
nominalizmu; u sporu
oko univerzalija Abelar je u početku bio
krajnji nominalista kao i
Roscelin, tvrdeći da je opšte samo reč, da bi
potom, kritikujući
realizam Viljema iz Šampoa, zauzeo srednje
stanovište između no-
minalizma i realizma, poznato kao konceptualizam, koje se ubrzo
pokazalo i kao najbolje. Univerzalije, same po
sebi, ne mogu imati
objektivnu realnost pošto bi opšte trebalo da
bude sadržano u reči;
ali, da bi se pravilno primenile reči treba
znati stvari, njihova
svojstva kojima se jedne od drugih razlikuju.
To znači da opšte nije
sadržano u reči kao takvoj već u reči koja se
odnosi na klasu njoj
odgovarajućih predmeta koji imaju zajednička
svojstva na osnovu
kojih se može i izvesti ono što je opšte. Na
osnovu toga moglo bi se
reći da univerzalije postoje i u samim
predmetima a što se dotad
|
isključivalo. To bi odista bilo nemoguće ako
bi se dopuštalo da
univerzalije postoje u stvarima (samo po sebi
to bi bio umereni
realizam) potencijalno a ne aktuelno. Ali,
univerzalije aktuelno
postojanje dobijaju u svojstvu pojmova
(konceptualizam) i
odgovarajućih im reči, termina (nominalizam)
zahvaljujući
apstrahujućoj moći mišljenja koje potencijalno
postojeće
univerzalije u stvarima prevodi u njihovo
aktuelno pojmovno-
terminološko biće.
To
znači da univerzalije nisu prazne verbalne forme, već
logičko-lingvističke kategorije koje obrazuju
prelaz od sveta misli k
svetu bića; zadatak dijalektike je da
obezbeđuje taj prelaz i da
ukaže na mogućnost sinteze očuvavši
doktrinarnu autentičnost,
vernost osnovnoj teoriji, čija se pozicija
nalazi u umerenom rea-
lizmu.
Abelar uzdiže ulogu dijalektike budući da poverenje u logička
pravila pokazuje same mogućnosti razuma,
njegove stvarne
spekulativne mogućnosti; negujući dijalektiku,
neguje se ratio.
Širenje i primena razuma u svim oblastima za
Abelara ne znači i
omalovažavanje autoriteta Svetih spisa; smatrao je da između
ljudskog razuma i božanskog logosa ima mesta i
za kritički ratio.
Bez tog ratia, pisala je Eloiza, deleći
mišljenje Abelara, Biblija bi
bila nalik ogledalu pred slepim čovekom. Cilj
je razuma da bude
nalik božanskom logosu. Postajući svestan
svojih granica, razum je
sposoban da shvati neke hrišćanske istine koje
su naizgled
apsurdne; neće razum progutati veru, već vera
ima za cilj da u
sebe uključi razum.
Abelar razlikuje dva pojma: razumevanje i prihvatanje; prvo se
postiže razumom i verom, a drugo je božiji dar
i dospeva do onih
koji imaju otvoreno srce za blaženstvo i
njegove tajne. Ako je
razumu dostupan širi horizont no veri, njih je
nemoguće
suprotstavljati jer oni postoje u svom
kontinuitetu; tako je, po mi-
šljenju Abelara, razum simbol kontinuiteta
antičke mudrosti i
hrišćanstva.
Moralnom životu je Abelar posvetio traktat Spoznaj samog sebe
u kome već od naslova ne krije simpatije za
Sokrata; u ovom
filozofskom i istovremeno logičkom spisu,
nastoji da pokaže kako
je centar čovekovih delovanja i namera njegova
svest; grešni nisu
|
volja ili želja; greh nastaje iz saglasja
svesti sa voljom ili željom.
Instinktivna dimenzija ljudskog života treba
da bude odvojena od
svesne i racionalne. Sklonosti, kao i prirodne
želje nastaju
spontano one su suština "datosti"
koje dobija razum. Moralnima
mogu biti inicijative subjekta, njegove namere
i projekti; nije
grešno poželeti neku lepu ženu, već je grešno
biti u vlasti
instikata, odnosno, nije greh seksualna želja
već saglasnost s požu-
dom. Akcenat Abelar stavlja na intencionalni
momenat koji je i
određujući faktor moralnog života. Abelar
ističe potrebu da se
čovek skoncentriše na unutrašnja stanja duše
koja daju izvor
dobru i zlu; on tu istupa protiv legalističke
etike koja je bila
rasprostranjena u XII stoleću i koja je svojim
popisima dobrih ili
loših dela (kodifikovana u delu Knjiga kazni) često dezorijentisala
čoveka i sputavala njegovu inicijativu.
Vrednost ove intencionalne
teorije koju zastupa Abelar ogleda se u tome
što se ističe opasnost
redukovanja moralnog plana ljudskih postupaka
na spoljašnje
oblike, pri čemu se ljudska unutrašnjost
sužava do iščeznuća.
Kao
drugo, Abelar je hteo da pokaže da naše telo nije u svojoj
osnovi zaraženo porocima i da nije neizbežno
prisustvo zla u
čoveku te nema razloga za preziranje zemnoga
života. Telesna
struktura, ljudske strasti i sklonosti ne nose
sami u sebi greh, i
nema neke sudbinske spojenosti greha i volje;
tako Abelar dovodi
u pitanju dualističko tumačenje čoveka i
pesimističke ocene
ljudskih sposobnosti te čoveku vraća
odgovornost za njegove
inicijative i postupke. Konačno, uočljiv je
kontrast Abelarovog i
tada opšte rasprostranjenog pristupa moralnom
problemu; mnogi
su, kaže on, spremni da sude na osnovu onog
što se nalazi na
površini ne težeći tome da saznaju šta se
ispod toga nalazi i ne tra-
žeći iza postupaka pobude. Samo bog, koji zna
ne samo postupke
već i suštinu njihovu može oceniti naše namere
i odmeriti
eventualnu krivicu.
Kako
se po mišljenju Abelara imanentni zakon moralnosti
konstituiše u individualnoj svesti, mnogi su
tu etiku nazivali
subjektivističkom, mada to nije u stvari bilo
baš tako;
interiorizacija moralnog života nije sama po
sebi cilj već je uvek
data u razvijanju moralnog plana, a u ravni
božanskog zakona (lex
|
divina), pa, ako se valjanost moralnog
postupka i određuje iznutra,
pravilnost (mera njegove adekvatnosti) ima
svoj izvor u bogu.
Abelarova rasprava o problemu univerzalija bila je presudna;
ona je zadala smrtan udarac ekstremnom
realizmu time što je
pokazala kako ga je moguće negirati a da se
istovremeno ne mora
odbacivati svaka objektivnost rodova i vrsta.
To će biti razlog što
će vodeći mislioci škole u Šartru (Žilber de
la Pore i Jovan
Solzberijski) raskinuti sa starom tradicijom. Jovan Solzberijski
(1115-1180), učenik Pjera Abelara, Žilbera de
la Porea i sekretar
nadbiskupa Kenterberijskog, prvo Teobalda a
potom Tomasa
Beketa, govorio je kako je svet ostario raspravljajući
o problemu
univerzalija: više vremena je posvećeno
bavljenju tim problemom
nego što je Cezaru bilo potrebno za osvajanje
i ovladavanje svetom.
Svako ko rodove i vrste traži izvan čulnih
stvari gubi vreme,
isticao je Jovan, jer ekstremni realizam je
neistinit i protivreči
Aristotelu, kojeg je Jovan od Solzberija
izuzetno cenio, govoreći da
su Aristotelove Topike korisnije od svih
dijalektičkih knjiga koje
savremenici izlažu u školama. S druge strane,
rodovi i vrste nisu
stvari, već su zapravo forme stvari, koje duh,
upoređujući njihovu
sličnost apstrahuje i ujedinjuje u univerzalne
pojmove.
Univerzalni pojmovi, ili rodovi i vrste,
posmatrano apstraktno,
jesu razumske konstrukcije, jer ne postoje kao
univerzalni u
vanmentalnoj stvarnosti. Ali, konstrukcija o
kojoj je ovde reč
nastaje poređenjem stvari i apstrakcijom iz
stvari, tako da univer-
zalni pojmovi nisu lišeni objektivne
zasnovanosti i objektivnog
značenja.
Može
se reći da su osnove tomističke doktrine umerenog
realizma bila postavljene još u XII stoleću
budući da je na
nemogućnost ekstremnog realizma ukazao već
Abelar. Problem
univerzalija postaće kasnije, u srednjem veku,
ponovo predmet
razmatranja kad Viljem Okamski i njegovi
učenici, nalazeći se na-
suprot realizma, ponude jedno novo rešenje.
|
|
|
|
|
|
Comments
Post a Comment