Miletska filozofija

Aristotel piše da je Tales, sin Eksamiesa iz Mileta (oko 625- 548), kao počelo svega postavio vodu (Diels, 11, A 27); Talesu se pripisuje da je prvi raspravljao o prirodi, da je rekao da su duše besmrtne, da je svet živ i pun božanstava, da nežive stvari imaju dušu, da je prvi izmerio visinu piramida i da je prvi upisao u krug pravougli trougao (i nakon toga bogovima žrtvovao vola!), da je ot- krio godišnja doba i godinu podelio na 365 dana, da je na pitanje: šta je teško? odgovorio: spoznati samoga sebe, a na pitanje: šta je lako? rekao: dati drugome savet; tvrdio je da nema razlike između života i smrti, i navodno, prvi je bio nazvan mudracem; umro od žege i žeđi, u dubokoj starosti, posmatrajući atletsko takmičenje (Diels, 11, A 24-39).     Hegel je istoriju filozofije započeo sa Talesom, polazeći od toga da se većina slaže sa tim da je Tales "prvi filozof prirode" (Hegel, 1970, I/143) i on se pritom poziva na Aristotela koji u Metafizici piše da je "većina prvih filozofa smatrala počelima svih stvari samo ona u obliku tvari (materije) (...) a da Tales, začetnik takve filozofije, tvrdi da je (to) voda..." (Met., 983b). Trebalo bi ovo imati u vidu: Aristotel Talesa ne vidi kao začetnika filozofije, nego kao začetnika takve filozofije, tj. filozofije koja počelo tumači kao tvar (u ovom slučaju, kao vodu), a ne kao broj (što je, videli smo, smatrao Pitagora). Drugim rečima: Stagiranin ne tvrdi da s Talesom počinje filozofija, već da s njim počinje jedna određena vrsta filozofije koju bismo mi mogli nazvati filozofijom prirode.     Talesova odluka da vodu izdvoji kao počelo može se tumačiti na mnogo načina: već se kod Homera govori o tome kako je Okean otac bogova i ljudi i da se bogovi kunu u vode Stiksa (u ono što je najstarije). Nadalje, u to vreme vladalo je verovanje da zemlja pliva na vodi a da Neptun, bog mora (tj. more), stvara zemljotrese. Tales je verovatno pošao od toga da voda bez koje nema organskog života igra najvažniju ulogu u promenama zemnog života zahvaljujući svojoj žitkosti kao i da može da se kreće od tvrdog ka vazdušastom (led - para). Ali, to ga još ne bi činilo značajnim, niti začetnikom jednog pravca filozofije. Epohalno u tom Talesovom isticanju vode kao principa jeste to što se on, u tumačenju sveta i osnove stvari, više ne poziva na mitove, što nastoji da ukaže na nešto što je trajno i zajedničko svim stvarima i istovremeno njihov nosioc. Drugim rečima, prinuđen da govori u slikama, kao i svi prvi grčki mislioci, nemajući razvijenu apstraktnu terminologiju, kakvom će kroz dva stoleća raspolagati Aristotel, Tales je imenujući vodu verovatno upućivao ne na neku konkretnu vodu (kakva je ona u čaši ili reci), već je mislio ono što mi imamo u vidu kad mislimo na vodenastost vode.     Ako je Tales prvi fizičar jer nastoji da odgovori na pitanje o prirodi prirode, odnosno da kaže nešto o onom što je u osnovi physis, njegov sugrađanin Anaksimandar (611-545) bio bi prvi metafizičar u bukvalnom značenju te reči, jer za razliku od svog prethodnika koji je među konkretnim stvarima imenovao onu za koju mu se učinilo da može prolaziti najsvestranije promene, Anaksimandar je kao počelo (arché) (tu reč po prvi put srećemo kod njega) postavio ápeiron, tj. nešto neograničeno, ne određujući ga ni kao vodu, vazduh ili ma šta drugo (Diels, 12 A 1), jer, bit stvari mora biti beskonačna da se ne bi iscrpla u stvaranju. Zato osnova stvari ne može biti stvar do koje se dospeva empirijski, poš- to su sve stvari ograničene; jedino svojstvo tog počela može biti beskonačnost u vremenu i prostoru, dakle nešto što nema granica.     Anaksimandar je smatrao da se delovi počela menjaju, ali da je celina nepromenljiva, da zemlja, loptastog oblika, leži u središtu svemira i da miruje bez ikakvog oslonca zato što se nalazi na istoj razdaljini od svih tačaka nebeskog kruga, da je mesečev sjaj lažan jer je odsjaj sunca, a da sunce nije manje od zemlje i da je najčistija vatra. Naspram ranije, mitske slike sveta u kojoj su bo- žanske sile prikazane strogo hijerarhijski, Anaksimandar smešta kosmos u jedan matematizovan prostor koji se sastoji od čisto geometrijskih odnosa. Kosmos za Anaksimandra ima geometrijsku strukturu i to znači da nijedan deo sveta nije povlašćen u odnosu na neki drugi, da nijedan deo sveta nema prevlast nad drugim; taj novi poredak odlikuje se jednakošću i simetrijom različitih sila ko- je čine kosmos. To je razlog što se načelo prvenstva (arché) ne pripisuje nijednom pojedinačnom elementu; prvobitna osnova iz koje sve proističe je neograničena, besmrtna, božanska, obavija sve i upravlja svim; ona je posebna stvarnost, različita od svih elemenata, kao njihovo zajedničko poreklo i nepresušni izvor na kome se svi napajaju. Poredak se tu više ne razume hijerarhijski već kao uspostavljena ravnoteža između jednakih sila od kojih nijedna nema nad nekom drugom konačnu prevlast koja bi mogla dovesti do razaranja kosmosa (Vernan, 1990, 115). Za Anaksimandra kažu da je prvi konstruisao sunčani sat koji je pokazivao ravnodnevice i kratkodnevice, da je načinio prvu geo- grafsku kartu, da napušta poetski stil negovan u tada popularnim spevovima o nastanku bogova (teogonije) i da pišući prvi u prozi uvodi novi književni rod; njemu se pripisuje i prvi objavljeni spis O prirodi. Anaksimandru dugujemo i prvi sačuvani fragment: "... iz čega stvari nastaju u to i propadaju, po nužnosti; jer one jedna drugoj plaćaju kaznu i odštetu, zbog nepravde, po redu vremena" (Diels, 12 B 1).     U navedenom fragmentu nailazimo na odlučan korak od konkretnog ka apstraktnom; čulno se objašnjava misaonim; ápeiron se razlikuje od svih vidljivih stvari i on je beskonačan u prostoru i vremenu. Ápeiron je princip postojanja i propadanja; iz njega nastaju bezbrojni svetovi i gube se u njemu (ovo Hegelu zvu- či "sasvim istočnjački" (Hegel, 1970, I/154) i on je tu u pravu: ovo podseća na drevne istočnjačke religiozne predstave kojima se ukazuje na akt iskupljenja za nepravednost usled pojedinačnog postojanja; konačno u pomenutom fragmentu moguće je naći još jedan istočnjački momenat, ideju o biti sveta koja iz sebe proizvodi svetove i zatim ih guta); apeiron je božanski, besmrtan i nepropad- ljiv.     Anaksimandrov učenik, Milećanin Anaksimen (585-525), vratio se fizičkom tumačenju počela (arché); umesto vode kao počelo istakao je vazduh (aér) a to nije učinio nemajući u vidu Anaksimandra budući da je za vazduh rekao da je bezgranično počelo (apeíros arché) iz kojeg se rađa ono što nastaje, što je nas- talo i što će nastati, bogovi i božanske stvari, a ostalo (se rađa) iz njegovog potomstva (Diels, 13, A 7). Plutarh je pisao za Anaksimena kako je ovaj tvrdio da je počelo svega vazduh koji je veličinom bezgraničan a po svojim kakvoćama ograničen, da sve se rađa nekim njegovim zgušnjavanjem i ponovnim razređivanjem, da kretanje postoji od večnosti (Diels, 13 A 6). Ovu poslednju misao naći ćemo i kod Heraklita ali, bilo bi pogrešno u Heraklitu videti direktnog nastavljača Anaksimena; prvo što ih deli veći vremenski period (jedna generacija), drugo, što učenju Heraklita prethodi učenje Ksenofana a treće, i to je svakako najvažnije: Heraklitovo vreme (i Parmenidovo) rešava posve druge me- tafizičke zadatke (ostajući i dalje unutar prostora obeleženog pitanjem o prirodi arché). U svakom slučaju, s padom Mileta (494.) pod vlast Persijanaca prekida se i ova prirodno-filozofska orijentacija. Osnovna metafizička suprotnost     Dalji korak od spekulacije Milećana, korak ka apstraktnom promišljanju odnosa bivanja i bivstvovanja (a u čemu je nastala suprotnost između elejaca i Heraklita) bio je uslovljen delovanjem jonskih mislilaca na religiozni pogled na svet kakav su imali u to doba Grci; ta monistička tendencija Milećana oličena u nastojanje da se sve svede na jedno počelo (arché) bila je u protivrečnosti s po- liteističkom mitologijom.     Predstavnik ovog protivrečja između politeističkih narodnih predstava i miletske filozofije prirode i prethodnik sistema Heraklita i Parmenida bio je Ksenofan (570-478), rapsod iz Kolofona, koji je ovu filozofiju preneo u Veliku Grčku (južnu Italiju). Obično ga istoričari imenuju rodonačelnikom elejske škole, ali pošto po vremenu i predmetu Ksenofanovo učenje prethodi učenju Heraklita, i kako Heraklitovo učenje prethodi Parmenidu, a sam Ksenofan nije rodonačelnik elejskog učenja o biću, već Parmenid, opravdano je da se o njemu govori posebno.     Već u drevna vremena Ksenofanu je pripisivano da je prvi koji se borio protiv antropomorfnih elemenata u narodnoj religiji i da je ismejavao prikazivanje bogova u ljudskom obličju, te je žestoko napadao pesnike koji su nebesnicima pripisivali ljudske grehove i strasti, govoreći o jednom i najvišem bogu.     Prisiljen da napusti Siciliju, Ksenofan je učestvovao u naseljavanju Eleje; po svedočenju nekih pisaca bio je savremenik Anaksimandrov i nije bio ničiji učenik; pisao je u epskim stihovima (o osnivanju Kolofona i o kolonizaciji Eleje - ukupno oko 2000 stihova); posebno je bio poznat po elegijama i jambima ispevanim protiv Hesioda i Homera, kudeći njihova kazivanja o bogovima; isto tako kažu da se protivio učenjima Talesa i Pitagore i da je napadao Epimenida (Diels, 21 A 1); umro je u dubokoj starosti sahranivši prethodno svoje sinove kao i Anaksagora.     Po rečima Diogena iz Laerta Ksenofan je smatrao da su u osnovi svih stvari četiri elementa i da svetovima nema broja, ali da se ne menjaju. Oblaci nastaju zbog podizanja isparenja koja struje od sunca kad izlazi nagore i podiže vazduh koji ga okružuje. Suština boga je loptastog oblika i nipošto ne liči na čoveka. On sav vidi i sav čuje, ali ne diše. On je u potpunosti i um (noûs) i razum (frónesis), i večan je. Ksenofan je prvi učio da sve što se stvara biva osuđeno na propast, i da je duša - duh (pneûma). Isto tako, rekao je da su sve stvari u poređenju s umom (noûs) manje vredne, a da sa tiranima treba biti ili ni u kakvim odnosima ili u najboljim. Kad mu je Empedokle rekao da je nemoguće naći mudra čoveka, odgovorio je: "Razume se, jer je potreban mudar čovek da bi pre- poznao mudra čoveka" (D. Laert., IX, 3, 18-20).     Ksenofan je značajan po svom posve novom teorijskom utemeljenju monoteizma koji razvija polazeći od rezultata koje su postigli miletski fizičari; ako bismo sumirali ovo njegovo učenje,  iz pojma božanskog počela (arché) gubi obeležje izmenjivosti. U postavljanju zahteva da počelo (arché), kao nenastalo i nepropadljivo, bude istovremeno nepromenljivo, da isključuje i kretanje i promenu - počiva i temeljna novina koju uvodi Ksenofan; neposredna posledica toga jeste to što je počelo (arché) izgubilo mogućnost da bude korišćeno za tumačenje empirijskog postojanja. Sam Ksenofan verovatno nije ni primetio kako je načinio provaliju između, s jedne strane, metafizičkog principa i s druge strane, sveta mnoštvenosti, sveta pojedinačnih, promenljivih stvari. Ako je u promeni pojedinih stvari trebalo tražiti neku trajnu osnovu iz koje sve one nastaju a koja pritom ostaje jednaka i nepromenljiva sveobuhvatna delatnost, postalo je nejasno kako je ta nepromenljiva osnova mogla da stvara pro- menljive pojedinačne stvari. Na taj način razdvojila su se dva motiva koja su se nalazila u prvobitnom shvatanju počela: (a) promišljanje osnovne činjenice nastajanja, promene i propadanja i (b) promišljanje osnove na kojoj su moguće promene a koja je u sebi nepromenljivo biće (arché).     Dalje se moglo poći samo tako što će se do krajnjih konsekvenci promisliti svaka od ovih dveju mogućnosti, a da se pri tom ona druga ne uzme u obzir. Iz te spremnosti da se zastupa jednostrano stanovište, a po cenu da se ne odstupa ni pred paradoksalnim zaključcima, nastala su dva metafizička stanovišta čija je opreka dalekosežno odredila buduće mišljenje. mogli bismo reći: arché (prapočelo) je božanstvo. Bog je prvi uzrok svih stvari i njemu pripadaju sva svojstva koja su prvi fizičari pripisivali prvobitnoj materiji. Bog niti nastaje niti propada (jer bi u oba suprotna slučaja sledilo da ga u nekom vremenu nema); bog je identičan sa celinom sveta; on sadrži sve stvari u sebi i on je jedno i sve (hèn tò ón kaì pân) (Diels, 21 B 31).     Taj filozofski monoteizam koji žestoko ustaje protiv politeizma u mitovima, savremenim jezikom govoreći, više je panteizam no teizam; svet i bog za Ksenofana su jedno i sve pojedinačne stvari koje opažamo rasplinjuju se u jednoj sveopštoj suštini koja je uvek jednaka sebi samoj. Jednom Ksenofan pripisuje i jedinstvenost na taj način što svetu-bogu pripisuje kvalitativno jedinstvo i unutrašnju jednorodnost; međutim, u čemu se ova poslednja sastoji, On jednako malo kaže, kao i Anaksimandar o svojstvu apeirona. Najvažnije ipak leži u činjenici što je Ksenofan promislio tu karakteristiku kvalitativnog jedinstva sa svim konsekvencama koje iz nje slede i preneo je na razlike u vremenu tako što je božanstvu pripisao apsolutnu nepromenljivost. Na taj način on je dospeo u bitno nesaglasje s ranim jonskim fizičarima budući da se