Empedokle

Prvi i najneuspeliji pokušaj sinteze koju smo ovde govorili nalazimo kod Empedokla iz Agrigenta (Sicilija) (490/484- 430/424), prvog Doranina u istoriji filozofije. On direktno polazi od Parmenidovog stava da ne može biti nastajanja i iščezavanja, ali istovremeno nastoji da objasni činjenicu nastajanja i nestajanja i objašnjenje vidi u tome da svako nastajanje treba shvatati kao spajanje a svako nestajanje kao razdvajanje; te osnovne elemente naziva korenima svega; još uvek nije koristio izraz stihija (stoicheîa, elemenat). Elementima pripadaju svojstva (predikati): neponiklost, neprelaznost, neizmenjivost, oni su večno bivstvovanje a raznovrsnost i smena pojedinih stvari treba da se objasni kretanjem u prostoru gde se ti elementi mešaju jedan s drugim u različitim odnosima.     Empedoklu pripada prvenstvo u tome što uvodi pojam elementa kao pojam o jednorodnoj stvari kvalitativno nepromenjivoj i do koje se dolazi samo promenom stanja kretanja i mehaničkim delenjem. Do tog pojma on je došao nastojeći da

Parmenidovu ideju o bivstvovanju učini pogodnom za objašnjenje

prirode. Daleko manje sreće je imao u određivanju koja su to četiri elementa; polazeći od tradicije imenovao je: zemlju, vodu, vazduh i vatru. Voda, vazduh i vatra igrali su važnu ulogu kod Jonjana, zemlja se javlja u hipotetičkoj fizici elejaca, a kako je Empedokle vatru suprotstavljao trima ostalim elementima, to podseća na heraklitovski pokušaj da se očuva dvojstvo. Konačno, kako je Em- pedokle bio odista i interesantna pojava, lekar i pesnik, ova četiri elementa mogu se zamisliti i pesnički: postoji zemlja kojom hodamo, okružena vodom, nad njom je vazduh a dalje, na nebeskom svodu - sjaj zvezda.     Problem koji je odmah iskrsao pred Empedokla glasio je: kako različiti kvaliteti pojedinih stvari nastaju iz mešavine ova četiri elementa; na to on verovatno nije mogao ništa da kaže. Empedokle je naglasak stavljao na proces spajanja i razdvajanja, jer što je više pomenutim elementima pripisivao karakter elejskog bivstvovanja, tim je manje u njima samima uspevao da nađe osnov kretanja u kome su oni morali biti po njegovoj teoriji spajanja i razdvajanja.     Kao čista nepromenljiva bivstvovanja elementi ne mogu da se kreću već mogu samo da budu pokretani; zato je za objašnjenje sveta bilo neophodno da teoriji o četiri elementa budu dodate i pokretačke sile. U tome se zapravo vidi razlika koja postoji između Empedokla i hilozoizma Milećana. Empedokle je prvi mislilac kod koga su razdvojeni sila i tvar; ako je i uveo taj dualizam, ovaj još uvek nema naučno-apstraktnu već mitsko-poetsku formu pošto je on kao svetske sile koje uzrokuju spajanje i razdvajanje imenovao ljubav i mržnju.     Mitski i poetski karakter tih sila ne ogleda se samo u njihovim nazivima, već u tome što njihova predstava nije dospevala do potpune pojmovne određenosti, nego se mešala s čulnim slikama. Kod Empedokla ostaje nejasno delovanje pomenutih dveju sila kao i njihov karakter, jer one ne samo da su sile spajanja i razd- vajanja, već, istovremeno, i uzroci dobra i zla. Na taj način Empe- dokle je nastojao da objasni sâmo bivanje i da zadovolji heraklitovski zahtev da u svetu postoji kružni tok u kome stvari periodično nestaju i iznova se rađaju. Četiri elementa delovanjem mržnje (neîkos) potpuno se razdvajaju a delovanjem ljubavi (phylótes) dospevaju u stanje potpunog prožimanja. Tako kružni tok sveta ima četiri faze: (a) neograničena vlast ljubavi i potpuno sjedinjenje svih elemenata što Empedokle naziva lopta (sfaîros), jedno (to hen) ili bog (théos); (b) proces postupnog razlaganja koji je posledica delovanja mržnje; (c) apsolutna razdvojenost sva četiri elementa kao posledica potpune vladavine mržnje; (d) proces postupnog ponovnog mešanja elemenata usled prevage ljubavi. Svet pojedinačnih stvari postoji samo u drugom i četvrtom slučaju (b, d) i odlikuje se suprotnošću i borbom između načela spajanja i razdvajanja; ovde je vidan uticaj Heraklita - reč je o svetu ispunjenom polemosom; ali u preostala dva slučaja (a, c) imamo jedno akosmičko tumačenje sveta u duhu elejaca.