Kritički realizam

Početkom XX stoleća u Americi se pojavila grupa misllilaca koji su objavili jedan realistički manifest (1910) da bi potom publikovali i zbornik radova Novi realizam (1912); među njima je najpoznatiji bio profesor sa Harvarda, učenik V. Džemsa, Ralf Barton Peri (1876-1957); sve ove mislioce objedinjuje vera u plodotvornost zajedničkih istraživanja. Treba imati u vidu da u čitavom svetu 20-30. godina XX stoleća na sve strane niču raznorazni manifesti, od književno-umetničkih do filozofskih. Predstavnici ove grupe koju su nazivali i neorealistima ubrzo su se razišli (što je inače karakteristično za sve avangardne grupe tog vremena) i krenuli su različitim putevima a neki su i napustili filo- zofska istraživanja.     Svim ovim misliocima zajednička je odbojnost spram idealizma i njegove monističke ontologije po kojoj se sve postojeće delilo na svet vidljivog i svet prave realnosti, dok je predmet saznanja bio određen saznajnim subjektom. Njihova kritika, saglasna s kritikom britanskog filozofa Dž. E. Mura (Opovrgavanje idealizma, 1903), bila je usmerena protiv neohegelovstva i Berklijevog "intui- tivnog argumenta" koncipiranog protiv realizma, protiv stava da nema objekta bez subjekta (što su oni ocenjivali kao čistu tautologiju jer se tim stavom tvrdi da se ono što se daje u iskustvu – daje u iskustvu).     Sve te mislioce, poznate kao neorealiste (E. Holt, R.B. Peri, V. Montegju, V. Pitkin, E. Spolding, V. Marvin), vezivalo je i mišljenje da epistemologija nije fundamentalna disciplina i da ona nije propedeutika ontologije pošto logika treba da prethodi i ontologiji i epistemologiji; u ovom ih je učvršćivalo i shvatanje da se idealistička epistemologija, kad je reč o suštini znanja, svesti i iskustva nalazi pod velikim uticajem dualističke psihologije i da stoga ne treba prirodu realnosti izvoditi iz svojstava saznajnog procesa. Saznatljivost nekog objekta nije uslovljena saznajnim aktom jer saznanje pripada istom svetu u kojem su i sami objekti saznanja. Saznanje stoga nije natprirodno i transcendentalno i ne- ma prednost u odnosu na druge činjenice. Tu je reč samo o jednom od različitih mogućih odnosa među "suštinama" unutar iskustva.     Ako pak saznanje nije univerzalni uslov bivstvovanja, ono se u tom slučaju nalazi unutar, u ravni bivstvovanja u kojoj su broj, prostor ili fizička priroda, a to znači da saznanje ima svoju genezu i svoje okruženje. Saznajni proces samo je jedan od načina na koji se čovek odnosi spram realnosti pa epistemologija nema nikakvu prednost u odnosu na druge nauke.     Predstavnici ove grupe smatrali su da saznajni proces ne može ukazati na svoje granice i da se znanje može beskonačno uvećavati, a što znači da je svaki stav manje-više relativan i da se ne može pretendovati na apsolutnu istinitost; takva pozicija bila bi antidogmatska i samokritička. Ova neorealistička teorija "ima- nentnosti transcendentnog" imala je prvih decenija znatan uticaj: s jedne strane na Bertranda Rasela koji je pod njenim uticajem koncipirao svoj "neutralni monizam", a s druge na jednu drugu grupu filozofa koji su svoje stanovište određivali kao "kritički realizam" i među kojima je najuticajniji bio filozof španskog porekla Džordž Santajana (1863-1952).     Kritički realisti su nastojali da se ovim nazivom ograde od svojih prethodnika a istovremno su isticali da se pojam kritički ne treba misliti u kantovskom smislu; poput neorealista i oni su bili protivnici idealizma, ali su za razliku od njih epistemologiju smatrali za jednu od najvažnijih disciplina. Stavljajući naglasak na razlikovanje kognitivne strukture i saznajnog objekta svoju su poziciju određivali kao dualističku i suprotstavljenu stanovištu neorealista i fenomenalista koji su insistirali na "čistom iskustvu". Oni su smatrali da stvari nisu date samo u iskustvu, već da postoje i po sebi i da su temelj sveg realinog. Ono što je dato u saznanju nije nešto mentalno već logička suština, svojstvo (the what) saznajnog objekta.     Ne može se misliti bez misli niti opažati bez opažaja; sve to su sredstva koja ukazuju na spoljašnje objekte i ostvarenje komunikacije; ali, objekat u svesti nije i njen sadržaj i zato su moguće iluzije i greške u percepciji i zato je teško ukazati na pravu realnost bilo čega. Sve ovo ukazuje na agnosticističke crte kritič- kog realizma ali, neprihvatanje da postoje iluzije u percepciji, to je ono što neorealiste, fenomenaliste i pragmatiste vodi do nepremostivih teškoća. U ovome bi trebalo da se ogleda prednost kritičkog realizma.     Po mišljenju Santajane kritički realizam se nalazi između dve krajnosti, između minimuma i maksimuma realizma; u prvom slučaju se polazi od toga da je saznanje objekata moguće, a u drugom da se sve neposredno saznaje upravo kao takvo kakvo ono i jeste, i da su zablude nemoguće pa maksimalni realizam pre- tenduje na to da je nemoguće intuitivno saznanje objekta.     Kritički realizam dopušta (a) da je svako saznanje tranzitivno (transcendentno), tj. da nezavisno postojeće stvari mogu biti objekti svesti koja ih identifikuje i određuje i dopušta (b) da je svako saznanje relativno, što će reći da neka stvar može posedovati i svojstva koja joj pripisuje svest. Zadatak je realiste da nađe ravnotežu između transcendentnosti i relevantnosti.     Neorealisti su smatrali da kritički realizam ne donosi ništa bitno novo već da se samo vraća na pozicije epistemološkog dualizma Loka i Dekarta te da su kritički realisti samo možda malo bolje objasnili zablude i iluzije percepcije, ali da su i dalje ostali nemoćni u pokušaju da se objasni istina tako što su sačuvali prepreku između saznajnog subjekta i objekta saznanja.     Santajana stoga i nije ostao samo na pozicijama kritičkog realizma već je svoj naturalizam i materijalistički fenomenalizam pomešao s platonističkim realizmom. Ne treba gubiti iz vida da je Santajana studirao kod V. Džemsa na Harvardu i da je bio profesor od 1898. do 1912. kada se vratio u Evropu gde je pod uti- cajem nemačke filozofije i napisao svoja najvažnija dela, mada je njegova filozofija svoj najveći uticaj imala u Americi.     Interes Santajane bio je veoma širok: pisao je romane, poeziju, religiozne spise, i kod njega interes za prirodne nauke nije bio toliko izrazit kao kod drugih kritičkih realista. Nije stoga slučajno što se od njih i znatno razlikuje. Sebe nije smatrao metafizičarem ali je bio pod uticajem Platona, Spinoze i Šopenhauera. Time se njegova pozicija razlikuje u odnosu na pozitivizam ali i neoreali- zam koji se neprijateljski odnosio prema metafizičkim sistemima. Među Santajanine glavne spise spadaju: petotomno delo Život razuma (1905-6), Skepticizam i animalna vera (1923) i četvorotomno njegovo glavno delo Sfere bivstvovanja (1927-1934). Prvi tom ovog poslednjeg spisa bio je posvećen sferi suština, drugi sferi materije, treći sferi istine i četvrti sferi duha; pomenute "sfere bivstvovanja" nisu po Santajani, oblasti ili delovi vasione već načini, kategorije samih stvari.     Sfere bivstvovanja, kao što su materija, istina ili duh ne dobijaju se intuicijom, već uz pomoć instinktivne vere koja se manifestuje u praksi; ontološki status suština nalik je platonovskim idejama ali nema kosmološke, metafizičke ili mo- ralne pretpostavke; pošto su nepostojeće, suštine ne mogu biti iznad materije već se javljaju u prirodi ili mišljenju ako je to potrebno: Suštine su stoga nesupstancijalne. Pojam suštine utemeljuje pojam intelekta i saznanja i ne izvodi se iz njih. Suštine nisu ni apstraktne, one su datosti iskustva ali nemaju isto poreklo kao i stvari. Svaka suština samo je znak objekta ili događaja koji je privukao našu pažnju.     Kao i drugi kritički realisti i Santajana smatra da iskustvo povlači za sobom verovanje u supstanciju i da je Aristotel bio u pravu kad je supstanciju proglasio centralnom kategorijom. Zato je pogrešno odbacivanje pojma supstancije od strane savremenih psihologa s argumentacijom da supstancija nije data ni jednom posebnom čulu. Vera u supstanciju je intuitivna i primitivna, ona je "glas gladi". Santajana podvlači da ne veruje u metafizičku već u fizičku supstanciju koja leži u osnovi animalne percepcije realnih stvari. Supstancija je uvek nešto što samo po sebi postoji; ona povezuje pojave. S druge strane, Santajana odbacuje ideju duhovne supstancije jer je sam duh entelehija materijalne sup- stancije. Učenje Santajane, u različitim svojim fazama, jeste spoj naturalističkih i realističkih tendencija pod umerenim uticajem platonističke teorije suštine.