Jevrejska filozofija

Jevrejska filozofija duguje svoje početke mešanju Jevreja sa drugim narodima i kulturama; već je Jevrejin Filon iz Aleksandrije pokušao da pomiri jevrejsku biblijsku teologiju i grčku filozofiju tako što je stvorio sistem u kome su bili kombinovani elementi platonske tradicije (teorija o idejama), stoicizma (učenje o logosu) i orijentalne misli (posredna bića). U Filonovoj filozofiji bila je snažno naglašena transcendencija boga, i to isticanje božanske transcendencije bilo je karakteristično i za učenje kabale koja se razvila pod uticajem grčkih, posebno platonističkih učenja. Kabala se sastoji iz dve knjige: Jesira (Stva- ranje), koja je verovatno sastavljena u drugoj polovini IX stoleća n.e. i Zohara (Sjaj), koja je nastala početkom XIII stoleća, čemu su kasnije dodate dopune i komentari. Filozofija kabale pretrpela je uticaj neoplatonizma u svojim učenjima o emanaciji i o posrednim bićima između boga i sveta; neoplatonizam je uticao na emanacionističku filozofiju Zohara preko učenja jednog španskog Jevrejina koji se zvao Avicebron.     Salomon Ibn Gabriol ili Avicebron, kako su ga nazvali latinski sholastičari koji su za njega mislili da je Arapin, rođen je u Malagi oko 1021. godine, a školovao se u Saragosi; umro je 1069/70. Avicebron je bio pod uticajem arapske filozofije pa je njegovo glavno delo Izvor života (Fons vitae) prvobitno bilo napisano na arapskom jeziku da bi tek kasnije bilo prevedeno na latinski. Arapski original nije sačuvan, ali mi taj tekst, kao i većinu starih tekstova, imamo u prevodu; spis Izvor života prevela su na latinski dva Španca i on je znatno uticao na sholastičku filozofiju (uticaj je bio čak toliki kao da je ovaj spis napisao hrišćanski autor).     Neoplatonistički uticaj nalazimo u emanacionističkoj osnovi Avicebronove filozofije. Vrhunac hijerarhije bića i izvor svih konačnih bića je bog koji je jedan i nesaznatljiv diskurzivnim razumom a shvatljiv jedino neposrednim sagledanjem koje se postiže ekstazom. Tome Avicebron dodaje učenje o božanskoj volji kojom se stvaraju ili iz koje emaniraju sva živa bića. Božanska volja, poput samog boga, transcendira slaganje materije i forme i može se dosegnuti jedino u mističkom iskustvu, ali tačan odnos božanske volje i samog boga nije lako odrediti. Razlika povučena između božije volje i božije esencije čini božiju volju jednom posebnom hipostazom, iako je božija volja opisana kao sam bog, kao bog u pojavi. Iz boga, preko božanske volje, proizlazi Kosmički duh ili Duša sveta, koja je niža od boga i sastavljena od materije i forme. Iz Duše sveta proizlaze jedno za drugim čisti duhovi i telesne stvari.     Avicebron je na hrišćansku sholastičku filozofiju uticao i učenjem o univerzalnom hilomorfičkom sastavu svih bića nižih od boga, a koje potiče, posredno, od Plotina. Kao što iz Duše sveta proizlaze pojedinačne forme, tako iz nje proizlazi i duhovna materija koja je prisutna u Umu i racionalnoj duši kao i u telesnoj materiji. Materija koja ne uključuje po sebi telesnost, jeste načelo ograničenja i konačnosti u svim stvorenim stvarima; hilomorfički sastav je ono čime se sva stvorenja razdvajaju od boga, jer u bogu nema nikakve složenosti. Ovo učenje o hilomorfičkom sastavu svih nižih bića kasnije će zastupati savremenik Tome Akvinskog, Bonaventura.     Od svih jevrejskih filozofa najzanimljiviji je Mojsije Majmonid (1135-1204) koji je rođen u Kordobi; bio je prinuđen da prvo beži u Maroko, potom u Palestinu da bi ostatak života proveo u Kairu gde se bavio trgovinom dragim kamenjem; tek tu stekao je slavu filozofa, teologa i lekara te je postao i dvorski lekar sultana Saladina. U svom delu Vođa lutajućih nastojao je da pokaže kako teologija ima racionalnu osnovu u filozofiji i da samo kad se površno posmatraju razum i vera izgledaju kao da se uzajamno isključuju; moguće je potpuno racionalno dokazati postojanje boga, jedinstvo njegovog bića i njegovu bestelesnost; sve ostalo, unutarsvetsko, nema u sebi temelj svog bića, pa njega zapravo i nema. Majmonid ne podržava Avicenin stav o večnosti sveta smatrajući da po tom pitanju Aristotelova pozicija nije jednoznačna. U kontekstu koncepcije o stvaranju u svetu ima nečeg višeg i većeg, no što je nužno biće; u protivnom negirala bi se sloboda boga. Stvarni i finalni uzrok univerzuma je bog. Delujući, ljudi se približavaju najvišem razumu; besmrtnost nije usud pojedinačne individue, ali smrću razlike među ljudima nestaju a ostaje samo čisti intelekt. Čovek je besmrtan ali ne po sebi, već kao deo aktivnog intelekta. Pod filozofijom Majmonid je imao u vidu filozofiju Aristotela, koga je zajedno s prorocima smatrao najvećim predstavnikom ljudske duhovne moći. Ljudi se moraju čvrsto držati onog što je dato čulnim opažanjem i onog što se može dokazati razumom, pa ako u Starom zavetu ima činjenica koje protivreče zdravom razumu, njih treba tumačiti alegorijski. Majmonida su optuživali za jeres i izdaju Svetih spisa, ali, on je samo tvrdio da osim teologije postoje i drugi izvori za pouzdanu istinu. Time je povlastio filozofiju i podstakao Jevreje u Španiji da se više bave filozofijom, bez obzira što je njegov glavni uticaj bio u oblasti teologije. Majmonid je insistirao na izmirenju grčke filozofije i jevrejske pravovernosti i uticaj Aristotelove filozofije je veći u njegovom delu nego kod Avicebrona.Njegovi stavovi često su se javljali u sholastičkim traktatima, posebno kad je određivanje granice izmeću teologije i filozofije vodilo njihovom apsolutnom po- dudaranju.