Neopitagorizam

Diogen iz Laerta piše da je stara pitagorejska škola trajala oko 9 ili 10 pokolenja, oko 200 godina i da se u to prvo vreme pitagorejsko učenje usmeno prenosilo; prvo pismeno izlaganje pitagorejske doktrine vezuje se za Filolaja, savremenika Demokrita i Sokrata, koji se nakon bekstva iz južne Italije nasta- nio u Beotiji. U to vreme dolazi do zbližavanja pitagorejstva i sokratovsko-platonovskog učenja pa je i sam Platon bio na neki način pitagorejac, a pitagorejsko učenje je dobilo svoj konačni oblik u staroj Akademiji (Speusipovo učenje o dekadi kao umetničkoj ideji za sve što se zbiva u svetu); Arhita iz Tarenta koji je živeo u prvoj polovini IV stoleća pre n. e. bio je i poslednji veliki predstavnik drevnog pitagorejstva koje je zamrlo u narednih 300 godina budući da o njemu u tom periodu i nema nekih posebnih svedočenja.     Pojava neopitagorejstva vezuje se za obnovitelja pitagorejstva Publija Nigidija Figula koji je u Rimu na prelazu II u I vek pre n.e. bio pretor (58. godine) a umro 45. godine pre n.e. Njegov prijatelj Ciceron ističe da je on u sebi imao pomešane religiozne i naučne interese, da se mnogo bavio matematikom, prirodnim naukama, astrologijom i magijom. Sačuvani fragmenti ništa ne govore o nje- govim filozofskim pogledima te je teško odrediti smer u kom je on obnovio pitagorejstvo. Daleko više znamo o Apoloniju iz Tijane (I stoleće n.e). Vrhunac njegovog stvaralaštva poklapa se s vremenom Kaligule, Klaudija i Nerona; o njemu pišu Apulej, Lukijan, Dion Kasije, a pominje ga i Origen; svi oni govore o njemu kao filozofu, proroku i čudotvorcu. Apolonije je učio u Tarsu kod Eutidema. Njegovi filozofski pogledi, po svemu sudeći, nisu bili ni osobito originalni ni duboki. Ako se njegovo učenje oslobodi ekscentrične i avanturističke aure, dobija se opštepitagorejska teorija razvodnjena popularnom filozofijom njegovog vremena; od njemu savremenih filozofskih struja bliži su mu kinici no stoici. U pitagorejstvu akcenat ne stavlja na učenje o brojevima već na uče- nje o seobi duše; prihvata sve postojeće religije; najviše božanstvo za njega je sunce; čovek je božansko biće i vrlinom i mudrošću postaje bog. Kao ideal takvog načina života Apolonije je isticao samoga sebe.     Život Apolonija iz Tijane kao i njegovo učenje teško je rekonstruisati na osnovu njegove "biografije" koju je dva veka kasnije, oko 200. godine, napisao retoričar Flavije Filostrat na zahtev Julije Domne, druge žene imperatora Septimija Severa; taj spis, više filozofski roman no opis stvarnog života Apolonija, do- prineo je stvaranju kulta Apolonija. Filostrat je u pisanju ovog dela koristio razne hrišćanske spise, evanđelja, Dela apostolska i Žitija svetih, i to najverovatnije da bi se suprotstavio nadolazećem hrišćanstvu njegovim jezikom i metodom; kasnije će, u doba Dioklecijana, Hijerokle, upravitelj Donjeg Egipta pokušati da umanji značaj Hrista pozivanjem na navodna čuda Apolonija iz Tijane koji je bio slavljen kao "helenistički Hrist".     O Numeniju iz Apameje (Sirija), koji deluje u drugoj polovini II stoleća n.e. i koji je izgleda dobro bio upoznat sa aleksandrijskom jevrejskom filozofijom, imamo veoma malo biografskih podataka, mada je bio veoma popularan među svojim savremenicima. Numenije je daleko više pod uticajem stoičkog pla- tonizma no pod uticajem samog Platona.     Mada su nam sačuvani samo naslovi nekoliko njegovih traktata i niz manjih fragmenata, moglo bi se reći da je on, kao i kasnije Plotin, učio o tri osnovne hipostaze bivstvovanja: prva hipostaza je dobro (Monada, Otac), prvobitni bog, princip bivstvenosti, um koji se razlikuje od sveg postojećeg. Druga hipo- staza je takođe um, ali um kao delatni demiurg koji stupa u odnos sa materijom; to je Sin, ili drugi bog, princip nastajanja. Treća hipostaza je proizvod drugog uma - kosmos, i time se Numenije oštro razlikuje od Plotina koji kao treću hipostazu ističe svetsku dušu a kosmos kao proizvod sve tri hipostaze.     Čini se da je Numenije izjednačavao Platonovu ideju Dobra sa Aristotelovim bogom i mišljenjem mišljenja; prvi bog kao čisto mišljenje nema nikakvog dodira sa svetom; to važi za drugog boga, Demiurga, čija dobrota sledi iz učešća u biću prvog boga i koji kao načelo nastajanja stvara svet. On to radi u tvari na osnovu  arhetipskih ideja; sam svet po tom shvatanju, bio bi treći bog i ta tri boga Numenije označava kao oca, stvoritelja i stvoreno. U psihologiji kod Numenija preovladava dualizam; on govori o dve duše, razumnoj i nerazumnoj, pri čemu je ulazak duše u telo nešto loše, "pad"; čini se da je on zastupao i shvatanje o postojanju dobre i rđave duše sveta.     Osnovni traktat Numenija bilo je delo O dobru u šest knjiga gde se raspravljalo o prvim počelima (o Biću ili Dobru). Iako je njegova zavisnost od Platona očigledna, uočljiva je i njegova zavisnost od pitagoreizma budući da druga hipostaza nastaje iz brojeva dok se odnos uma s materijom tumači kao odnos monade i neodređene dijade. Numenije je nastojao da zbliži platonizam s Biblijom, egipatskim i indijskim učenjima i Platona tumači kao "atičkog Mojsija". Može se zaključiti da Numenije nastoji da usaglasi shvatanja ranijih mislilaca, ističući božansku transcendenciju koja počiva na suprotnosti višeg i nižeg kako u stvarnosti, tako i u ljudskoj prirodi.     Blizak Numeniju biće Amonije Sakas (oko 175-242), potonji učitelj Plotina; on se zalagao za jedinstvo Platonovog i Aristotelovog učenja a odbacivao stoičko učenje o telesnosti duše; njegovo neoplatoničko učenje bilo je u duhu Numenija, ali se s ovim razilazio po pitanju mesta i uloge Aristotela. Pod uticajem Numenija Amonije Sakas je kod svojih učenika razvijao i interes za Istok. Imajući u vidu dogovor Plotina, Origena i Herenije da neće razglašavati Amonijevo učenje, moglo bi se zaključiti da se tu radi o jednom tipičnom tajnom pitagorejskom bratstvu.     Sa neopitagoreizmom obično se povezuju Hermetički spisi (Corpus Hermeticum) i Haldejska proroštva (Oracula chaldaica). Hermetičke spise čini mistička literatura nastala u I stoleću n.e. koja poreklo delom ima u ranijim egipatskim spisima, ali je i u filozofiji Posejdonija.     Danas znamo da je Hermes Trismegist mitska figura i da realno nikad nije ni postojao. Ta mitska figura srodna je sa drevnoegipatskim bogom Totom, koji se smatrao izumiteljem slova, alfabeta i pismenosti te je bio pisar bogova a potom prorok i prenosilac božanskih znanja i božije reči. Kada su se Grci upoznali s ovim bogom, oni su našli da on ima mnogo zajedničkog s  njihovim bogom Hermesom (rimski bog Merkur), glasnikom bogova i dali su mu epitet "trismegistos" što bi značilo "tri puta najveći". U doba pozne antike, pre svega u II i III veku n.e. neki paganski teolozi-filozofi, u vreme kad je širenje hrišćanstva bilo na vrhuncu, nastaje niz spisa usmerenih protiv hrišćana a pod maskom egipatskog boga. To je jedan od poslednjih pokušaja da se hrišćanstvu suprotstavi paganstvo a uz pomoć platonizma te epohe (medioplatonizam).     U mnoštvu zapisa pripisivanih Hermesu Trismegistu, veliku grupu od 17 traktata (neki od njih su pripisivani Apuleju) čini tzv. Corpus Hermeticum koji je u vreme pozne antike smatran originalnim. Hrišćanski oci, koji su u njima nalazili aluzije na biblijske događaje, behu poraženi i smatrali su da ti spisi potiču iz vremena biblijskih patrijaraha a da su delo nekog paganskog proroka. Tako su mislili Laktancije i sv. Avgustin. Tako je mislio i Marsilio Fičino koji je preveo Corpus Hermeticum sa grčkog na latinski i taj spis bio je osnovni tekst misliocima epohe humanizma i renesanse.     Osnovna tema tih spisa je spasenje i to spasenje kroz saznanje boga čime se ti spisi približavaju gnostičkim. Kao što se gnosticizam ne može razmatrati kao jedinstvena doktrina, tako ni hermetički spisi ne čine neku jedinstvenu celinu; oni su pod znatnim uticajem Starog zaveta ali i platonizma u duhu Platonovog Sofista. Etički stavovi potpuno su u duhu pitagorejaca, Numenija i stoičkog platonizma; etički ideal je apatija, potpuno oslobođenje od svih telesnih strasti i povratak uma u njegovu nebesku porodicu. Taj etički ideal nalazimo i u Haldejskim proroštvima nastalim oko 200. godine n.e. koja, slično hermetičkim, spajaju orfičko-pitagorejske, platonske i stoičke elemente. Za razliku od Hermetičkih spisa čiji nam autor nije poznat, delo Haldejska proroštva se pripisuju Julijanu Teurgu, sinu Julijana Haldejca, savremeniku Marka Aurelija. Sâm Julijan je ovaj spis pripisivao drevnim haldejskim bogovima; delo je napisano u heksametru i došlo je do nas u mnogobrojnim fragmentima. Kao i u prvom slučaju i ovde nalazimo smešu filozofema (novog platonizma i neopitagoreizma) s akcentima na shemama triadičnosti i trinitarnosti, s mitskim i fantastičnim  predstavama nadahnutim istočnom religioznošću. Za razliku od Corpus Hermeticum ovde, u Haldejskim proroštvima magijski elemenat dominira nad spekulativnim. U III stoleću, te spise pominju kako hrišćanski pisci, tako i paganski filozofi; njima u daleko većoj meri provejava uticaj vavilonskih mudraca budući da tu haldejsko idolopoklonstvo (s religioznim kultom sunca i vatre) igra veliku ulogu. Julijan, koga možemo smatrati autorom ovih spisa, prvi je koji je sebe nazvao teurgom.     Teurgija se bitno razlikuje od teologije i teurg se razlikuje od teologa. Dok se ovaj poslednji ograničava time da govori o bogu, teurg priziva bogove i nastoji da deluje na njih. To znači da teurgija podrazumeva znanje i umeće magije koja se koristi u mistično-religiozne svrhe; ti mitsko-religiozni ciljevi jesu ono čime se teurgija razlikuje od magije uopšte, jer dok magija koristi imena i formule religioznog porekla za svetovne ciljeve, teurgija te iste stvari koristi za religiozne ciljeve. Ti ciljevi se sastoje u oslobođenju duše od tela s kojim je povezana a s namerom da se ostvari sjedinjenje s božanskim.     Već je ukazano na vezu ovih Proroštva i Numenija; i dalje je nejasno koji je od dva Julijana zapravo autor ovog spisa i nisu li možda oni samo falsifikatori. Izvesno je da se i u Proroštvima pravi razlika između višeg i nižeg boga, od kojih su i jedan u drugi Um, ali se viši određuje kao Otac. Otac je Prvi Um, on je, kao i kod Numenija, Prvi Bog, potpuno transcendentan, nalazeći se van gra- nica stvorenog. On ne dolazi u dodir ni sa višim silama i njega je nemoguće otkriti na uobičajen način već samo meditacijom. Otac se još određuje i kao "bezdan Oca" a to podseća na Valentina; pominje se i neka "tišina" ali je teško odrediti do koje se mere ona hipostazira. Što se tiče samog Demiurga, on se tumači kao Dijada: "Pored Oca sedi Dijada; ona ima dva zadatka: umom misli umni svet i čulni doživljaj uvodi u čulni svet" (fr. 8). To znači da Demiurg, kao Um opaža (kontemplira) sopstveni svet koji je sastavljen od ideja stvorenih od strane Oca i da se obraća nižem, čulnom svetu; Demiurg je "tvorac plamenog kosmosa" i on plameni Logos šalje u fizički svet da bi u taj svet uveo poredak. Na nižim nivoima nalazi se materija i ona poreklo ima u Demiurgu, odnosno Ocu a to samo potvrđuje monističko stanovište ovih spisa. Zajedničko im je da sve nivoe postojanja izvode iz jednog, najvišeg principa; svi prave razliku između Najvišeg principa i Demiurga i pri tom je ovaj drugi odgovoran za stvaranje materijalnog sveta.     Moglo bi se zaključiti da u najizrazitije crte neopitagoreizma tog vremena spada težnja transcendentalizmu, matematizacija stvarnosti i oslanjanje na neiskazivosti sudova o Bogu, a što ide dotle da se poriče mogućnost da se nešto kaže o ma kom njegovom svojstvu, pa čak i uz pomoć Uma. Iz toga se može izvesti zaključak da Plotin veoma mnogo duguje upravo neopitagorejcima.