Seren Kjerkegor-Dnevnik zavodnika (odlomak)

Nesrećno ogledalo koje svakako može obuhvatiti njenu sliku, ali ne nju, to nesrećno ogledalo koje ne može zadržati njenu sliku kao tajnu u sebi, skrivajući je od pogleda celog sveta, koje, naprotiv, može samo drugima pokazati tu sliku, kao, na primer, sada meni! Kakva nesreća kada bi čovek bio takav! A ipak, ima dosta ljudi koji su takvi, koji ništa nemaju osim u trenutku kada to pokazuju drugima, koji zahvataju samo površinu stvari a ne i suštinu, koji sve gube u trenutku kada pokazuju drugima....

Na zidu visi ogledalo, ona ne misli na njega, ali ogledalo misli na nju. Kako verno hvata njenu sliku, ono je kao ponizni rob, koji svoju prednost dokazuje vernošću, rob za koga ona, naravno, nešto predstavlja, ali koji za nju ništa ne znači, koji je dobro uhvatio njen lik, ali je ne sme uhvatiti. 

Nesrećno ogledalo koje svakako može obuhvatiti njenu sliku, ali ne nju, to nesrećno ogledalo koje ne može zadržati njenu sliku kao tajnu u sebi, skrivajući je od pogleda celog sveta, koje, naprotiv, može samo drugima pokazati tu sliku, kao, na primer, sada meni! Kakva nesreća kada bi čovek bio takav! A ipak, ima dosta ljudi koji su takvi, koji ništa nemaju osim u trenutku kada to pokazuju drugima, koji zahvataju samo površinu stvari a ne i suštinu, koji sve gube u trenutku kada pokazuju drugima, kao što bi to ogledalo izgubilo njenu sliku ako bi mu je jednim uzdahom odala svoje srce. 

I ukoliko čovek ne bi bio u stanju da čuva sliku lepote, čak ni u trenutku njene prisutnosti, morao bi stalno želeti da bude na rastojanju od lepote, i nikada suviše blizu, da bi video lepotu onog što drži u naručju, a da ne vidi više u trenutku u kome je predmet suviše blizu, u trenutku kada se usne spajaju u poljubac, morao bi da izoštrim unutrašnji pogled... Ah, kako je lepa! Jadno ogledalo. mora da je to muka, ali takođe kakva sreća što ne poznaješ ljubomoru! Njena glava je potpuno ovalna, malo se naginje napred, time čelo postaje više, koje se često i ponosno podiže, ne ocrtavajući njene intelektualne sposobnosti. Njena tamna kosa nežno i fino okružuje čelo. 

Njeno lice liči na plod, svaki prelaz je pun i zaokružen; njena koža je prozirna i osećam svojim očima kao da je somot. Njene oči - da, još ih nisam video - pokriva jedna zavesa sa svilenim resama, koje idu u zavijutke, opasne po onoga koji želi uhvatiti njen pogled. Nadam se da ću se s njom još sresti, svakako ću je prepoznati, a i ona mene. Moj pogled sa strane ne zaboravlja se tako lako. Kada je onda iznenada sretnem, negde, gde je nisam očekivao, na nju će doći red. Ako me ne prepozna, u svakom slućaju ću već naći prilike da je još jednom pogledam sa strane, i jamčim vam da će se setiti susreta. Samo bez nestrpljenja, bez pohlepe, u svemu treba uživati polagano. Ona je odabrana, ona mi neće izbeći.

Danski filozof Seren Kjerkegor (1813-1855) tek je u XX

stoleću stekao popularnost; nakon završetka škole studirao je

teologiju na univerzitetu u Kopenhagenu ali se interesovao i za filozofiju, pozorište kao i književnost. Nakon završetka fakulteta (1839) verio se s Reginom Olsen no nakon godinu dana raskinuo je veridbu i s osećajem krivice pobegao u Berlin gde je slušao Šelingova predavanja na kojima se produbilo njegovo neprijateljstvo spram Hegelove filozofije. Daleko veći uticaj na njega su izvršili nemački romantičari pod čijim je uticajem u središte njegovog filozofskog interesa dospeo pojam ironije, što je tema i njegovog magistarskog rada (1841). Naredne godine, 1842. vratio se u Kopenhagen koji je u to vreme bio nalik selu gde su se svi međusobno poznavali i gde je veliki uticaj imala religiozna zajednica koja je određivala pravila ponašanja i životne vrednosti. Zbog ranijeg raskida s Reginom Olsen Kjerkegor je bio predmet podsmeha i podozrenja te je živeo krajnje povučeno; uvučen u spo- rove sa sugrađanima, stalno napadan, umro je od iscrpljenosti 1855.     Već na prvi pogled jasna je razlika između njega i njegovih prethodnika; o tome najviše govore već sami naslovi njegovih spisa: Ili – ili, Strah i drhtanje, Pojam straha, Etape životnog puta, Filozofske mrvice, Bolest na smrt... Kjerkegorova dela u velikoj meri odudaraju od naučnih i filozofskih traktata njegovog doba; u njima se ne nalaze "objektivni sadržaji" o nekoj apstraktnoj ličnosti, već subjektivni svet samog filozofa osvetljen kroz prizmu lične patnje. Ovo subjektivno viđenje sveta bitno odudara od opisa sveta koji nalazimo u delima njegovih savremenika; svoju filozofiju on naziva egzistencijalnom jer polazi od toga da je neophodno misliti da bi se živelo a ne živeti da bi se mislilo. Kategorije života, straha, krivice, izbora, patnje, smrti, nalazeći se dotad na periferiji filozofskog mišljenja, postale su centralne teme Kjerkegorove filozofije.     Kritika vremena kao i epohe u kojoj živi, približava Kjerkegora Šopenhaueru i nagoveštava Ničea a sa njim i svu problematiku "filozofije krize"; nezadovoljan reformizmom kao i revolucionarnošću njegovog doba, koji su sve pretvarali u politiku a politiku u poprište sukoba politikanata, smatrajući da je revo- lucija iz 1848. katastrofa koja preti da društveni potresi postanu stalno stanje stvari, Kjerkegor je smatrao da je jedini izlaz u okretanju čovekovim duhovno-moralnim problemima. Nemoralnost, koja je postala vladajuća, posledica je odricanja individuuma od sebe samog i potpadanja pod vlast spoljašnjeg (društvo, klasa, crkva); sve to dešava se u vreme kad filozofija govori o beskonačnom, večnom i apsolutnom i zastupa jedan pogled na svet sa stanovišta apsoluta; on smatra da je savremena filozofija, pre svega Hegelova, i najodgovornija za situaciju koja je nastala. Kjerkegor stoga kritikuje vladajući "panfilozofizam" po kojem je filozofija najviša mudrost kulture, izraz objektivnog uma i umnosti istorije; običan čovek, ophrvan brigama i patnjama, nema šta da očekuje od takve filozofije; ovo podrazumeva i kritiku "panracionalizma", pa tako i "panlogizma", koji je samo rezultat Hegelove "religije uma". Sve to povlači za sobom kritiku nauke i naučnosti, ideala objektivnosti i sistematičnosti...     Zadatak filozofije morao bi, po mišljenju Kjerkegora, biti u tome da odgovori na pitanje kako treba da se živi, šta čovek treba da čini, jer ćutanje filozofije o ovim problemima najveći je argument protiv nje same; ako je ranije filozofija i pridavala značaj čovekovom Ja i čak ga stavljala u središte svojih interesovanja, osnovni nedostatak sveg dotadašnjeg subjektivizma, individualizma i transcendentalizma bio je u tome što se uvek radilo o iskonstruisanom Ja koje je bilo daleko od realnog, istinskog života. Zadatak nove filozofije je da se u svom istraživanju ne ograniči na oblast racionalno saznatljivog; Ja kao središte filozofije podrazumeva realnog čoveka sa svim njegovim nadama, strahovima i izborima, a ako je reč o istini to mora biti takva istina za koju je čovek spreman da strada i da se žrtvuje.     Pojam egzistencija koji se javlja u Kjerkegorovoj filozofiji biće jedan od centralnih pojmova filozofije XX stoleća; pitanja koja Kjerkegor postavlja: gde sam ja? ko sam ja? šta je to svet? kako sam u njega dospeo? treba li prihvati svet kakav on jeste? zašto ja treba uopšte da se interesujem za realnost? – sva ta pitanja bila su strana samouverenom Ja klasične filozofije, ali su postala opšte mesto filozofije narednog stoleća.     Kako je tragizam čovekovog Ja posledica različitih okolnosti: otuđenosti Ja u realnom svetu, nastojanja da se Ja sagleda kroz Ti, kroz druge ljude i njihovu apstraktnu suštinu, težnja čovekova da odredi svoje Ja, svoje jedinstveno i neponovljivo Ja, jeste dug proces ispunjen odgovornošću i povezan sa tragičnim pre- življavanjima. Filozofija Kjerkegora je splet egzistencijalnih, etičkih, religioznih i umetničko-estetskih momenata. On piše, pod pseudonimima i to mu omogućava da zadrži kritičku, ironičnu distancu spram događaja i svojih savremenika. Sva njegova filozofija možda svoj najreprezentativniji oblik ima u delu Ili-ili koje već svojim naslovom više no jasno ocrtava egzistencijalnu situaciju u kojoj se jedinka nalazi.     Posebno mesto u Kjerkegorovoj filozofiji zauzima religiozna problematika, pitanje boga i pitanje greha; on nastoji da istumači religioznost čoveka i mnogo stranica posvećeno je analizi biblijskih tekstova. U delu Strah i drhtanje imamo egzistencijalnu analizu biblijske priče o Avramu kojeg Kjerkegor, kroz psihološku, etičku i egzistencijalnu analizu njegovih postupaka, prikazuje kao viteza vere; priča o Avramovoj spremnosti da žrtvuje Isaka Kjerkegoru je povod da opiše paradoks vere, paradoks koji ubistvo pretvara u sveto i uzvišeno; paradoks koji Isaka vraća Avramu ne može se objasniti nikakvim racionalnim argumentima, jer vera počinje tamo gde se završava mišljenje. U spisu Bolest na smrt Kjerkegor ustaje protiv hrišćanske religije koja je od Hrista načinila bogočo- veka i tako profanisala veru; on kritikuje čovekovu narastajuću drskost koja je posledica očovečenja boga i smatra da je doktrina o prvobitnom grehu neophodna kako bi se čovek distancirao od boga i nije slučajno što su mnogi njegove spise videli kao izraz "religioznog rigorizma".     Put ka bogu jeste centralna tema Kjerkegorove filozofije i njoj on ne pristupa sa stanovišta teologije no filozofije; u nastojanju da osmisli taj put, filozof mora da odbaci tradicionalne ideje budući da put ka veri nije posut ružama. Bogu vode očajanje i patnja; na tom putu čovek prolazi tri stadijuma i njima odgovaraju tri ljudska tipa. Prvi stadijum je estetski, na njemu čovek nastoji da zaustavi trenutak i nezadovoljan svojim Ja očekuje da se ono preobrazi u neko drugo Ja. Iako na tom stupnju čovek preživljava očajanje, to očajanje je neiskreno ili je posledica slabosti. Drugi stadijum je etički; na njemu se čovek brine o budućnosti; nije kao na prethodnom stadijumu zarobljen sadašnjošću; odlikuje se ozbiljnošću i moralnom odgovornošću; i na ovom stadijumu se kreće ka bogu kroz očajanje, no to očajanje nema ničeg zajedničko sa onim sumnjama o kojima su pisali raniji filozofi, kao Dekart, koje behu prolazne i u velikoj meri neprirodne. Na etičkom stadijumu čovekom vlada jedan veliki porok a to je gordost: on se opire samo na sopstvene snage i svoju sposobnost da dospe do več- nog i apsolutnog. Treći stadijum je religiozni; on je najviši i tek na njemu čovek se oslobađa slabosti "estetičara" i slabosti "etičara"; tek tu dospeva se do apsolutnog očajanja i religiozni čovek dolazi do takve vere u boga koji je identitet istine i večnosti.     Analizom ova tri stadijuma Kjerkegor zapravo gradi jednu dijalektiku "kvalitativnog" kojom se suprotstavlja hegelovoj dijalektici "kvantitativnog"; sve što se može izmeriti i količinski odrediti odnosi se na "kvantitativnu dijalektiku"; međutim, postoje pojave i procesi koji se ne mogu kvantitativno odrediti, i koji nemaju objektivnu formu; to su strah, očajanje, krivica, greh; oni poseduju tananu dijalektiku koja ima kvalitativan karakter i u sebi sadrži protivrečnosti ljudskoga opstanka koje se ne mogu racionalno zahvatiti već samo egzistencijalno doživeti i religiozno protumačiti.