Atomizam

Da bi se izbegle konsekvence Empedoklovog učenja o četiri elementa moglo se ili tvrditi da su sva kvalitativna određenja počela (što je smatrao Anaksagora), ili tvrditi da nijedan od tih kvaliteta nije počelo. Ovaj drugi put izabrali su atomisti koji su empirijsko postojanje objašnjavali mnoštvom nepromenljivih bi- ća/suština ali su pritom sve kvalitativne razlike u svetu sveli na kvantitativne.      Učenje atomista se obično izlaže zajedno s dosofističkim sistemima; to se čini polazeći od toga što nema nikakvih pouzdanih svedočanstava o njenom rodonačelniku Leukipu (koji je savremenik Zenona, Empedokla i Anaksagore), već da o atomizmu znamo na osnovu toga kako ga je izložio Demokrit (koga od Leu- kipa dele četiri decenije i koji je savremenik Sokrata a u starosti i Platona). Tako se i može objasniti činjenica da je osnovna atomistička misao nastala kao metafizički postulat iz heraklitovsko-parmenidovskog postavljanja problema, a da je izvođenje, kakvo imamo kod Demokrita, bilo moguće samo na osnovu sofističkih teorija (posebno Protagore). I dok je učenje Leukipa pre jedna metafizičko-fizička teorija u duhu njegovih savremenika Empedokla i Anaksagore, Demokritovo učenje već liči na sistem kakav imamo kod Platona. To je i razlog što treba razlikovati metafizički smer Leukipa od Demokritovog učenja koje je uveliko zahvaćeno subjektivističkom problematikom u grčkom mišljenju. Leukip iz Eleje (ili Abdere, ili Mileta, oko 450), učenik Zenonov, prvi je zastupao atomističko učenje; nalazeći se pod uticajem elejaca, smatrao je da bivstvovanje isključuje svako nastajanje i nestajanje kao i svaku kvalitativnu promenu te se po njegovom mišljenju bivstvovanje podudara sa supstancijalnošću (ón sa pléon, tj, postojeće sa puninom). Zbog tog identiteta Parmenid je bio prinuđen da negira realnost praznog prostora a isto tako i realnost mnoštvenosti i kretanja. Ali, ako su mnoštvo i kretanje, kao što to ističe fizika, realni, tada i naučno shvatanje sveta stvari što nas okružuju treba da bude moguće, a najbolje bi bilo kad bi se kao moguće pretpostavilo nepostojeće, praznina (tó kenòn) kao nešto što je ipak, na neki način, postojeće. Postojanje praznog prostora koje su svi osporavali (Zenon, Anaksagora) jeste karakteristična crta atomističkog učenja. Leukip to čini stoga da bi dobio mogućnost da opravda mnoštvenost i kretanje postojećih stvari; to je način da se empirijski svet uzdigne iz praznine i iz punine koja se kreće u njoj, iz "nepostojećeg" i iz mnoštva "pos- tojećih stvari". Hipotetičku fiziku Parmenida sad nasleđuje kategorička, a problematičku asertorička i apodiktička. Ipak, da bismo bolje razumeli Leukipa, dobro bi bilo navesti sam izvor na koji se svi pozivaju; opet je to Diogen iz Laerta: Leukip je smatrao "da je sveukupnost stvari beskrajna i da se sve pretvara jedno u drugo a da je vasiona praznina prepuna tela. Svetovi nastaju pa- danjem tela (atoma) u praznom prostoru i mešanjem jednih s drugima. Njihovim kretanjem, pošto se nagomilavaju, nastaje tvar zvezda. (...) On je prvi postavio atome za počela" (D. Laert., VIII 6, 30). Dakle, Leukip je, po mišljenju Diogena, prvi odredio atome kao počela; po njegovom mišljenju vasiona je beskrajna: jedan njen deo je ispunjen a drugi je prazan prostor; to on naziva elementima iz kojih nastaju svetovi, neograničeni po broju, i svetovi se ponovo raspadaju na elemente.     Odstupivši od parmenidovskog pojma bivstvovanja a s namerom da objasni mnoštvenost i kretanje, Leukip se pridržava ne samo nepromenljivosti (nenastalosti i nepropadljivosti) već i kvalitativne jednorodnosti sveg postojećeg. Nasuprot Enpedoklu i Anaksagori, Leukip uči da sve mnoštvo bivstvujućeg jeste jedno- rodno po kakvoći, a kakvoća (kao i kod Parmenida) je kod njega apstraktna, u suštini lišena kakvoće, dakle telesnost, punina (tó pléon). Tako se, po uzoru na elejce, svaka razlika odjašnjeva prodiranjem nepostojećeg u postojeće, te za Leukipa, s jedne strane, razlike među pojedinim postojećim jesu samo razlike u svojstvima kojima su oni "ograničeni" "nepostojećim" praznim prostorom, tj. kvantitativno se razlikuju oblikom, veličinom i kretanjem, a s druge strane, svako nepromenljivo bivstvujuće treba da se zamišlja kao identično samome sebi, kao potpuna, nerazoriva, nedeljiva tvar. Zato je Leukip smatrao da se pokretno bivstvovanje u praznom prostoru sastoji iz bezbrojnog mnoštva malih, nedeljivih tela koja je nazvao atomima (atómoi). Svaki od tih atoma, kao i bivstvovanje kod Parmenida, nije nastao, prolazan, promenljiv, deljiv, već je jednorodan sa sobom i svim ostalim bićima. Parmenidovo jedinstveno svetsko bivstvovanje raz- drobljeno je na beskonačno mnoštvo malih prastvari koje, da nisu razdeljene praznim prostorom, obrazovale bi jedinstveni elemenat u duhu Empedokla, odnosno apsolutno jedno, lišeno kvaliteta, kao što je to kod Parmenida.     Na taj način Leukipovo učenje odlikuje se jednostavnošću i krajnje je konsekventno kad se hoće protumačiti pojavni svet; ovde ipak treba istaći da atomistika (važna za kasniji razvoj prirodnonaučne teorije) nije nastala na tlu iskustva i posmatranja, već iz apstraktnih metafizičkih pojmova a s namerom da se objasni postojeći svet.     Atomistička filozofija nije samo pokušaj transformisanja metafizike elejaca s namerom da se objasni priroda nego i posledica nastojanja da se uzrok kretanja ne traži u sili nezavisnoj od tvari, već razmatra prostorno kretanje kao svojstvo tvari. Mada je ta stvarnost jednorodna u svim atomima, ona se kvalitativno ne menja već u sopstvenoj biti poseduje kretanje (kínesis). Sve jedno da li se pod tim kretanjem ima u vidu težina koja deluje odozgo nadole ili neko haotično kretanje, bitno je da to kretanje atomisti misle kao bezuzročno kretanje koje se treba razumeti samo po sebi i u tome treba videti sintezu Heraklita i elejaca: svi jednorodni elementi bića misle se kao nepromenljivi ali tako što se sami po se- bi nalaze u neprestanom kretanju.     Atomisti nastoje da objasne svet pomoću atoma koji se od iskona kreću u praznom prostoru. Leukipu verovatno pripada i mehanicistički deo atomističkog učenja o tome kako sve nastaje iz mehaničkog sudara atoma koji se nalaze u vihoru. Odgovor na pitanje: kako iz tih kombinacija atoma nastaju različita empirijska svojstva, tj. kako kvalitativna svojstva prelaze u kvantitativna, najverovatnije pripada Demokritu za šta je ovaj metod mogao naći tek kod Protagore. Leukip je najverovatnije nastanak kvalitativnih iz kvantitativnih svojstava isticao kao metafizički postulat, a možda je, kao i Empedokle (koji je iz mešavine četiri elementa izvodio sve ostale oblike tvari), empirijske stvari, sastav- ljene iz atoma, nastojao da razlikuje po obliku i veličini; u svakom slučaju nejasan je njegov prelaz (ako ga je i načinio) od metafizičkog zasnivanja učenja o atomima na njegovo fizičko obrazlaganje.