|
koji je smisao nauke, koja je njena vrednost,
kako se ona razvija,
koje su njene metode - jasno ukazuju na to da
je nauka posebna
sfera ljudske delatnosti i da filozofija
nauke, kao poseban smer
savremenog mišljenja, ima puno opravdanje. Ako
se govori o is-
toriji filozofije nauke, treba reći da je
teško odrediti kad ona
počinje; o specifičnosti naučnog znanja i
naučne metode govore već
Bekon i Dekart; svaki filozof novog doba bavi
se i teorijom
saznanja i na ovaj ili onaj način postavlja
pitanje nauče metode;
premda se dugo nauka razmatra u kontekstu
gnoseoloških ana-
liza, sa Kontom, Milom i Mahom naučno saznanje
postepeno
postaje glavni predmet teorije saznanja da bi,
nakon njih, A.
Poenkare, P. Djugem i B. Rasel počeli
intenzivno da se bave
strukturom nauke i njenih metoda. Činjenica je
da je tek logički
pozitivizam razdvojio naučno i obično saznanje
proglasivši nauku
za jedinu oblast ljudske delatnosti koja se
bavi istinskim znanjem;
tako je izučavanje nauke odvojeno od opštih
gnoseoloških
problema.
Da
bi mogao da se bavi istraživanjem nauke i naučnog znanja,
svaki naučnik prethodno već treba da zna šta
je to ljudsko
saznanje uopšte, kakva je njegova priroda,
kakvu ima socijalnu
funkciju i kakav je njegov odnos s društvenom
i proizvodnom
praksom. Odgovore na ova pitanja daje
filozofija, a različiti fi-
lozofski smerovi daju različite odgovore na
ova pitanja te je stoga
svaki filozof nauke prinuđen da se oslanja na
određene filozofske
stavove. Imajući u vidu razvijenost savremenih
nauka jasno je da
svaki istraživač može uzeti za predmet svog
razmatranja samo
neki od njenih momenata i stoga je njegovo
razmatranje uvek
parcijalno; budući da filozofi nauke pripadaju
različitim filozof-
skim orijentacijama, jasno je da oni imaju i
razne predstave o
nauci a to vodi uvidu u postojanje različitih
metodoloških
koncepcija. Nije stoga nimalo slučajno što su
krajem XIX i
početkom XX stoleća najveću popularnost imale
koncepcije
austrijskog fizičara i filozofa E. Maha,
francuskog matematičara
A. Poenkarea i francuskog fizičara P. Djugema,
da su sredinom XX
stoleća najveći uticaj imale koncepcije
predstavnika logičkog
pozitivizma, a da su u drugoj polovini XX
stoleća dominantni
postali stavovi K. Popera, T. Kuna, I.
Lakatoša, S. Tulmina, P.
|
Fajerabenda i mnogih drugih filozofa i
naučnika koji nisu mogli a
da u nauci kao nauci ne vide filozofski
problem. Bez obzira na
razlike, svim ovim koncepcijama je zajednički
predmet izučavanja:
savremena nauka i njena istorija; svi oni
polaze od činjenice da
postoji istorija nauke i svi polaze od
savremenih naučnih teorija.
Kada
je nakon smrti E. Maha na čelo katedre za filozofiju
prirode u Beču došao Moric Šlih 1925. godine
grupa mladih
naučnika, u kojoj pored ostalih behu i R.
Karnap i O. Nojrat,
postavili su sebi zadatak da reformišu nauku i
filozofiju. Tako je
nastao tzv. "Bečki krug" filozofa
čiji je vođa bio Šlik. Nakon do-
laska nacista na vlast predstavnici Bečkog
kruga i njihovi
istomišljenici iz Berlina, Varšave i drugih
mesta porobljene Evrope
rasuli su se po svetu, ali je to imalo za
posledicu porast uticaja
njihovih ideja u zemljama u kojima su se obreli,
posebno u
Americi.
Postalo je uobičajeno da se filozofska koncepcija Bečkog kruga
označava i kao logički pozitivizam, odnosno
neopozitivizam (treći
pozitivizam) jer su se njegovi predstavnici
inspirisali kako
koncepcijama Konta i Maha, tako i Rasela i
Vajtheda;
neopozitivisti su u logici videli instrument
koji je trebalo da bude
osnovno sredstvo filozofsko-metodološke
analize nauke. Polazište
svog istraživanja neopozitivisti su našli kod
ranog Vitgenštajna,
ali na mesto ontologije njegovog Traktata oni su pošli od nekoliko
novih gnoseoloških teza; smatrali su da (a)
svako znanje jeste
znanje o onom što nam je čulno dato, da (b) to
što nam je čulno
dato možemo znati s apsolutnom pouzdanošću i
da se (c) sve funk-
cije znanja svode na deskripciju. To je za
posledicu imalo
odbacivanje tradicionalne filozofije, odnosno
"metafizike" i to je
odbacivanje postala jedna od bitnih
karakteristika njihovog
učenja. Dok je ranija filozofija uvek
nastojala da kaže nešto o onom
što se nalazi iza oseta, da zađe izvan granica
psihičkih doživljaja,
logički pozitivisti su smatrali da iza sveta
čulnih opažaja ništa ne
postoji, a ako nečeg i ima o njemu se ne može
ništa reći. U oba
slučaja filozofija više nije bila neophodna i
jedino čemu još može
koristiti jeste logička analiza naučnih
iskaza. Tako se filozofija
počela poistovećivati s logičkom analizom
jezika. Odbacivanje
filozofije vodilo je pomirljivom stavu prema
religiji, shvatanju da
|
se o svetu kao celini može govoriti sa
stanovišta religije ali ne i
nauke i naučnog saznanja, budući da je vera
privatna stvar
pojedinca.
Iz
činjenica da je svet skup čulnih doživljaja i nepovezanih
činjenica, svet ne može imati istoriju jer su
sve promene posledica
kombinovanja činjenica a ne nastajanja jednih
iz drugih. Znanje,
kao opisivanje činjenica, raste i ništa se ne
gubi ali razvoja nema;
antiistorizam imao je za posledicu da se
neopozitivisti nikad nisu
obraćali istoriji nauke. U osnovi nauke po
njihovom mišljenju leže
protokolarni sudovi koji izražavaju čulna
osećanja subjekata;
ukupnost istinitih protokolarnih sudova čini
osnovu nauke.
Zadatak naučnika je da utvrdi protokolarne
stavove i da nađe
način uopštavanja i objedinjavanja tih
stavova. Naučna teorija je
shvaćena u obliku piramide na čijem se vrhu
nalaze temeljni poj-
movi, definicije i postulati, dok se u osnovi
nalaze svi protokolarni
sudovi. Progres nauke sastojao bi se u
izgradnji takvih piramida u
različitim oblastima znanja što treba da
dovede do univerzalnog
sistema – jedinstvene unificirane nauke.
Upravo ovaj model nauke stvorio je niz problema s kojima su se
sreli logički pozitivisti u izgradnji svoje
metodologije. Prvi sporovi
su nastali oko prirode protokolarnih stavova:
Karnap je smatrao
da oni mora da se sastoje od reči koje se
odnose na čulne predmete,
Nojrat je smatrao da je za te iskaze
najvažnije ime protokolarnog
lica, dok je Šlik govorio o
"konstatacijama" koje su, imajući u sebi
izraze ovde i sada, imale smisao samo u konkretnim situacijama.
Sve te razlike počivale su na tome da ne
postoji "čisto" čulno
iskustvo i da ga je nemoguće izraziti u jeziku
pa je tako bila
dovedena u pitanje teza o tome da se nauka
oslanja na čvrstu
empirijsku osnovu koja bi sledila iz
logičko-gnoseoloških pret-
postavki. I danas neki filozofi nauke veruju u
postojanje
empirijskog jezika koji bi bio nezavisan od
teorije i kao takav jezik
obično se uzima običan jezik. Druga teškoća s
kojom su se sreli
logički pozitivisti bila je u nemogućnosti da
se formuliše kriterijum
razgraničenja (demarkacije) nauke i drugih
formi duhovne
delatnosti (filozofija, religija, umetnost);
ako se nauka razlikuje od
filozofije i mita u čemu se sastoji ta
razlika? Pokazalo se da je
|
nemoguće postaviti oštru granicu između nauke
i ne-nauke i da je
svako razgraničenje veoma uslovno i istorijski
promenljivo.
Polazeći od toga da je naučno znanje opis čulnih datosti i
rukovodeći se analogijom s ekstenzionalnom
logikom u kojoj se
istinitost molekularnih iskaza utvrđuje s
obzirom na istinitost
atomskih iskaza, logički pozitivizam je za
kriterijum demarkacije
uzeo proverljivost (verifikacija); neki stav
je naučni samo u slučaju
ako se može proveriti, ako je svodljiv na
protokolarne iskaze i ako
se njegova istinitost može proveriti
posmatranjem; ako se stav ne
može verifikovati, on se u tom slučaju nalazi
izvan granica nauke.
Sami protokolarni iskazi nisu podložni
verifikaciji jer čine čisto
čulno iskustvo i empirijska osnova su za
verifikaciju drugih
iskaza. Logički pozitivisti otišli su i korak
dalje time što su smat-
rali da verifikacija nije samo kriterijum
demarkacije no i
kriterijum smislenosti, budući da po njihovom
shvatanju samo
proverljivi iskazi imaju smisao dok su svi
ostali besmisleni. Prema
tome: ako se neki filozofski stavovi ne mogu
proveriti, oni su i
besmisleni. Na taj način nije bila ugrožena
samo filozofija već i
veliki deo nauke jer su se svi naučni iskazi i
termini koji su se
odnosili na idealizovane ili čulno neopažljive
objekte pokazali
besmislenim što je imalo za posledicu da su i
mnogi zakoni nauke
morali biti proglašeni za besmislice. Ali, šta
je zapravo nauka ako
je lišena svojih zakona?
Model koji su predložili logički pozitivisti bio je toliko daleko od
realne nauke i njene istorije da je
metodološka koncepcija na kojoj
je on počivao počela da se raspada odmah nakon
njegovog
nastanka; taj raspad nije bio prouzrokovan
spoljašnjim već
unutrašnjim činiocima pa logički pozitivisti
nikad nisu ni dospeli
do realne nauke i njenih metodoloških problema
budući da svoje
metodološke konstrukcije nikad nisu ni videli
kao odraz realnih
nauka i saznajnih procedura već kao ideal
kojem bi nauka trebalo
da teži. Usled slabljenja krutih metodoloških
standarda dolazi do
postepenog pomeranja težišta istraživanja sa
logike na realnu
nauku i njenu istoriju; metodološke koncepcije
se više ne porede s
logičkim sistemima već s realnim teorijama i
istorijskim procesima
razvoja naučnog znanja; od tog trenutka na
metodološke
koncepcije počinje da utiče istorija nauke pa
se menja i
|
problematika filozofije nauke te se analiza
jezika i statičnih
struktura potiskuje u drugi plan.
Važnu ulogu o tom obratu odigrao je Karl Poper (1902-1994)
koji je nakon diplomiranja na Univerzitetu u
Beču neko vreme
predavao fiziku i matematiku na Bečkom
Pedagoškom institutu; i
sam blizak logičkom pozitivizmu, kako po stilu
mišljenja, tako i po
problematici koju je obrađivao, Poper je već
1934. u knjizi Logička
istraživanja izložio osnovne ideje jedne nove metodološke
koncepcije koja je dovela do prevladavanja
logičkog pozitivizma.
Godine 1937. Poper je emigrirao na Novi Zeland
odakle se 1946.
preselio u Englesku gde je do kraja života
predavao na katedri za
filozofiju, logiku i naučni metod na
Londonskoj ekonomskoj školi.
Poperova metodološka koncepcija dobila je naziv
falsifikacionizam jer se kao njen osnovni princip javlja princip
falsifikacije. Imajući u vidu da su logički
pozitivisti nauke nastojali
da utemelje polazeći od principa verifikacije,
dakle polazeći od
njihovog utemeljenja uz pomoć empirijskih
datosti, i da se do toga
može doći ili induktivno ili oslanjanjem na
empirijsko iskustvo, a
što se pokazalo nemogućim, budući da opšte
iskaze ne možemo
dokazivati pojedinačnim već ih samo
osporavati, Poper je
falsifikacionizam istakao kao osnov svoje
metode.
Poper polazi od objektivnog postojanja fizičkog sveta i čovekove
težnje da svet opiše na istinit način, ali on
odbacuje kriterijum
istinitosti koji bi nam omogućio da istinu
izdvojimo iz skupa naših
ubeđenja, čak i kad bismo naišli na isitnu mi
ne bismo mogli reći
da je to istina. Neprotivrečnost kao i
oslanjanje na empirijske
datosti nisu kriterijumi istine. Svaku
fantaziju moguće je izložiti u
njenom neprotivrečnom obliku a lažna ubeđenja
često nailaze na
potvrdu. Ljudi stvaraju hipoteze i teorije ali
ne mogu reći da su
one i istinite; sve što mogu učiniti jeste da
utvrde njihovu lažnost
čime se zapravo i jedino mogu približiti
istini. Ovo vodi u
ograničeni skepticizam. Naučno saznanje kao i
filozofija oslanjaju
se na dve temeljne ideje: na ideju da je nauka
sposobna da nam da
istinu i da ona to i čini i na ideju da nas
nauka oslobađa od
zabluda i predrasuda. Poper je prvu ideju
odbacivao dok mu je
druga omogućavala da učvrsti svoju metodološku
koncepciju.
|
Kada je reč o pokušaju da se razgraniče
empirijske nauke od
matematike, logike kao i metafizičkih sistema,
Poper je pošao od
široko rasprostranjenog shvatanja o tome da se
nauka odlikuje
primenom induktivnog metoda, a što je bilo
prihvaćeno od
vremena Bekona i Njutna, a to shvatanje po
kojem induktivna
metoda počiva na posmatranju, konstatovanju
činjenica i njihovom
uopštavanju prihvatali su i logički pozitivisti
dvadesetih godina
XX stoleća. On je odbacio indukciju i
verifikaciju kao kriterijume
demarkacije nauke; smatrao je da se potpuna
evidentnost u nauci
ne može dosegnuti a da parcijalni dokazi ne
mogu razgraničiti
nauku od ne-nauke. Veliki empirijski materijal
ništa ne dokazuje
a na osnovu toga što se može potvrditi sve što
se hoće još uvek se
ne dobija kriterijum naučnosti. Zato Poper kao
kriterijum
demarkacije uzima princip falsifikacije, tj.
empirijsku opovrgljivost
i kaže da za empirijski naučni sistem treba da
postoji mogućnost
da bude opovrgnut iskustvom.
Naučne teorije su samo nagađanja o svetu, nedokazane
pretpostavke u čiju istinitost nikad ne možemo
biti uvereni; svi
zakoni su kao i sve teorije privremeni; njih
ne možemo potvrditi
već samo podvrći proveri koja može ukazati
samo na lažnost
pretpostavki. Tako je dovedena u pitanje
induktivna metoda na
šta je među prvima ukazivao već Hjum a pitanje
je glasilo: kako se
od pojedinačnih iskaza dolazi do opšteg? Poper
je odgovorio
negativno tvrdnjom da je indukcija mit i ona
nije ni psihološka
činjenica, ni činjenica običnog života ni
činjenica koja sledi iz
naučne prakse.
Istupajući s tezom o jedinstvu naučnog metoda na kongresu u
Tibingenu 1961. (koja je izazvala oštru
reakciju51 Teodora
Adorna), Poper je istakao kako se metod
društvenih nauka, kao i
prirodnih, sastoji u pokušajima da se reše
problemi; društvenim
naukama kao i prirodnim zajedničko je da
polaze od problema.
Dokazi mogu voditi prihvatanju ili pobijanju;
ljudi se uče na
greškama i svaka teorija koja je opovrgljiva
nije potpuna time što
neki događaj objašnjava iz određenog aspekta,
pa je objektivnost
|
teorije ekvivalentna tome koliko je nju moguće
kontrolisati ili
opvrgavati. Objektivnost kao činjenica
društvene kontrole atribut
je teorije dok nepristrasnost može biti
svojstvena samo ličnosti.
Zato
jedini prihvatljiv naučni metod morao bi po Poperu
počivati na pokušajima i greškama; taj metod
je svojstven svakom
živom biću, i Ajnštajnu i amebama, i to nije
samo metod svakog
saznanja no i metod svakog razvoja i na taj
način deluje i sama
priroda. Nauke se ne razvijaju; postoje samo
promene, postoje
problemi s kojima počinje nauka a ne s
posmatranjem ili teorijom.
Tako
je Poper došao do zaključka da progres nije u
nagomilavanju znanja već u produbljivanju i
rešavanju problema i
da filozofija nauke treba da se okrene
istoriji naučnih ideja i
koncepcija. Ako je njegovo učenje još uvek
počivalo na logici i
određenim matematičkim teorijama, prvu
metodološku koncepciju
koja je postala široko popularna, a koja se
oslanjala na istoriju
nauke, formulisao je američki filozof Tomas Kun (1922-1996) koji
je studirao na Harvardu i u početku se bavio
fizikom a pred kraj
života kvantnom mehanikom; uočivši kako
predstave o nauci i
njenom razvoju nisu saglasne s realnim
istorijskim materijalom, on
je posebnu pažnju posvetio istoriji nauke i
razvio originalnu koncep-
ciju nauke koju je izložio u knjizi Struktura naučnih revolucija
(1962). Najvažniji pojam u njegovoj koncepciji
jeste pojam
paradigme; iako sadržaj tog pojma nije najjasniji može se
reći da
Kun pod njim misli ukupnost naučnih dostignuća
koje prihvataju
svi naučnici u određenom vremenskom periodu.
Paradigmu čine
jedna ili više teorija koje uživaju opšte
priznanje i koje određeno
vreme usmeravaju naučno istraživanje. Primeri
takvih paradigmi
jesu Aristotelova fizika, Ptolomejeva
geocentrična teorija, Njutnova
mehanika i optika, Lavoazjeova teorija o
kiseoniku, Maksvelova
elektromagnetna teorija, Ajnštajnova teorija
relativiteta ili atomska
teorija Nilsa Bora. Paradigme u sebi sadrže
nesporno, opšte-
prihvaćeno znanje o istraživanju pojava u
prirodi u jednoj određenoj
epohi.
Paradigma ne podrazumeva samo neku teoriju već mnogo više,
budući da njen tvorac (ili tvorci) istovremeno
rešava(ju) i nekoliko
važnih naučnih problema i time daju primer
kako probleme treba
rešavati. Rezultati na osnovu kojih je
stvorena neka paradigma
|
ulaze potom u udžbenike i na osnovu njih se
stiču potom naučna
znanja. Paradigma daje primere naučnog
istraživanja i to je njena
najvažnija funkcija. Dajući određeno tumačenje
sveta ona
istovremeno određuje i krug problema koji
imaju smisao i rešenje;
sve što u to ne spada ne zaslužuje pažnju
pobornika paradigme.
Paradigma utvrđuje metode koje su dopuštene u
rešavanju tih
problema i tako određuje činjenice koje mogu
biti dobijene u empi-
rijskom istraživanju (ne konkretne rezultate,
već vrstu činjenica).
S
pojmom paradigme (kao određenim pogledom na svet) tesno
je povezan i pojam naučne zajednice kao grupe
ljudi kojima je
zajednička vera u jednu paradigmu; član neke
naučne zajednice
može biti neko samo ako usvaja određenu
paradigmu; svi oni koji
odbacuju vladajuću paradigmu nalaze se izvan
granica naučne
zajednice. Za razliku od Popera koji je
smatrao da naučnici
neprestano sumnjaju u osnove svojih teorija
nastojeći da ih
opovrgnu, Kun zastupa tezu da u realnosti
naučnici nikad ne
sumnjaju u osnove svojih temeljnih stavova i
čak ne postavljaju
zahtev za njihovom proverom. Istraživanje u
okvirima neke para-
digme uvek je usmereno na razradu teorija koje
paradigma
pretpostavlja.
Razrada paradigme obično vodi pojavi anomalija (problema
koje paradigma ne uspeva da reši) i kad se
njihov broj uveća toliko
da dolazi do nesklada paradigme i činjenica,
obično usled
usavršenosti instrumenata merenja, nove
teorijske pretpostavke
počinju da ugrožavaju deduktivnu strukturu
paradigme i vera u
nju nestaje. Nesposobnost paradigme da reši
novonastale
probleme dovodi do krize i naučnici traže sve
nove i nove teorije
koje bi mogle uspešnije da reše nastale
probleme. Tada polako
nestaje paradigma koja je naučnike povezivala,
naučna zajednica
se raspada na manje grupe od kojih jedni
nastavljaju da veruju u
još vladajuću ali poljuljanu paradigmu dok
drugi nastoje da
izgrade novu. Tada samo istraživanje zamire,
nauka prestaje da
funkcioniše i samo u tom trenutku naučnici
počinju da
proveravaju hipoteze i teorije koje jedna
drugoj konkurišu. Kriza
prestaje kad jedna od hipoteza uspe da
odgovori na većinu pitanja
i na svoju stranu privuče većinu naučnika; u
tom trenutku dolazi
do smene paradigme koju Kun naziva naučnom
revolucijom.
Nakon toga dolazi ponovo do uspostavljanja
naučne zajednice.
|
Prihvativši novu paradigmu naučnici vide svet
na nov način;
pobornici raznih paradigmi žive u različitim
svetovima, govore
različitim jezicima i ne mogu međusobno da
komuniciraju.
Prelazak na novu paradigmu nije uslovljen logičko-
metodološkim već često religioznim,
filozofskim ili estetskim
razlozima i nadom da će ona biti udobnija od
prethodne;
konkurencija među paradigmama ne može se
razrešiti strogom
argumentacijom. Progres u nauci moguć je samo
u vreme
vladavine određene paradigme; sa njenom
smenom, naučnom
revolucijom, odbacuje se sve što je bilo
postignuto u prethodnom
periodu i rad u okvirima nove paradigme
počinje na praznom
mestu; na taj način razvoj nauke pokazuje se
diskretan: postoje pe-
riodi progresa koji se smenjuju lomovima koji
otvaraju prostor
novom progresu.
Bez
obzira koliko se teoretičari slažu s Kunom da postoji
progres u istorijskom razvoju nauke, činjenica
je da je on na
najtemeljniji način postavio pitanje naučnog
progresa; sporna je
slika po kojoj jedna grupa naučnika predaje
znanje drugoj koja ga
dalje umnožava; moguće je da dođe i do gubitka
znanja pa se pos-
tavljaju pitanja: šta i u kom obliku stara
paradigma predaje novoj,
kako se ostvaruje komunikacija među
predstavnicima raznih
paradigmi, da li je moguće poređenje
paradigmi? Tako su pod
uticajem Kuna a nakon Popera filozofi nauke
počeli još više da se
okreću istoriji naučnih ideja i da u njoj
postavljaju temelj svoje
metodske građevine pa se istorija pokazala
čvršćim metodološkim
temeljem no gnoseološke, psihološke ili
logičke koncepcije, ali se
istovremeno dogodilo da je ovo okretanje
istoriji dovelo do brisanja
metodoloških shema, pravila i standarda, do
realtivizacije svih
principa filozofije nauke i do napuštanja nade
da ona može da
opiše strukturu i razvoj naučnog znanja.
Sve
ovo dovelo je do stanja koje je Paul Fajerabend (1924-
1997) nazvao epistemološkim anarhizmom; on je
studirao u Beču
istoriju, matematiku i astronomiju, u Vajmaru
dramaturgiju a u
Londonu i Kopenhagenu filozofiju. Godine 1958.
preselio se u
Ameriku i do kraja života predavao je na
Berkli univerzitetu u
Kaliforniji. Njegovi najpoznatiji spisi su: Protiv metode (1975),
Nauka u slobodnom društvu (1978) i Zbogom, razume! (1987).
|
Fajerabend smatra da je anarhizam posledica
dva principa:
principa proliferacije i principa
nesamerljivosti. Saglasno prvom
principu treba stvarati i umnožavati teorije i
koncepcije koje su
nespojive s vladajućim teorijama, a to znači
da svaki čovek, svaki
naučnik može da stvori svoju koncepciju bez
obzira koliko je
okolina smatra apsurdnom i neprihvatljivom;
drugi princip kaže
da se nijedna teorija ne može zaštititi od
spoljašnje kritike od
strane drugih koncepcija; ako neko stvori i
zastupa čak i
najfantastičniju koncepciju, nema načina da se
ona ospori; ta
koncepcija se ne može osporiti važećim,
opšteprihvaćenim
teorijama samo zato što sa stanovišta
vladajuće teorije izgleda
apsurdna. Ne može se zastupniku takve teorije
zameriti
narušavanje zakona logike jer se on koristi
sasvim drugačijom
logikom. Autor fantazije stvara nešto nalik
kunovskoj paradigmi,
neki u sebe zatvoren svet i sve što ne spada u
taj svet nema
nikakvog smisla.
Spajanjem ova dva principa dobija se metodološka osnova
anarhizma: svako je slobodan da stvori svoju
sopstvenu koncepciju
koju je nemoguće porediti s drugim
koncepcijama jer nema osnova
takvom poređenju. Iz toga sledi da je sve
dozvoljeno i sve
opravdano i to je princip koji se može braniti
u svim etapama
razvoja čovečanstva.
Argument u korist anarhizma Fajerabend je našao u istoriji
nauke: nema nijednog metodskog pravila koje u
ovom ili onom
vremenu nije osporio neko od naučnika;
istorija pokazuje da su
naučnici često postupali protiv postojećih
pravila a to znači da se
umesto postojećih mogu usvojiti njima suprotna
pravila pri čemu
ni jedna ni druga nisu univerzalna. Zato nauka
ne treba da teži
izgradnji pravila naučne igre.
Epistemološki anarhizam se razlikuje od političkog anarhizma:
dok politički anarhist ima određen politički
program i teži da sruši
određenu društvenu organizaciju, epistemološki
anarhist može da
štiti neku formu nemajući prema njoj ni osećaj
afiniteta ni
neprijateljstva, jer on nema nikakav čvrst
program budući da je
protiv svih programa. Svoju koncepciju gradi
pod uticajem određe-
nog raspoloženja ili sa željom da izazove
određen efekt. Da bi
ostvario svoj cilj on deluje kao usamljenik i
nije član neke grupe;
pri tom koristi um i emocije, ironiju ali i
ozbiljnost – sva sredstva
|
koja čovek može da stvori. Ne postoji toliko
apsurdni stav koji se
ne bi mogao razmatrati kao što ne postoji
metod koji bi bio
apsolutno neprihvatljiv. Jedino protiv čega on
istupa su
univerzalne norme i zakoni, univerzalne istine
i ideje kao što su
istina, razum, pravednost, kao i ponašanje uslovljeno tim
normama.
Fajerabend dolazi do zaključka da nauka nije racionalna kao
što to veruje većina naučnika; ako je to tako,
ako je ona
iracionalna, i ako stalno narušava zakone uma,
čime se ona onda
razlikuje od mita ili religije? U suštini,
ničim, odgovara on. Mit se
karakteriše dogmatizmom, monizmom, fanatizmom,
neprihva-
tanjem kritike; nauka prihvata pluralizam i
nastoji da bude
tolerantna, spremna da prihvati i drugačija
mišljenja da poboljša
svoje stavove. Ali, to je odviše optimističko
shvatanje. Fajerabend
kao i Kun smatra da nauku jednako toleriše i
dogmatizam i
netrpeljivost. Fundametalna shvatnja se
ljubomorno brane a
odbacuje se sve što protivreči prihvaćenim
teorijama; autoritet
tvoraca paradigmi pritiska naučnike kao
autoritet vračeva i
sveštenika kad je reč o mitu. I u čemu je onda
prednost nauke nad
mitom?
Mogući izlaz Fajerabend vidi u odvajanju nauke od države kao
što je od države bila odvojena religija; nauka
u obrazovanju treba
da ima isto mesto kao religija i mitologija;
obrazovanje mora biti
svestrano kako bi pojedinac mogao da načini
svoj sopstveni,
slobodni izbor između različitih ideologija i
delatnosti, jer je samo
sloboda izbora koegzistentna s humanizmom i
samo ona može da
obezbedi slobodan razvoj svakog člana društva.
Jedina moguća
lozinka epistemološkog anarhizma je: nikakvih ograničenja u
oblasti društvenih delatnosti,
nikakvih pravila i zakona
obavezujućih za sve, potpuna sloboda
stvaralaštva.
Savremena analitička
filozofija nauke nalazi se u krizi.
Srušena je paradigma koju je stvorio logički
pozitivizam i u prvi
plan je izbilo mnoštvo alternativnih
metodoloških koncepcija, no
nijedna od njih ne uspeva da reši zadate
probleme. Sa
Fajerabendom analitička filozofija nauke došla
je u situaciju da
odbacuje samu nauku i istovremeno opravdava
različite forme
iracionalizma. Pri tom, ako se gubi granica
između nauke i
|
religije, između nauke i mita, ako je došlo do
kraja
fundamentalnih nauka i nauke postoje samo u
svom ironičnom
smislu, kao estetičke teorije budući da je
većina teorija nedokazivo;
i da imaju isti status kao i umetnička dela
tada gubi smisao i sama
filozofija nauke kao teorija naučnog saznanja.
Bez obzira na
doprinose filozofiji nauke autora kao što su
Imre Lakatoš, Lari
Laudan, Džon Votkins, u poslednjih desetak godina
nema nijedne
nove i originalne koncepcije i interesovanje
većine istraživača sve
više počinje da se pomera ka sociologiji nauke
i hermeneutici.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Comments
Post a Comment