Anaksagora

Jednu stranu tog racionalnog kretanja o kome je govorio Empedokle doveo je do kraja Anaksagora iz Klazomene (500/497-428) koji je svojom otadžbinom smatrao nebo a svojim životnim zadatkom izučavanje zvezda. Smatrao je da nije ispravno govoriti o nastajanju i nestajanju jer masa sveta mora ostati ista i jednaka sebi, već da je bolje govoriti o spajanju i razdvajanju. Ono što ulazi u proces spajanja ili trpi razlaganje nazivao je stvarima ili semenima (hremata, spermata) odbacujući Empedoklovo učenje o samo četiri elementa na osnovu kojih se ne može razumeti kvalitativna razlika među stvarima. Budući da Parmenid poriče nastajanje novih kvaliteta, Anaksagora smatra da postoji kvalita- tivno toliko međusobno različitih prvobitnih stvari (hremata) koliko u empirijskim stvarima ima različitih svojstava. Sve stvari dostupne našim čulima sastavljene su od osnovnih elemenata i dobijaju naziv po onom koji u njima preovladava; kvalitativno se mogu izmeniti ako se pomešaju s drugim stvarima ili neke stvari istupe iz njih.      To znači da prvobitne stvari (hrèmata) treba da budu misaono deljive ali, nasuprot čulnih stvari koje su izgrađene iz raznih elemenata, ovi sastojci stvari moraju biti jednaki sebi ma koliko se delili; zato ih je kasnije Aristotel nazvao homeomerijama (čestice jednakih delova) koje se međusobno razlikuju po izgledu, boji i ukusu; tako Anaksagora anticipira hemijski pojam elementa. Što se tiče kretanja tih počela, Anaksagora odbacuje mitska i poetska tumačenja Empedokla i naspram heraklitovske ideje o borbi suprotnosti obnavlja misao o jedinstvu svetskog procesa. Budući da sve postojeće može da predstavi sebi samo kao svet materijalnih stvari, on nastoji da u mnoštvu prvobitnih stvari pronađe onu koja bi bila zajednički uzrok sveg kretanja. To treba da je sila koja uspostavlja poredak među stvarima i po analogiji s živim bićima (koja poseduju um), Anaksagora je rekao da u prirodi kao uzrok sveta i sveg reda vlada um (noûs) (Met., 984b). Zato će mnogo stoleća kasnije, u predavanjima iz istorije filozofije, izlaganje o Anaksagori Hegel započeti rečima "tek ovde počinje da se rađa jedna svetlost (ona je doduše još slaba): razum se priznaje kao princip" (Hegel, 1970, I/281) i poziva se na upravo pomenuto mesto iz Metafizike gde Aristotel za Anaksimandra kaže kako je "u poređenju sa onima koji su ranije govorili nasumice izgledao kao jedini razboriti čovek" (Met., 984b). Noûs treba razumeti kao supstrat misli; u makro- i mikro-kosmosu noûs je jednak Herakli- tovom logosu i ima ulogu vatre. Poredak (kósmos) i svrsishodnost empirijskog sveta (što je Anaksagori potvrda postojanja uma koji sve dovodi u red) Anaksagora ne nalazi samo u odnosima pojedinačnih stvari već i u harmoničnom kretanju nebeskih tela. Tako se njegov monistički i teleološki način izražavanja zasniva na astronomskim motivima. Njegovo tumačenje je čisto naturalističko i nema ničeg zajedničkog s religioznim tendencijama. Ako neki an- tički autori izveštavaju kako je Anaksagora um nazivao bogom, tu bi reč bila samo o metafizičkom načinu izražavanja kakav se sreće već kod Milećana.     Um je nematerijalno načelo - duh; kao što je kod Anaksimena vazduh, ili kod Heraklita vatra; on je zapravo poslednja reč dosokratovske filozofije. Jedino taj um je živ i pokreće se sam od sebe, suprotstavljen svim drugim stvarima. Anaksagora smatra da "sve ostale stvari imaju udela u svemu, ali um je nešto neo- graničeno i nezavisno, i nije pomešan ni sa jednom stvari, nego je sam, samostalan, za sebe (...) Um je najnežnija i najčistija od svih stvari i poseduje potpuno znanje o svemu i ima najveću moć; nad bićima koja imaju dušu, koja su veća i manja, nad svima njima vlada um. Nad celokupnim kretanjem um je preuzeo vlast tako da je tom kretanju/obrtanju dao početni udarac. Prvo je to obrtanje počelo od neke male tačke, zatim je postajalo sve veće i postaće još veće. I šta se tu mešalo i odvajalo i razdvajalo, sve je to spoznao um. I kakvo je trebalo da bude i kakvo beše ono što sad više nije, i sve što sad postoji i kakvo će biti, sve je rasporedio um pa i ovo obrtanje koje sad izvode sunce, mesec, vazduh i etar koji se odvajaju. A upravo to obrtanje uzrokovalo je da su se odvajali. I od- vaja se od retkog gusto, od hladnog toplo, od tamnog - svetlo, od vlažnog - suvo. Pri tom postoje mnogi delovi mnogih stvari. A ništa se potpuno ne odvaja niti ne razdvaja jedno od drugoga, osim uma. A um je uvek jednak, i onaj veći i onaj manji. A inače nijedna stvar nije jednaka drugoj, nego čega u nekoj stvari najviše ima, to je svaka pojedina stvar kao najočiglednija bila i to jeste" (Diels, 59 B 12).     Um kao misaono počelo Anaksagora uvodi da bi, objasnio načelo kretanja uopšte, ali i takve pojave u pojedinim stvarima koje se nisu mogle objasniti iz mehaničkog toka jednom pokrenutog kretanja sveta. Aristotel će kasnije zameriti Anaksagori što nije razdvojio princip mišljenja (noûs) od oživljujućeg principa (psyhè) (O duši, 404b).     Sredinom V stoleća pre naše ere Anaksagora je prvi od velikih filozofa koji se nastanio u Atini; oko sebe je okupio najznačajnije ljude a među njegovim prijateljima beše i Perikle; iako jedan od najumnijih ljudi tog doba, Anaksagora je 434. godine bio optužen za neverovanje u bogove koje slavi država (asebeia) te je prognan iz Atine; otišao u Lampsak gde je umro nakon nekoliko godina. Na pitanje: "Osećaš li nedostatak društva Atinjana?" - Anaksagora je odgovorio: "Nisam ja lišen njih, nego oni mene." A nekom čoveku koji se žalio da će umreti u stranom svetu odgovorio je: "Sa svih mesta jednak je put u Had" (D. Laert., II 3, 10-11). U odsustvu Anaksagora je u Atini bio osuđen na smrt; kad mu je to bilo javljeno, kao i da su njegovi sinovi mrtvi, on je za suđenje rekao: "Već odavno je priroda, kao i vi (sudije) mene osudila na smrt." A u vezi sa sinovima: "Znam da sam ih rodio tako da će umreti".