|
vreme. Ideal Akademije više nije Sokrat već
filozof-matematičar
Pitagora. U Atinu se 367. godine preseljava
Eudoks koji je upoznat
s egipatskim i istočnim matematičkim i
astronomskim učenjima.
Aristotelu kao tipu naučnika bliski su Demokrit
i Eudoks. Ipak, na
Aristotela u Akademiji najveći uticaj ima
Platon kao filozof,
religiozni mističar i kao čovek.
U
Akademiji je Aristotel napisao čitav niz radova u obliku
dijaloga od kojih su nam ostali samo
fragmenti. Sve što je napisao
u literarnom obliku vezano je za vreme
Akademije; kasniji spisi su
beleške za predavanja i nemaju literarnu
formu.
Za
Platona osnovno je da svojim mislima da formu; on ne piše
da bi izložio neko učenje; njega privlači sama
mogućnost
oslikavanja filozofa kao čoveka koji se nalazi
u aporijama i
konfliktima. Filozofija nije za Platona polje
teorijskih izučavanja
već proizvođenje svih osnovnih životnih
elemenata. Podražavajući
Platona svi su učenici pisali dijaloge a
najznačajnije je pisao
Aristotel (Eudem ili o duši). No, niko nije primećivao da je
platonski dijalog nešto neponovljivo i da se
ne može podražavati.
Ciceron ukazuje da je Aristotel otkrio jednu novu formu
dijaloga: žanr naučne rasprave. To ne behu
sokratski dijalozi več
strogo metodička pitanja i odgovori - nekakva
intelektualna
palestra. Aristotelovi dijalozi su u doba
helenizma bili čak cenjeniji
od Platonovih i o njima pohvalno pišu:
Filisko, Kratet, Zenon,
Hrisip, Posejdonije, Ciceron, Filon, Avgustin.
Mnogi Aristotelovi dijalozi imali su naziv kao i Platonovi
(Gozba, Meneksen, Sofist, Državnik); Ali Aristotel tu nije hteo da
kritikuje Platona i ispravlja njegovo učenje.
Među helenističkim
doksografima vladalo je uverenje da se i
Aristotelovi spisi mogu
podeliti na ezoteričke i egzoteričke, no čini
se da je to neo-
pitagorejska mistifikacija. Dijalog Eudem napisan je pod uticajem
smrti Aristotelovog druga Eudema s Kipra (oko
354); za
neoplatoničare je kao Fedon bio izvor učenja o besmrtnosti duše.
Način opovrgavanja predstave o duši kao
harmoniji tela čisto je
aristotelovski: harmonija ima svoju suprotnost
- disharmoniju;
duša pak nema suprotnost pa sledi da ona ne
može biti
harmonična (frg. 45).
|
Platonsko-aristotelovsko dokazivanje besmrtnosti
i
nerazorivosti duše u dogmatskom obliku preuzeo
je Plotin (Enn.
IV, 7, 8) koji je rekao da je duša suština
(ousia); harmonija se tu ne
javlja. U svom poznom učenju o duši Aristotel
je zauzeo središnji
stav između ranog platonizma izraženog u Eudemu i mate-
rijalističkog učenja o duši kao harmoniji. U
spisu O duši (De an.
III 1, 412a 19-21) duša se javlja kao
supstancija samo ukoliko je
"entelehija fizičkog tela koje ima život
u potenciji". Duša je
neodeljiva od tela i stoga je besmrtna; no,
sjedinjena s telom ona je
oblikujući princip organizma. U tom smislu
može se reći da Plotin
kritikuje "poznog" Aristotela s
pozicija "ranoga" Aristotela kad go-
vori "Duša ne poseduje bivstvovanje zato
što je forma nečega (eîdos
tinòs) već je ona neposredna realnost (ousía). Ona svoje
bivstvovanje ne poprima iz toga što se nalazi
u nekom telu već
postoji i do časa od kojeg pripada telu"
(IV 7, 8).U stvari,
aristotelovski Eudem upravo i uči o predvečnom
postojanju duše,
što je jasno i po tome što je duša ousia u sebi.
Ako je rani Aristotel u svojim učenjima
zavisan od Platona u
logici i metodologiji, ne samo da je od njega
nezavisan već
ostvaruje i preimućstvo nad njim. Dijalektiku
Aristotel ne
određuje isto kao Platon: za njega je
dijalektika argumentacija na
osnovu verovatnih, subjektivno očiglednih
pretpostavki. Cilj takve
dijalektike je eristički. Nemački helenista
Verner Jeger takođe
smatra da je u Aristotelovim dijalozima
potpuno očuvano učenje o
idejama.
U
vreme boravka u Akademiji Aristotel je napisao i Protreptik
koji se dotiče niza pitanja, između ostalog i
umetnosti (IX gl): "Ne
oponaša priroda umetnost, već umetnost oponaša
prirodu i
umetnost postoji zato da bi dovršila ono što
priroda ostavlja
nedovršeno". U ovom spisu imamo
platonovski sadržaj i aris-
totelovski metod. Tu se opisuje zadovoljstvo
koje pruža saznanje a
na što na mnogo drugih mesta opominje
Aristotel. Saznanje je lepo
samo po sebi i biva lepše ukoliko se više
udubimo u njega; tu se
nalazi i Aristotelov ideal života: teoretski život u tišini, u
razgovorima sred akademskog vrta, na čarobnom
ostrvu blaženih
filozofa odvojenih od sveta (fr. 58). U Protreptiku nalazimo i zna-
čajnu napomenu o muzici: muzika je nastala kad
su ljudi postali
|
bogatiji i kad su se mogli prepustiti
dokolici; rekli bi imućniji da
muzika nije neophodna za čoveka (fr. 53), no s
druge strane,
Aristotel muziku ubraja u prve filozofske
discipline (fr. 52).
Iste
godine kad je umro Platon, vojska Filipa Makedonskog je
razorila Stagiru (348/7) i Aristotel se nije
mogao vratiti kući pa je
otišao u Malu Aziju. Nakon što je neko vreme
boravio u Mitileni,
343, na poziv Filipa Makedonskog on odlazi u
Pelu privučen
maštom da se u liku Aleksandra, tada
trinaestogodišnjaka, može
ostvariti jedinstvo filozofije i vlasti.
Aristotel je verovao da Helada,
ako bi bila ujedinjena, može ovladati celim
svetom. Nakon tri
godine, koliko je bio učitelj Aleksandra,
Aristotel se povukao u svoj
rodni grad i tu se bavio naučnim radom; družio
se s Teofrastom, a
kad je Aleksandar pošao u pohod na Aziju,
Aristotel je bio potpuno
slobodan; tada se, s Teofrastom, preselio u
Atinu i tamo otvorio
svoju školu koja je svestranošću naučnog
interesa, sistematičnošću
u nastavi i pravilnim vođenjem istraživanja uskoro
pretekla
Akademiju i postala uzor kasnijim školama.
Period koji je Aristotel proveo van Atine označavao se kao kao
tamni deo u njegovom životu; to je svakako
"prelazni" period, ali
period ispunjen učenjem i organizovanjem
filozofskih škola u
raznim grčkim gradovima. Tada nastaje spis O filozofiji u kojem
Aristotel istupa protiv teorije idealnih
brojeva i uspostavlja svoj,
očišćeni platonizam. U tom spisu nalazimo i
prvi dokaz o postoja-
nju boga (fr. 16) koji sledi
apodiktičko-silogistički metod. "Može se
utvrditi da u svakoj oblasti gde postoji
stupnjevitost, gde ima onog
što je više ili manje savršeno, neophodno je
da postoji i jednostavno
savršeno. Ako sred onog što jeste postoji
stupnjevitost više ili
manje savršenih bića, neophodno je da postoji
najsavršenije biće i
ono je božansko".
Aristotela interesuje i psihološka strana ovog problema; on
govori o unutrašnjem usredsređivanju
/koncentraciji/ kao o biti
svakog religioznog raspoloženja. Za Aristotela
postoje dva
subjektivna dokaza o postojanju boga: (a)
doživljaj demonske
snage duše, kad se duša oslobađa od tela (u
snu ili pred smrt), kad
dobija svoju istinsku prirodu i proročki vidi budućnost i (b)
posmatranjem zvezdanog neba (fr. 2).
|
Što se Metafizike tiče,
ona nije proizvod pozne Aristotelove faze;
zamišljena je i stvorena poslednjih godina
života Platona i za
vreme boravka Aristotela u Maloj Aziji;
Aristotel je prerađivao i
dopunjavao svoj spis u poznim godinama; samo
učenje o
supstanciji dodato je kasnije. U ovaj period
spada i Eudemova
etika kao i Politika; u to vreme pada i nastanak spekulativne
fizike i kosmologije (traktat O nebu).
U Atinu je u to vreme na
čelu Akademije Ksenokrat (izabran
339/8) koji bi ga i primio u Akademiju, ali
među Aristotelom i
Akademijom beše malo zajedničkog. Aristotel je
školu osnovao u
gimnazionu posvećenom Apolonu Likejskom i ona
je stoga nazvana
Likej; tu su se svakog meseca održavali
simpozijumi. Predavanja
su bila strogo organizovana. Aristotel je
držao teža, filozofska pre-
davanja; posle ručka držao je predavanja iz
retorike i dijalektike.
Zajedno s njim predavanja su držali Teofrast i
Eudem sa Rodosa.
Većina slušalaca nisu bili Atinjani. Likej je
postao naučna,
istraživačka, obrazovna ustanova.
Aristotel svoje učenje izlaže na predavanjima; tako je njegovo
delovanje bilo u neposrednom uticaju na
učenike, a njegovi spisi
posle smrti bili su zaboravljeni i nakon
dvesta godina grčki učitelji
filozofije ih više nisu shvatali. U to vreme
Aristotel se bavi
istorijom filozofije i posebnih nauka, sa
učenicima beleži ustave
158 grčkih država; sastavlja spisak pobednika
olimpijskih igara
kao i pobednika na pitijskim igrama u Delfima;
vodi letopis
dramskih predstava u Atini, prikuplja izreke i
poslovice; piše spise
iz zoologije i meteorologije. Teofrast piše
istoriju fizičkih i
metafizičkih sistema (18 knjiga); Eudem
sastavlja istoriju
aritmetike, geometrije i astronomije; Menon
istoriju medicine.
Aristotelova biblioteka je prva značajna
biblioteka u Evropi.
Kako
posle smrti Aleksandra (323) Atinjani počinju Grke da
bune protiv Makedonaca, položaj Aristotela u
Atini, budući da je
bio blizak makedonskom dvoru, postao je
opasan, te je
blagovremeno otišao na Halkidu da se Atinjani
ne bi, kako je on
rekao "po drugi put ogrešili o
filozofiju"; tamo je i umro naredne,
322. godine p. n. e.
|
Aristotelova filozofija na sveobuhvatni način
sabira sva znanja
njegovog vremena i za razliku od Platona u osnovi
njegovih
istraživanja nije praktični već teorijski
interes. Nažalost, do nas je
došao tek jedan deo njegovih spisa i na osnovu
njega teško je suditi
o celini njegovog dela. Do nas nisu došli
spisi koje je sam Aristotel
objavio a koji behu namenjeni širokoj publici;
tu je mahom reč o
dijalozima koji se, ako i nisu umetnički uvek
na nivou Platona,
odlikuju svežinom, jasnoćom izražavanja,
srećnim izborom fabule,
predivnim jezikom i bogatstvom ideja. Isto
tako, nisu sačuvani ni
zbornici kritičkih izvoda iz naučnih dela
kojima se Aristotel služio
za svoja naučna istraživanja i svoja
predavanja. Do nas je došao
samo jedan broj Aristotelovih naučnih spisa
pisan za potrebe nasta-
ve; u tim spisima imamo dosledno i precizno
sprovedenu
terminologiju, ali i odsustvo gracioznosti i
estetske privlačnosti u
izlaganju. U svim tim spisima nalazimo istu
shemu istraživanja i
izlaganja: tačno formulisanje pitanja, kritiku
raznih stanovišta koja
postoje o nekom pitanju, brižljivo
istraživanje različitih pogleda,
obimno prikupljanje činjenica kao i nastojanje
da se na kraju dođe
do jasnog rezultata. U svemu tome
aristotelovski spisi su u
potpunoj suprotnosti spram platonovskih, a to
je posledica razlike
naučnog i estetskog načina izlaganja.
Činjenica je da u njegovim delima došlim do nas ima
ponavljanja, nedoslednisti, nereda,
neispunjenih obećanja; sasvim
je sigurno da on ta dela u tom obliku ne bi
objavio. Pre će biti da se
Aristotel spremao da napiše niz udžbenika za
svoje učenike, ali da
je tek neka poglavlja uradio (možda delove Logike, posebno Topike),
a da su potom praznine popunjavali učenici
beleškama s njegovih
predavanja i da je zato u najstarija vremena i
bilo više redakcija
njegovih spisa sve dok ih 60-50. godine p.n.e.
Andronik s Rodosa
nije definitivno redigovao.
Sve
sačuvane Aristotelove spise moguće je podeliti u tri grupe:
(a) Spisi iz logike i retorike (Kategorije, O tumačenju, Analitika,
Topika, O lažnim zaključcima;
Retorika); (b) Spisi koji se odnose
na teorijske nauke (Metafizika, Fizika, Zoologija, O
duši, kao i
manji spisi koji se odnose na ove probleme);
(c) Spisi koji se odnose
|
na praktične i poetičke nauke (Etika /Nikomahova i Eudemova/,
Politika i Poetika).
**
Najvažniji cilj Aristotelove filozofije jeste pretvaranje
sokratovsko-platonovske filozofije saznanja u
teoriju koja
objašnjava pojavni svet; smatrao je da to može
biti učinjeno samo
na putu kojim je pošao Sokrat: pomoću saznanja
koje se temelji u
pojmovima i to je razlog što je sebe i kasnije
još ubrajao u članove
Platonove škole.
Aristotelova prednost u odnosu na Platona beše u tome što je
on shvatio nedovoljnost Platonove teorije
ideja za objašnjenje
empirijskog sveta. Mada je pri kraju života
Platon ideje (koje je u
početku video samo kao nepromenjiva bića)
određivao kao uzroke
čulnoga sveta, nije uspeo (a na šta ukazuje
Aristotel) da tu misao
usaglasi s ranijom o svetu ideja. Uzrok tome
beše to što je Platon
idejama na samom početku pripisao samostalno
postojanje,
nezavisno od čulnoga sveta. Ta transcendencija
ideja, koja nije
ništa drugo do ponavljanje empirijskog sveta
morala je biti
odbačena; ideje ne treba da budu shvaćene kao
nešto nezavisno od
stvari dostupnih opažanju, kao nešto što postoji
nezavisno od stva-
ri. Naprotiv, ideje treba razumeti kao suštine
koje postoje u samim
stvarima i koje određuju njihov sadržaj.
Slabost i veličina Platona
sastoji se u toj njegovoj teoriji o dva sveta,
a osnovna misao
Aristotelova beše da su natčulni svet ideja i
čulni svet identični.
Aristotelova polemika
protiv Platonovog učenja o idejama
zaklonila je njegovu zavisnost od Platona a
ona je ipak ključna za
razumevanje Aristotela; na tu zavisnost sam
Aristotel mnogo ne
ukazuje jer je ona njemu i njegovim
savremenicima sama po sebi
bila razumljiva. Njegova kritika bila je
usmerena prvenstveno na
izdvajanje (horismòs), hipostaziranje ideja,
njihovo pretvaranje u
jedan drugi svet, kao i na teškoće koje iz
takve odluke slede. On
ističe kako nam ideje ne pomažu da shvatimo ni
kretanje, ni
saznanje, niti je moguće dati zadovoljavajući
odgovor o njihovom
odnosu spram čulnog sveta. Činjenica je da i
Aristotel deli
mišljenje sa ostalim grčkim filozofima da je
zadatak filozofije saz-
nanje bivstvujućeg i ističe nemogućnost da se
do pravog saznanja
dođe pomoću opažanja i to zato što su sve
čulima dostupne stvari
|
promenljive i propadljive. Zato on opšte,
odnosno pojmove
označava kao sadržaj istinskog saznanja, kao
sadržaj istinskog
sveta. Rešavajući ontološki problem Aristotel
nastoji da reši i
genetički, nastoji da odgovori na pitanje
porekla pojavnog iz
bivstvujućeg kao takvog. To je razlog što želi
da ideje, pošto su
istinska bit čulnih stvari, istovremeno budu i
njihovo objašnjenje.
Ako Aristotel taj problem do kraja i nije
razrešio, to beše stoga što
je ostao trajno zarobljen osnovnim određenjima
Platonove
filozofije.
Nastojeći da bit stvari objasni pomoću njihovih rodnih pojmova,
svoj osnovni zadatak Aristotel vidi u
određenju odnosa opšteg i
pojedinačnog; taj princip naučnog mišljenja za
njega je predmet
prethodnog, pripremnog istraživanja i tako je
nastala nauka
logike, shvaćena kao opšta teorija naučnih metoda koja
je nadre-
đena pojedinim činjeničnim istraživanjima. U
tom samosaznanju
nauke potpuno svesno se okončao istorijski
proces
osamostaljivanja saznanja. Kao "tvorac
logike" Aristotel je
istovremeno i vrhunac razvoja grčke nauke.
Mada
Aristotel na istančan način nastoji da razgraniči pojedine
naučne discipline i da tačno odredi odnos među
njima, u radovima
koji su došli do nas podela znanja na
discipline nije konsekventno
sprovedena; na jednom mestu nalazimo podelu na
logička, fizička i
etička istraživanja (Top., I, 14) kakva je
bila prihvaćena u
Akademiji, dok na drugom mestu on razlikuje
teorijske, praktične
i poetičke nauke (Met., VI, 1). Međutim, u
njegovoj školi koristila
se podela na teorijske i praktične nauke
(Met., II, 1; Eth. Eud., I,
1). Izvesno je u svakom slučaju da Aristotel
pretpostavlja logiku
(Analitiku i Topiku) kao pripremnu nauku
(metodologiju) svim
drugim disciplinama i stoga je ne uvršćuje u
teorijske nauke, a u
koje ubraja samo fiziku, matematiku i
teologiju (tj. metafiziku).
Osnovna misao aristotelovske logike bila bi u tome da kao što
je u prirodi stvari (natura rerum) opšte, tj.
suština što se izražava
u pojmu stvari, uzrok i razlog određenja pojedinačnog, tako se i
najpreči zadatak nauke sastoji u tome da
pojedinačno izvodi iz
opšteg te da se na taj način razume neophodnost
empirijski
postojećeg sveta (Analyt. Post., I, 2). Naučno
objašnjenje sastojalo
bi se u tome da ono što nam je poznato pomoću
opažanja bude
|
pojmljeno iz njegovog uzroka te da proces
saznanja u odnosima
uzroka i posledica prikazuje stvarni odnos
opšteg uzroka i
njegovog pojedinačnog rezultata. Svako
saznanje sastoji se iz
spajanja pojmova i isto je tako kad je reč o
suđenju gde se utvrđuje
realna veza ili realna razlika između pojmova
koje mislimo,
između subjekta i onog što o njemu kazujemo.
Zato je zadatak
svakog saznanja izvođenje pojedinačnih sudova
iz opštih i stoga je
u središtu Aristotelove logike učenje o
zaključcima i dokazima koje
je nazvao analitika.
Samo usled nerazumevanja
Aristotelove Analitike logika je u
kasnije vreme dobila apstraktno-formalni vid,
a zapravo je bila
zamišljena kao metodologija tesno povezana sa
faktičkim
zadacima nauke i zato su sasvim ispravno u
kasnijoj peripatetičkoj
školi logički spisi označavani kao organski (órganon, oruđe). Samo
zato ona je prepuna bezbrojnim mnoštvom
gnoseoloških iskaza o
bivstvujućem i odnosom mišljenja k njemu.
Glavno u svemu tome,
a što Aristotel nikad nije jasno formulisao,
beše identitet formi
mišljenja (zasnovan na pojmovima) s formama
odnosa u realnosti
(Met., V, 7). Na taj način prvi deo logike
sadrži u sebi unutrašnje
povezana tri aspekta iz kojih je moguće
izlagati nauku: formalni,
metodološki i gnoseološki.
Spoljašnja razlika između Platona i Aristotela bila bi u tome
što prvi polazi od pojma a drugi od suđenja. Istinito i lažno
Aristotel traži u vezi pojmova jer se taj spoj
potvrđuje ili negira;
ako je to u prvi plan postavilo pitanje
kakvoće sudova, silogistika
kao nauka o dokazivanju iskaza tražila je da
se utvrdi njihova
kolikoća, tj. da se razluči njihova opštost i
posebnost. Aristotel je
bio daleko od toga da iskaze posmatra s
obzirom na njihovu
relaciju ili modalnost; sva njegova
razmatranja iskaza tiču se
njihovog značaja za dokazivanje i zato je
posebno razmatrao
teoriju zaključivanja.
Silogistika je za Aristotela istraživanje o tome kakvi
zaključci
(konkluzije) mogu s punom izvesnošću biti
izvedeni iz datih
stavova. Tu se kao osnovna forma zaključivanja
razmatra
izvođenje posebnog iz opšteg (princip
subalternacije); kao rezultat
silogizma uvek se, po Aristotelovom mišljenju,
javlja pitanje može
li se i kako jedan pojam izvesti iz drugog i
kako opšte određenje
|
pojma može biti osnov za određenje
pojedinačnog. Na taj način
silogistika sadrži sistem pravila po kojima se
pojedinačni iskazi
izvode iz već utvrđenih opštih iskaza. Cilj
filozofa bio bi u tome da
utvrdi način kako da se iz opštih izvedu
posebna znanja i da se
objasni njihov sadržaj.
Dokazivanje i zaključak, kao forma gotove nauke,
pretpostavljaju postojanje pretpostavki koje
same ne mogu biti
izvedene iz još opštijih stavova ali su
neposredno pouzdani; ti
poslednji iskazi jesu aksiomi kojima je
potčinjeno svako znanje
među kojima Aristotel posebno ističe zakon
protivrečnosti i zakon
isključenja trećeg. Na taj način za najviše
principe teorije nije
neophodno dokazivanje. Za otkriće tih principa
koristi se indukcija
koja od činjenica dobijenih iskustvom i od
mnjenja dospeva do
opštih određenja pojmova pomoću kojih se
činjenice i mnjenja
mogu objasniti. To istraživanje usmereno
utvrđivanju opštih prin-
cipa Aristotel naziva dijalektikom (Met., IV,
2; Top., I, 2) čiji je
metod razrađen u Topici. Rezultati dijalektike nisu logički nužni,
već su samo verovatni, ali oni imaju karakter
znanja u onoj meri u
kojoj objašnjavaju mnjenja. S druge strane, ta
dijalektika, baveći
se verovatnim dokazima, kad stupi u praktičnu
službu političkih
interesa, jeste naučna osnova retorike.
Tematizujući logičku
tačku posmatranja, Aristotel se distancira
od psihološke pozicije svoga učitelja:
poslednji principi na kojima
se zasnivaju svi dokazi logički su nedokazivi,
no to ne znači da su
oni psihološki urođeni ili dobijeni u
prethodnom životu, već se
dobijaju iskustvom koje ih ne zasniva nego
otkriva; prirodu tih
najviših principa Aristotel ne istražuje; iz
logičkih zakona, oba-
veznih za sve nauke, izvodi samo zakon
protivrečnosti kao
najopštiji i obavezujući zakon za sve;
istovremeno, Aristotel
pravilno ističe kako pojedine nauke treba da
imaju svoje posebne
zakone.
Aristotelov pojam indukcije treba razlikovati u odnosu na
indukciju u savremenom značenju te reči; pod
tim pojmom nije
mislio neki način dokazivanja koji bi se
razlikovao od deduktivnog,
već je je pod njim mislio na metod
istraživanja i otkrića. Taj metod
se primenjuje u svim slučajevima kad saznanje
nužno ne vodi
apsolutno opštem već se zadovoljava relativno
opštim (onim što va-
|
ži u većini slučajeva). Silogističko objašnjenje
svega pojedinačnog
iz najopštijih principa za njega je krajnji
cilj i ideal svake nauke;
međutim, činjenica je da materijal dobijen
pomoću iskustva često
je dovoljan samo za približna određenja koja
zadovoljavaju potrebe
objašnjenja samo u okvirima iskustva; tu
Aristotel istupa kao
prirodnjak.
Drugi aspekt posmatranja (nakon logičkog) je politički i u
retorici zamenjuje naučnu tačku što se oslanja
na
opšteobavezujuće principe - ubeđivanjem. Na
taj način retorika,
premda je po svom zadatku pomoćna nauka
politike, po sadržaju i
svojoj tehnici - ona je grana dijalektike i
topike; to znači da
svejedno je radi li se o političkom, sudskom
ili epideiktičkom
govoru, ovaj u svakom slučaju mora da polazi
od opštih predstava
slušalaca da bi ih vodio nameravanom cilju.
Najvažnija tu je
svakako misao da ljudsko saznanje može
dokučiti suštinu i ono
neprolazno samo pomoću temeljnog izučavanja
stvarnosti; tu se vi-
di teorijsko izmirenje platonizma i empirijske
nauke. U toj stvari
Aristotel nije ni nominalista ni empiričar;
nastoji da pokaže da
zadatak koji je postavio Platon, a čijem
rešenju i on teži, moguće je
ispuniti samo nakon obrade sveg činjeničnog
materijala.
Po
mišljenju Aristotela, osnovno pitanje filozofije, pitanje biti
bivstvujućeg (bivstvujućeg kao bivstvujućeg,
odnosno bivstvujućeg
kao takvog), ne može biti rešeno drugačije no
s obzirom na
činjenice. Logička forma tih rešenja kojima
teži sva nauka jeste
određenje pojma - definicija (horismós), u
kome se za svaku
pojedinu pojavu utvrđuje i njena neprolazna
bit (ousía, tò tí ên
eînai), kao uzrok njenih promenljivih stanja i
aktivnosti (ta
simbebekóta), pri čemu se istovremeno ukazuje i na njenu
zavisnost kao pojma od drugog, opštijeg pojma;
na taj način
definisanje je određeno suđenje u kome se subjekt
određuje pomo-
ću svog višeg, opštijeg rodnog pojma i pomoću
svog specifičnog
svojstva. Ta određenja pojma, zasnovana
delimično na dedukciji a
delimično na indukciji, na izvestan način
pretpostavljaju
postojanje definicije najviših rodova pojmova,
a da se te definicije
ne izvode već se samo objašnjavaju.
Treba istaći da se sistem pojmova kod Aristotela ne završava
jednim najvišim pojmom, kao što je to slučaj
kod Platona - pojmom
|
dobra; Aristotel, kao mislilac više sklon
činjeničnom istraživanju,
potpuno je prozreo raznovrsnost samostalnih i
jedne od druge
nezavisnih ishodišnih tačaka naučne teorije i
pri tom zahtevao da
svaka grana znanja izrasta iz posebnih
svojstava i principa. To je
razlog što on i nije nastojao da sve te
nedokazive stavove sakupi i
sistematski izloži, kao što nije nastojao ni
da izloži iz njih izvedene
posledice.
Najviše rodne pojmove, koje je u logičkom istraživanju
nemoguće izvesti iz još viših, Aristotel je
odredio kao kategorije.
Kategorije označavaju određenja pomoću kojih
različiti pojmovi
zahvaljujući svojim realnim sadržajima mogu
biti elementi iskaza
ili zaključka. Aristotel razlikuje deset
kategorija: ousíia (bivstvo,
[lat. supstancija]), posón (količina), poión (kakvoća), pròs tí
(odnos), poî (mesto), potè (odakle, vreme), poieîn (delovanje),
páshein (trpljenje), kéistai (položaj), héksein (vladanje); kasnije je
Ariastotel odbacio poslednje dve kategorije
(Anal. post I, 22; Phys.,
V 1; Met., V 7).
U
Aristotelovom učenju o kategorijama nema više metafizičkih
motiva no u logici koja polazi od najopštije
pretpostavke: identiteta
formi mišljenja i formi postojanja (Met., V
7); središnje pitanje u
tom učenju bilo bi ono o tome kakav položaj
zauzimaju pri suđenju
elementi suda; ili su ono o čemu se govori, a
to može biti ono
podležeće, podmet, nosilac nečeg (ousía,
bivstvo), odnosno ono šta
naše misli (tì estí), ili ono
šta nešto kazuje o tom bivstvu i što može
da se misli kao nešto što postoji samo na
bivstvu. To
suprotstavljanje bivstva (ousía) svem ostalom
nalazimo u Analitici
(Anal. post., I, 22). U to što pripada bivstvu
(simbebekòta) Aristotel
ubraja svojstva i odnose. U nabrajanju tog što
se može pripisati
bivstvu vidan je prelaz od kvantitativnih i
kvalitativnih određenja
ka odnosima prostora i vremena a potom ka
uzročnim odnosima i
zavisnostima. U svemu tome, gramatičke razlike
subjekta,
predikata, priloga i glagola uticale su na to
da li će biti deset ili
osam kategorija, te su kasnije poslednje dve i
bile izostavljene.
U
aristotelovskoj metafizici, kao i njegovom učenju o suštini,
bivstvu (ousía) počiva težnja da se izmiri
učenje o idejama s
empirijskim pogledom na svet. Ubeđenje da samo
opšte, kao
|
pojam, može biti predmet
istinskog saznanja, tj. apsolutne
|
realnosti, ne dopušta da se kao bivstvo smatra
sadržaj pojedinač-
nog, prolaznog opažaja; s druge strane,
shvatanje da opštem ne
može biti pripisana neka posebna, od čulnih
stvari nezavisna, viša
realnost - ne dozvoljava hipostaziranje rodnih
pojmova, kao što je
to učinio Platon. Istinski postojeća je
pojedinačna stvar koja se
misli u pojmu u protivstavljanju svom
promenljivom stanju i
odnosima (simbebekòta) i to tako što se samo u
njoj realizuje njeno
opšte određenje (eîdos, vid, oblik).
Aristotel vrši sintezu ranijih principa: elejskog i
heraklitovskog; za one koji prihvataju
nepromenjivost bića ostalo
je nejasno samo bivanje; za one koji
prihvataju promenu kao nešto
očevidno ili joj ne mogu nači temelj (razlog)
ili je ne mogu objasniti
iz pojma o suštini bića (bivstva); Aristotel
stoga suštinu bića, samo
bivstvo, objašnjava kao nešto što se samo po
sebi (iz sebe)
realizuje, kao supstrat koji može da iz
mogućnosti pređe u
stvarnost i smatra da na taj način zadovoljava
i ontološke i
genetičke potrebe nauke; on razvija misao da
(Phys., I, 6) bivanje
ne može biti objašnjeno ni iz bića ni iz
nebića, niti iz njihove sinte-
ze, već da se ono može razumeti kao nešto što
je po svom
unutrašnjem biću, po svojoj biti sklono
razvijanju; pri tom, pojam
bivanja treba razumeti kao prelazno stanje iz
već nepostojeće u još
nepostojeće stanje supstrata kojem je taj
prelaz bitna
karakteristika.
Osnovni odnos materije i forme Aristotel razmatra s obzirom
na pojedinačne stvari, a s druge s obzirom na
to kako se
međusobno odnose i to tako što iz tog treba da
proistekne
razumevanje biti prolaznog. U svakoj
pojedinačno postojećoj stvari
materija i forma se nalaze u takvom odnosu da
ne postoji materija
bez forme niti forma bez materije. Upravo zato
na njih ne treba
gledati kao na samostalne moći koje na početku
postoje nezavisne
jedna od druge i koje se spajaju samo da bi
nastala pojedinačna
stvar; naprotiv: jedna te ista suština stvari
jeste materija (ukoliko
ona postoji kao sposobnost i razmatra se kao
mogućnost) i forma
(ukoliko je ona pri tom i stvarnost). Zato
nema ni čiste mogućnosti,
ni potpuno ostvarenih formi. Suština (ousía)
nije samo obična
mogućnost (dinámei) ili čista stvarnost
(enérgeia): već
pretpostavka što se nalazi u stalnom
ostvarivanju. Povremena
|
promena njenih stanja određena je stepenom
njenog realizovanja.
To što pripada samoj biti pojedine stvari i
što se u njoj realizuje
Aristotel određuje kao poslednju tvar (éshate hýle); postoji po sebi
građevinski materijal kao što postoji i ideja
kuće (u glavi
arhitekte) i tek delovanjem te forme na tvar
nastaje kuća.
Sasvim je drugačiji odnos među pojedinačnim stvarima; kad
jedna stvar čini tvar koja prima oblik a druga
obrazujuću formu, to
one, iako se nalaze u odnosu međudelovanja, ne
postoje nezavisno
jedna od druge; i samo spojene čine nešto novo
i pritom jedna od
njih je tvar (hýle) a druga forma (morphè, eîdos). U svim tim
slučajevima odnos materije i forme je
relativan tako što se jedno te
isto u jednom slučaju javlja kao forma a u
drugom kao materija za
formiranje višeg oblika.
Tako
nastaje nešto kao lestvica stvari pri čemu je jedna te ista
stvar tvar za obrazovanje viših a forma za
obrazovanje nižih
stvari; taj sistem mora imati i dole i gore
svoju granicu; dole se
mora nalaziti materija koja više ne može biti
forma, a gore forma
koja više ne može biti materija. Dole je prva
materija (próte hýle),
a gore čista forma ili božanstvo (tò tí ên eînai tò próton, pra-forma).
Kako je materija samo prosta mogućnost, ona i
ne može postojati
sama po sebi već uvek u spoju s nekom formom,
mada je ona
osnova za realizovanje svake pojedinačne
forme. Pojam najčistije
forme, kao apsolutne realnosti, isključuje sve
tvarno, sve što je
samo moguće i na taj način označava savršeno
bivstvo.
Aristotel nije do kraja odredio ta dva različita načina primene
sheme mogućnosti i stvarnosti, materije i
forme (za šta su potom
korišćeni i latinski pojmovi potentia i actus), ali se faktički njima
uvek koristio. Jedno od njih odgovara
organskoj a drugo tehničkoj
funkciji; jedino tako postaje jasno kako
mogućnost (dýnamis) i
stvarnost (enérgeia) po svojoj biti jesu
identični i javljaju se kao
različiti načini shvatanja ili kao različite
faze razvoja jedne te iste
biti (ousía) koja u sebi sjedinjuje tvar
(hýle) i oblik (eîdos) koji su
tu kao dve različite stvarnosti što jedna na
drugu deluju.
Prikazujući tvar kao nešto još ne sasvim
stvarno i u isto vreme kao
nenastalu, nepromenljivu osnovu (hypokeiménon,
substrat) svih
nastalih stvari i predstavljajući sistem ovih
poslednjih kao ne-
prekidni prelaz od mogućeg ka stvarnom,
konačno, određujući
božanstvo kao čistu stvarnost koja iz sebe
isključuje sve moguće -
|
Aristotelova filozofija slično platonovskoj
utvrđuje različite
stepene i oblike metafizičke realnosti.
Najniži oblik jeste materija i
odbacivši pri tom demokritovsko-platonovski
termin mè òn (ne-
postojeće), on joj priznaje pozitivan karakter
i smatra njeno
stéresis (odbacivanje negacijom) samo utoliko ukoliko
se u
apstrakciji misli lišena svake forme; najviši
stepen jeste završena
u sebi nepromenjena forma, koja odgovara
platonovskoj ideji ili
uzroku (aítia). Između materije i forme
stavlja čitav uzročno-
posledični niz stvari koje prenose kretanje sa
nižeg na viši nivo
realnosti. Tako, tim različitim stepenima
postojanja odgovaraju
različiti stepeni saznanja: materija kao amorphè (bezoblična),
ápeiron (beskonačna) i aóriston (nevidljiva) čini takođe
i aeídes
(nesaznatljivo) i agnóton (neosetljivo) (Phys., III 6; Met., IV, 4; VII,
10; De coelo, III 8). Božansko je predmet
najvišeg i najsavršenijeg
saznanja, pošto svako saznanje podrazumeva
formu (eîdos) i sušti-
nu (ousía), a bog je najčistiji oblik i prva
suština. Stvari koje
nastaju mogu biti saznate s obzirom na razvoj
njihovog oblika
(eîdos) iz tvari (hýle). Prelaz iz stanja
mogućeg u ono stvarno,
uslovljen delimično suštinom samih
pojedinačnih stvari a
delimično i uzajamnim odnosom, jeste kretanje, rađanje i bivanje.
Na taj način kretanje pripada samoj prirodi
stvari, i ono je večno,
bez početka i kraja (Phys., VIII, 1). Svako
kretanje (kínesis)
pretpostavlja s jedne strane pokretnu materiju
(načelo
mogućnosti) i s druge, pokretnu formu (svrha
delatnosti). Zato,
uzrok kretanja koji treba tražiti u biću
(Met., IX, 8) jeste pre svega
forma a stvarnost (enérgeia), koja omogućuje
proces nastajanja,
Aristotel naziva entelehijom (enteléheia). S
druge strane, kretanje
shvaćeno kao prelaz određuje se ne samo time
što treba da se
ostvari, nego i time iz čega treba da se
ostvari (hýle) a što je
predodređeno za promene noseći u sebi
mogućnost promene. Mada
se forma nalazi u tesnoj vezi sa svojom formom
i ima težnju da je
realizuje, ona je isto tako i mogućnost
ostvarenja svake druge
forme; zato je materija uzrok nesavršenstva i
slučajnosti u prirodi.
Aristotel u objašnjavanju kretanja razlikuje dve vrste uzroka:
formalne i materijalne; prvi su teleološki (ón
héneka, zbog čega) a
drugi mehanički (eks anánkes, iz neophodnosti); svrhovita
delatnost i prirodna neophodnost na isti način
jesu principi
|
bivanja. Platonovsko i demokritovsko tumačenje
prirode nalazi
sad izmirenje i odnosima materije i forme.
Aristotel ukazuje na četiri počela (arhái) za objašnjenje
kretanja: materija (hýle), forma (eídos),
pokretački uzrok (ehshoû) i
svrha (télos). Ali uvek se poslednja tri
suprotstavljaju prvom i ako
ponekad ta tri počela istupaju odvojeno u oblasti
pojedinačnih
pojava, oni obično obrazuju jedno počelo i
pritom bit stvari (eîdos)
jeste pokretačka sila (kinous) koja vodi
ostvarenju (télos). U tom
smislu počela kao svrhe bivstvo ili bit i
jeste entelehija; izrazi
enérgeia i enteléheia u
većini slučajeva kod Aristotela se koriste
sinonimno; određena razlika među njima, jedva
je i primetna.
Zahvaljujući toj suprotstavljenosti forme i
tvari, kao dve realnosti,
aristotelovsko učenje, uprkos svih napora da
se sve dovede u sklad,
dobija dualistički karakter koji antičko
mišljenje nije uspelo da pre-
vlada.
Kako
svako kretanje u svetu ima svoje relativno počelo u
pokretnoj formi, ova poslednja usled tog što
se spaja s materijom i
sama biva pokretna i to bi moglo da se odvija
u beskonačnost
(Met., XII 10) kad ne bi postojala, kao
apsolutno počelo (arché)
svakog kretanja, čista forma koja nije
svojstvo nikakve mogućnosti
i ne pripada nikakvom kretanju - božanstvo.
Ono, budući samo ne-
pokretno, uzrok je svakog kretanja - prvi
pokretač (próton kinoûn).
Večno, kao i samo kretanje, jedno i
jedinstveno, kao veza čitavog
sveta, nepromenjivo, ono stvara svo kretanje u
vasioni, ali ne
svojom delatnošću već time što sve stari teže
ka tom božanskom i
nastoje da realizuju večnu formu koja je
ostvarena u njemu. Kao
objekat tog kretanja, ono je uzrok svakog
kretanja. Suština boga je
imaterijalnost, potpuna bestelesnost, čista
apstraktnost - um
(noûs). On je mišljenje i za svoj sadržaj
(svoju materiju) može imati
sebe samog; on je mišljenje mišljenja (nóesis noéseos) (Met., XII, 9).
To samoposmatranje (theoría) jeste njegov
večni blaženi život. Bog
ništa ne želi i ništa ne stvara - on je
apsolutna samosvest. To je
razlog što će Aristotel svoju nauku o prvim
počelima nazvati teo-
logijom. Aristotelovo božanstvo ima sva svojstva
koja je Platon
pripisivao idejama i ono kao i Platonove ideje
ima transcendentni
karakter; na taj način Aristotel dovršava
Platonovo
imaterijalističko stanovište; mišljenje je
našlo svoj sadržaj u
samome sebi i hipostaziralo svoju samosvest
kao suštinu božanstva.
|
Priroda je za Aristotela živa veza svih
pojedinačnih bića koja u
svom kretanju ostvaruju svoju formu i u svojoj
celovitosti određuju
se čistom formom kao najvišom svrhom. Zato, po
mišljenju
Aristotela, postoji samo jedan svet, koji
deluje s postojanom
svrhovitošću kako u kretanju pojedinih stvari,
tako i u njihovim
odnosima. Ostvarivanje svrha odvija se uvek uz
pomoć kretanja
materije (kínesis ili metabolè, kretanje ili promena) a ono se sastoji
ili u promeni mesta ili u promeni svojsta, ili
u rastu.
Mada priroda (phýsis) nije kod Aristotela ni bivstvo, ni
pojedinačno bivstvujuće, ona se javlja kao
nešto jedinstveno, kao
svrhovita celokupnost živog telesnog sveta i u
tom smislu Aristotel
govori o delatnosti, o “svrhama prirode".
Zato u sklop učenja o
prirodi ulazi i učenje o duši, koja sama nije
telo, no, kao forma, ona
je pokretačko počelo; ali učenjem o prirodi
nisu obuhvaćena ona te-
la koja svoje poreklo ne duguju prirodi već čovekovoj
delatnosti.
Tumačeći dušu kao počelo samostalnog kretanja
pojedinačne
stvari, Aristotel joj pripisuje mnoštvo
funkcija (koje savremene
nauke smatraju fiziološkim); smatra da duša po
svojoj prirodi jeste
bestelesna što ne znači da nije povezana s materijom
kao
mogućnošću svoje delatnosti pa se i ne može
javljati kao nešto ne-
zavisno. Sve delatnosti duše obrazuju u čoveku
materiju za razvoj
njemu svojstvene forme - uma (noûs); ovaj nije
forma tela već
forma duše i potpuno je nematerijalan; um se
ne meša s telom; kao
čista forma on je nepromenjiv i nepodložan
patnji. Um ne nastaje
zajedno s telom (kao što je slučaj s životnim
funkcijama kod
životinja) već dolazi spolja kao nešto više,
božansko i zato jedino on
može preživeti smrt tela (De an. III, 5). Osnovna
delatnost uma je
mišljenje (dianoeîsthai) čiji predmet su
najviši principi koji su
izraz svakog bića i saznanja; kako umno
posmatranje može biti i
uzrok želje koja se izražava kao htenje, um
može biti i praktični.
Kada je reč o Aristotelovoj praktičnoj filozofiji, treba reći da je
po njegovom mišljenju cilj svakog ljudskog
postupka dobro koje se
ostvaruje njegovom delatnošću; samo dobro
jeste uvek sredstvo za
dostizanje najvišeg cilja - blaženstva, zbog
kojeg se i želi sve ostalo.
Savršenom blaženstvu pripadaju i telesna dobra
spoljnog sveta i
sreća, no to su samo sporedni momenti čije bi
odsustvo moglo biti
prepreka dostizanju punog blaženstva.
|
Zadatak uma je dvojak: s jedne strane njegov cilj
je saznanje a
s druge upravljanje željama i postupcima na
osnovu tog saznanja;
Aristotel razlikuje dianoetičke i etičke
vrline; bit prvih je viša i ona
se dokučuje umom kao čista delatnost forme;
dianoetičke vrline
pružaju plemenito, savršeno zadovoljstvo i
pomoću njih čovek
učestvuje u božanskom blaženstvu. Kao što
dianoetičke vrline ima-
ju svoje počelo u umu, etičke vrline imaju u
volji; zahvaljujući
njima praktični um vlada nad željama.
Kao
biće predodređeno za društveni život čovek tek u zajednici
može da dospe do svog savršenstva; prirodni
oblik tog zajedničkog
života je porodica a njegov savršeniji oblik
država. Kako etička
vrlina može u potpunosti da se razvije tek u
državnom životu,
država, mada ponikla i zbog zajedničke koristi
njenih građana, po
svom biću i pojmu jeste ostvarenje najvišeg
dobra za praktičnog
čoveka.
Mada
na početku Etike svu političku filozofiju (koju naziva i
filozofskom antropologijom) Aristotel određuje
kao politiku
(politikè) koju deli na etiku, kao učenje o
delovanju pojedinca i na
politiku (u užem značenju reči) kao učenje o
delatnosti cele
zajednice, ne treba misliti kako etika
utvrđuje ideal savršenog
pojedinca a politika pokazuje kako da se taj
ideal ostvari u
zajedničkom životu u državi; on smatra da se
čovek savršenije
ostvaruje u državnom životu no u ličnom
životu.
Na
taj način Aristotel deli etičko-teleološke poglede na državu s
Platonom, ali i ovde njegova teleologija nije
transcendentna već
imanentna; njegova država nije institucija u
kojoj će se ljudi
vaspitati za neki nezemni život, već dovršenje
zemaljskog života;
reč je o potpunom ostvarenju prirodnih
sposobnosti koje se nalaze
u ljudskoj prirodi. S druge strane, Aristotel
ne dozvoljava da čovek
bude tako uništen kao u Platonovoj
"državi": učešće u božanskom
blaženstvu - mudrosti (sophía) ostaje ono čime
se može naslađivati
pojedinac mada je zadatak državnog vaspitanja
da ga nauči kako
dianoetičkim tako i etičkim vrlinama. Može se
reći da, u krajnjoj
liniji, Aristotelovo učenje o državi čini
sredinu između platonovske
socijalne etike i individualne etike ostalih
škola, po čemu je i pos-
talo idealni izraz grčkog života.
|
Negde na sredini između praktičnih i poetičkih
nauka nalazi se
retorika; s jedne strane, ona se određuje kao
učenje o umetnosti
(téchne), a s druge, kao grana dijalektike i
politike (ili etike),
primena dijalektike u svrhe politike. Zadatak
besednika jeste u
ubeđivanju slušalaca pomoću verovatnih
stavova; zadatak retorike
je tehničko rukovođenje u različitim oblastima
gde se koristi save-
todavni, sudski i besednički govor; zato
glavni deo retorike čini
učenje o besedničkim dokazima, čemu su
posvećene prve dve
knjige Aristotelove Retorike.
Od lepih umetnosti
Aristotel pominje samo poeziju; ali kako je
Poetika do nas došla u njenom nepotpunom obliku, ne
treba
izvoditi zaključke ne samo o nekoj završenoj,
definitivnoj estetičkoj
teoriji, nego ni o nekom završenom učenju o
umetnosti. Osnovni
pojam estetike, pojam lepog, ostaje kod Aristotela
neodređen kao i
kod Platona i ne razlikuje se mnogo od dobra;
umetnost Aristotel
podvodi pod pojam podražavanja (mímesis), ali
to što sve
objašnjava koristeći se ovim pojmom nije čulna
pojava već
unutrašnja suština stvari, ne ono što se
faktički desilo već ono što
treba da se desi saglasno prirodi samog
predmeta, umetnički likovi
su tipovi (paradigme) opštih zakona; zato je
poezija vrednija i bliža
je filozofiji nego istorija. Na primeru muzike
Aristotel pokazuje
kako umetnost može biti višestruko korišćena:
može da služi za (a)
zabavu (paidía), za (b) moralno vaspitanje
(paideîa), za (c)
intelektualno zadovoljstvo (diagogè) i za (d)
očišćenje (kátarsis) i
svaka umetnost može biti korišćena na jedan od
ova četiri načina;
jasno, prosta zabava ne može biti krajnji cilj
umetnosti, a ostala tri
načina kazuju kako umetničko delo na
pojedinačnom primeru po-
kazuje očiglednim opšte zakone.
O
religiji Aristotel govori samo usput; njegova sopstvena
teologija je apstraktni monoteizam, koji
isključuje svako mešanje
božanstva u tok sveta; ako on i vidi u prirodi
nekakav cilj njene
delatnosti ili u čovekovom duhu nešto
božansko, u svakom slučaju
ostaje daleko od toga da uzrok pojavama vidi u
nečem
natprirodnom i u njegovom sistemu nema mesta
za sokratovsku
veru u proviđenje, čak i u tom obliku kakav se
može naći kod
Platona. Kod njega nema mesta ni vera u
posmrtni život; u
božanstvu vidi temelj kosmičkog poretka i
kretanja sveta, ali sve
|
pojedinačne pojave objašnjavaju se na čisto
prirodan način; ne
odbacuje postojanje boga, ali kod Aristotela
nema mesta obožava-
nju, nema mesta voljenju boga, očekivanju
ljubavi od boga ili neke
božije brige za čoveka. U religiji grčkog
naroda Aristotel je video i
nešto istinito: verovao je da nebo i zvezde
imaju božansku prirodu;
sve ostalo samo su mitske dopune koje filozof
izvodi iz ljudske
sklonosti antropomorfnim predstavama, ponekad
i iz političkih
razloga. U svakom slučaju, Aristotel nema
ništa protiv religije koja
se sačuvala u nekoj državi, niti smatra da ovu
treba reformisati,
kako je to nastojao Platon.
Posle Aristotelove smrti na čelo škole došao je njegov
dugogodišnji prijatelj i saradnik Teofrast (371-286) koji se za svog
dugog života, u mnogobrojnim radovima, dotakao
svih oblasti
filozofije, a zbog sačuvanih spisa iz oblasti
botanike bio je jedan od
najvećih autoriteta u toj oblasti tokom
čitavog srednjeg veka;
Teofrast je mnogo doprineo učvršćivanju škole
a nakon smrti joj je
ostavio i sopstveno imanje. Kao filozof bio je
na tlu aristotelove
filozofije, ali je nastojao da je dopuni i
samostalnim istraživanjima;
tako je, sa Eudemom, donekle proširio i
ispravio aristotelovsku
logiku; glavne izmene behu u pojedinim
razmatranjima učenja o
sudovima, u svođenju razlika u modalnom
suđenju na stepen
subjektivne verodostojnosti, u obogaćivanju
silogistike
hipotetičkim zaključcima. Teofrast je
razmatrao i neke teškoće u
bitnim određenjima Aristotelove metafizike,
posebno kad je reč o
uslovljenosti ciljom delatnosti prirode i o
odnosu sveta i prvog
pokretača; ne znamo kako je on razrešio te
teškoće, no u svakom
slučaju, zbog uočenih teškoća nije se odricao
Aristotelovog učenja.
Teofrast je izmenio Aristotelovo učenje o kretanju a imao je
primedbe na učiteljevo tumačenje prostora; u
većini slučajeva sledi
fiziku Aristotela a ponekad i štiti (protiv
stoika Zenona) učenje o
večnosti sveta; ljudsko mišljenje objašnjava
kretanjem duše;
iscrpno razmatra teškoće u razgraničavanju
pasivnog i aktivnog
uma; njegova etika je plod velikog poznavanja
ljudi.
Kada
je reč o muzici, Teofrast je smatrao da je muzika telesno,
odnosno, melodijsko kretanje duše, koje
nastaje u vezi sa
oslobađanjem od zala koja izazivaju afekti.
Kao i Aristotel,
Teofrast približava muzičko kretanje i kretanje
duše; može se reći
|
da za njega muzika i duša nisu samo bliske
jedna drugoj po svom
procesualnom karakteru, već su štaviše
identični. Teofrast
potpuno aristotelovski vidi u muzici
oslobađanje od raznih oblika
afekata; u protivnom, ona ne bi bila umetnost
već ponavljanje
procesa u našoj duši. Plutarh saopštava da
Teofrast kao počela
muzike izdvaja tri afekta: tugu, uživanje i
nadahnuće. Za Teo-
frasta se govori da je muzikom lečio razne
bolesti; svirkom na
flauti lečio je od ujeda zmije.
Pored Teofrasta treba pomenuti drugog Aristotelovog učenika:
Eudema sa Rodosa, koji je takođe predavao filozofiju, verovatno
u svojoj domovini; on je velike zasluge stekao
svojim
istoriografskim spisima; u svojim radovima bio
je toliko veran
učitelju da su ga neki doksografi smatrali
najvernijim Aristotelo-
vim učenikom. U logici je delio shvatanja s
Teofrastom, ali je u
fizici bio najbliži Stagiraninu; u oblasti
etike nije do kraja sledio
Aristotela već se približavao Platonu vezujući
etiku za teologiju;
unutrašnje jedinstvo svih vrlina Eudem nalazi
u ljubavi spram
dobrog i lepog radi njih samih.
Treći peripatetičar beše Aristoksen iz Tarenta; on je učio kod
Aristotela nakon što je prethodno muziku učio
u pitagorejskoj
školi. Svi njegovi glavni radovi bili su
posvećeni muzici i kao
muzičar-teoretičar smatra se glavnim
autoritetom u čitavoj antici
(kažu da je iz oblasti muzike Aristoksen
napisao 453 knjige).
Preciznost, dubina, prirodno-naučni empirizam
i metodičnost is-
traživanja približavaju ga Aristotelu, no
učenjem se udaljava od
njega; Aristoksenova etika je pitagorejska -
to je stroga etika
dužnosti. Aristoksen objedinjuje aristotelizam
i pitagoreizam;
učenjem o duši kao harmoniji tela vraća se
učenju pitagorejca
Simije koji nam je poznat iz Platonovog Fedona. Aristoksen je
poricao postojanje bilo kakve duše, čak i u
živom telu; kao što
natezanjem struna nastaje saglasno zvučanje
koje muzičari
nazivaju harmonijom, govorio je on, tako i u
telima u kojima se
sjedinjuje telesno i životni delovi nastaje
sposobnost osećanja (frg.
120).
Istovremeno, Aristoksen i njegova muzička škola razlikuju se i
od tradicionalne pitagorejske škole. Ovu on
napada zbog
proizvoljnosti i apriornosti i vraća se
istraživanju objektivnih
|
pojava i realnih datosti i na osnovu čulnih
utisaka izvodi zaključke
o stvarnosti, te nastoji da uspostavi
ravnotežu između doživljaja i
mišljenja u muzičkoj teoriji, pa je muzika
suprotna geometriji
(koja se zasniva samo na umnim zakonima).
Teorija muzike
shodno tome treba da se ograniči na jednu
posebnu oblast.
Aristoksen se ne zanima samo fizičkim
istraživanjima zvuka.
Svoje učenje o harmoniji gradi na ljudskom
glasu i to zato što je u
običnom govoru kretanje glasa neprekidno,
zbijeno /synechês/, tj.
neprimetno prelazi od jednog tona drugom, a
pri pevanju je
stupnjevito, tj. zadržava se na jednom ili
drugom tonu.
Ustanovivši ovu čisto strukturalnu razliku
Aristoksen apstrahuje
materijalnu prirodu glasa i zvuka kao i
promenljivu visinu tona
(koja je neizbežna pri pevanju) i stvara svoju
formalno muzikalnu
skalu na čistom slušanju prihvatajući za
minimalni interval diez
(1/4 tona) a za maksimalni 2 oktave s kvintom.
U
osnovu svog učenja Aristoksen lako ubacuje harmonično
zvučanje kvarte i kvinte a da ne postavlja
pitanje kakvi brojčani
odnosi leže u osnovi njihovog melodijskog
sazvučja. Interval u
jednom tonu ne postoji samostalno već samo kao
razlika između
kvarte i kvinte. Poluton je ono što je u kvarti
osim dva tona
(kvarta se sastoji iz dva tona i polutona).
Oktava u tom slučaju
ima šest punih tonova. Na taj način Aristoksen
izvodi sve odnose
iz kvarte i kvinte i tamo gde je to moguće
između la- i re-diez /1/4/
sluša harmonski interval (kvintu) ne obraćajući
pažnju na
minimalne razlike i stupa u oblast
izravnjujuće temperacije kako
se ona primenjuje u savremenoj muzici.
Za
Aristoksena muzika je sredstvo društvenog obrazovanja i
služi za vaspitanje muževne blagorodne
prirode. Čovekova priroda
vidi se kao odraz kosmičke lepote i kosmičkog
poretka. Muzika
može delovati stoga što je sama prožeta
lepotom i poretkom.
Nadalje, ako opijanje vodi u rastrojstvo,
muzika "blagodareći
svojstvenom joj poretku i simetriji"
deluje obratno na čoveka i
umiruje ga; zato su Grci muziku koristili kao
lek i ona može da
čuva polis regulišući ga kao socijalni
organizam.
Ono
što ovde treba reći jeste uloga terce u Aristoksenovoj
muzičkoj teoriji. Opšte je poznato da antika
tercu nije smatrala
|
prijatnim intervalom kao što
je takvima smatrala kvartu, kvintu i
|
oktavu. Takvo mišljenje zastupa i Aristoksen,
ali je njegova
pozicija prilično složena. Aristoksen je
predložio da se pitagorejski
niz tonova zameni podelom čiste kvarte na pet
jednakih
polutonova. Praktično, to odgovara savremenom
temperovanom
nizu (čista kvarta jednaka je 498 centi;
498:5=99,6); čini se da ovde
imamo prvi pokušaj osporavanja pitagorejskog
reda i to
najverovatnije zbog žestine zvučanja
izolovanih pitagorejskih terci
i sekstina. Razvio se žestoki spor o osobinama
oba sistema među
sledbenicima Pitagore (kanoničari) i
sledbenicima Aristoksena
(harmoničari). Kako je u Grčkoj tad negovano
jednoglasje,
izražajne mogućnosti intoniranja melodije koje
je omogućavao
Aristoksenov pristup, nisu došle do izražaja
pa su pitagorejci bili
pobednici. Uprkos tome, Aristoksen ne samo da
je osnovao
sopstvenu grčku muzičku nauku, već ga možemo
smatrati
teoretičarem muzike u savremenom smislu i
utemeljivačem čitave
zapadne filozofije muzike. Kao osnovni
muzičko-teorijski doprinos
Aristoksena treba videti ideju o promenljivom
položaju osnovnog
tona pri promeni skale, o njegovom
nepromenljivom položaju
unutar sistema i pojam o apsolutnoj visini
tona. Aristoksen je
podrobno opisao sistem transponovanja sazvučja
(tónoi) kojih je
kod njega bilo 13: hipodorski, hipofrisijski,
dorski itd. Aristoksena
neki istraživači smatraju i prvim autoritetom
u oblasti
temperacije, ali pokušaji da se Bah dovede u
vezu s Aristoksenom
nemaju osnova. Pod uticajem mlađih
pitagorejaca Aristoksen je
dušu video kao harmoniju tela i poricao je
njenu besmrtnost; u
tome mu je bio blizak Dikearh iz Mesine koji
se znatno udaljavao
od Aristotela dajući prednost praktičnoj nad
teorijskom filozofijom.
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
Comments
Post a Comment