Misticizam na Zapadu

XIII i XIV stoleće u znatnoj meri su obeleženi i pojavom mističke filozofije koja je delom izraz otpora protiv logičkih i apstraktnih metafizičkih proučavanja, a delom posledica okamističkog poricanja valjanosti tradicionalne prirodne teologije i nastojanja da se celokupno znanje o bogu, čak i o njegovom pos- tojanju, progna u sferu vere. To je omogućeno proširenjem ideje iskustva koje se ne svodi samo na natčulno iskustvo ili svest o vlastitim unutrašnjim stavovima; među poznatim mističarima tog doba bio je Majster Ekhart (1260-1327) koji je u mladosti prišao dominikanskom redu, učio u Strasburgu i Kelnu a predavao u Parizu. Ideja jedinstva boga i čoveka, jedinstva prirodnog i natpri- rodnog dominira Ekhartovom filozofijom. Jedinstvo je metafizički princip, religiozni smisao, cilj ljudskih postupaka. Ali, to jedinstvo, za razliku od apstraktnog elejskog bića, ovde treba shvatiti kao život. Trojstvo otelotvoruje večni ritam rađanja ljubavi i ne prelazeći svoje granice ostaje u svome savršenstvu. Pitanje vere i pitanje odnosa s bogom postaju centralna pitanja; misticizam in- sistira na činjenici da je bog izvan granica do kojih dopiru naše moći a da je bez boga čovek ništa. Negativna teologija koja kod Tome beše samo elemenat njegove filozofske teologije, sada, kod Majstera Ekharta dobija centralno mesto. Po Ekhartovom shvatanju um i poimanje su osnova božijeg postojanja i ako u po- četku beše reč, to ima za posledicu da je biće prvo od svih stvorenih stvari. Ako je bog uzrok svekolikog bivstvovanja, on mora biti iznad bivstvovanja; to da bog jeste nadbivstvovanje, bilo je u to vreme opšte mesto neoplatonističke tradicije (Pseudo- Dionizije, Proklo). Stavom da je bog intelligere koje je fundamen- talnije od esse, Ekhart se suprotstavljao Tomi.     Za mistike je karakteristično da teže jedinstvu sa bogom i Ekhart je tome blizak svojim stavom o postojanju boga u stvorenjima i njihovom prebivanju u bogu. Ekhart nije poricao božju transcendenciju ali je na veoma smeo način interpretirao odnos stvorenja prema bogu. Sve što je stvorio bog nastalo je iz lju- bavi i radi ljubavi. Ono što je van boga, lišeno je smisla i stoga čovek treba da se vrati bogu i samo na taj način može se vratiti sebi i može naći sebe. Mi boga prihvatamo dušom, i mada je ona samo kap razuma, on je u njoj i klica i iskra; tako je moguće da se vrhunsko mističko sjedinjenje s bogom ostvaruje u najdubljoj povučenosti duše, u toj njenoj "iskri" (scintilla animae) gde bog pri- sajedinjuje dušu sebi na skriven i neizreciv način. Zahvaljujući tome čovek dobija slobodan duh; čovek je slobodan kad se nizašta ne vezuje i sve prihvata u svetlu beskonačne božije ljubavi; pravednik poseduje boga u svojoj unutrašnjosti jer je bog u svemu i uvek - na putu, među ljudima, u crkvi. Imajući boga u duši čovek u svemu što radi ostavlja otiske božanskog pa je njegova delatnost zapravo božija delatnost. Da bi došao u jedinstvo s bogom čovek mora da se usavršava, da čini dobra dela, da nauči da bude slobodan, da je spreman da gleda u lice smrti, da se privikne na njen lik kako bi mogao otići iz sebe i stopiti se s bogom. Povratak bogu moguć je kad je duša slobodna i obnažena, kad nema u sebi ničeg materijalnog. Samo takva duša može stati pred lice boga.     Na Ekharta su delovali razni mislioci: pre svih Albert Veliki i Toma Akvinski, ali isto tako i Bonaventura, Avicena, Pseudo- Dionizije, Proklo, hrišćanski oci; on je bio duboko religiozan, zainteresovan za čovekov stav prema bogu i čovekovo iskustvo boga; nije bio sistematičan filozof i nije sistematično izlagao svoje ideje ili ideje drugih mislilaca. Dve godine nakon njegove smrti, 27. marta 1329. papa Jovan XXII osudio je 28 Ekhartovih teza od kojih je 17 proglasio jeretičkim; među njima beše teza o večnosti sveta, kao i teza o čovekovoj ništavnosti i njegovoj transformaciji u boga.      Ekhartove propovedi, a posebno njegovo učenje o iskri kao temelju duše uticalo je na Johana Taulera (1300-1361) iz Strazbura koji je takođe pripadao dominikanskom redu i studirao u Parizu i koji je više bio poznat kao propovednik nego kao teolog ili filozof. On je učio da slika boga prebiva u vrhu ili najvišem delu duše i povlačenjem u sebe, transcendiranjem slika i oblika, čovek pronalazi boga. Ako se čovekovo srce okrene ka ovoj osnovi duše, to znači da se okreće ka bogu i njegov um i njegova volja valjano funkcionišu; ali, ako se njegovo srce okrene od osnove duše, od boga koji u njoj prebiva, njegove sposobnosti se okreću od boga.      Ako je u početku Tauler samo sledio kontemplativnu mistiku Majstera Ekharta, nakon upoznavanja s holandskim mističarima on počinje da zastupa praktični misticizam propovedajući kako se istinski misticizam sastoji u podražavanju siromačnog i smirenog Hristovog života. Tako dolazi do obrta u nemačkoj mistici koja sve više gubi teorijski a zadobija praktični karakter, što će i odrediti smer pokreta Reformacije.      Pokret praktičnog misticizma dobio je najveći zamah u Holandiji gde se teorijski uticaj nemačkih mističara susreo s praktično-etičkim principima francuskih mističara iz škole sv. Viktora i pod čijim uticajem se formirao rodonačelnik tog smera Johan Rejsbruk (1293-1381); dok je Majster Ekhart nastojao da glorifikuje blaženstvo do kog dolazi pri sjedinjenju duše s bogom, Rejsbruk je tražio put kojim bi to blaženstvo moglo da se dostigne. Taj put bio bi sledeći: čovek treba da umre zbog samog sebe, treba da se teorijski odrekne od sveg znanja i da otkrovenje traži u veri. Ali, pre svega, on mora da se praktično odrekne svih želja, da pokorno podnosi svoju sudbinu. U smernom predavanju sebe bogu i u religiozno moralnoj delatnosti moguće je spasenje od stradanja u svetu. Tako sa mističarima, hrišćanstvo postaje ono što je prvobitno i bilo: religija iskupljenja za grešne i siromašne. Za Taulera, kao i Ekharta, karakteristično je nastojanje da se načini spoj sholastike i misticizma; kombinaciju praktičnog misticizma i spekulacije neki su istoričari videli kao nastavak Anselmovog programa Credo, ut intelligam. Međutim, u situaciji kad ove misli nastaju, u vreme raspada nekih feudalnih struktura, u vreme kad narasta konflikt među vladarima kao i između svetovne vlasti i crkve u kojoj raste farisejstvo pa tomizam sve više postaje samo uspomena, stavovi Ekharta i njegovih učenika (Tauler, Henrih Suzo /1296-1366/, Jan Rejsbruk /1293-1381/) dobijaju revolucionarni smisao i bitno će uticati na Martina Lutera koji će neposredno pre isticanja svojih teza (na vratima katedrale u Nirnbergu) objaviti spis Nemačka teologija (1516), delo nepoznatog frankfurtskog dominikanca iz druge polovine XIV stoleća.