Neokriticizam

Pitanje o granicama i metodama nauka dovelo je do kritičkog preispitivanja istorije, umetnosti, morala, mita, religije jezika; osporavajući idealističku metafiziku filozofi sve više dovode u pitanje i rezultate do kojih su došle empirijske nauke, teologija i metafizika; postavlja se pitanje vrednosti kao i uslova lepog pa predmet filozofske kritike nisu više same činjenice već pitanja o vrednosti. Sve to bilo je posledica obnovljenog interesa za Kantovu filozofiju.     Na Kantovu filozofiju već sredinom XIX stoleća skreću pažnju ne filozofi već prirodnjaci poput Hermana Helmholca (1821-1894) koji je, budući po osnovnom obrazovanju fizičar i psiholog, objavio nekoliko knjiga iz oblasti fiziologije viđenja u kojima se u više navrata poziva na Kantova dela; u isto vreme Kuno Fišer (1824- 1907) počinje da piše svoju višetomnu istoriju filozofije na kojoj su se potom učile generacije filozofa; 1860-61. objavljuje monografiju o Kantu koja ni do danas nije izgubila značaj. Pojačan interes za Kanta javlja se u to vreme i u Francuskoj (Viktor Kuzen, Žil Lašelje, Šarl Renuvje), a 1865. dvadesetpetogodišnji Oto Libman (1840-1914), jedan od najdarovitijih učenika Kuna Fišera, objavljuje knjigu Kant i epigoni kojom se suprotstavlja biologizmu i psihologizmu nastalim pod uticajem Lamarka i Darvina, i sva poglavlja svoje knjige posvećena Fihteu, Šelingu, Hegelu, Herbartu, završava frazom: "I zato, neophodno je vratiti se Kantu". Tako je lozinka Nazad Kantu postala znak vremena; među prvima nju prihvata Fridrih Albert Lange (1828-1875), autor dvotomne istorije materijalizma koja je u svom proširenom izdanju iz 1872. postala jedno od najčitanijih dela filozofske literature tog vremena i mogla se po popularnosti porediti samo sa delima Šopenhauera. Lange je poslednjih nekoliko godina života (od 1872) predavao u Marburgu i, ako njega ne možemo smatrati začetnikom neokantovske škole (koja počinje s Koenom), Langeov uticaj na formiranje ove orijentacije bio je presudan. Premda on u prvi plan stavlja Kritiku čistog uma i ideje apriorizma, transcendentalizma i podvlači značaj sintetičkih sudova a priori, njegova filozofija se nalazi i pod uticajem fiziologa (Miler, Helmholc) pa se, kao mešavima protivrečnih stavova, može odrediti kao fiziološki iealizam ili fiziološki apriorizam. Njegova zasluga, kao i drugih neokantovaca bila bi u tome što nije Kantov apriorizam prihvatao kao samo po sebi razumljivo polazište u filozofiji; prihvatajući kriticizam, Lange i njegovi istomišljenici nastojali su da kritički osmisle apriorizam, on ne prihvata bespo- govorno ni Kantovo učenje o stvari po sebi"; ono je moralo, po mišljenju ovog mislioca, biti samo granični pojam za neko neodređeno "nešto" kao opšti uzrok pojava, a ne da metafizički utemelji nezavisno od pojava postojeći svet, te stoga, iz Kantove filozofije treba isključiti korene materijalizma i materijalističkog senzualizma.     Neokantovstvo se razvijalo u dva univerzitetska centra: u Marburgu i Frajburgu. Osnivač marburške neokantovske škole bio je Herman Koen (1842-1918) koji je filozofiju, matematiku i prirodne nauke studirao u Berlinu a doktorsku disertaciju odbranio kod Langea u Marburgu 1873. gde je od 1876. do 1912. bio profesor univerziteta. Još pre no što je odbranio svoju disertaciju, Koen je počeo da se bavi Kantovom filozofijom i rezultat tih istraživanja su tri knjige o tri Kantova glavna dela: Kantova teorija iskustva (1871, prošireno izdanje 1887), Kantovo utemeljenje etike (1877) i Kantovo utemeljenje estetike (1889). Na taj način, analizom osnovnih Kantovih spisa Koen postavlja temelje marbuške neokantovske filozofske škole. Ovim spisima treba dodati njegovo trotomno delo Sistem filozofije (Logika čistog saznanja, 1902; Etika volje, 1904; Estetika čistog osećaja, 1912), kao i knjige: Imanuel Kant (1904), Komentari za Kantovu "Kritiku čistoga uma" (1907). Pored toga Koen se bavio i matematikom pa je već 1883. objavio spis Princip metoda beskonačno malih ve- ličina.     Kako je uloga filozofije u tome da utvrdi uslove valjanosti naučnih stavova, po Koenu najveći značaj imaju nauke a među njima matematička fizika; ali dok su za pozitiviste najznačajnije činjenice koje su apsolutne vrednosti, za Koena, pod uticajem Kanta, temelj pozitivnih nauka je apriori. Na prvom mestu nije haos čulnih opažaja već način unifikacije fakata u okvirima određenih hipoteza, zakona i teorija koji formiraju nauku. Zakoni i teorije se ne izvode iz činjenica. Svaka teorija je apriorna. Zadatak filozofije je da istraži čiste, tj. "apriorne" elemente naučnog saznanja i zato je najvažnija grana filozofije metodologija nauka. Koen smatra da Kant nije došao do dvanaest kategorija njihovim izvođenjem iz saznajnih sposobnosti već analizirajući njutnovski sistem. Filozofija svoju izvornost mora sačuvati nezavisno od psiholoških i pozitivističkih redukcija.     Sve to podrazumeva neophodan povratak Kantu, ali bez Kantovih grešaka. Koen odbacuje Kantov pojam stvari po sebi zamenjujući ga tako što ograničava pojam iskustva: mi uvek tražimo celinu pozivajući se na opšte zakone, a nalazimo samo pojedinačno. Nema razloga da se pravi razlika između čulnosti i razuma; prostor i vreme su forme čulnosti; vreme je samo uslov mnoštva fenomena a prostor uslov njihovog spoljašnjeg rasporeda. Etiku i estetiku Koen vidi kao transcendentalne metode čistog uma i istražuje uslove mogućnosti osećanja i moralnog delovanja. Posledica toga je postojanje tri discipline koje čine "opštu teoriju iskustva", a to su: logika, etika i estetika.     Kod Koena su studirali mnogi značajni filozofi: Nikolaj Hartman, Hoze Ortega i Gaset, neko vreme čak i B. Pasternak, verujući da bi mogao postati filozof (pošto mu je prethodno Skrjabin posavetovao da ne bude kompozitor), ali Marburgu će najveću slavu doneti Paul Natorp i Ernst Kasirer.     Paul Natorp (1854-1924) izabran je 1881. za docenta a 1885. za profesora Univerziteta u Marburgu; objavio je niz radova iz istorije filozofije, teorije saznanja, psihologije i pedagogije; među njegovim najvažnijim delima ističu se: Teorija saznanja kod Dekarta (1882), Istraživanja iz istorije problema saznanja u staro doba (1884), Demokritova etika (1893), Socijalna pedagogija (1898), Platonova država i ideja društvene pedagogije (1898), Uvod u idealizam (1903), Pestaloci (1909), Logički temelji egzaktnih nauka (1910), Opšta psihologija (1912), Opšta logika (1914). Najpolularnije bile su mu knjiga o Platonu i delo Kant i marburška škola (1912).     Natorp je polazio od toga da je neophodan objektivan pristup Kantu kako bi se mogle obnoviti i dalje razviti najvrednije ideje njegove filozofije, a svako ko hoće da načini makar jedan korak napred u filozofiji, mora da započne sa Kantom. Kao i Koen, Natorp je smatrao da predmet filozofije nisu stvari po sebi, već sfera teorije saznanja; ali to ne znači da bi zadatak filozofije trebalo da bude istraživanje subjektivnog mišljenja, saznajne delatnosti koja bi počivala na delatnosti svesti, već sadržaja koji su bit i osnovno određenje nekog objekta. Saznanje je sintetičko a sama sinteza sastoji se u stalnoj preradi i usavršavanju sistema koji određuju objekt. Sama realnost nije neka neodređenost, neko ništa bez svojih određenja i nju nije moguće svesti na vremenska određenja; realnost je sam proces determinisanja. Činjenice su samo sirov materijal; važna je sama delatnost, ono što je u procesu. Bivstvovanje koje istražuje nauka, postoji u svom nastajanju. Aktivnost mišljenja je u suđenju, u stvaranju. Za razliku od Koena, Natorp ne ograničava kritičku refleksiju na fizikalno iskustvo već u nju uključuje moralno, estetsko i religiozno iskustvo.     Platonističke ideje Natorp tumači na krajnje netradicionalan način; Platonove ideje nisu objekti ili nadstvari, kako o tome govori tradicija koja dolazi od Aristotela, već su ideje regulativni ideali, poput zakona po kojima se razvijaju nauke.     Sa svojim prvim radovima marburškoj školi pripada i Ernst Kasirer (1874-1945) koji je u Marburgu učio filozofiju kod Koena i Natorpa; od 1906. do 1919. predavao je u Berlinu, a zatim u Hamburgu do 1933. kada emigrira iz Nemačke i do smrti predaje na univerzitetima u Engleskoj, Švajcarskoj i Americi. Već 1902. Kasirer je objavio spis Lajbnicov sistem i njegovi naučni temelji, da bi nekoliko godina kasnije doktorirao u Berlinu radom Problem teorije saznanja u novovekovnoj filozofiji i nauci koji je kasnije više puta prerađivao da bi u svom konačnom obliku to delo bilo publikovano tek nakon njegove smrti. Među njegovim spisima posebnu važnost imaju Prilog kritici Ajnštajnove teorije relativiteta (1923), Filozofija simboličkih formi (1923-1929), Ličnost i kosmos u filozofiji renesanse (1927), Filozofija prosvećenosti (1932), Platonis- tička renesansa u Engleskoj i kembridžska škola (1932), Determinizam i indeterminizam u savremenoj fizici (1937), Dekart (1939) i Ogled o čoveku (1944); posmrtno je objavljen spis Mit o državi (1946).     Istražujući istoriju nauke Kasiser izučavao dinamiku veza matematike, geometrije, fizike i hemije i dolazi do zaključka da nauke ne dosežu do temelja na kom bi bile zasnovane, do supstancije, već da se zadovoljavaju utvrđivanjem zakona, odnosa, funkcija. Dok je Aristotel u Metafizici govorio o svetu stvari i sup- stanciji, zbirajući njihova zajednička svojstva, njegov metod doveo je do mase sterilnih definicija u čijoj je pozadini često mešavina opštih mesta i onog suštinskog. Progres nove nauke posledica je napuštanja potrage za suštinom stvari i sveta i zadovoljavanje iznalaženjem funkcionalnih veza među objektima. Ako su matematičke funkcije mentalne po poreklu i direktno nisu vezane za stvari, to još ne znači da su i subjektivne. Istovetnost iskustvenih sadržaja, kao i ograničenost našeg znanja pokazuje kako je naše znanje zavisno od duhovnih akata i istovremeno objektivno.     Pored logike nauke, Kasirer se posebno interesovao za fenomene kulture koja je zasnovana na čovekovim simboličkim aktivnostima. Filozofija nije samo kritika saznanja već i kritika civilizacije. Zadatak istraživača je da otkrije strukturne veze individue i nadličnih kulturnih formi. Mit, umetnost, jezik i logika, kao fundamentalne forme razumevanja jesu simboličke forme, forme ljudskog načina proizvođenja. Filozofija ima zadatak da ovlada tom fundamentalnom strukturom kao organskom celinom. Simboličke forme daju fenomenima oblik i smisao, organizuju iskustvo. Svet simbola preobražava čovekov život i prenosi ga u drugu dimenziju. S pojavom deskriptivnog jezika Kasirer povezuje pojavu civilizacije i kulture. Kao animal symbolicum čovek je zašao iza granica organskog sveta; počinje da se potčinjava tim novim uslovima postojanja koje je sam stvorio. Jezik, mit, umetnost i religija obrazuju simboličko tkanje univerzuma. Svaki napredak u oblasti mišljenja ojačava to tkanje i čoveku je sve teže da dospe do izvornog bivstvovanja; dok se realni svet sve više sma- njuje, fizički sve više narasta. Čoveka više ne okružuju stvari već lingvističke forme, umetnički likovi, mitski simboli, religiozni rituali i ništa se ne može videti a da nije veštački oposredovano.     I u praktičnom svetu čovek više ne živi okružen čistim činjenicama; strahovi i nade, iluzije i razočaranja, fantazije i snovi – sve to čini posve drugačiju realnost od one faktičke. Jezik ne izražava samo misli i ideje, već stanja i afekte; filozofi koji su čoveka pokušavali da objasne kao animal rationale nisu bili em- piristi i nisu empirijski objašnjavali ljudsku prirodu jer su u svoja određenja ugrađivali i moralni imperativ, pa određenje animal symbolicum daleko više odgovara sadašnjem čovekovom civilizacijskom i kulturnom nivou. Naučni radovi Galileja i Njutna, Maksvela i Helmholca, Planka i Ajnštajna nisu rezultat prostog zbiranja činjenica; spontanost i produktivnost leže u osnovi teorijskih konstrukcija. U kulturi se može pratiti proces čovekovog samooslobađanja, ali su vidni i konflikti među njegovim raznim sposobnostima. Sve funkcije se usložnjavaju, jedna drugu dopunjuju i uzajamno integrišu; svaka otkriva novi horizont i otkriva drugačiji aspekt bivstvovanja. Disonantnost, harmonija, kontrasti ne isključuju jedni druge već su uzajamno povezani kao luk i lira kod Heraklita.