Moderna filozofija

Nakon smrti Hegela i Šelinga evropska filozofija je nastavila da se razvija u više različitih ne uvek paralelnih a ni kompatibilnih smerova; sva filozofija bila je ili protiv Hegela ili drugačija od Hegela, ali ne uvek i na nivou ovog mislioca; hteli ili ne, svi su se narednih decenija morali određivati spram Kanta i Hegela koji su postavili ne samo osnovne teme, već i odredili nivo mišljenja ispod kojeg se ne bi smelo više ići. Nezavisno od toga da li su nastojali da nastave svoje velike prethodnike, kao u slučaju neokantovaca ili neohegelovaca, da ih kritikuju, kao u slučaju marksista, filozofa egzistencije, pozitivista i neopozitivista, ili da pokušaju da započnu filozofiju na jedan radikalno novi način, kao u slučaju Huserla, svim filozofima kraja druge polovine XIX i samog početka XX stoleća svojstvena je svest o čitavom dotadašnjem filozofskom nasleđu.     U narednom periodu (sredina i kraj XX stoleća) znaće se istorija filozofije, ali iz nje se više neće misliti; sa Huserlom i Vitgenštajnom završava se život filozofije koji joj se podario Dekart; čak i da se Dekart našao na stranputici, krenuvši jednim posve drugim putem od onog kojim se kretala filozofija od Pitagore i Talesa do Franciska Suaresa, taj put se prvih decenija XX stoleća završio. Savremene filozofe odlikuje jedna posve drugačija svest, vođeni su posve drugačijim motivima i filozofija koja danas još traje, približavajući se svome kraju, nešto je posve treće.     Polazeći od Hegela mišljenja filozofa o stvari filozofije mogu se izložiti na različite načine; red koji sam ovde uzeo krajnje je uslovan, pomalo subjektivan. Od nekog se ipak mora početi, a onda je to među preostalima onaj najstariji, savremenik Hegela i Šelinga, ali neko ko ipak otkriva nova obzorja.     Iako veoma popularna i uticajna, Hegelova filozofija nije bila već za njegova života i opšteprihvaćena; "nakon Kanta koji je vratio dostojanstvo filozofiji, ona je opet postala služavka tuđih interesa, i pretvorena u sofistiku postala je samo način za laku zaradu", govorio je Artur Šopenhauer, aludirajući pre svih na Hegela, "kod koga, naspram nadute praznine Fihtea i Šelinga, nalazimo čisto šarlatanstvo i besmislice koje se prodaju za besmrtnu mudrost". Optužujući Hegela da je dosadan i nepismen, da je ubica istine, i da je od filozofije načinio služavku države, Šopenhauer je smatrao da je najpreči zadatak filozofa reha- bilitaciju istine.     Mada nije uobičajeno Šopenhauera uvrštavati među filozofe kriticizma i nemačkog idealizma, budući da se od njih bitno razlikuje, činjenica je da svojim delom pripada tom vremenu i da je u najvećoj meri podstaknut nekim od ključnih pitanja kojima se bavio i Kant. Smatram da se stoga izlaganje o Hegelu može nastaviti upravo ukazivanjem na neke od ideja koje će preko Šopenhauera dospeti u savremenu filozofiju.