Neoplatonizam

U centrima aleksandrijske kulture, tamo gde su se svi oblici grčke filozofije susretali sa svim religioznim učenjima, istovremeno su nastale dve doktrine: Origenova i Plotinova. Kao što se u gnosticizmu mogu videti začeci hrišćanske teologije tako se kod platoničara-eklektičara (potpalih pod uticaj Filona), poseb- no u Numeniju, mogu videti prvi nagoveštaji neoplatonizma.     Kada je reč o Platonovom nasleđu, moglo bi se govoriti o jednom univerzalnom izvoru koji je u sebi sadržao niz različitih shvatanja i pogleda, te da sve što je kazano posle njega samo je više ili manje komentar njegovih spisa; zato je u neoplatonizmu Aristotelovo učenje bilo shvatano samo kao uvod u univerzalnu Platonovu filozofiju (a što bi se moglo reći i za mnoge koncepcije stoika ili epikurejaca). Neoplatonizam ima tri perioda: u početku je samo jedna naučna teorija, zatim se preobražava (i time se suprotstavlja hrišćanstvu) u sistematsku politeističku teologiju, da bi nakon neuspeha završio u sholastičkom sveobuhvatnom obnavljanju celokupne grčke filozofije. Ta tri stadijuma nose naziv triju škola: aleksandrijske, sirijske i atinske i njihovi glavni preds- tavnici su Plotin, Jamblih i Proklo.     Osnivačem neoplatonizma smatra se Plotin i o njegovom životu znamo iz Porfirijevog spisa Život Plotina; rodio se 203/4. ili 204/5. godine u Likopolju (Egipat). Sa dvadeset i osam godina počinje da se interesuje za filozofiju i sluša različite filozofe u Aleksandriji, no niko ga od njih u početku nije zadovoljio svojim predavanjima te se tek kod Amonija Sakasa zadržao 11 godina. Među Amonijevim najznačajnijim učenicima, osim Plotina, behu Origen-teolog (o kome smo govorili), Origen-platoničar i retor Longin (213-273). O samom učenju Amonija zna se veoma malo a njegovi učenici do te mere su se razilazili u suštinskim tačkama da nema nikakvih osnova da mu se pripisuje plotinovska filozofija. U to vreme, za razliku od Origena, Plotin kritikuje stoički platonizam i hrišćansku teologiju i zajedno s Amonijem teži izmirenju Platona i Aristotela, napadajući egipatski gnosticizam kojim su dominirale poluhrišćansko-polupaganske teološke tendencije.     U vreme pohoda imperatora Gordiana na Istok, 242, odlazi u Persiju i izučava persijsku filozofiju, no posle poraza Gordiana bekstvom se spašava i odlazi u Antiohiju. Iste ili sledeće godine Plotin dolazi u Rim gde počinje njegova predavačka delatnost; među njegovim slušaocima ima mnogo senatora, lekara, re- toričara, filozofa različitih nacionalnosti, ali nikoga iz Aleksandrije, što se tumači već pomenutim njegovim negativnim stavom spram gnostika, kao i Amonija Sakasa, u odnosu na koga je pokazivao znatnu samostalnost. Porfirije kazuje kako Plotin nije bio samo poznat predavač filozofije već i dobar vaspitač kome su mnogi davali decu na učenje ili dolazili da kao sudija razreši neki od sporova. Svoja predavanja Plotin počinje da zapisuje tek 253. Deset godina potom u Rim dolazi Porfirije i radi s Plotinom do 268; tada Plotin odlazi na Siciliju i umire u leto 270. godine. Plotinove spise priredio je i objavio njegov učenik Porfirije iz Tira (232/3- 262/3); u vreme renesanse oni su se prvo pojavili na latinskom jeziku u prevodu Marsilija Fičina (Firenca, 1492), a na grčkom skoro stoleće kasnije (Bazel, 1580).     U vreme imperatora Galiena (koji je sa svojom suprugom veoma cenio Plotina) Plotin je došao na ideju da u Kampaniji organizuje idealnu državu - grad filozofa - po uzoru na Platonove "Zakone", koji bi bio nekakav helenski manastir, centar religiozne kontemplacije a koji bi se nazivao Platonopolis. Plotin je dobio saglasnost Imperatora, no potom se Imperator predomislio i odustao od te zamisli. Govori se o asketizmu i visokom karakteru Plotina, o njegovim bolestima, o slabom vidu koji mu je pred kraj života onemogućavao da rediguje svoje rukopise.     Porfirije kazuje kako Plotin nije dozvoljavao da mu se uradi portret budući da je on slika prirode i da je nepotrebno praviti sliku slike; nije se sećao svog dana rođenja, ali je znao dan rođenja Sokrata i Platona; zbog slabosti vida tekstove nije prepravljao i nije pridavao značaj lepoti ispisivanja slova. Što se unutrašnje strane dela tiče, Plotin je svaku stvar u sebi promislio od početka do kraja i potom promišljeno zapisao i izlagao. Plotin je uveo asketski način života; bio je dobar i nezlobiv te nije imao neprijatelja; po izrazu lica deteta znao je da li je ono nešto ukralo ili ne i mogao mu je predvideti budućnost; pri besedi lice bi mu počelo sijati i bilo je lepo slušati ga.      Plotin je bio veoma obrazovan: znao je stoike, platoničare, aristotelovce, a duboko je poznavao geometriju, aritmetiku, mehaniku, optiku, muziku; nije voleo ni hrišćane, ni istočnjačke mudrace, ni gnostičare; na samrti je rekao da će se tad ono božansko u njemu sliti sa onim božanskim u vasioni i tada je zmija, po predanju, skliznula pod postelju i iščezla u otvoru na zidu a on je ispustio svoju dušu.      Postoji i jedno mesto kod Porfirija gde se kazuje kako je Amelije, poznati učenik Plotinov, pozvao ovoga da u dane praznika odu do hrama a Plotin je odgovorio: "Neka bogovi dođu kod mene a ne da ja idem do njih". Čini se da je time Plotin hteo da ukaže na elementarnost i naivnost svakog kulta i da je za razumevanje bogova neophodno teorijsko udubljivanje.      Porfirije je spise podelio u šet delova a svaki od ovih u devet delova i zato se zovu "Eneade", odnosno "devetice". Raspored je bio načinjen s porastom teškoće i težine traktata. Danas se ne može znati kakve je intervencije činio na tekstu Porfirije, ali to je i manje važno ako se zna da je Porfirija izabrao sam Plotin za redaktora svojih dela. Svakom od traktata Porfirije je dao posebni naslov.      Može se zapaziti da su filozofski problemi raspoređeni tako da se na početku govori o onom što je čoveku najbliže, to jest o njemu samom a potom se kreće od pitanja čule materije i kosmosa do pitanja duše, uma i jednog. Prve tri eneade se veličinom mere sa četvrtom i petom, a četvrta i peta zajedno sa šestom.      Što se hronologije tiče, Porfirije kazuje da je upoznao Plotina kad je ovom bilo 59 godina, znači 263. i da je tada Plotin imao napisan već 21 traktat; potom je (263-8) na molbu učenika napisao još 24 traktata, da bi u poslednje dve godine života napisao još 9. Budući da je Plotin traktate pisao u razna doba života, Porfirije ističe kako je u njima snaga različita i stoga je srednja grupa najbolja i najsavršenija. Treba reći da Porfirijev rad nije u nauci dobio veliko priznanje i da se ova poslednja Porfirijeva ocena ne može dokazati analizom tekstova. Zato hronološka saopštenja Porfirija nisu od nekog značaja.     Kao bitnu osobenost Plotinove filozofije treba istaći vanredan spekulativno-teorijski karakter čime se on izdvaja od ostalih neoplatoničara; time se objašnjava što se Plotin usmerava na tri problema, naime na jedno, um i dušu pri čemu se te tri osnovne supstancije (ili kako on to kazuje grčki, hipostaze) javljaju kao duboko promišljena dijalektička trijada.     Plotin nije pretendovao na originalnost; on je sebe video kao tumača Platona i sasvim je prirodno što kod njega nalazimo pozajmice iz niza Platonovih dijaloga; istovremeno, krug pitanja je kod njega manji no kod njegovog prethodnika; tako kod njega ne nalazimo ni nagoveštaj nekom učenju o društvu, a što je bila velika tema Platonove filozofije; kod Plotina interes za matematiku, nema ni dijaloga – drame ideja, pa stoga Plotin nije i sav Platon. Plotin preuzima od Platona učenje o jednom (Parmenid), o dobru (Država), o antagonizmu duše i tela (Fedar), o erosu (Gozba), o bogu kao umu i demiurgu (Timaj), kao i učenje o idejama koje se kod Platona nalazi rasuto po raznim dijalozima. Plotin je do krajnosti doveo Platonov prezir ka telesnom čulnom svetu, i time se približio hrišćanskoj religiji; ako su hrišćanstvo i neoplatonizam jedno spram drugog bili neprijateljski nastrojeni, ipak, slagali su se u tome da postoji viši svet koji nad nižim ima apsolutno prvenstvo; nije stoga nimalo slučajno da je put u hriš- ćanstvo bio za obrazovane pagane najlakši kroz neoplatonizam.     Na Plotina nije uticao samo Platon već i niz grčkih i rimskih filozofa; zato i ne treba da nas iznenadi što kod njega nalazimo odjeke iz raznih Aristotelovih spisa; isto tako, treba pomenuti da je Plotin polemisao i sa tezama Demokrita i Epikura, s gnosticima kao i sa stoicima, posebno oko njihovog panteističkog shvatanja prirode.     Osnovno je u neoplatonizmu učenje o onostranosti, nadumnosti, o nadbivstvenosti prapočela sveg postojećeg, kao i učenje o ekstazi kao sredstvu približavanja tom prapočelu; tako neoplatonizam seže iza granica filozofije (ako se pod filozofijom misli racionalno tumačenje sveta); neoplatonizam je nadracionalan; u njemu je vidan povratak mitologiji i reč je zapravo o procesu remitologizacije, suprotnom od onog kojim se kretala grčka filozofija. Plotinovo učenje bi se moglo odrediti i kao konsekventni monistički idealizam odnosno nadidealizam: dok je bog kod Platona dostupan razumu kao svetski um, kao noûs, Bog o kojem govori Plotin izmiče svakoj misli. Kao najviše načelo Plotin ističe Jedno koje je nadbivstveno i do njega se može dospeti samo u ekstazi i izraziti sredstvima apofatičke teologije.     Svet je, po mišljenju Plotina, strogo hijerarhizovan i obrazuju ga silazni stepenici bića polazeći od nadbića; Plotin ne negira postojanje čulnog, telesnog sveta; postojanje takvog sveta je očigledno i on je dat našim čulima i naše telo je deo tog sveta čiji smo mi sastavni deo. Drugo je pitanje, kako se ka tom svetu treba odnositi. Plotin se prema njemu odnosi negativno i ne smatra ga jedinim koji iscrpljuje sve mogućnosti bivstvovanja. Čak i ono što je najbolje u tom svetu – lepota, samo je bledi odsjaj istinske, nadtelesne, nadprirodne lepote. Može se voleti i takva, čulna lepota, ali se mora znati da u njoj nije i sva lepota, budući da ni sama priroda nije izvor lepote.     Po mišljenju Plotina izvor lepote je u svetskom umu; lepota je harmonija i forma, ali u prirodi forma ima delova u prostoru i u toj razdeljenosti lako se gubi jedinstvo forme. Lepota u prirodi, lepota telesnih stvari ima izvor u jedinstvu delova stvari, a to jedinstvo potiče iz uma. To znači da je um nešto drugo no priroda, i više počelo u odnosu na nju. U prirodi, isto tako, ima živih i neživih bi- ća; Plotin smatra da materijalno ne može da stvori živo i zato treba dozvoliti da postoji i nešto drugo no što je priroda – Svetska duša. Tako dospevamo do tri dela sveta a to su: priroda, svetski um i svetska duša. Postavlja se pitanje: da li je moguće izjednačiti svetski um i svetsku dušu; to je po Plotinu nemoguće jer duša oživljava i lepo i ružno, ona je neutralna spram lepote. Koliko je lepog manje nego život, toliko je um dalje od prirode a više je od nje prirode no svetska duša; moglo bi se tako reći da je svetski um "probirljiviji" no što je to svetska duša. Plotin s razlogom postavlja pitanje: može li svetski um biti izvor lepote u čijoj osnovi leži jedinstvo delova, i odgovara odrečno, jer um sâm ne sadrži u sebi i jedinstvo, budući da on može biti i haotični skup ideja koje u sebi ima; zato Plotin kao četvrto počelo izdvaja jedno.  Plotin ne ostavlja ova počela nesistematizovana; on sav svet vidi hijerarhijski uređen, razlikuje kako vertikalni tako i horizontalni poredak i nastoji da dokaže kako je Jedno iznad svega, niže od njega je svetski um, potom svetska duša, priroda i na kraju materija, krajnji produkt i suprotnost Jednom.     Jedno. Sav Plotinov pogled na svet protkan je patosom jedinstva i taj patos dovodi do divinizovanja Jednog i ono je bog; njemu se pripisuje najviši značaj jer bez njega nema ni lepote, ni života. Na pitanje kako to jedno razumeti, kao jedinstvo u mnoštvu, ili je ono van njega, Plotin prihvata drugo rešenje i jedno postavlja izvan granica mnoštva dajući mu prvenstvo u odnosu na sve drugo. Jedno je mnoštvu nedostupno a mnoštvo ne može delovati na jedno; tako je Jedno nesaznatljivo jer je iza granica sveg postojećeg. Plotin nije identifikovao Jedno i ništa, ali u svakom slučaju ne bi tvrdio da Jedno postoji pošto bi u tom slučaju ono bilo ograničeno, određeno a svako određivanje je istovremeno i ograničavanje.     Učenje o Jednom je svakako najoriginalniji deo Plotinovog učenja i posle Platonovog Parmenida po prvi put, kod Plotina, nalazimo principijelno sprovedenu transcendentnost prvog načela. Plotin ne prestaje da govori o nesvodivosti Jednog na bilo koji oblik; ono nadvisuje svaku kategoriju i više je od samog biv- stvovanja, mada se ne kaže da li je više i od svakog saznanja. Može se govoriti samo o tome kako se ono ne pojavljuje. No i to negiranje ne može mu se pripisivati kao svojstvo ili osobina. Ono je iznad svega uopšte (i pozitivnog i negativnog) i Jedno je istovremeno identitet svih protivrečnosti, materijalnih, duševnih i duhovnih, sadašnjih, prošlih i budućih. Od vremena Plotina ta koncepcija se u neoplatonizmu učvršćuje za naredna četiri stoleća, a njen uticaj je veliki i tokom srednjeg i novog veka.     U Plotinovom Jednom ne treba videti kantovsku stvar po sebi; ono nije ni realnost ni bivstvovanje već je više od toga. Najvažnije je to što Jedno ne treba videti kao nesaznatljivost, već kao jedinstvo protivrečnosti i u tom smislu kao jedinstvo saznatljivog i nesaznatljivog. Jedno je iznad svakog saznanja i bivstvovanja i zato je izvor svakog saznanja i svakog bivstvovanja. Svako saznanje i svako bivstvujuće, pa u tom smislu i um, duša, kosmos, materija - sve to iz njega proizlazi i izliva se, emanira. To i omogućuje Plotinu da Jedno ne određuje samo negativno; on ga poredi sa suncem kao izvorom toplote i svetla; tako se pokazuje da je Jedno Dobro i Svetlost; ono je izvor, i ono je cilj sveg postojanja. To znači da ono ni u kom slučaju nije "stvar po sebi".     Na sledećem stupnju su brojevi; oni kod Plotina još nisu poseban dijalektički stupanj, kao što je to slučaj kod drugih neoplatoničara. To mu ne smeta da u posebnom traktatu o brojevima (VI 6) ovima da veoma visoko mesto i da ih razume kao izvor uma te da im tako dâ međumesto među Jednim i Umom.     Premda je samo sebi dovoljno i pasivno, Jedno stvara sve što postoji (osim sebe); to je u prvi mah paradoksalno. Plotin tu nastajanje razume na poseban način; ne radi se o preobražaju u heraklitovskom smislu gde bi se Jedno preobrazilo u drugo; tu je Plotin najbliži Platonu: ideje se odražavaju u stvarima ali se u njih ne pretvaraju. Plotin nastoji da razvije tu ideju i govoreći o nastanku sveta iz Jednog odbacuje shvatanje da bi svet mogao stvoriti bog iz ničeg; stvaranje sveta je apsolutno nemotivisan objektivni proces i za taj proces koristi se obično latinska reč emanacija (od lat. emanare – teći, liti). Stvarajući svet Jedno ništa ne gubi, ono ostaje neprolazno i taj proces zbiva se večno i vanvre- meno. Zato je dobra jedna druga Plotinova metafora: on kaže da Jedno, pošto je svetlo svetli oko sebe; svetlo ne može da ne svetli i Jedno ne može a da ne proizvodi osvetljenost.     Um. Prvo što proističe iz Jednog jeste Um (noûs). U učenju o umu i duši Plotin izlaže učenje Amonija i Numenija i izlaže ih čisto imaterijalistički; ukazuje da su subjekt i objekt u samom umu, tj. da predmeti uma nisu izvan uma (V 5) i govori o sintezi individualnog i opštog u umu (V 7, 9) i u duši (IV 9). Za razliku od nebivstvenog, ili nadbivstvenog Jednog - Um je bivstven; on postoji; tako se stvaranje uma od strane Jednog može razumeti kao stvaranje bića od nebića, ali to izričito kod Plotina nećemo naći. U svojoj koncepciji Uma Plotin polazi od stavova Platona i Aristotela; Um je kod Plotina i aristotelovski bog shvaćen kao mišljenje koje misli sebe samo ali i platonovski demiurg, samo s tom razlikom što nema pred sobom ideje kao nešto već zadano, već te ideje nosi u sebi. Ako je kod Platona demiurg hteo da stvori  kosmos nalik sebi, kod Plotina je tako nešto nemoguće, jer kog njega Um ništa ne može poželeti i nema platonovske ličnosne crte. Um nije samo bivstven već je i mnoštven, budući da u sebi sadrži mnoštvo ideja; pravilnije je reći da je Um istovremeno i jedinstven i mnoštven: svojom jedinstvenošću on se obraća Jednom a kad se okrene od njega on je mnoštven. Ako u Jednom nema podele na saznavajuće i saznato, kad je reč o Umu, to nije slučaj: um saznaje samog sebe.     Um postoji van vremena i saznanje sebe kao sistema večnih ideja. Misleći ideje kao svoj sadržaj, Um ih istovremeno i stvara; misleći sebe (što je vanvremeni proces), on počinje od najviših ideja, od kategorija (biće, kretanje, mirovanje, istost i razlika); iz njih u procesu mišljenja Uma proizlaze sve ostale ideje. Paradoksalnost Uma kod Plotina ogledala bi se u tome da on ne sadrži samo opšte već i pojedinačne ideje, a tako nečeg kod Platona nije bilo; on smatra da konkretno nije manje vredno od apstraktnog.     Svetska duša. Svetlo koje emanira Jedno ne gubi se sve u Umu, već ide i dalje i njegov rezultat je Duša; ona se od Jednog i Uma razlikuje prvenstveno time što postoji u vremenu. Vreme se javlja zahvaljujući Duši; ona iz Uma nastaje neposredno a iz Jednog posebno; i ona, kao i Um, ima dve strane: jednom je okrenuta Umu a drugom se odvaja od njega i to je razlikovanje toliko veliko da se može govoriti o gornjoj i donjoj duši. Gornja Duša je okrenuta Umu i za razliku od Niže Duše, nema dodira s čulnim, fenomenalnim svetom; u celini Duša je veza čulnog i natčulnog sveta; ona je bestelesna i u suštini nedeljiva; ona kontemplira ideje kao nešto za nju spoljašnje. Odraz ideje u Duši je logos i svakoj ideji odgovara njen logos i to podseća na učenje stoika, ali za razliku od njih, kod kojih je sve telesno, ovi logosi o kojima govori Plotin su bestelesni. Duša je izvor kretanja i postojeći u vremenu ona nema u sebi (kao Um) samo kategoriju kretanja već i samo kretanje.     Priroda. Za Plotina je priroda svet pojava koje se realne u onoj meri u kojoj odražavaju ideje uma. Priroda ima takođe dve strane: svojom boljom stranom nije ništa drugo do niži deo svetske duše; ona kroz logose proizvodi stvari koje su zapravo odrazi ideje uma; u fenomenalnom svetu Duša se raspada pa imamo dušu neba, duše zvezda, kao i duše sunca, meseca, planeta. Duša zemlje rađa duše biljaka životinja, niže delove ljudske duše koji su tromi i ve- zuju se za zemlju.     U učenju o prirodi Plotin najviše pažnje posvećuje razradi problema materije (II 4) i ovu određuje kao nepostojeće; materija ima realno značenje samo utoliko što je princip raspada i rasejanja bivstvovanja, ili princip njegovog nastajanja. Treba istaći traktate gde se izlažu aristotelovska učenja o aktu i potenciji (II 5), o supstanciji i akcidenciji (II 6), o večnosti i vremenu (III 7); u traktatu (III 8) izlaže se učenje Plotina o prirodi i kosmosu na tlu viših principa, i pojedinačno o tvoračkom odražavanju prirode i kosmosa; to su i najbolja mesta posvećena umu, duši i kosmosu.     O materiji se kod Plotina može govoriti samo u uslovnom smislu; izraz materia je latinskog porekla, a ovde se misli prvenstveno na materijal, tvar (hýle); materiju/tvar Plotin određuje kao mè ón (ne-postojeće), pri tom, nije tu reč o nečem apsolutno nepostojećem: "Nepostojeće nije nepostojeće uopšte, već samo drugo od postojećeg" (I 8, 3), kaže Plotin; isto tako on kaže: "Postoji tamna materija/materijal i ne-biće (mè ón)".     Kod Plotina, kao i kod Platona i Aristotela, materija postoji večno, ali za razliku od njihovog dualizma, ovde imamo monizam; za Plotina materija je nesamostalna i ne može biti neko samostalno počelo; ona je protivrečna: ona je ono što stoji naspram jednog, ali ona je ono što proizvodi Jedno – rezultat gašenja svetla. Tamo gde se gasi svetlo Jednog tamo se rađa tama, materija; drugim rečima, materija je ugašeno, utuljeno svetlo. Ali uprkos tome, ona nije ništa već nešto, no nešto koje skoro da je i ništa - ništa koje u sebi sadrži nešto.     Dva ne-bića. Ako se pažljivo pogleda čitav Plotinov sistem videće se da se tu zapravo početak i kraj dodiruju: Jedno je i u materiji (pošto je ono svuda gde ima jedinstva (a materija je po prirodi jedinstvena i jednaka), a ne-biće je, takođe svuda kao razlika, kao drugo (a tako i Platon shvata nebiće u Sofistu). Duša je drugo no Priroda. Um je drugo no Duša, Jedno je drugo no Um. U Umu je svaka ideja drugo u odnosu na druge ideje. I samo Jedno je, na kraju krajeva, nebiće, jer ono ne postoji, ili je u krajnjem slučaju nešto drugo od sveg postojećeg.  Uzdizanje k Jednom. Ekstaza. Po Plotinovom shvatanju ne samo da jedno emanira i da se spušta u niže slojeve, ka mnoštvu, već postoji i suprotan proces u kome mnoštvo teži Jednom nastojeći da prevlada svoju razbijenost i da se približi dobru, budući da Jedno jeste i dobro. Dobro, kaže Plotin, jeste ono čemu teži sve postojeće imajući ga kao svoje počelo; ta težnja je najvidnija kod čoveka; moguće je razlikovati čoveka koji ostaje kod običnih stvari, koji je u vlasti nižeg dela duše i onog koji teži višem, koji je uzvišeni čovek; međutim, postoji i treća mogućnost – život u ekstazi. Izraz ekstaza (ekstásis) označava "istupanje", tj. takvo stanje u kome kao da se duša nalazi van tela. U tom stanju duša ne samo da deluje, nego i prebiva van tela. To je stanje u kome se duša sliva s Jednim kao bogom, stanje prisustva u duši boga, stanje rastvaranja u bogu kao u Jednom. Na taj način Jedno je dostupno čoveku, ali ne čoveku kao biću koje realno oseća i misli, no kao biću koje doživljava. To je mistika. Mistika upravo to i znači – vanintelektualno, neposredno slivanje duše s bogom, najviše stanje koje čovek može dostići u svom prolaznom životu.     Plotin uči da mi, kao pojedinačne i utelovljene duše danas i ovde, predstavljamo srednji trenutak u celokupnoj našoj istoriji. Prvobitno smo potekli iz Prvog izvora sveg Bića, iz Savršenog dobra, iz Jednog. To stvaralačko Poreklo proističe iz samog sebe, jer njegovo je svojstvo da deluje i da se umnožava. Ali, njegova emanacija koja ide korak po korak, iz Jednog preko Razumnog principa do Svetske duše i konačno, do individualnosti, uključuje snižavanje postojanja, kao što svetlost koja zrači iz sunca postaje tamnija ukoliko se udaljava od svog plamenog izvora. Tako i Beskonačna energija Prvobitnog susreće na svom putu otpor mračne nepokretne materije, nepokretnog Nebića. Tako je ljudska jedinka biće odvojeno od svog pravog mesta u Jednom, koje je njegov pravi dom, pomešano sa stranim elementima. Zato ona neprestano čezne da se vrati kući, da krene nazad, onamo gde je energija jača, jedinstvo jasnije, elementi čistiji.     To metafizičko poklonikovo putovanje objašnjava i moralno i estetsko doživljavanje u Plotinovoj filozofiji: kad čeznemo za lepotom, čeznemo i za domom - za dobrotom, za Bogom i za istinom. I tu se javlja problem: ako Plotin želi da zameni staro tumačenje o harmoniji delova, onda ovo sjedinjavanje sa dobrotom i istinom jeste etički problem koliko i estetički pa je logično da se završava u sveobuhvatnom misticizmu. Međutim, dalje istraživanje učenja o Jednom otkriće njegov primarni estetički značaj: Plotinovo učenje kretaće se u nastojanju da izdiferencira razliku prirodne i božanske lepote.     Umetnost. Umetnost ne može biti podražavanje u običnom smilu, kaže Plotin, jer iz ruke i mozga umetnika izlazi nešto više nego što pokazuje obična priroda. U duši Fidije postoji tako bogata plodnost da se ona ne može nazvati lakim kopiranjem. To znači da umetnosti ne daju proste reprodukcije viđenih stvari, nego se vraćaju Idejama iz kojih potiče sama priroda i dobar deo rada umetnosti je samo njihov; umetnosti sadrže lepotu i dodaju prirodi ono što joj nedostaje. Tako je Fidija napravio Zevsa ne po nekom modelu nađenom među čulnim stvarima, nego shvatajući kakav bi oblik Zevs morao uzeti kad bi hteo da postane očigledan čulima (V, 8, 1). Plotin kaže da je sam Fidija posedovao lepotu.     Genije umetnika se ne objašnjava vezom njegovih čula i spoljnog sveta, nego strujom stvaralačke energije koja je tekla u njega pravo iz dubokih ideja ili razloga koje spoljni svet samo kopira. "Umetnik drži formu (ili nacrt) ne pomoću svojih očiju i ruku, nego svojim učestvovanjem u umetnosti" (V, 8,1). Lepota kipa dolazi više od načina na koji je majstor radio na njemu nego od prostih spoljašnjih činjenica, odnosno delova i boje. Po opštem obliku kameni blok ima dosta sličnosti sa statuom, razlika je samo u tome što je umetnik statui dao život kojeg u sirovom materijalu nema.     Lepota nije u kamenu, nego u formi koju umetnik daje kamenu. To važi i za arhitekturu: lepota neke zgrade ne dolazi od njenog oblika i boje - ono što se sviđa jeste slaganje između zgrade i idealne forme koja deluje u duhu arhitekte i omogućuje mu da veže bezobličnu formu i njom ovlada (I, 6,3). Kad stvara, oblikuje, umetnik doziva u život mrtvu stvar. A ružnoća je suprotno tome: nju imamo onda kad oblikovna moć nije savladala materiju (I, 6,2).     Ružnoća je tamo gde stvaralac nije oživeo neku masu do potpune osećajnosti: gde je potencijalnost ostala nepokrenuta; gde se na slici nalazi neko mrtvo, neobrađeno mesto, ili na kipu neka neizrazita površina, ili u muzičkom komadu neki nepovezan, viseći, ili monoton niz nota, tamo se nalazi i neprijatelj lepote, ta- mo je prisutna ružnoća i metafizičko nebiće.     Lica čini lepim život duše koji sija kroz telesne delove. Lepota postoji u umetnosti ali ona ne prelazi potpuno u delo; izvorna lepota ne biva prenesena; proizlazi nešto izvedeno i niže (...) sve što izlazi napolje postaje zbog toga manje (...) svaki prvi uzrok mora biti u sebi moćniji nego što može biti njegov učinak: muzikalno ne proističe iz nemuzikalnih izvora nego iz muzike (V, 8,1).     Svetska duša je viša od umetnosti, jer ona ne zavisi ni od kakve spoljašnje sile ili materijala niti iznosi ikakvu silu ili materijal na neko mesto van sebe. Ona je "princip koji stanuje sam u sebi". Proizvodnost prirode liči na umetnost voskara, kaže Plotin; ali voskari su ograničeni u tome što ne mogu sami proizvesti boje koje koriste. Priroda je stvar potpuno samosvojna (III, 8,2): sve što ona upotrebljava dolazi iz nje i ostaje sa njom. Ona je "statična i netaknuta", i zato je njeno stvaranje zamišljena kontemplacija i vizija.     Čin i vizija su jedno; čovek se mora sabrati, usavršavati samoobrađivanjem dok od sebe ne načini savršeno delo. Kad sve spoljašnje otpadne, on postaje čista vizija (I, 6,9). Postati vizija za Plotina znači učestvovati u onom stvaralaštvu koje vrši Duša Prirode i koje je izvor stvaralačke energije umetnosti.     Među Plotinovim učenicima izdvaja se Porfirije koji poreklom beše iz starofeničanskog grada Tira (232/233-posle 301); bio je tridesetak godina mlađi od Plotina s kojim se upoznao kad je došao u Rim, šest godina pre Plotinove smrti; iako je ostao poznat najviše kao redaktor Plotinovih Eneada, on je autor 77 samostalnih traktata iz oblasti filozofije, religije, matematike, harmonije, astrologije, retorike, gramatike, istorije.     Svi Porfirijevi spisi mogu se podeliti na dela (a) filozofsko- teorijska, (b) filozofsko-praktična, (c) religiozno-mitološka, (d) istorijsko-filozofska, (e) prirodnjačka i (f) komentare. Među Porfirijevim delima poseban značaj za filozofiju imaju komentari Plotina, Platonovih dijaloga (Kratila, Sofista, Parmenida, Fileba, Fedona, Države, Gozbe, a posebno Timaja), Aristotela,  gramatiučkih i filoloških traktata. Komentarišući dela Platona i Aristotela Porfirije konstatuje kako se oni daleko više u svemu slažu no razlikuju; većina njegovih spisa je propala; sačuvano je svega 18 radova među kojima su Opis Pitagorinog života, Opis života Plotina, Isagoge i dr.     Krug interesovanja Porfirija daleko je veći no što je to slučaj kod Plotina; on se bavi mnoštvom nauka, a samu filozofiju tumači daleko šire no njegov učitelj pa stoga kod njega nailazimo na daleko veći interes za praktičnu filozofiju kao i mističku praksu – astrologiju, mantiku i teurgiju, mada, i to se ne sme gubiti iz vida, mantiku i teorgiju Porfirije ostavlja masama, smatrajući ih pripre- mnim stepenom filozofske spekulacije. Bliskost Porfirija Plotinu ogleda se i u tome što učenje o večnosti sveta izvodi na tragu Platomovog Timaja i u tome je, nasuprot mnogim platoničarima I- II stoleća naše ere, blizak staroj Akademiji. Razlike između njih ipak postoje: jedna je u lepoti jezika i jednostavnosti stila, za- hvaljujući čemu Porfirije uspeva da jasno izloži i ono što je kod Plotina ostalo nejasno i nerazumljivo; kao drugo, Plotina odlikuje prirodno-naučni, gramatičko-logički i formalno-logički smer čime se on razlikuje od nadolazećeg maloazijsklog neoplatonizma a približava aleksandrijskim neoplatoničarima koji su se proslavili svojim naučnim i komentatorskim radom.     Porfirije je protivnik hrišćanske religije, mada je u staro vreme postojalo uverenje da je on bio i hrišćanin, na šta ukazuju Avgustina kao i neki drugi autori; ako je verovati predanju, Porfirije je napisao spis u 15 knjiga protiv hrišćana, no to do nas nije došlo jer je spaljeno 448. godine i poznato nam je na osnovu radova drugih autora; Porfirije kritikuje sadržaj Starog i Novog zaveta, odbacuje autentičnost Knjige Danila kao i Mojsijevo autorstvo prvih pet knjiga postanja; ukazuje na protivrečnosti u evanđeljima i negira božanstvenost Hrista.     Porfirije je hteo da zaustavi preobraćanje obrazovanih ljudi u hrišćanstvo tako što je ukazivao da su hrišćanski mitovi alogični i protivrečni a da je hrišćanska vera neznalaštvo. Porfirije visoko uzdiže um i smatra da život filozofa mora biti u saglasnosti s njegovim učenjem; ne može se učiti jedno a živeti suprotno tome i tu je Porfirije antipod Seneke; Um mudrog čoveka, to je istinski hram boga i samo je takav hram potreban mudracu; Istinski bog je prisutan u svim dobrim delima. Ako od boga nešto treba i moliti, to su samo duhovna dobra, koja jednom stečana nikad ne mogu biti izgubljena.     Veliku ulogu je u potonjoj istoriji filozofije odigrao Porfirijev Uvod u logičke Aristotelove spise koji je prvo preveden na latinski (Boetije) a potom na sirijski, arapski i jermenski; taj uvod se pokazao kao antičko zaveštanje za budućnost, ali zaveštano je zapravo pitanje, no ne i odgovor o tome kako postoji opšte. Postoji li ono tako da rodni (génos) i izgledni (eîdos) pojmovi imaju realno biće van uma, ili opšte prebiva samo u umu? Ako opšte prebiva van uma, kakva je priroda objektnih i rodnih pojmova – telesna ili duhovna? Konačno, kako postoji opšte van uma: nalaze li se u čulnim stvarima ili, nezavisno od njih ima svoje čisto biće?     Među Porfirijevim učenicima ističe se i njegov zemljak Jamblih iz Halkide u južnoj Siriji (280-330), osnivač sirijske škole neoplatoničara; uz pomoć Plotinove filozofije Jamblih nastoji da izgradi konteplativnu politeističku teologiju i da u celinu poveže sve drevne religiozne kultove, ali bez hrišćanstva. Njegovi sledbenici behu Teodor Asinski, Maksim Efeski, imperator Julijan, Hipatija i njegov drug Salustije.     Jamblih je u Rimu slušao Porfirija i njegovog učenika Anatolija da bi potom u Siriji, davajući sve veći značaj praktičnoj mantici i teurgiji i sam postao učitelj i religiozni reformator stekavši mnogo učenika koji su u njemu videli čudotvorca. Njegovi radovi imaju komentatorski karakter i ne tiču se samo platonističkih i aristotelovskih dela, već isto tako i orfičkih, haldejskih i pitagorej- skih. Sačuvani su odlomci njegovih radova o pitagoreizmu, logosu, nagovoru na filozofiju, o matematičkoj nauci, o Nikomahovoj matematici i matematičkoj teologiji, o egipatskim misterijama (rad koji mu se možda pogrešno pripisuje).     U filozofskom smislu Jamblihova teologija ne sadrži neke nove momente, dok njegova metafizika i etika imaju plotinovski karakter. Međutim, rodivši se u kraju gde su se mešale sve religije, Jamblih nastoji da i Plotinovu filozofiju spoji sa ostalim religijama; smatra da je za grešnog čoveka u izvršenju njegovih moralno-religioznih zadataka neophodna pomoć kultova i misterija i neoplatonska filozofija služi samo tome da alegorijskim putem protumači prirodu bogova čije je postojanje priznavao i Plotin smestivši ih negde na sredini između ljudske i božanske duše. Da bi se izgradio taj fantastičan panteon neophodno je da se poveća broj međučlanova kako bi se od tog sveta bogova izgradio sistem i za to Jamblih podsticaj nalazi u pitagorejskoj shemi brojeva.     Čini se da je Jamblih još više iskomplikovao več zamršen Plotinov sistem; on takođe remitologizuje filozofiju i još jednom se potvrđuje kako se sad odvija suprotni proces od onog koji je karakterisao razvoj filozofije od njenih početaka. Jamblih je pokušao ono što je inače i kod Plotina bilo nemoguće: da premosti jaz između Jednog i Uma, između Jednog i Mnoštva, između Nadbića i Bića. On misli da se to može učiniti tako što će udvojiti Jedno i govori o (a) Jednom koje je jedinstveno, neizrecivo, koje je iznad svakog bića i svakog racionalnog saznanja (to je Plotinovo Jedno) i o (b) Jednom kao počelu bića i saznanja. Isto tako, Jamblih je nastojao da razdvoji Um na misleći i misliv, te je tako činio beskonačni sled trijada.     Najvažnije u svemu tome svakako je nastojanje grčkog sveta da nasuprot hrišćanstvu, sopstvenim sredstvima reši religiozni zadatak; iako je paganska religija bila već uveliko mrtva, Jamblih je nastojao da stvori novi religiozni sistem (uveo je čak 360 bogova); samo se time može razumeti nastojanje Julijana da toj Jamblihovoj fantastičnoj konstrukciji prida svetsko-istorijsko značenje.     Mnogi istoriografi smatraju da je Jamblih začetnik tipično neo- platonstičkog komentarisanja Platona i da po tome zauzima posebno mesto u istoriji filozofije; u narednim stolećima većina komentatora najtežih Platonovih dijaloga oslanjaće se u najvećoj meri na razvijeni neoplatonizam Jambliha koji se najjednostavnije može odrediti kao učenje o hijerarhiji bivstvovanja gde je svaki ni- ži stepen emanacija (izlučivanje) i odraz višeg stepena pri čemu svaka posebna oblast odražava sve druge oblasti i bivstvovanje u celini, što za posledicu ima da svaka filozofska nauka odražava sve ostale filozofske nauke. To znači: ako je reč o nekom etičkom dijalogu Platona, njega su neoplatoničari tumačili i s aritmologičkog, noološkog, kosmičkog, fizičkog aspekta, a ako je reč bila o nekom logičkom dijalogu, tada su njegovi čisto logički stavovi takođe bili tumačeni i iz svih drugih aspekata. Kako je u to vreme i poezija bila deo te sveopšte sinteze, u neoplatonističkim komentarima je i Homer tumačen iz metafizičkog, mističkog, kosmološkog, prirodnjačkog, logičkog, fizičkog i etičkog aspekta.     Kako je Platonova filozofija temelj i poslednja osnova neoplatonizma, mnoga neoplatonistička tumačenja pomažu razumevanje samog Platona iako je tu u znatnoj meri prisutna i modernizacija Platona i "učitavanje" u njega delom i onog do čega on sam nije došao. Premda se ovaj neoplatonistički metod bitno razlikuje od savremenih naučno-filoloških analiza Platonovih tekstova, on ima veoma dobro promišljenu unutrašnju logiku (posebno kod Prokla, Damaskina diadoha, Olimpiodora, Hermije) te je stoga i preživeo kraj antičke epohe i bitno uticao na Firentinsku akademiju, Pika dela Mirandolu i svu svetsku okultnu literaturu.     Neuspeh da se načini filozofska restauracija drevnih religija nagnala je neoplatoničare da se vrate naučnim istraživanjima čiji je centar iznova postala Atina gde je platonovska Akademija, od vremena Marka Aurelija (176), bila jedna od četiri škole u kojima su negovane logičko-retoričke i opšteobrazovne discipline. Do preokreta dolazi kada se na osnovu ukaza Teodosija II (425) u Akademiji ponovo otvara katedra za filozofiju, a na čije čelo dolazi Plutarh Atinski o kome malo znamo. Škola je u početku bila teurgijska i u prilog tome svedoči činjenica da je Plutarhova kći Asklepigenija posvetila Prokla u smisao haldejskih tajni i obreda. Činjenica je da su Plutarh Atinski i njegovi učenici Sirijan i Hiero- kle usmerili školu u Atini ka izučavanju Platona i Aristotela, da je sam Plutarh pisao komentare Platonovih dijaloga Parmenid, Fedon i Gorgija, kao i da njemu pripada učenje o fantaziji (na šta ukazuje diadoh Damaskin); međutim, atinska škola je neko vreme nazivana i "škola Siriana" jer upravo njemu pripada zasluga što je školu sa puta teurgije i proricanja preveo na put teologije i metafi- zike; Sirijanov naslednik i najznačajniji predstavnik te škole bio je Proklo (412-485) koji je sebi postavio zadatak da dijalektički sistematiše celokupni sadržaj grčkog filozofiranja. Proklo je rođen u Konstantinopolju, u advokatskoj porodici koja je poticala iz grada Ksanfa u Likiji, u Maloj Aziji; nakon rođenja roditelji su ga odneli u taj grad koji beše pod zaštitom Apolona pa su mu stoga zaštitnici bili Atina i Apolon. Učenje je Proklo započeo u Likiji i savladavši gramatiku prešao je u Alek- sandriju gde je učio kod gramatičara Oriona i sofiste Leonta; sa ovim poslednjim je posetio Konstantinopolj (gde je imao viziju u kojoj mu se pojavila Atina i posavetovala ga da uči filozofiju); Proklo se ipak vratio u Aleksandriju i započeo studij Aristotelove filozofije kod Olimpijadora, a matematike kod Herona; nakon što je spise Aristotela naučio napamet, a ne slažući se u tumačenju fi- lozofskih dela sa svojim učiteljima, Proklo je u 18. godini prešao u Atinu; tu je došao kod Sirijana koji ga je predstavio već ostarelom Plutarhu sa kojim je potom izučavao Aristotelov spis O duši i Platonov dijalog Fedon. Tokom učenja, sledećih dve godine, Proklo je učio da sastavlja komentare. Nakon smrti Plutarha Proklo je učio kod Sirijana a potom je otišao u Likiju, da bi se nakon smrti učitelja (427) vratio u Atinu i narednih pedeset godina bio sholarh Akade- mije.     Postavši nakon Sirijana prva ličnost atinske Akademije, tokom pedesetogodišnjeg svog delovanja na njenom čelu, Proklo je sledio stav Epikura "Proživi život svoj skriveno!"; njegov radni dan počinjao je molitvom Suncu, potom, u rano jutro tumačio je dela koja su bila na programu, zatim je, u pozno jutro samostalno radio; u podne je govorio molitvu Suncu, popodne vodio filozofske raz- govore s učenicima i prijateljima, u suton držao predavanja na kojima se, zbog slabog svetla nisu vodile beleške, i dan je Proklo završavao molitvom Suncu, na njegovom zalasku. Pored predavanja (reč je o propedeutičkom kursu posvećenom filozofiji Aristotela i osnovnom kursu gde se razmatralo učenje Platona) Proklo se bavio administrativnim i dobrotvornim poslovima, ali je i pisao po 700 redova dnevno. Njegova literarna delatnost bila je posvećena komentarisanju i tumačenju dela drevnih autora: napisao je komentare za dvanaest Platonovih dijaloga koji su od vremena Jambliha bili obavezni za obrazovanje svakog čoveka koji bi želeo da stekne platonističko obrazovanje (Alkibijad I, Gorgija, Fedon, Kratil, Teetet, Sofist, Državnik, Fedar Gozba, Fileb, Timaj, Parmenid), napisao je opširan komentar Države, a takođe i više Aristotelovih dela; Interes za drevna teološka učenja pokazao je u komentaru Haldejskih misterija koji je napisao na zahtev Sirijana, a za što mu je trebalo pet godina te je spis završio kad je već bio sholarh Akademije. Svi njegovi spisi nisu sačuvani; neki su do nas došli u fragmentima, za neke znamo samo po naslovima, dok je manji deo sačuvan u celosti (Elementi teologije, Platonova teologija, O proviđenju, sudbini i o tom što je u nama, O hipostazama zla, komentari Timeja (do 44d), Parmenida, Države, Alkibijada I, Kratila, I knjige Euklidovih Načela, sholije za Hesiodov ep Dela i dani, Počela fizike, Pregled astronomskih stavo- va, Ekloge iz haldejske filozofije, O prinošenju žrtava i magiji, Sedam himni bogovima), a tome bi se mogao dodati i niz spisa čije je autorstvo sporno mada se pripisuju Proklu.     Kad je reč o Proklovim filozofsko–teoretskim delima treba pomenuti spis Elementi teologije u kojem je u 211 teza izložen čitav sistem neoplatonizma, tj. problem Jednog, broja, uma, duše, i nosioca duše. U literarnom smislu ovaj traktat spada u jedan poseban filozofski žanr koji su stvorili neoplatoničari (tu spadaju Polazne tačke Porfirija kao i Proklov spis Počela fizike), zatim Pla- tonova teologija, ogromno delo u kome se govori o metodama kako se Platon može koristiti u filozofiji, i detaljno izlaže učenje o Jednom, brojevima i umu s opširnom primenom tih kategorija u antičkoj mitologiji kao i opširna klasifikacija svih božanstava paganske religije. Preostala tri filozofsko-teoretska rada Proklova (O deset sumnji koje se odnose na proviđenje, O proviđenju, sudbini i o tom što je u nama i O hipostazama zla) nisu nam sačuvana.     Posebnu grupu Proklovih radova čine komentari pojedinih Platonovih dijaloga (Timaj /do 44d/, Parmenid, Država, Alkibijad I, Kratil). Ti komentari se samo formalno mogu nazvati komentarima Platona. Svaki od tih komentara mogao bi biti zaseban traktak s posebnim nazivom; tu se izlažu i sva centralna pitanja neoplatonizma, sa velikom količinom istorijsko-filozofskog materijala; u svakom slučaju, najznačajniji su komentari Timaja i Parmenida.  U treću grupu spadaji filozofsko-naučni radovi, kao što su Elementi fizike, zatim komentari Euklidovih Elemenata, kao i Pregled astronomskih stavova, dok bi u četvrtu grupu mogli biti ubrojani spisi mističkog karaktera a kojih je do nas došlo relativno malo (Ekloge iz haldejske filozofije – izvod iz većeg rada koji je imao 10 knjiga; O prinošenju žrtve i magiji, i tu bismo mogli ubrojati i 7 manjih himni koje imaju orfički sadržaj s astrološkim elementima.     Nisu nam sačuvani Proklovi komentari Fedona, Fedra, Teeteta, Fileba, Gozbe, kao i spisi: Razmišljanja protiv hrišćana, Saglasnost Orfeja, Pitagore i Platona, O teologiji Orfeja, O vladanju, Knjiga o Majci (o frigijskoj boginji), kao i komentari logičkih spisa Aristotela.     Ovde treba odmah istaći ogroman značaj Prokla za potonju filozofiju; arapska, jevrejska i hrišćanska filozofija u doba srednjeg veka i renesanse, nalaze se pod velikim uticajem ovog mislioca; narednih nekoliko stoleća interes za njega opada da bi mu tek početkom XIX stoleća G.V.F. Hegel posvetio posebnu pažnju, što je posebno vidljivo u njegovoj dijalektici bića i nebića; Hegel ne samo da preuzima osnovnu trijadu Prokla, već preuzima i trijadičan način građenja svakog člana trijade; uostalom, s mnogo razloga će kasnije L. Fojerbah Hegela nazvati “nemačkim Proklom”. Za filozofiju Prokla je karakteristično sjedinjavanje mitološke fantazije i pojmovnog formalizma pri čemu je s velikim dija- lektičkim darom kombinovao pojmove; on je u jednakoj meri teolog kao i Jamblih; ali za potrebe svog učenja stvara filozofsku shemu koju na najstroži način razvija do najmanjih detalja. Sadržaj svog učenja uzima iz varvarskih i helenističkih religija, a etičke stavove preuzima od Platona, Plotina i Jambliha. Poznaje sve misterije njegovog doba, ne izbegava ni dečje sujeverje i ne zadovoljava se dok svakoj ideji ne nađe njeno pravo mesto u svom sistemu. Na taj način on je sistematičar paganstva i sholast helenizma.     Vodeća misao njegovog sistema bila bi u tome da je neophodno razumeti razvoj jedinstva u mnoštvu i povratak mnoštva u jedinstvo. Raznovrsna delovanja posledica su svog uzroka, ali se od njega i razlikuju; delovanje je već sadržano u uzroku i istupa iz njega; to protivrečje izmiruje se tako što sve što se izdiferenciralo teži da se vrati svom uzroku; tako su prebivanje, proishođenje i stremljenje povratku (moné, proódos i epistrophè) neophodni momenti svakog bivanja. Ta misao bila je već i osnovna crta Plotinove filozofije koji je tome još pridodavao i princip da se pri povratku prolaze iste faze kao pri ishođenju. Proklo dijalektiki primenjuje tu triadičnu shemu na svaku pojedinu fazu svetskog razvoja i nastoji da se ta trijadičnost dalje ponavlja do najmanjih detalja pri čemu se svaki momenat njegove metafizičke teologije raščlanjava na dalja tri od kojih je svaki opet podređen toj dijalektičkoj sudbini.     Ovde treba reći da postoji formalna podudarnost između Proklovog metoda s jedne strane i dijalektičkog metoda nemačkih filozofa Fihtea, Šelinga i Hegela (čiji se značaj često prenaglašava usled nedovoljnog poznavanja filozofske tradicije koju su oni vešto koristili za svoje romantičarske, često fantazmagoričke kon- strukcije), ali treba reći da tu postoji i razlika: dok je kod nemačkih filozofa reč uvek o odnosima pojmova, kod Prokla se radi o odnosima mitoloških sila; za Prokla i za Hegela ostaje zajedničko nastojanje da se dijalektički sistematizuje haotična datost sadržaja ideja.     Razvoj sveta iz božanskog Proklo tumači pomoću sistema triadičnih nizova u kome se odvija prelaz od opšteg ka posebnom, od jednostavnog ka složenom, od savršenog ka nesavršenom. Na početak svega on stavlja prajedinstvo, pradobro koje, nadvisujući sve određeno, potpuno je neodredivo i samo u strogom smislu reči može biti označeno kao jedno, kao dobro, kao uzrok (aítion). Iz njega izvodi (pre noûsa) ograničeno, ali za naše saznanje neodredlji- vo mnoštvo henada ili jedinica (henádes) koje, budući da su isto tako nesaznatljive i da su iznad bivstvovanja i životom i umom, jesu bogovi koji deluju na svet.     Te henade imaju za Prokla teološko značenje jer mu daju mogućnost da raspolaže mnoštvom nadsvetskih, nedostižnih božanstava; u metafizičkom smislu oni zamenjuju drugo bivstvujuće (hen) koje nalazimo kod Jambliha. Pri tom, ima se u vidu možda još nešto: Proklo je, kao i Porfirije, strastan realista (u smislu srednjovekovne terminologije): za njega se uzrok identifikuje s opštim; najviši uzrok, Jedno (hén), kao najviša apstrakcija, lišeno je svih svojstava. Kao posledicu toga mogli bismo u henadama videti najprostije apstraktne pojmove iznad kojih bi bilo samo neko nešto; na taj način one bi mogle biti srodne spinozističkim atributima božanske supstancije.     Duh se, saglasno Proklovoj shemi deli na ono što se postiže umom (noéton) i ono do čega se dospeva razumom (noeròn). Ovde, u osnovi, nalazi se plotinovsko razlikovanje sadržaja i delovanja misli, ali to se u tom trenutku odbacuje radi logičke strukture sistema; ali kasnije, ono što se doseže umom deli se na tri triade, gde se pojmovi granica (péras), neodređeno (ápeiron) i sinteza (mi- któn) dovode u vezu s pojmovima otac (páter), potentia (dýnamis) i mišljenje (nóesis), dalje, pojmovi bivstvo (ousía), prisutnost (híparxis), pojmovi život (zóon) i vreme sveta (aíon) kombinuju se u tako raznovrsnim odnosima i prelaze jedan u drugi da se na kraju dobija skup bogova. To isto ponavlja se i u drugoj sferi, s istim kategorijama; u trećoj se javlja sedam hebdomada (sedmica) inteligibilnig bogova (među kojima se nalaze čak i olimpijski bogovi).     Sve što je sazdano i koje se po toj shemi produžava i u psihičkom svetu u smislu podele na bogove, demone i heroje, nije uslovljeno realnim motivima mišljenja već daleko više dijalektičkom arhitektonikom kao i potrebom da se svakom politeističkom liku nađe kakvo-takvo mesto u toj mitologemskoj hijerarhiji u koju se kod Prokla pretvara čitav grčki svet.     Fizičko i etičko učenje Prokla sadrži malo šta originalno. On je bio daleko od oblasti fizike, ali ipak uvodi i nešto novo: naime, on materiju ne izvodi iz psihičkog sveta već direktno iz neodredljivog (ápeiron), iz prve intelektualne trijade i formira je posredstvom niže svetske duše (phýsis) u neko maglovito viđenje. U oblasti etike postoji težnja da se umanji metafizička veličina čovekove du- še i da se tako pokaže koliki joj je neophodna pozitivna religiozna disciplina kao i božanska i demonska milost; to se potvrđuje time što Proklo smatra da je sloboda karakterna crta duše i grešnosti koja je s njom povezana. Stepeni iskupljenja i tu se javljaju: "političko" dobročinstvo, naučno saznanje, božansko prosvećivanje, vera i ushićenje (manía), za šta se uvodi posebna duševna moć. Ostaje nesporno da je Proklo najveća ličnost neoplatonizma i ako se za Plotina može reći da je stvorio novi filozofski sistem, originalnošću svojih ideja i neverovatnim analitičkim umom Proklo prevazilazi i samog Plotina; bez obzira na relativno mali broj naslova, svojim obimom od više hiljada strana Proklov opus prevazila i Platona i Aristotela a i skoro sve što je do nas došlo od antičke literature. Ako zapadna filozofija Proklu nije posvetila ozbiljne studije, njeni vodeći filozofi su vekovima preživali njegove ideje; nije slučajno što svi oni koji se kao po nekoj slepoj navici dive Spinozi, Hegelu ili Brentanu, kad malo bolje prouče njihova dela i još ih jednom pročitaju u kontekstu Prokla, bivaju iznenađeni ali i zadivljeni time koliko su to dobri komentatori i sledbenici posled- njeg velikog antičkog neoplatoničara.     Može se zaključiti da je neoplatonistička škola nastala kao poslednji pokušaj umirućeg paganstva da produži svoje postojanje i da se suprotstavi novoj religiji koja je nastajala – hrišćanstvu. Imperator Julijan beše poslednji koji je hteo da obnovi drevno paganstvo sa svom njegovom mitologijom; ali to nije više bilo moguće jer nije imalo odjeka, posebno ne u vreme Prokla kad se ruši Rimska imperija a Atinska akademija nastavlja da živi svoj živet ne želeći da zna šta se van nje dešava. Priznavajući samo svet i vrednosti stare antičke kulture poslednji antički neoplatoničari u vreme procvata hrišćanstva žive u svetu koji je nepovratno prošao.     Kao što su filozofi s astrolozima bili prognani iz Rima u I stoleću n.e, isto se dogodilo i početkom VI stoleća: Justinijan je 529. godine zabranio paganima da na atinskim katedrama predaju pravo i filozofiju. To je za sobom povlačilo oduzimanje imovine i nemogućnost opstanka u Vizantiji. Emigranti su putovali na Zapad (u ostrogotski Rim i vestgotsku Kordobu) i na Istok, u Persiju, gde su nalazili utočište svi koji behu prognani iz Konstantinopolja.  Na čelu filozofa koji su se uputili Persijskom šahu bio je Damaskin, poznat kao autor spisa O prvim počelima – Damaskin Dijadoh. On se rodio u Damasku 458/462. godine. Retoriku je učio u Aleksandriji kod Teona Aleksandrijskog a filozofiju kod Amonija. Devet godina je i sam predavao retoriku u Aleksandriji a u Atinu je došao nakon smrti Prokla (485). Damaskinova samostalnost u filozofiranju, koja se ogleda u drugačijem tumačenju Platona, svedoči o tome da nije bio učenik Prokla; daleko se više oslanja na Sirijana no svoje neposredne prethodnike. Neki, poput Simplicija, tvrde kako je Damaskin bio učenik Prokla (čiju je filozofiju, nesporno odlično poznavao); sholarh Akademije Damaskin postaje nakon smrti Asidora Aleksandrijskog (koji je bio nasledio Marina, biografa Proklovog), ali godina kad se to dogodilo, ne može se tačno utvrditi.     Istaknuto je da se nakon Plutarha Atinskog neoplatonizam negovan u Atini bitno razlikuje od akademskog skepticizma i eklektike ranijih stoleća i zato se smatra da se atinska filozofska škola oblikovala u svom definitivnom vidu sa Proklom; nije slučajno što upravo uz ime Sirijana Damaskin dodaje epitet "veli- ki" (kao što su to činili i Proklo i Marin), ali to ne čini u slučaju Porfirija ili Plotina. Očigledno, prednost je data Jamblihu, a ne plotinovsko-porfirijevskoj tradiciji. Uzrok tome je u Sirijanovom tumačenju nadbivstvenog jedinstva, ali i sve većem naglašavanju značaja misterija; upravo je Damaskin asimilovao orfičke i hal- dejske misterije i uveo ih u teorijske osnove novog atinskog platonizma. Po rečima Marina Sirijanovo tumačenje Haldejskih misterija bilo je odlučni podsticaj za Proklove egzegeze, koji koliko god bio samostalan mislilac opštu koncepciju duguje upravo Sirijanu (i Jamblihu). Sam način tumačenja Platonog dela nije pretrpeo bitne izmene krajem petog i početkom šestog stoleća; ako neke promene i ima, to se tiče odnosa prema Aristotelu čije se delo više nije izučavalo samo kao uvod u Platonovu filozofiju.     Krug učenika Damaskinovih bio je veoma mali; treba imati u vidu da je platonizam bio i način života koji je podrazumevao mističnost i tajnovitost, izabranost članova, darovitost, znanje velikog broja tekstova; da bi se postalo platoničarem bio je potreban veliki napor i dugo sazrevanje u središtu akademske mis- li. Damaskin se nije razlikovao od Sirijana i Prokla; i on se bavio tumačenjem Platona. Napisao je niz tumačenja Platonovih dijaloga Parmenid, Fileb, Fedon, Timaj, Alkibijad I, zatim spise koji nisu došli do nas O broju, mestu i vremenu, Haldejski razgovori, Biografija Isidora.  Godine 529. pokazalo se da filozofija više nikom nije potrebna; ne zna se gde su se atinski filozofi nalazili sledeće dve godine; možda su bili u Atini konkurentskom gradu - Aleksandriji, odakle će 531. persijskom šahu Hosrovu krenuti najviđeniji platoničari a među njima Simplikije i Olimpiodor. U to vreme obnavlja se zoroastrizam u Persiji u njegovom iskonskom obliku i u to vreme kad se veštački stvara pismenost po uzoru na jezik Avesta, ovi su spisi po prvi put zabeleženi i kanonizovani, budući da su do tada Aveste postojale samo u usmenom obliku. Neki smatraju da je to vreme prvih pokušaja da se neki od tekstova antičkih filozofa prevedu na persijski jezik. Koliko su filozofi bili zadovoljni prijemom u Persiji ne zna se pouzdano; poznato je da 532. godine persijski šah Hosrov sklapa tzv. "večni mir" s Justinijanom i da je u tom ugovoru jednom od tačaka bilo dogovoreno da se filozofi mogu slobodno vratiti u otadžbinu, da im je bila obezbeđena lična bezbednost, mogućnost izbora mesta prebivanja, korišćenje imovinom i ispovedanje vere koju oni izaberu; sve to je znak da se o filozofima u to vreme vodilo računa. Kada je 540. Hosrov napao Siriju i do temelja razorio njen tada najbogatiji grad Antiohiju, poštedeo je hram svetog Julijana koji se nalazio u predgrađu, a nakon povratka s obale Sredozemlja, kad je dospeo u Dafne, gde je nekada bila škola Jambliha iz Halkide, prineo je žrtve nimfama a mesto poštedeo.     Po povratku filozofa u Vizantiju čekalo ih je razočaranje; doduše u Aleksandriji gledalo se kroz prste na postojanje paganskih tumačenja Platona i Aristotela, ali stvari su krenule drugim putem: hrišćanstvo je bilo već uveliko institucionalizovano i nezadrživo, te o obnovi filozofskih škola nije moglo biti ni reči. Godine 533. Damaskin se vratio sa svojim učenicima u domovinu, ali o njihovoj daljoj sudbini nema mnogo pouzdanih podataka.