Parmenid

Jedinstvo i jedinstvenost onog identičnog sebi sa božanskim svetom, o čemu je na religiozan način već učio Ksenofan, razvija Parmenid (oko 500.3), sin Piretov iz Eleje. Slušao je Ksenofana a učio i od pitagorejca Aminija. Prvi je navodno učio da je zemlja loptastog oblika, da je u centru sveta i da postoje dva počela, odnosno elementa: toplo i hladno koje on naziva vatra i zemlja; jedan ima funkciju stvaraoca a drugi materije. Isto tako, rekao je da postoje dve filozofije: jedna koja se zasniva na istini, a druga na mnenju, da je razum kriterijum, a da čula nisu pouzdana. Svoju filozofiju izlaže u stihovima i sačuvano nam je nekoliko odlomaka iz njegove poeme O prirodi.     Pojam koji je Parmenid postavio u centar svojih istraživanja i uzdigao ga nad sve druge pojmove jeste pojam bivstvovanja /eînai/ a do tog je došao razmišljanjem koje ima čisto logički karakter. Još relativno nejasno vidi on odnos saznanja i bivstvovanja: svaka misao odnosi se na nešto što je mišljeno i na taj način misao za svoj predmet ima nekakvo bivstvovanje; misao koja se ni na šta ne bi odnosila bila bi bez sadržaja i ne bi mogla postojati. Zato je nemoguće misliti nebivstvovanje, a još je manje moguće da ono postoji. Parmenid ide i dalje: nemoguće je govoriti o nebivstvujućem uopšte, jer kad o njemu tako govorimo, govorimo kao o nečem što je sadržaj misli, kao o nečem što postoji a to je već po prirodi stvari protivrečno. Na taj način Parmenid kritikuje Heraklita koji je pripisivao stvarima koje su u procesu da istovremeno postoje i ne postoje.     Ako se svako mišljenje odnosi na nešto postojeće, to znači da je bivstvovanje uvek jedno i isto; bivstvovanje jeste - to je poslednji rezultat apstrakcije koja poredi pojedine sadržaje mišljenja; ostaje jedino bivstvovanje ako se odstrane svi pojedinačni sadržaji stvarnosti, a iz toga sledi da samo Jedno jeste apstraktno bivs- tvovanje.     Tim stavom: bivstvovanje jeste (estín eînai) bila bi i završena filozofija Parmenida kada, s jedne strane, iz tog određenja pojma bivstvovanja ne bi sledili neki, pre svega negativni predikati postojećeg (bivstvovanja), a koji mogu pozitivno biti određeni samo disjunktivnim putem i kad, s druge strane, filozof ne bi odstupio od posledica izvedenih iz svog sopstvenog postulata. Što se prvog tiče trebalo bi, s obzirom na bivstvovanje, poricati svako vremensko i kvalitativno razlikovanje; ono je nenastalo i nepromenljivo: ono nije bilo niti će biti, postoji samo u bezvremenoj večnosti, jer, vreme nije ništa različito od nečeg postojećeg u čemu bi postojeće kad bi bilo na početku bivalo i menjalo se. Bivs- tvovanje je i neizmenjivo, naskroz jednorodno i kvalitativno jedno (jedinstveno); ono nema mnoštvenost, već je samo Jedno koje je jedinstveno i nedeljivo, apsolutno nepokretno bivstvovanje. Svaka mnoštvenost, svako kvalitativno razlikovanje, svako nastajanje, izmena u sebi ili nestajanje, isključeni su iz istinskog bivstvovanja. Tako je Parmenid ideju bivstvovanja doveo do pune jasnosti i razgovetnosti.     Ali, stvar je u tome što je ta apstraktna Parmenidova ontologija sa svim njenim određenjima ipak smeša činjenica /datosti/ unutrašnjeg i spoljašnjeg iskustva i to se zbiva u dva smera zavisno od načina na koji je Parmenid dobio pojam bivstvovanja iz identiteta objekta mišljenja sa samim mišljenjem. To bivstvovanje, na koje se po elejskim predstavama odnosi mišljenje kao prema svome neophodnom sadržaju, jeste predmetna stvarnost. Tako je kod Parmenida bivstvovanje identično s apsolutnom stvarstvenošću, i polemika protiv priznavanja ne-stvarnog, dobija novi obrt: on (bivstvujuće) se identifikuje s pleón (puno, potpuno) a mè ón (nepostojeće, nebivstvujuće) sa kenón (prazno) i elejci su stoga tvrdili da prazan prostor ne postoji. Zato je bivstvovanje nedeljivo, i zato je nepokretno (jer nema u čemu da se kreće) i zato isključuje mogućnost svake promene mesta. Ta apsolutna stvarstvenost nije beskonačna, već je konačna u sebi, nepromenljivo određeno bivstvovanje, ograničeno u sebi kao ravno- merno okrugla, nepromenljiva lopta.     S druge strane, za Parmenida nema bivstvovanja koje ne bi bilo i svesno, odnosno, koje ne bi bilo i mislivo (jer isto je misliti i ono što se misli); za njega, kao i za Ksenofana, u ovom svetu- božanstvu, u apstraktnom bivstvovanju potpuno su podudarni stvarstvenost i duhovnost (i zato je misao punina). Ali, premda Parmenid još više nego Ksenofan ističe taj univerzalni princip nastao iz potrebe da se svet dokuči mišljenjem iz pojma, isto je tako svestan teškoća koje nastaju kad treba da objasni empirijski svet koji on u potpunosti poriče: svaka mnoštvenost i razlika, svako nastajanje, bivanje i iščezavanje samo je obmana čula i sve to samo su netačni pojmovi kojima smrtnici hoće da odrede istins- ko bivstvovanje. Istina se može dokučiti samo mišljenjem iz pojmova ali ne u čulnom svetu. Reč je o ontologiji koja počiva na svesnom racionalizmu a odbacuje svako iskustvo i svaki njegov sadržaj.     Nezavisno od toga Parmenid je smatrao da uporedo s ontologijom (koju je izložio u prvom delu svoje poeme o prirodi) moguće je govoriti i o fizici i to čini u drugom delu svog didaktičkog spisa. Njegova fizička teorija je dualistička teorija suprotnosti, i ako i podseća na Heraklita još je s njim u većem saglasju kad izjednačava postojeće sa svetlošću a nepostojeće s tamom. Ako se taj par kasnije identifikuje s parovima retko-gusto, lako-teško, vatra-zemlja, to znači da je tu uzeto u obzir i učenje Anaksimandra, no u svakom slučaju prihvaćeno i učenje Heraklita koje je svim drugim elementima suprotstavljalo vatru kao odre- đujući, formirajući elemenat. Ako time Parmenid i nije nameravao da odnos tih dveju suprotnosti tumači kao odnos delatnog i trpnog principa, Aristotel je, u svakom slučaju, tako tumačeći Parmenida bio u pravu rekavši da je za ovoga "postojeća" vatra imala značenje oživljujućeg, pobuđujućeg principa naspram "nepostojećoj" tami. Kad je reč o Parmenidovom astronomskom učenju, ono je u velikoj meri u zavisnosti od pitagorejskog; ali nepostojanje učenja o brojevi- ma govori da je ovo možda kasnije nastalo i razvijeno unutar pitagorejske škole.