Demokrit

Na najvećeg prirodnjaka antičkog doba Demokrita iz Abdere (460-353) uticala je Leukipova škola, verovatno u vreme kad je toj školi pripadao i Protagora koji je bio dvadesetak godina stariji od Demokrita. Osetivši sklonost za prirodnjačka istraživanja Demokrit je otišao na dugogodišnji put: pet godina je bio u Egiptu (gde uči geometriju), upoznao je veći deo tadašnje Azije, bio je kod Haldejaca u Persiji, zatim na Crvenom moru, kod gimnosofista (indijski učitelji mudrosti koji su živeli asketskim životom i pripadali svešteničkoj kasti bramana) u Indiji, potom u Etiopiji. U Abderu se verovatno nije vratio pre 420. godine pre n. e.     Demokrit je sav svoj život posvetio istraživanju, ali nije postao ni poznat ni slavan; Sokrat ga u Atini nije zapazio, a Platon ga nigde ne pominje, najverovatnije stoga što su se u vreme sofista i Sokrata Atinjani krajnje ravnodušno odnosili prema prirodnjačkim istraživanjima. Demokrit je poznavao Leukipa i Protagoru, bilo mu je poznato i učenje elejaca kao i sva učenja ostalih istraživača prirode a što se vidi po njegovom filozofskom sistemu. Učenje pitagorejaca o brojevima bilo mu je strano a eventualno druženje s njima ticalo se najverovatnije samo matematike; pred kraj života družio se najviše s lekarom i prirodnjakom Hipokratom. U svakom slučaju, može se reći da je Demokrit bio dobro upoznat s ranijim filozofijama prirode, premda su za izgradnju atomističkog sistema još od veće važnosti bila njegova sopstvena prirodnjačka istraživanja, kao i teorija opažanja koju je našao kod Protagore. Ostali sofisti teško da su imali veći uticaj na Demokrita - bili su suviše daleko od njegovih metafizičkih i prirodnjačkih interesovanja ali okolnosti u kojima je izgrađivao svoju antropolo- giju ukazuju da je bio zahvaćen i duhom svog vremena: premda je u vreme dominacije subjektivnog smera u nauci Demokrit bio vatreni pobornik kosmološke metafizike a uvodeći u nju nove elemente i njenim poslednjim predstavnikom; to je osnovni razlog što njegov veliki savremenik Sokrat nije na njega ostavio nikakav uticaj.     Demokrit je pisao mnogo i premda nam njegovi spisi najvećim delom nisu sačuvani, iz njihovog popisa možemo zaključiti da su oni kasnije podeljeni na one iz oblasti matematike i medicine, metafizike i fizike, fiziologije i psihologije, teorije saznanja i etike, estetike i tehnike. Njegovi radovi bili su u stara vremena hvaljeni ne samo zbog bogatstva sadržaja, već i zbog savršenstva forme i jasnosti izražavanja; poredili su ga sa Platonom i drugim velikim autorima. Za razliku od Platona, čiji su nam dijalozi sačuvani u svom punom sjaju, Demokritovi radovi su izgubljeni između III i V stoleća n. e. i stoga nismo u mogućnosti da imamo ni približan uvid u njegovo delo.     Metafizički temelji Demokritovog atomističkog učenja nalaze se kod Leukipa: postoji prazan prostor u kome se kreću bezbrojni kvalitativno istorodni, ali po obliku i veličini različiti atomi čijim spajanjem i razdvajanjem se objašnjava svako postojanje. Kretanje se pretpostavljalo samo po sebi ali promena svojstava percipiranih stvari i njihova promena Leukipu je bila neshvatljiva kao i elejcima. Te probleme Demokrit je nastojao da reši pomoću protagorovske teorije opažanja. Čulno opažena svojstva stvari rezultat su kretanja; ona ne pripadaju stvarima već su načini predstavljanja određenog bića koje te stvari opaža, te svojstva ne pripadaju realno biti stvari. Nasuprot apsolutnom biću, nasuprot atomima i prostoru, svojstva poseduju samo relativno postojanje. To relativno postojanje načina opažanja treba da bude izvedeno iz apsolutnog; drugim rečima: svet Heraklita treba izvesti iz sveta elejaca. Sve relativne prolazne pojave već je priznavao i Protagora kao subjektivne; objektivni je za Demokrita bio telesni svet i prostor, a kada je hteo da subjektivne pojave izvede iz kretanja atoma, tada se atomistika pretvarala u materijalizam. To pokazuje da Demokrit nije izmenio kosmološke osnove atomizma, ali brižljiva razrada antropologije koju ne možemo pripisati Leukipu, Demokritovo je delo.     Ujedinjujući princip atomizma koji je razvio Demokrit, bio je u primeni pojma mehaničke nužnosti na prirodu i on ga naziva nužnošću (anánke), ili u duhu Heraklita - sudbinom (heimarmêne). Sve što se stvarno zbiva objašnjava se mehanikom atoma: prvobitno, oni se međusobno sudaraju, trpe pritisak i udarce što za posledicu ima njihovo spajanje i razdvajanje što se manifestuje kao nastajanje i nestajanje svih stvari. Tako se objašnjava sve što postoji: nema ničeg što bi postojalo a da nije posledica mehaničkog delovanja i time se odbacuje svako teleološko tumačenje a što za posledicu ima tvrđenje da organizacija organizama nije svrhovita.     Atomi se međusobno razlikuju oblikom (schêma, idéa) i njih je beskonačno mnogo; različiti oblici su posledica različite veličine, ali u svakom slučaju, atomi su toliko mali da su čulno nevidljivi. Oni se odlikuju kretanjem i u praznom prostoru se kreću bez ikakvog reda, ali, tamo gde se skupljaju i gomilaju pod njihovim uticajem nastaje vrtlog, u kome se međusobno sudaraju, i kružeći u svim mogućim pravcima, odvajaju se tako što se slični približuju sličnima: teži i manje pokretni skupljaju se u sredini a lakši i pokretljiviji udaljuju se ka periferiji; za stvaranje pojedinih predmeta neophodni su još red i položaj atoma. Svojstva stvari određena su njenim prostornim oblikom, težinom i čvrstinom. To su prvobitna primarna svojstva (kako bi rekao Dž. Lok) i ona se nalaze u stvarima po sebi. Sva ostala svojstva su prisutna u stvari u onoj meri u kojoj ona deluje na bića koja je opažaju. Ta druga, sekundarna svojstva ne pripadaju biti stvari i u njih Demokrit ubraja boju, ukus, temperaturu a njihovu subjektivnost je dokazivao time što jedan isti predmet može različite utiske da proizvodi kod različitih lica.     Učenjem o subjektivnim čulnim svojstvima Demokrit je pod uticajem Protagore ali se od ovog razlikuje time što smatra da je uprkos relativnosti čulnih opažaja moguće saznanje apsolutne stvarnosti; stvarnost (i time je on blizak pitagorejcima) čine prostor i geometrijske telesne forme.     Glavni elemenat kod Demokrita je vatra. Vatra je najsavršenija jer je najpokretnija i sastoji se iz najsitnijih atoma koji su glatki i okrugli; vatra je princip kretanja organizama i materija duše jer je kretanje atoma vatre psihička delatnost. To omogućuje Demokritu da izgradi materijalističku psihologiju koja se potom pokazuje kao temelj teorije saznanja i etike. Ovo Demokritovo učenje o vatri ima poreklo kod Heraklita, ali u to vreme vatra ima ono značenje koje je Anaksagora pripisivao noûs-u (umu). Kako je vatra najpokretniji elemenat koji svoje kretanje prenosi na teže elemente, jasno je da su, po shvatanju Demokrita, duša i razum rasprostrti po čitavoj vasioni, da su božanski, kako ih on još nazi- va, ali da nisu još i duša sveta (što nalazimo tek kod stoika).     U fiziološkom smislu Demokrit je smatrao da su atomi duše rasprostrti po čitavom telu (on je čak između svaka dva atoma druge vrste stavljao po jedan atom vatre), da raznim delovima tela odgovaraju po veličini i kretanju različiti atomi duše pri čemu razne psihičke funkcije imaju u telu i razna sedišta: centar miš- ljenja je mozak, snažnih duševnih kretanja - srce, a opažanja i percepcije pojedinih organa - jetra. Atomi vatre se u telu održavaju disanjem te prestankom disanja dolazi do uništenja psihičkog života. Tako se smrću rasejava i duhovna individualnost čoveka.     Za Demokritovu psihologiju je karakteristično da se sav duševni život sa svim njegovim kvalitativnim sadržajem svodi na kvalitativne razlike u kretanju atoma. Realnost duševnog života svodi se na kretanje atoma pa se kao zadatak javlja ukazivanje na različite načine kretanja atoma koji čine istinsku bit različitih psihičkih funkcija. Kako je delovanje stvari u času opažanja moguće samo doticanjem, opažanje može biti objašnjeno samo kao dodirivanje, kao prodiranje malih atomskih čestica koje dolaze s površine tela u naše čulne organe gde izazivaju treperenje atoma vatre čije kretanje i jeste osećanje. Demokrit ovu teoriju razvija na primeru vida i sluha i kad je reč o viđenju slika koje se odvajaju od tela i kroz prostor dolaze do onog koji telo posmatra, on te slike naziva telesnim predstavama (eidola).     Kada je reč o vrednosti saznanja, Demokrit se opet približava Protagori time što tvrdi da stanje kretanja izazvano u nekom organu od strane nekog predmeta ne zavisi samo od njegovog delovanja, već i od samostalnih pokreta atoma vatre u onom ko oseća i u tome bi bila i subjektivna komponenta čulnog opažanja, što bi značilo da je nemoguće da se dospe do istinskog saznanja. Zato je i moguće doći samo do kvalitativnih određenja tih opažaja, kao što su boja, ukus ili temperatura, ali ne i o predstavi samih atoma i o njihovom spoju i praznom prostoru. Zato Demokrit kaže kako nam se nešto "po mnjenju čini slatko i po mnjenju gorko, po mnjenju toplo i po mnjenju hladno, po mnjenju obojeno, a u stvar- nosti atomi i praznina" (Sext. Emp., VII 135). Čulno iskustvo je lišeno objektivne istine i pruža samo tamni pogled na stvarnost: istinsko saznanje, opažanje atoma u praznom prostoru nedostupno je našim čulnim organima i zato se istini možemo približiti samo mišljenjem; stoga se istinsko saznanje tiče prostora i u njemu mogućih matematičkih odnosa.     Ali, kako mišljenje koje saznaje istinu svih stvari nije ništa drugo do kretanje atoma, ono je identično osećanju; mišljenje, kao i sve kretanje mora imati neki mehanički razlog, pa Demokrit zaključuje da mišljenje (nóesis) kao i osećanje (aísthesis) pretpostavlja prodiranje u telo telesnih predstava (eídola) iz spo- ljašnjeg sveta.     Demokritova etika kao i psihologija temelji se u njegovoj teoriji saznanja; osećanja i želje su rezultat kretanja atoma vatre. Blaženstvo (eudaimoniá) je cilj (télos) čovekovog života i da bi se ono postiglo neophodno je da se pravi razlika između mnjenja i istine. Čulna zadovoljstva obmanjuju a istinite su samo duhovne radosti i to pre svega stoga što nagla, žestoka kretanja (u stanju uzbuđenosti) narušavaju ravnodušnost duše (tj. atoma vatre), pa nežno kretanje misli vodi istinskom zadovoljstvu.     Čulna zadovoljstva su za Demokrita bila relativna, ona imaju pojavnu vrednost i ne pripadaju prirodi, te nemaju apsolutnu vrednost, već kao i opažanje, različita su kod raznih individua i zavise od njihovog privremenog stanja. Zato je svako zadovoljstvo uslovljeno prekidanjem nezadovoljstva i zato je istinsko blaženstvo u spokojstvu duše, njeno dobro raspoloženje.     Na taj način Demokritova etika doseže visine Sokratove etike: i Demokrit dostojanstvo čoveka dovodi u najtešnju vezu s intelektualnim usavršavanjem i osnovu lošeg vidi u nerazvijenosti intelekta; zato se sreća ne traži u spoljašnjim dobrima već u saznanju, u harmoničnom načinu života, a što je moguće samo u umerenosti i samoograničavanju, i zato, po Demokritovom shvatanju, moralno dostojanstvo čoveka nije određeno samo postupcima već i namerama, a istinsko blaženstvo jeste u spokojstvu čoveka u samom sebi u odricanju od čulnih želja i u uživanju u duhovnom životu, jer, kako Demokrit kaže: "Svet je pozornica, a život dolazak na nju: dođeš, vidiš, odeš" (Diels, B 115).     Kada je Demokrit završavao svoj metafizički i prirodnjački sistem i do kraja izveo svoju materijalističku psihologiju, grčka filozofija se uveliko kretala drugim putem i svoj puni izraz imala u Platonovom etičkom i političkom učenju. Tako su isti elementi koji su uticali na formiranje Demokritove filozofije, pod uticajem Sokrata i njegove dijalektike, dobili sasvim drugu interpretaciju; i ovde je reč o odlučujućem uticaju Heraklita, Parmenida, Pitagore, Anaksagore, Filolaja i Protagore, ali tu se u središte ispitivanja stavlja saznanje do kojeg se dolazi uz pomoć pojmova.