Džordž Berkli

Džordž Berkli rođen je 1685. u Kilkriniju, u južnoj Irskoj; sa petnaest godina upisao se na Triniti koledž u Dablinu gde je učio matematiku, filozofiju, logiku i klasične jezike; diplomirao je 1704. i na istom koledžu izabran je za nastavnika 1707, iste godine kada je objavio Aritmetiku i Matematičke sveske, delo u kojem izlaže svoje osnovne filozofske poglede; nakon dve godine (1709) pub- likuje u Dablinu Esej o novoj teoriji viđenja, da bi naredne godine objavio svoje glavno delo Traktat o principima ljudskog saznanja; u isto vreme Berkli je profesor grčkog jezika na Triniti koledžu u Dablinu da bi 1713. prešao u London gde publikuje Tri razgovora između Hilasa i Filonusa; u ovom delu, napisanom na engleskom jeziku, izlaže glavne stavove iz već pomenutog Traktata. U Londonu Berkli se uz pomoć Džonatana Svifta upoznaje s grofom Piterboroom koga 1714. prati na putovanju u Pariz i Lion (Francuska) a potom u Livorno (Italija); od 1716. do 1720. ponovo putuje u Pariz, duže vreme se zadržava u Napulju, odlazi na Siciliju a potom u Rim. U to vreme piše spis O kretanju u kojem kritikuje supstancijalističku teoriju Njutna; s tim delom učestvuje na konkursu koji je objavila Francuska akademija nauka. U jesen 1720. vraća se u London, 1721. brani doktorsku disertaciju i nakon nekoliko godina nastave teologije, grčkog i starohebrejskog jezika, verujući da je Evropa osuđena na propast i da je budućnost u novim zemljama, postavši dekan u Deriju (1724), predložio je projekt o osnivanju koledža na Bermudskim ostrvima radi obrazo- vanja sinova engleskih plantažera i domorodaca; u Ameriku odlazi sa nekoliko pristalica 1728. godine i tri godine čeka obećanu finansijsku pomoć koja nije ni došla; na Rod Ajlendu je kupio imanje, sagradio kuću i napisao pesmu Kretanje Imperije bira put na Zapad, zahvaljujući kojoj je univerzitetski grad u Kaliforniji dobio njegovo ime; godine 1731. piše najobimnije svoje delo, polemički spis Alsifron ili beznačajni filozof, sastavljen od sedam dijaloga, uperen protiv Šeftsberija i Mandvila, i tu ponovo izlaže sve svoje ranije ideje; 1734. postavljen je za biskupa u Kloinu, u Irskoj. Potpuno se posvećuje filantropskoj delatnosti i propovedanju religioznog morala; u leto 1752. prešao je u Oksford gde je nakon nekoliko meseci i umro januara 1753.     Berklijevo filozofsko učenje unosi potpuno novo svetlo u teoriju saznanja (posebno kad je reč o koncepciji perceptivnih doživljaja), kao i u diskusije o materijalnoj, odnosno telesnoj supstanciji. Njegov osnovni stav je esse est percipi (biti, znači biti opažen). Ovaj stav je već u njegovo vreme izazivao mnoge nesporazume i duboko nerazumevanje. Do njega je Berkli došao analizom upotrebe reči biti (i na taj način on je prethodnik čitavog smera u anglosaksonskoj filozofiji poznatog u XX stoleću pod nazivom filozofska analiza jezika). Smatrao je da su u antičkoj filozofiji mnoge teškoće nastale zbog pogrešnog shvatanja prirode i značenja termina biti. Zato se posebno posvetio analizi apstrakt- nih termina koje je našao u Njutnovim naučnim teorijama kao što su gravitacija ili privlačenje, jer bez obzira na svu instrumentalnu vrednost ovih pojmova i njihove primene i dalje je bilo otvoreno pitanje da li njima odgovaraju neki tajanstveni entiteti ili kvaliteti.     Berkli posebno kritikuje Dekarta i ističe kako se opažanjem mogu spoznati samo boje i oblici predmeta, ali ne i rastojanje među njima a to znači da protežnost ne može postojati van uma; prihvatanje večnosti, nepromenljivosti i beskonačnosti prostora imalo bi za posledicu da je i bog takođe prostoran. Ideje prostor- nosti spoljašnjeg sveta nisu predmet opažanja jer nisu ništa objektivno budući da materija ne može postojati izvan uma. Berkli smatra da ne postoji materijalna supstancija kao nosioc kvalitetâ koje on naziva idejama; materijalne stvari mogu se svesti na skupove ideja, na skupove kvaliteta, ali ti kvaliteti ne mogu po- stojati samostalno, nezavisno od duha.     Berkli smatra da postoji razlika između ideja koje izmišljamo i onih koje opažamo u normalnom stanju. Kvalitete koje konstatujem kada posmatram stvari van sebe ne mogu stvoriti – njih mi je mogao dati samo bog, kaže Berkli. Ovakav fenomenalizam koji on zastupa vodi nužno u teizam; Berkli smatra da se verovanje u boga tiče običnog zdravog razuma i ako se prihvati zdravorazumsko gledište o postojanju i prirodi materijalnih stvari, takvo će nas gledište dovesti do stava o postojanju boga, jer suprotno, verovanje u materijalnu sup- stanciju24, vodi u ateizam čijem se širenju on suprotstavlja očekujući od filozofije da bude u skladu s njegovim religioznim uverenjima.     Berkli osuđuje tvrdnje fiziologa i psihologa o tome kako postoji nužna prirodna veza između oseta koje dobijamo čulom vida i naše udaljenosti od tela koje opažamo; iskustvo je navika uz čiju pomoć mi sudimo o tome. Ideje prostora nisu predmet vida; njih je moguće videti koliko i čuti. Nema nikakve veze između ideja vida i opaženih stvari; ideje ne postoje u materijalnoj supstanciji; ako su ideje sve što mi zapravo opažamo, one moraju postojati u duhu a ne u nesaznatljivom materijalnom supstratu, pa materijalna supstancija nema nikakvu funkciju. To ne znači da Berkli odbacuje postojanje realnosti ili onog što se nalazi van nas. U tom slučaju on bi morao da odbaci i postojanje boga koji takođe postoji van nas. Oslobađajući se Lokove materijalne supstancije Berkli je pokušao da izgradi spekulativnu idealističku metafiziku za koju su jedine stvarnosti bog, konačni duhovi i ideje o konačnim duhovima; smatrao je da se na empirističkom zaključivanju mora zasnovati teistička metafizika. Takozvane materijalne stvari ili čulni objekti sastoje se samo od fenomena, od kvaliteta koje opažamo na njima pa se stoga svaka materijalna stvar sastoji samo od onog što možemo opaziti, a možemo opaziti samo kvalitete, ne i neku supstanciju ili supstrat.     Opažljiva stvar ne postoji van opažaja; objekti opažaja ne postoje van ljudskog duha; ovu tvrdnju Berkli primenjuje i na tela u prirodi koja postoje nezavisno od uma. Postojati može samo ono što je opaženo; stvari se ne mogu misliti nezavisno od njihovog opažaja; isto je objekt i njegov opažaj i ne mogu se apstrahovati jedno od drugog. Stvari se ne mogu dokučiti drugačije no što su u opažaju a to znači da mi opažamo samo svoje sopstvene ideje i opažaje (ideas or sensations). To znači da ideje ne mogu biti kopije ili odrazi stvari. Ideje mogu biti nalik samo na ideje. Boja ili oblik (koje Berkli smatra idejama) mogu biti nalik samo na boju ili oblik. Na taj način on odbacuje u to vreme rašireno shvatanje o primarnim i sekundarnim kvalitetima po kojem su primarni kvali- teti objektivni (tj. nalaze se u samim stvarima), dok su sekundarni kvaliteti (koji nisu svojstva predmeta već se odnose na čulne organe) subjektivni. I takozvani primarni kvaliteti (kretanje, oblik, protežnost) jednako zavise od organa vida kao i sekundarni. Berkli ističe kako viđenje ne daje jednostavne kopije svojstava predmeta, već je rezultat složene aktivnosti duha, posledica dugog rada čula i uma, a to se zapravo i misli pod iskustvom.      Berkli nastavlja lokovski nominalizam dajući mu još ekstremniji oblik; odbacivanje apstrakcija kao što je materija ili materijalna supstancija ne znači i odbacivanje pojma duha. Izrazi volja, intelekt, um, duša, duh razlikuju se od ideja i nisu nikakve ideje budući da su to aktivne moći; objekti saznanja, ideje, nalaze se u umu.      Ako je spoljašnji svet (na kojem se može proveriti vrednost ideja) iluzija, kako se mogu razlikovati ideje koje zavise od naše imaginacije i one koje od nas ne zavise? Ideje primljene neposredno od naših čulnih organa ne zavise od naše volje; kad otvaram oči ne mogu da biram da li ću nešto videti ili ne; to znači da sve ne zavisi od moje volje i da postoji neka druga volja, odnosno duh, koji stvara ideje. Ideje koje stvaraju čula daleko su življe od onih koje stvara imaginacija i one su postojanije, posledica su mudrosti njihovog tvorca. Pravila uz čiju pomoć um proizvodi u nama opažaje pomoću čulnih organa jesu "prirodni zakoni"; do tih "zakona" dolazimo putem iskustva koje nam ukazuje na vezu dobijenih opažaja i njima odgovarajućih ideja.      Uzrok trajnosti i povezanosti opažaja, po Berkliju, jeste bog koji po nepromenljivim, konstantnim pravilima u nama proizvodi ideje; on nam daje i moć predviđanja zahvaljujući kojoj možemo da usmerimo naše delovanje; bez te sposobnosti mi bismo stalno padali ca aktivnosti usmerene na održanje našeg života; saznanje je ins- trument očuvanja života. Determinisano i pravilno funkcionisanje opažanja dokazuje dobrotu i mudrost duha koji je upravljač i čija je volja utkana u zakone prirode.     Berkli smatra da postoji nekakva priroda stvari (rerum natura) zahvaljujući kojoj je moguće očuvanje razlike između realnosti i privida; svet teži postojanosti koja se potvrđuje u iskustvu; on iz realnog sveta ne izbacuje ništa; prihvata sve izuzev onog što filozofi nazivaju materijom ili telesnom supstancom. Odbacujući materiju i telesnu supstanciju čovek neće pretrpeti nikakvu štetu; odbacivanje materije ne osiromašuje život. Sve stvari realno postoje. Ne postoji samo materija. To Berkli tvrdi kako bi ateistima osporio pravo na neverovanje u boga. Na pitanje kako postoji svet ako je on samo zbir ideja u čoveku, Berkli odgovara da svet, kad ga niko ne opaža, nastavlja da egzistira u percepciji boga; večni duh delujući na ljude izaziva u njima opažaje i sled opažaja.     Berklijevu filozofiju odlikuje nominalizam (shvatanje po kojem opštim pojmovima ne odgovara ništa u realnosti) i fenomenalizam (shvatanje po kojem su ljudskom razumu dostupne samo pojave kao što su boja, ukus zvuk, dok je suština nesaznatljiva), i oni vode do važnih zaključaka na planu filozofije prirode; pojmovi koje on uvodi postaju predmet rasprava u savremenoj fizici kod Ernsta Maha i Hermana Herca, a potom (pod uticajem Maha) kod Rasela, Šlika, Hajzenberga i dr. Nije nimalo slučajno da je Karl Poper u Berkliju video prethodnika Maha i Ajnštajna. I Berkli i Mah, veliki poštovaoci Njutna i istovremeno njegovi kritičari, osporavaju pojam apsolutnog vremena, apsolutnog prostora i apsolutnog kretanja, koristeći se pri tom sličnim argumentima. Treba imati u vidu da Berkli ne osporava činjenicu da Njutnova mehanika dovo- di do korektnih rezultata i da je u stanju da dâ tačne pretpostavke, ali on odbacuje stav da je teorija Njutna adekvatna za istraživanje prirode i suštine tela. Treba razlikovati matematičke hipoteze stvorene kao instrument za objašnjenje i teorije stvorene za istraživanje prirodnih tela; to znači, kao što smo već rekli, da je po mišljenju Berklija, Njutnova teorija samo skup matematičkih hipoteza za razvijanje istraživanja. Sve što se odnosi na tela (poput sile gravitacije) treba da se posmatra kao matematička u bezizlazne situacije, a život bi nam se pretvorio u pakao. Naše ideje ne nastaju slučajnim taloženjem u našem umu; one su posledi- hipoteza, a ne kao nešto realno postojeće u prirodi. Time on osporava da njutnovski zakoni kretanja mogu biti matematičkim jezikom izražen opis stanja stvari koje je uslovljeno unutrašnjim suštinskim svojstvima materije. Eliminišući materijalnu, Berkli je ipak zadržao duhovnu supstanciju; ovu drugu eliminisao je potom Dejvid Hjum.