Sofisti

Sokrat, Platon i Aristotel kritikovali su sofiste jer su ovi nauku pretvorili u zanat i oduzeli joj dostojanstvo bezinteresnog istraživanja; ako se i ne složimo s njihovim kritikama, činjenica da su sofisti prvi koji su podučavanje naplaćivali, jasno govori da je nauka zauzela sasvim drugačiji društveni položaj. Ovo se najviše osećalo u Atini koja je sredinom V st. pre n.e. postala središte grčkoga sveta gde su se slili svi umetnici, arhitekte i zanatlije da bi učestvovali u obnovi Atine razorene u ratu s Persijancima. I najobičniji građanin u to vreme oseća potrebu za obrazovanjem; znanje postaje društvena i politička snaga, a pre svega pros- većenost otelotvorena u Periklu.     Već je Anaksagora živeo u Atini; verovatno su u njoj boravili Parmenid i Zenon a predstavnik Heraklitovog učenja u Atini bio je Kratil. Za sve velike sofiste to je bio grad u kome su morali zadobiti uspeh i slavu i sa njima počinje atički period grčke filozofije. Ako sofistiku i ne odlikuje veliko originalno stvaralaštvo, treba reći da je ona svu svoju energiju usmerila na obradu i sažimanje već postojećih teorija. Sofisti su kao svoj osnovni zadatak videli saopštavanje rezultata nauka širokim masama ljudi i prilagođavanje tih rezultata njihovim potrebama. U tome je

njihov značaj i njihova opravdanost, ali i opasnost u koju su dospevali svojim delovanjem.     U početku reč sophistés je oznaka za "čoveka od nauke", ali posle Protagore koji je prvi sebi pripisao taj naziv, reč je dobila značenje "učitelj nauke" i politički dobročinitelj; još kasnije taj naziv se koristi u govoru o plaćenim učiteljima retorike. Negativno značenje ovog pojma je rezultat polemike Sokrata i Platona sa sofistima i tek nakon dva milenijuma, Hegel je ukazao na istorijski značaj sofista.     Ako u Platonovom dijalogu Protagora imamo relativno vernu opštu sliku delatnosti sofista i plastičnu karakteristiku predstavnika sofistike, u dijalogu Sofist slika (kakvu će preuzeti i Aristotel (Met., IV 3; VI 2; IX 3) je izrazito negativna. Sofistika se pokazuje kao prividna a ne istinska mudrost a sofist je pohlepan čovek koji se služi lažnom a ne pravom mudrošću.     Kada je reč o popularizaciji naučnih znanja tako nešto najizrazitije nalazimo kod polihistora Hipije iz Elide koji je nastojao da okolinu zaseni svojim znanjima iz oblasti matematike, istoriografije gramatike i prirodnih nauka. U Platonovom dijalogu Hipija stariji vidno je nastojanje sofista da se dođe do jeftinog uspeha kod običnog sveta a što je karakteristično i za Prodika sa Keosa.     Obuka koja se mogla dobiti kod sofista imala je sasvim određen karakter i stremila je sasvim konkretnom cilju; demokratska vlast u Atini i drugim gradovima zahtevala je aktivno učešće u javnom životu a ovo je zavisilo od govorničke sposobnosti. Sa povećanjem obrazovanosti širih društvenih slojeva povećavali su se i zahtevi za onog ko je želeo da deluje na njih; mladići su od sofista očekivali da ih ovi nauče lepom govoru i osnovna delatnost sofista sad je bila retorička priprema za političku delatnost pri čemu se sofistička obuka usmeravala na tehničko, formalno razvijanje govora, ali i na saopštavanje onih znanja koja su bila najkorisnija za tu svrhu. Praktično-politički ciljevi vaspitanja udaljili su sofiste od metafizičkih razmišljanja te su se oni počeli zadovoljavati popu- larnim izlaganjima raznih teorija kako bi postigli kod slušalaca što veći efekat. S druge strane, usled zadatka koji su sebi postavili (obučavanje veštini ubeđujućeg govora) sofisti su počeli više da se bave samim čovekom i njegovom psihološkom strukturom; za razliku od ranije nauke sofistika se obraća unutrašnjem iskustvu i raniju nauku dopunjuje učenjem o ljudskoj duši. Usled ove antro- pološke tendencije sofistika je usmerila filozofiju na put subjektivizma.     Ova nova delatnost počela je od jezika i u tome je posebno zaslužan bio Protagora iz Abdere (oko 480-411) koji je pošao od stava da je teorija bez praktičnih vežbi beskorisna kao što su beskorisne i vežbe bez teorije, pa je praktično obučavanje (na kojem se zaustavio Gorgija iz Leontine (483-375)) spajao s naučnim istraživanjima jezika te u svojim radovima razmatra pravilnu upotrebu govora (Phaedr., 267c).     Protagora je bio blizak atomistima iz Abdere; bio je mlađi od Leukipa a dvadesetak godina stariji od Demokrita te tako činio sponu među njima. Shvativši potrebe svoga vremena putovao je u mnoge grčke gradove kao proslavljeni učitelj mudrosti; u Atini je boravio više puta. Diogen Laertije ističe kako je "Protagora prvi izjavio da o svakoj stvari postoje dva suprotna iskaza" (lógous); on se njima i služio u svojim zaključcima a to je bio postupak koji je on prvi uveo. Jedno od njegovih dela počinje ovako: "Čovek je merilo svih stvari: onih koje postoje da postoje, a onih što ne postoje da ne postoje" (D. Laertije, IX 8, 51), a jedno drugo delo počinje rečima: "Što se tiče bogova, ja nemam načina ni da znam da li oni postoje, ili da ne postoje. Jer, ima mnogo prepreka koje ometaju znanje: i sama nejasnoća pitanja i kratkoća ljudskog života" (IX 8, 51-2). Zbog ovog dela Atinjani ga prognaše iz grada, a njegov spis spališe javno na trgu.     Sa izučavanjem gramatike usko je kod sofista bilo povezano i istraživanje logike jer je lepota besedništva zavisila i od načina dokazivanja i opovrgavanja; to je razlog što se u početku formalna logika i razumela kao tehnika sporenja, opovrgavanja i dokazivanja. Ako danas raspolažemo sa premalo podataka da bis- mo mogli znati do kog je stepena logika bila razvijena, kod sofista daleko više znamo o njihovim pogledima na ljudsko saznanje. Sofist je morao da se oslobodi svake vere u neku sveopštu istinu i mogućnost pouzdanog saznanja i to pre svega stoga što je sve više i više napuštao pređašnje metafizičke i fizičke teorije i što je svoje slušaoce učio kako se o svakoj stvari može govoriti na dva sup- rotna načina: za i protiv, a to je sofiste vodilo u skepticizam.     Protagora je svoje skeptičke poglede na čoveka zasnivao na Heraklitovom učenju o večnoj promeni stvari; odbacivanje apsolutnog bića stvari podrazumevalo je da svojstva svake stvari proističu iz njegovog prolaznog međuodnosa. Svako svojstvo je rezultat kretanja (tu Protagora misli potpuno u duhu Heraklita), rezultat dva kretanja koja se susreću, nakon čega jedno od tih kretanja je delovanje a drugo trpljenje. Zato se ni o jednoj stvari ne može govoriti šta je ona po sebi, već u najboljem slučaju može se reći šta ona postaje u svojim promenama pri susretu s drugim stvarima.     Taj Protagorin relativizam ima veliki značaj jer on pod svoje učenje o sveopštem kretanju podvodi i čovekovo opažanje. Kako je, po mišljenju Protagore, čulno opažanje jedini izvor saznanja i celokupnog duhovnog sveta, on ne govori o nekoj (od opažanja nezavisnoj) suštini stvari niti o stvarima šta bi one mogle biti same po sebi; stvari su takve kakve se čoveku pokazuju i to je smi- sao njegovih reči o tome kako je čovek mera svih stvari.     Ako se Protagora približava Heraklitu, Gorgija inspiraciju nalazi u učenju predstavnika elejske škole; ako je prvi došao do uverenja da je svako saznanje relativno, drugi je nastojao da dokaže nemogućnost saznanja uopšte. Ali, ako je istraživanje Protagore obogatilo potonju filozofiju (Demokrit, Platon), Gorgija je ostao zarobljenik oštroumne ali besplodne dijalektike. U spisu O nebiću ili o prirodi razvija Gorgija tri temeljne postavke: (1) ničega nema; nepostojeće ne može postojati: a takođe ne može postojati i postojeće: ili postojeće ne može biti mislivo ni kao nenastalo i neprolazno, ni kao nastalo i prolazno. Takođe, ne može da se misli ni kao jedno, ni kao pokretno a da odmah ne nastanu protivrečja, a nemoguće je i da istovremeno bude nešto postojeće i nepostojeće. (2) Ako bi nešto i postojalo, ono bi bilo nesaznatljivo, jer postojeće i mislivo treba da budu različiti, inače, zabluda bi bila nemoguća. (3) Ako bi i postojalo saznanje, ne bi ga trebalo saopštiti drugom jer je saopštavanje moguće samo putem znakova koji se razlikuju od samog predmeta, a za njihovo jednako značenje kod dva čoveka ne može se jamčiti.  Iako su skeptičke teorije, na primer, kod Protagore, izlagane u strogom naučnom duhu, ipak su one vodile razlaganju nauke i postale su igrarija u svakodnevnom životu; zato već Gorgija smatra sumnjivim svako suđenje u kome subjekt i predikat nisu međusobno identični, tj. odbacuje sve sintetičke sudove. Protagora je sumnjao čak i u matematičko saznanje; u duhu njegovog relati- vizma Eutidem zaključuje da je svemu svojstveno sve: zablude su nemoguće zato što sve zamislivo ipak postoji kao nešto mislivo. Stoga ne treba ni protivrečiti sebi; ako se ponekad i čini da protivrečimo sebi, to znači da govorimo o različitim stvarima.     Umešnost govora pro et contra sofisti su prenosili na svoje učenike; cilj je bio da se slušalac izgubi u argumentaciji, da se nagna na suprotni odgovor i tako opovrgne. Ako su još od vremena sedam mudraca Grci i razmišljali o sadržaju i ispunjavanju građanskih i prirodnih zakona, tek s pojavom sofista, u vreme jačanja individualizma, počinju postavljati pitanje o njihovoj pravilnosti; kako je sad čovek postao mera svih stvari, snaga zakona kao i teorijska istina postala je žrtva relativnosti.     Sofisti postavljaju pitanje razlike između prirodnog i moralnog čovekovog određenja; uviđajući promenljivost ne samo zakona već i moralnih pravila, sofisti dolaze do zaključka da je većina njih uslovna i doneta uz saglasnost ljudi (thései) a da opšteobavezujući zakoni mogu biti samo oni koji su u ljude ugrađeni od prirode (phýsei). Tako je sve prirodno u čoveku dobijalo veće značenje i činilo se obaveznijim no ono društveno, pa se prirodno pravo smatralo pozitivnijim. Protagora je učio da su osećaj prava i savest (díke i aídos) dar bogova svim ljudima.     Ali, kako su sofisti pod prirodom mislili pre svega na ljudsku prirodu shvaćenu kao izraz individualnih manifestacija, zakoni su se sve više tumačili kao ograničenje, kao sputavanje prirodnog čoveka. Anaksagorin učenik Arhelaj govorio je kako do razlika u shvatanju morala dolazi ne po prirodi nego usled različitih tvrđenja, a Kalikle da je jedino pravo pravo jačeg koje priznaju slabiji jer očekuju zaštitu jačih. Tako je sofistika ustajala protiv mnogih ustaljenih običaja da bi na kraju težila uništenju svih moralnih temelja i običaja. Samostalnost individualnog mišljenja razbila je sve autoritete i dovela do raspada narodne samosvesti. Borbu protiv razarajućeg delovanja sofistike započeće Sokrat; istina, on će se sa svojim protivnicima naći na istom tlu prosvećenosti, zajedno s njima isticaće princip samostalnosti mišljenja ali će, za razliku od njih, nepokolebljivo verovati u mogućnost da se mišljenjem dospe do istine koja će biti obavezu- juća za sve.