Johan Volfgang Gete

Johan

Volfgang Gete (28. avgust 1749. - 22. mart 1832.) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. veka i početkom 19. veka Autor "Fausta" i "Teorije boja" širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela bila su inspiracija za mnoge muzičke i dramske komade.

Gete je rođen u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj. Njegov otac bio je važna i poštovana ličnost, a majka Katarina, ćerka tadašnjeg gradonačelnika Frankfurta. Zahvaljujući njoj, od rane mladosti je imao značajne veze a uglednim ličnostima u gradu. Od osmoro dece, preživeli su samo Gete i njegova sestra, Kornelija.

U mladosti je, pored uobičajenih predmeta, Gete posebno učio latinski, grčki, francuski i engelski jezik, a takođe je imao i posebne časove plesa, jahanja i mačevanja. U ovom periodu, majka mu je usadila ljubav prema lutkarskom pozorištu.

Studije su išle traljavao, a on je umesto prava „studiro život". Usled takvog načina života, u ovom periodu je nekoliko puta bolovao od polno prenosivih bolesti. Tako se i na jesen 1768. godine vratio na kućno lečenje, gde su ga negovale majka i sestra. Kao i obično, tokom oporavka padao je u samokritičko raspoloženje i zanimao se za religioznu mistiku. Sada se zainteresovao i za alhemiju, astrologiju i okultnu filozofiju, a svaka od ovih nauka ostaviće svoj upečatljiv trag u njegovom najpoznatijem delu - Faustu. 1770. godine otac gubi strpljenje i šalje ga u Strazbur da konačno dovrši svoje studije. Iste ove godine objavio je svoju prvu zbirku poezije, ali anonimno. Ovo je period kada mnogo stvara, ali većinu svojih dela spaljuje.

U Strazburgu upoznaje Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Herder je pobudio u njemu zanimanje za Šekspira, kao i za narodno stvaralaštvo. Francuska vlada Geteu nudi posao, ali on ga odbija, jer želi da ostane „originalni genije".

Pod uticajem Herdera, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Nakon diplomiranja, uklapa se u pokret Sturm & Drang. 1771. godine radi u Frankfurtu kao advokat; gde izdaje i književni časopis Gec fon Berlinhingen. 1772. godine odlazi, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice Šarlote Buf. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog poznanika Jeruzalema, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman. 1774. godine izdaje prman Jadi mladog Vertera, koji postiže svetsku slavu.

Gete ovim romanom stiče ogromnu popularnost, a mladi širom Evrope slede Verterove stope. Zbog toga crkva optužuje Getea da opravdava i propagira samoubistvo, koje hrišćanska nauka zabranjuje i smatra jednim od najvećih grehova. Ali i veliki broj kritičara poriče umetničku vrednost njegovih radova. Kritikuju ga kao prostog podražavaoca grčke antike, kao propagatora nemorala, koji je potpuno ravnodušan prema opštim društvenim i političkim prilikama, a neki mu, čak zameraju da ne zna ni sopstveni maternji jezik.

I u godini koja prethodi Geteovoj smrti, K. Imerman u pismu Ludvigu Tiku, piše: "Moje je mišljenje da oblast prave poezije počinje tek tamo gde Gete (sa malim izuzecima) prestaje." Završava Geca. Iste godine se veri sa Elizabet Šeneman (Lili njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, otišao je 1775. u Vajmar, gde je obavljao niz političkih poslova a na posletku je postao vojvodin glavni savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Vajmar postaje značajno duhovno stecište Nemačke. Upoznaje Šarlotu fon Štajn kojoj posvećuje 1700 pisama. Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i upravljao vojvodskim pozorištem Vajmara. U to vreme je završio Egmonta, pretočio u stihove Ifigeniju i započeo Torkvata Tasa. Učestvovao je u ratu protiv Francuske, i u narednom periodu sklopio prijateljstvo sa Fridrihom Šilerom, koje je potrajalo sve do Šilerove smrti, 1805. 

U godini kada se rodio jedan od najvećih nemačkih liričara 19. veka, Hajnrih Hajne, Gete piše roman „Herman i Dorotea" (1797) u kojem opisuje idilu nemačkog gradića, u pozadini Francuske revolucije. Stare vrednosti su uništene, sva dotadašnja merila su pokolebana, a Gete nudi nove ideale koji se ogledaju u vraćanju praprirodnim vrednostima.

Dve godine po smrti Imanuela Kanta, začetnika nemačke klasične filozofije, francuske trupe 1806. godine prodiru na teritoriju Vajmara, a pijani vojnici upadaju u Geteovu kuću i dozivaju gazdu, ne znajući o kome je zapravo reč. Gete, koji se već bio raspremio, silazi u svojoj spavaćici. Njegov produhovljeni izgled, čak i kada je ovako odeven, ostavlja utisak na vojnike koji, za trenutak, odstupaju. Ali, malo potom, oni sa bajonetima upadaju u njegovu spavaću sobu. Gete je ukočen i ne progovara, ali je aktivna njegova tadašnja ljubavnica, Kristina Vulpius, koja zajedno sa ljudima koji su pronašli utočište u Geteovoj kući, izbacuje vojnike na ulicu i organizuje odbranu. 

„Gete je zabeležio u svom dnevniku: „Požari, pljačka, užasna noć... Čuvanje kuće sa postojanošću i srećom". Sreća je bila Geteova, postojanost - Kristinina. (Šopenhauer „Divlje godine filozofije").

Narednog dana se venčao sa Kristinom, sa kojom dobiti sina, Karla.

1808. godine zabranjen je uvoz robova u SAD, Napoleon je okupirao Španiju, a Gete izazvao senzaciju objavljivanjem prvog dela Fausta - epske drame, koju je završavao u fazama, a koja je u potpunosti objavljena tek po njegovoj smrti. Istorijski doktor Faust, bio je beskrupulozni mag, renesansni alhemičar koga se njegov savremenik, Martin Luter odrekao. Gete je produbio početnu ideju, a celom komadu dao alhemičarsku formu. Podelio ga je u dva dela, sa mnoštvom epizoda i mnogobrojnim sporednim likova. Iskombinovao je klasičnu i hrišćansku kulturu. Pomešao je tragediju sa komedijom, epsko sa lirskim, idealnu lepotu sa grotesknom i opscenom. Faust je Gete, umetnik kao mag, baš kao što je i Mefisto Gete, umetnik kao neprijatelj Boga. I baš kao što se Faust nalazi između Grete, koja predstavlja naivnu osećajnost i Mefista, koji reprezentuje ciničnu prefinjenost, tako se i čitavo čovečanstvo nalazi između stvaralačkog i radnog života i mefistofelskog poricanja i uništenja i mora se odlučiti.

„Mislim da sam bolji od ljudi koji žele da me poprave." (Gete)

Pored pesničkih dela, Gete se bavio i teoretskim, prirodno-naučnim i praktičnim studijama iz raznih oblasti: zanimao se za geologiju, proučavao uporednu anatomiju radi predavanja na slikarskoj akademiji, zanimao se za botaničke studije, za poljoprivredu i probleme navodnjavanja, morfologiju, optiku i nauku o bojama, meteorologiju i mineralogiju. 1780. godine pronalazi intermaksilarnu kost. Govorio je da je klasicizam kontrolisao umetnost, ali da je romantizam bolest, pa je pisao pravila za nemačku poeziju.

 „Ko se gubi u apstrakcijama nalik je životinji koju zao duh vodi sprženim poljima oko kojih se zelene lepi pašnjaci." (Gete)

U Vajmaru, 1832. godine čovek koji se celoga života plašio smrti, koji je izbegavao i samo pominjanje te reči i nije smeo da posmatra sprovode, sedeo je u svojoj fotelji, u kućnom mantilu i u filcanim čarapama i dremao. Upitao je svog slugu, Frederika, koji je datum: „22. mart."- „Dobro je, počelo je proleće, znači da ću brže i lakše ozdraviti", rekao je, a zatim pao u dubok san. Na trenutak se probudio i prošaputao bez vidljivog razloga: „Zar ne vidite tu lepu žensku glavu, crnih, izrazito crnih uvojaka, tamo u mračnom dnu sobe?" , da bi trenutak pre smrti uzviknuo: „Svetlosti... Još više svetlosti!" Umro je u 83. godini života i sahranjen je na Starom groblju u Vajmaru.

„Svaka natprosečna osoba ima određenu misiju zbog koje je rođena." (Gete)

Njegovo najznačajnije delo, napisano pre odlaska u Vajmar, bila je tragedija Götz von Berlichingen (1773.), koje je ujedno bilo i prvo delo koje mu je donelo slavu. Zatim je usledilo delo "Jadi mladog Vertera" koje mu je donelo enormno veliku popularnost.

U periodu dok se družio sa Fridrihom Šilerom dovršio je "Godine učenja Vilhema Majstera" i prelepu pesmu "Herman i Dorotea" (u ovom epu, povodom revolucije, protiv koje je bio, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir), kao i "Rimske elegije".

U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je "Fausta" ,"Izbor po srodnosti", njegovu pseudo-autobiografiju "Iz mog života:činjenice i fikcija, opisao je njegovo putovanje po Italiji, objavio je dosta naučnih radova, i seriju rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela imala su ogroman uticaj na književnost i umetnost uopšte čim su se

pojavila.

Kao dopuna radu u književnosti Gete je dao značajan doprinos i naučnom radu. U biologiji, njegova teorija uslova za

metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi.

Gete je smatrao svoju teoriju boja, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i uopšte svojim najznačajnijim delom. On je tvrdio da boje nisu samo fenomen na fizičkom nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje ono pada na predmete, odnosno da su one stvar individualne percepcije. Bio je izuzetno ponosan na svoj rad i jednom prilikom je rekao: "To što

sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja, je zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio".

U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek srca nego razuma.

Romantičari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih savremenika najviše ceni Bajrona, upravo zato što mu se činilo da Bajron više pripada klasici nego romantici. Najviše ceni klasičnu poeziju i umetnost - u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko.

Geteov duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama ispirisanih Klopštokom, preko anakreotskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesničkog zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke sklobode i elementarne snage (Dobrodošlica i rastanak).

Gete je postao spinozista: bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa - sila i materija, a sila

je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao pesnički motiv uzima grčke pogove kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih (Prometej). Ova poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa.

U to vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi: Cezara, Fausta, Prometeja, Muhameda - simbol genija koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi (Sturm&Drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki drugom broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi.

U Vajmaru prestaje buntovništvo, i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u prirodi vidi materinsku silu čovečansva. Priroda više nije jezovita, puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je protkana harmonijom i redom, a božanske sile su naklonjene čoveku (Putnikova noćna pesma, Pevanje duhova nad vodama).

Što više Geteova poezija postaje misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta (Božansko). Čežnja za

jugom, za Italijom se ogleda u delu Minjon. Posle Italije njegova poezija postaje čulna koliko i misaona. Bete je još od pokreta Sturm & Drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za Šilera (kantovac) je balada zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čovekai razum ne može da ih objasni i definiše.

Gete je imao fobičan strah od smrti, izbegavao je i sam pomen te reči umesto koje je uvek upotrebljavo neku drugu, nije mogao da podnese da vidi neki sprovod, a ljutio se kad bi neka mrtvačka kola prošla ispred njegove kuće. Pa ipak, svoje vlastite smrti se nije plašio jer je verovao u besmrtnost duše. Jedne prolećne večeri, dok je sa prijateljem Ekermanom posmatrao zalazak sunca, rekao je: "Kad čovek ima sedamdeset i pet godina, ne može, a da ponekad ne pomisli na smrt. Ali ta pomisao me uopšte ne straši, jer sam uveren da je naše biće potpuno neuništivo. Njegovo delanje traje celu večnost. Ono je slično suncu za koje smo ubeđeni da negde zalazi, ali to zapravo ne biva tako, jer ono ni za trenutak ne prestaje da rasipa svoju svetlost."
Dana 16. marta Gete je nazebao, i iako se naizgled oporavio, ipak su mu već otkucavali poslednji sati. Sedeo je u svojoj fotelji, u kućnom mantilu i u filcanim čarapama, sa zelenim vizirom na čelu da bi zaštitio oči od sunca, i dremao. Frederik, njegov sluga, bdeo je nad njim. Gete ga je upitao koji je datum: 22. mart. "Dobro je, počelo je proleće, znači da ću brže i lakše ozdraviti", rekao je. Zatim je utonuo u san i sanjao, sanjao, a potom prošaputao reci bez vidljivog smisla i upitao: "Zar ne vidite tu lepu žensku glavu, crnih, izrazito crnih uvojaka, tamo u mračnom dnu sobe?" Na kraju je, pre nego što je izdahnuo, uzviknuo: "Svetlosti... Još više svetlosti!"
Te veoma "geteovske" reči koje naraštaji pamte i duboko poštuju kao "Geteove poslednje reči", u stvari su samo Geteove pretposlednje reči; poslednje su bile manje "geteovske", ali ipak "dirljivije": dok je buncao u tom nesvesnom stanju koje ga je lagano vodilo u smrt, Gete je rukama stezao ruku svoje pastorke Otilije. Njegovo disanje je bilo toliko nečujno, da nisu znali da li je još uvek živ ili je umro. Kad je Otilija htela da izvuče ruku, Gete ju je još jače stegnuo i prošaputao: "Čekaj, ženice, da još malo držim tvoju slatku malu šapicu." U pola dvanaest ujutru stisak je popustio.


Divna neka vedrina oduzela mi je dušu


Divna neka vedrina obuzela mi je dušu, nalik na blago prolećno jutro, a ja je celim srcem uživam. Sam sam i osećam radost života u ovome kraju što je stvoren za dušu poput moje. Tako sam sretan, dragi moj, i tako utonuo u osećaj mirnog postojanja da od toga trpi moja umetnost. Ne bih sada mogao crtati ni jedan jedini potez, a ipak, nikada nisam bio veći slikar nego u ovim trenucima. Kada na drugu dolinu oko mene padne magla, visoko sunce zastane povrh neprobojne tmine moje šume, a samo se poneke zrake prokradu unutra u svetilište, dok ležim u visokoj travi kraj potoka sto se ruši s kamena na kamen, i bliže zemlji zapažam da su značajne hiljade raznovrsih travki, a bezbrojne, nedokučive oblike crvića i mušica, gmizanje malenog sveta između vlati osećam bliže srcu, i kad osećam prisutnost svemogućega , koji nas stvori, po slici svojoj, dah sveljubećega, koji nas, lebdeći u večitoj milini, nosi i održava – prijatelju moj, kada mi onda pred očima sviće, a nebo i svet oko mene miruju mi u duši kao lik ljubljene, tad me često obuzme čežnja, pa mislim: ah, kad bi ti to mogao izraziti, kada bi mogao da papiru udahneš ono što u tebi živi, tako puno i toplo – i da to bude ogledalo tvoje duše, kao što je tvoja duša ogledalo beskonačnog boga! – Prijatelju moj! Ali zbog toga propadam , podležem sili veličanstvenoga što je u tim pojavama.

Romani:

Jadi mladog Vertera

Godine učenja Vilhema Majstera

Izbor prema sličnosti

Putovanja Vilhema Majstera

Drame:

Napisao je preko sto drama.

Gec od Berlihingena (1773) - prva nemačka drama sa nacionalnim motivom,

originalna po formi, puna životne etike i istorijske realnosti.


Blizina dragog

Mislim na tebe kad se od sunca zapali
pučina sva,
Mislim na tebe kad mesec ustreptali
kladencem tka.

Vidim te kad na putu dalekom spazim
uzvitlan prah,
sred noći, kad čoveka na uskoj stazi
obuzme strah.

Čujem te kad se sve more uskoleba
uz mukli huk.
Slušam u lugu kad ispod celog neba
zavlada muk.

Ti si uz mene,bliskošću svojom rasplinu
daljinu svu!
Zalazi sunce,skoro će zvezde da sinu.
O, da si tu !

Božansko

Plemenit nek je čovek,
Samilostan i dobar.
Jer samo to
Razlikuje ga
Od sviju bića
Koja znamo.

Zdravo neka su nepoznata
Viša bića
Koja slutimo!
Njima nek naliči čovek;
Njegov primer nek nas uči
Da verujemo u one.

Jer priroda je
Neosetljiva:
Obasjava sunce
I zle i dobre,
A zločincu
Kao i najboljemu
Sjaju mesec i zvezde.

Vetar i reke,
Grom i tuča
Huče svojim putem
I zahvataju
I promahu
Jednog po jednog.

A tako i sreća
Nasumce grabi u gomilu,
Zgrabiv čas dečka
Tršavu čednost,
A čas ćelavo,
Grešno teme.

Po večnim, gvozdenim,
Velikim zakonima
Moramo krug svog
Bitisanja svi
Da opišemo.

Jedino čovek
Može nemogućno:
On razlikuje,
Bira i sudi;
On može trenutku
Trajanje da da.

On samo sme
Da nagradi dobrog,
Da kazni zlog,
Da leči i spasava,
I sve što luta, bludi,
U svrhu da sveže.

I mi štujemo
Besmrtna bića
Kao da su ljudi,
Kao da u velikom čine
Što najbolji u malom
Čini ili bi hteo.

Plemeniti čovek
Nek je samilostan i dobar!
Neumorno nek stvara
Korisno, pravo,
Nek nam bude uzor
Slućenih onih bića!